Jakšić, Đura - PROZA
Na Veliki petak osvanulo je pet stotina kosača, mrka pogleda, čvrste desnice. Ma koji spahija u zemlji madžarskoj obradovao bi se ovakoj mobi, ali sad strepljaše, jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa divljih osvetnika,
Pa ko zna, možda je njemu milije bilo ono dete pod zemljom, negoli mi na zemlji?... Za njime je plakao, a nas ljubio... Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?...
Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju... Ah, u zemlji nam je sve!... On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost...
Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju... Ah, u zemlji nam je sve!... On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost...
Htela sam mu pokrovom malo bolje ruke i noge pokriti, da u zemlji ne ozebe; oni mi ne dadoše. Želela sam da ga još jedanput poljubim, ali mu oni sanduk zakovaše...
“ Taj čovek beše stranac, pa je u tuđoj zemlji našao prijatelja!... O, kako je slatko prijateljstvo, kad sve izgubimo! Učitelj skide kačketu, pa se posadi do bolesnika.
Obradović, Dositej - BASNE
i što dobro budem znao dragovoljno kazivaću t i, i što je najvažnije: ne samo za života no i kad me ne bude na zemlji.
ruku razmišljavajući u tako bednim opstojatelstvam šta će od njega pajposle biti, dođe mu na pamet da često, ovde na zemlji, ono što sila i snaga ne može, majstorija i hitrost učini.
vladjenijam niko se dobar, ni hristjanin ni Turčin, soldata ne boji, no gleda u njemu čuvara svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred
” Naravoučenije Kakvi smo mi ljudi na ovoj našoj zemlji? Hajde da se pravo jedan drugom ispovedimo i da već ne tajimo da smo svakojaki i čudnovati! Kako to?
Jednim slovom, ako je samo trudoljubiv, pametan i pošten, on je blažen čovek na zemlji.| 42 Magarac, vrana i ovčar Magarac s ranjenim leđma pasaše na livadi među ovcami.
Čovek koji zna da je malovremenan na ovoj zemlji, i koji ima ponjatije o bogu, o pravdi i o besmertiju duše, može li kad biti nemilostiv i nemiloserdan?
Blaženi mir i pokoj srca poglavito je blagopolučije naše na zemlji. No koliko ga malo počitovati umemo! Za svaku bezdjelicu bacamo ga i gubimo, i uznemirujemo sebe i druge.
Blago onom ko niti misli kom učiniti zlo, nit se tome od drugoga boji! Ali dok god ima zla na zemlji, oni koji pišu moraće o njemu pisati, samo s tim namjerenijem da se istrebljuje koliko se više može.
besmertija; a kad nas pak slabosti i strasti naše na zlo podstrekavaju, smatrajmo se kako malovremene i smertne na zemlji. O nesreći i stradanju drugih radovati se, kakova slabost i nepravda!
“ „Tome se nije čuditi” — odgovori lav. —„Na zemlji niko nije savršen, i ako će ko ne znam kako slavan i silan biti, mora imati neku slabost.
A u turskoj zemlji što čine, to nije ni za opisivanje! No reći će ko: silom ne otimaju. Gore nego silom, zašto u ime božje otimaju, a
um kad s naukom prosvetiš i s prosveštenoju dobrodjeteljiju sojediniš, izbranije nacije nad tobom neće biti na zemlji! Dobrodjetelj je tebi prirodna; poštenje, slava, velikodušije, mužestvo — to su tvoje praroditeljske dobrodjetelji.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Vetar ti po zemlji pogasio sve, sve osim sveće na grobu! Ne uteko ni sekiri, ni topu! Nemao ribe u Ribnici nemao vola u Volujcu
leto kisla na buđavom polju, bez groba i popa, u rasutom žitu i lokvama krvi I dok trune jesen i kiša ih kopa na zemlji svetkuju pobednici i crvi. 2.
I kad, izgubljeni u neznanoj zemlji, od iste gladi ginu, u istoj zimi, niti bi petrovac čanak od milojevca, Nit bi milojevac kapu od petrovca!
