Radičević, Branko - PESME
junačine Kao kakve mutne oblačine: „Stani“, viknu, „stani, kopilane, Grdne si mi udario rane, Puno si mi drugova zgubio, No i tebe sad je Bog ubio.
„Stani, stani, ti momče zeleno! Mloge si mi dočekô pošteno, Dosta si mi drugova zgubio, No i tebe Ala je ubio.“ Ovo reče, te pušku spopade, Pod pazuo ranu mi zadade, I zrno mi na pleća izlete, Al' mi
Al' se svaki divno zamenio, Desetoro svaki je zgubio. Još se ne da najstari Milija. Bog je njega divno sačuvao, Još mu rane Turčin ne zadao, Uza nj pristô bratac
Ali Srbin svak' veseo pevne, Kada taki pod mačem mu zevne: Mloge l' srpske majke j' ojadio, Mloge l' Srbe prevarom zgubio, A najgrđa beše najpotonja, De pogibe Miloš i Radonja.
Sahit-paša, turska poglavica, Al' Srbima ljuta ubojica, — Krvca teče kuda silan šeta, — Dva srbinjska zgubio momčeta, Baš Uroša i baš Svetozara, Slabo im je degod naći para; Onaj skakô skoka junačkoga I preskakô dvaest
Turčina prokleta, Škripi zubi od silnoga gnjeva, Žuri zeku, mač u ruci seva, Goni konja Rustanu krvniku Što mu braću zgubio toliku. Udriše se, stade gvožđa zveka, Taj udara, a onaj ga ščeka.
Ode Bajko, čudo od junaka, Ta zemlja će njemu biti laka, Svaku j' dlaku s glave zamenio, Samo da ga junak još zgubio. Al' sad gledni tamo onog tića.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
To se care ljuto zabrinuo; al' mu veli hodža Ćupriliću: „Gospodine, care od Stambola, da je sada Kraljeviću Marko, zgubio bi Musu Kesedžiju“. Pogleda ga care poprijeko, pa on proli suze od očiju: „Prođi me se, hodža Ćupriliću!