Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Htede dreknuti, ali mu se reč uze... Stanko sa Surepom, Zekom i Jovanom beše na pragu... Turčin protre oči. Mislio je da sanja, ali to beše grozna java. — Da se niko nije maknuo!
Za devera se Stanko sam pobrinuo još u gori. Zar se džaba pobratio sa Zekom Selakovićem?... Aleksa veseo, Petra vesela, ukućani tako isto.
Nego, molim te, nemoj nikom kazivati!... Popa se vrati sovri. Razgovarali su, ali im se razgovor otimao za Zekom i njegovom družinom... Čela se natuštila, svaki se sve više u se povlačio.
Jednom sađaše Stanko sa Zekom pred kolebom. Oko njih beše čitav život, jer se šalilo i smejalo do mile volje. I Zeka je bio raspoložen.