Šaran, koji ima vranina krila, il vrana, koja ima šaranov rep? Ta slika će se razrešiti na zemlji, na poznat način: na jesenjem imanju, ispod neke žute bukve, šaran završiće u vraninom Tiganju!
Zar je ono nasred póljā peć? Ono mora da je podložio neki iz oblaka proterani bog, koji se na zemlji probudio gladan, i kome je gladnom bilo hladno!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
18. oktobra 1804. goda). A meni valjda zato ništa nije bilo, što sam niže, pri zemlji spavao. I odemo dalje, i veće poizdaljega ugledamo visoke zvonare Sveto-Petrova Grada, u kom znamo da je car kome smo
To im se odobri, i dođe ih 20, koje staraca beli̓ brada, koje agalara. Po pozdravu i malo na zemlji odmora, kako Turci tako i mi Srbi sve što je bilo pripišemo sudbini, i da je to od Boga ksmet.
Rekao je: da mi idemo moliti ovde, jerbo „to mi ne možemo u nji̓ovoj zemlji, no vama je priličnije”. Kazao mi je, da otpišem dole u ime njegovo, da je bolje ovde jedan nego 3.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
starih ljudi, kad intereždžiji ode duša na onaj svet, rastope srebra pa ga zaliju; a telo mu nikad ne može istrunuti u zemlji; nego pocrni i skameni se, pa tako ostane vek i amin — kao crn ogoreo panj.
— Ko uzimlje interez i ko krivo meri — reći će na to onaj što je pogađao u kaiš — i on se tako uabonosi u zemlji. Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ludi...
Kmet legao potrbuške, pa se nogata najlak; u rudi mu nekakav patrljak, te šara njime ispred sebe po zemlji. — More, ljudi — počeće Purko, zaparavši malo onim patrljkom ispred sebe — šta ćemo s našom vodenicom?
Vlada ne može dotle biti osigurana dok vlast ne uzme u svoje ruke sve profesije u zemlji... — Tu gospodin ministar duhnu na sveću te je ugasi, pa ovako već svučen sede na krevet, zevnu žestoko i nastavi: —
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Toplo ilinsko sunce probijaše kroz gusto lišće, a njegovi svetli zraci padahu ovde-onde po zemlji. On je goreo i bez sunčeve toplote.
On stade pesnicom udarati u vrata. — Domaćine! — Pa ti si lud! — zagrme glas iznutra. — Dom je — dom. On je na zemlji, a nije na vodi!... Na vodi stoji samo lađa i vodenica... Ja nisam domaćin nego vodeničar... — Pa što si se zakapijao?
Aleksi samo jurnu krv u glavu. On ne znade šta učini. Ali kad smotri Marinka na zemlji, on mu kleče na prsa, pa isuka nož... da ga zakolje... Ljudi pritrčaše, te oteše nož... — Zlikovče!... Hajduče!...
Samo jedan čovek tumara po pomrčini. Noga mu kliza po kaljavoj zemlji, on posrće i spotiče se, ali žuri da izvrši zapovest svoga gospodara. To je bio Marinko.
Požuri, pobratime!... Iako behu prokisli do kosti, iako im noge klizahu po raskaljenoj zemlji, oni su opet žurili... I stigoše na domak kući baš u onaj čas kad Jelica izide iz avlije... — Je l̓ ona?
I on jurnu Turčinu. Posrtao je i klizao po onoj reskaljanoj zemlji. Nije znao gde glavom udara... I stiže tamo baš tad kad Kruška izdavaše neke naredbe svojim pandurima. — A, gle Laze?
— reče mu. Zora je svitala. Mesec u poslednjoj četvrti tek izbio i oborio svoje roščiće zemlji. Svežina se dizala i budila sve živo... Hajduci su žurno odmicali.
Pođoše... Kroz gusto lišće probijahu sunčevi zraci. Hiljadama bubica milelo je po zemlji i proletalo oko glava njihovih. A u Stanku je kipelo. On je smišljao muke.
Ivan iz kože da izide. Sto puta je istrčao na drum, pa tamo stojao i osluškivao; prilegao je zemlji, ne bi li čuo konjski topot... Ali, kao i prvi put — nije čuo ništa.
— Je li ti žao tvoga hranitelja?... Ta, ja sam te gajio kao dete!... Zaturi mu dizgine za unkaš, pa prileže zemlji da oslušne... Zemlja je tutnjala... Taj tutanj je odjekivao u duši njegovoj. Ali se on pribra. — Daleko su! — reče.
Ama, sinko, to je nauka nebesna. Tako se može tamo, na nebu; ali ovde, na zemlji... ovde to ne može biti!... Mi smo ti stvoreni nekako drukčije.
Ali zemlja potutnjuje od sile... Prisloniš uvo k zemlji i lepo razaznaješ topot konjski. Ljudi koji behu u šarampovu razgovarahu: — Ovo što je do danas bilo, nije ništa —
Dučić, Jovan - PESME
S celoga nebosklona Blisnu u jednom trenu, Da bi po zemlji ona Bacila svoju senu... I spazi, pokraj puta, Sa nekog panja trula: Sav kosmos da zaćuta Da bi se ona čula.
Kada cvet uvene, nova zvezda blisne. No pogled umrlih ljubavi kud gleda? Moru idu reke, zemlji gore lisne, A ljubav ćutanju s usnama od leda. Mru u jednoj reči što se nije rekla, A u kojoj beše sto vrela života..
lađa s krupnim jedrilama, Što nosi podneblja drugih kopna; o, ti, Što se, neumitna, javi među nama Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.
Prva reč je tvoja ključ i prva tajna Sveg bola na zemlji; u tvoj vrč se saspu Sve krvi i suze; pustinjo beskrajna, Sunca očajanja gde granu i zaspu.
Pri crvenom večernjem suncu koje je zalazilo, pade po zemlji njegov teški i dugi sen, kao sen krupnoga jablana u modrom pšeničnom polju.
Pod noć, ta jata stoje nepomično po granju i zemlji, i gledaju svojim hladnim očima zapaljeni horizont na čijoj crti zalaze i izlaze mirna i ravnodušna sunca.
niz strmeni; naterivao u vodu gde ih je davio; zatvarao u pećine gde ih je zaziđivao; i padao je premoren, licem zemlji, krvavih ruka, i sa istupljenim oružjem.
Kad se vraćahu u grad, bio je već pao mrak. Lokve u polju bile su pune zvezda i žaba. PESMA O BOGU U toj zemlji služio je Sveštenik Sunca, jer je tu narod verovao da sve dobro i lepota dolaze od svetlosti.
Vi živite u zemlji koja je sva na suncu, i gde zru svi plodovi, i gde su žene lepe, a obožavate Zmiju. Pune su zmija sve vaše trave, i
Na nokte ruka i noga meću joj rumeni bakam iz Angore. A ona je nekad bila kraljica u jednoj zemlji s onu stranu peska.
Nestaće hrišćana na zemlji. Tvoje se ime neće više izgovarati po crkvama niti će te ko za što moliti. Od istoka do zapada pevaće horovi novom
Niti pod nebom strašnim kap srca umire Što daje povest zemlji i mit vrhuncima. 1943. („Amerikanski Srbobran“, 29.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Vidite: svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju treba da se računa u srećne, jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa.. — E, znam i ja te vaše filozofije!
Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa.. — E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši”!
Ona korači jedanput, pa pade na koljena. Saže glavu, pokri oči rukama, a crna joj kosa rasu se po zemlji. Pop se uzdrhta, a suze mu udariše. On mrdnu jednim prstom. Mi je prihvatismo i privedosmo krevetu. — Još bliže!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Kad padne kiša i načini se blato, polože čismeni meštani po zemlji pored zida, koliko da čovek prođe, tulaju (kukuruzovinu), a krave naišle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile
Valjda ću, veli, poneti dudove na onaj svet?! To ti je sve što na zemlji učiniš! »Bezumni, veli evangelist, još ovu noć uzeću ti dušu...
maloga Savice, veli da baba to samo tako kaže; uvek ona ima izgovora i razloga da se što više zadrži na ovoj grešnoj zemlji. Tako je želela i za prvo unuče svoje, Savičinog mnogo starijeg brata, Gavru.
A ona, smeje se, bože, smeje, pa zabacila glavu, pa sve baca noge i šora nogama po zemlji, pa digla nos u nebo, misliš: Venus je, niko k’o ona! Hu!
Za te, dakle, simpatije između dvoje mladih nije zadugo niko više znao do njih dvoje i još bog na nebu i baba Makra na zemlji, s tom samo razlikom što je bog sve i video i čuo, a baba Makra po malo videla, a slabo što čula od svega razgovora
Slušajte, slatka mamo! I Jula poče glasno dršćućim glasom čitati: »Ljubinkove kosti leže sad u junačkoj zemlji hercegovačkoj, al’ groba mu niko ne može naći; no baš da se i znade za njega, ko bi mu došao u pohode, ko bi nad njim
preko njega duga kabanica, ispod kabanice rog u koji duva i oglašuje sâte i budi selo, i duga drenova budža koju vuče po zemlji kad ide. — Dobro doš’o, Nićo, — dočekuju radosno ukućani i skidaju mu i kabanicu i doroc.
Kaže preosveštenstvo: »Vi jeste sol zemlji: ašče že sol obujaet čim osolitsja; nivočtože budet ktomu točiju da isipana budet von i popirajema čelovjeki.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom, te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, nad njima zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo.
— Uzimala bi klisarica. Pa od njegove tolike prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlji, u kakav kut, ćošak. III LjUBA I NAZA Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu.
I ko nju ima, biva bogat, mnogo bogat. Pred njom se sve otvara. Pare zakopane u zemlji, lale — sestro! same one iz zemlje izlaze čim se raskovnikom dotakne mesto gde su bile zakopane...
XVI MARKO Kažu da je usled nađenih nekih u zemlji starih para pomerio pameću. Bio krupan, koščat. A mračan. Nikad ne govorio, niti se čuo kad išao.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
ikad se napiju nazdravljaju patriotske zdravice, oni seljaci u čistom belom rublju, što plivaju u blagostanju i što u zemlji kriju čaše sa slikama kraljevih sinova da ih iznesu u svoje vreme, baš su divne duše.
Zakopani tamo u onoj zemlji i slepi za ovaj život kojim se živi u pozadini, mi smo gotovi da poverujemo čim se žena, sa onom njenom urođenom moći
očiju, sa kopitama obavijenim krpetinama od sargije, uznemirena životinja ustručavala se da nagazi na most, i njušeći po zemlji sasvim savijene glave, frktala je nozdrvama, kopajući nervozno u one krpetine uvijenim kopitama.
— Krećite napred! Prolazite napred! Na razmrskanoj glavi sa licem okrenutim zemlji, belio se širok snažan vrat ispod krvlju ulepljene, crne i kudrave kose.
Dole po suvoj, peskovitoj zemlji, odnekud baš ispod njegovog poljskog kreveta pa tačno sredinom zemunice ka vratima, milela je jedna tanka, vijugava i
— Da, na svemu tome, ali on raste... Beograd. Hoćete li dole u zemlji? Hoćete li zato dokaza? E pa idite u narod i videćete ovo: da čudnim i nevidljivim uticajem započinje i njegov moralni
On odlučno zaustavi onog čoveka: — Gospodine, reče on, kakva je to slučajnost: da na zemlji ima isto toliko ljudi koliko na nebu zvezda? Ajd, odgovorite mi! Onaj čovek pobeže užasnut.
Afrika
busa se u grudi, i viče kondukteru: „Vraćaj, vraćaj!“ Šalupe se okreće u suprotnom pravcu: zemlji. Toliko je lud da neće uopšte da čuje za objašnjenje.
Kod velikih takođe, ono što čini crnog tako dragog onima koji ga prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima, koje daju telu mogućnosti
U stvari, meni je toliko čudno što ostajem sâm u ovoj nepoznatoj zemlji, da se bojim da to ne nastupi baš sasvim iznenada.
Video sam, od životinja, retke i tamne ptice, retke i tamne majmune. Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica.
“ Stari se odjednom oduševi. Njegova igra postade drastična, lascivna, klovnovska. On se prevrće po zemlji, skače razbacuje ruke i noge.
Uzbuđeno zadihano zamišljam kako sami znaci Zodijaka strašno, tajanstveno i radosno promiču pored nas, tu na zemlji. Između stabala koja žive hiljadama godina i koja padaju da bi umrla po debelom ćilimu paprati i vreža.
Gnjilu, kao punu krvi. Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha. Mi im vidimo još samo oči, koje su duh neba i prostora.
Jedno od sela obavestilo je bilo vlast da im je nestao jedan čovek, odnet od pantera iz kolibe Dok je spavao. Na zemlji su nađeni tragovi panterskih noktiju, malo dlaka njegovog krzna.
Neka crna žena sasvim naga, teških čvrstih grudi koje kao da je vuku vodi i zemlji, prilazi i gleda zadovoljno kako razmazujem pomadu za brijanje. Stavljam je i na njene obraze i ona sva srećna odlazi.
na površini zemlje pod suncem od koga umiru i crnci koji uz mene rade; ili kopajući sasvim primitivne galerije u zemlji koje nas svaki čas zatrpavahu. Nalazio sam suviše malo zlata a suviše mnogo gorčine.
Sjeroševskovih o naročitim selima gubavaca u Rusiji, gde im se hrana donosi na čitav kilometar, gde se pale vatre na zemlji koju su oni dotakli svojim nogama; svih priča o gubavcima koji u Kini žive samo na grobljima.
pokojnice. I još mi donosi tri grivne, ostale od ko zna kakve Između koliba spava na zemlji još jedno živo biće To je neka starica koja je najisušeniji ljudski stvor koji sam ikada video u životu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Malo dalje od ulaza, na utrini, bio je podignut jedan čardak, ni na nebu, ni na zemlji, sa doksatom, na koji se išlo stepenicama od čamovih dasaka, a sa puškarnicama, u visini, zastrtim šašom, kao neko
U zelenilu, iza Mahale – na zemlji koja nije bila podvodna – bila je već davno izmerena velika površina zemljišta, za narod, koji je Komanda doseljavala,
Treba decu izroditi. Treba živeti veselo. Pavle mu je na to odgovarao, nabusito, da se on rodio u Bakićevoj zemlji, da mu je mati nadenula ime Pavla Bakića – Paulusa Bachitiusa, kako Đurđe ima običaj da kaže – pa da on ne namerava to
Garsuli se, na zemlji, u crnom kaputu od svilenog velura, još trzao. Kopče, na njegovim, velikim, cipelama, svetlele su se, kao da su od
Zabranjen im je, već davno, svaki izlaz iz lazareta, u Beč. Hrana im se ostavlja pred kapijom, kroz rešetke, na zemlji, kao psima. Medik i apotekar im je, pre, išao, a sad im ne odlazi niko. Živi su sahranjeni.
ruskih oficira, da je Črna Gora golo stenje, siromašna zemlja, a vladika priča o lepim, širokim, poljima, plodnoj zemlji.
Traže od nas i ono što ni Turci, nikad, nisu tražili. Da budemo tuđi paori, na tuđoj zemlji. Engelshofen mu onda reče da će im to i u Rosiji tražiti. Nikada – uzvikivao je Pavle. – Tamo će biti, svi, vojnici.
U toj njegovoj zemlji, leto je još bilo žarko, ali u vetriću sa Dunava bilo je već jesenje hladovine. Smrt njegove žene bila je sad pomešana
Isakovič je bio navikao da jede kao što seljaci na svojoj zemlji, posle rada, jedu – mirno, ćutke, zalogaj po zalogaj. Kod Božiča se, za večerom, brbljalo, pa je jedva jeo.
Bio je pustio sablju, da mu se vuče po zemlji, a koračao je, kao da se tocilja, ljut i na sebe i na ceo svet. Put je bio zasut šljunkom, koji je, od kiše, bio utonuo u
Đurđe je bio sav raskrečen, od dugog jahanja, i hodao je po zemlji kao da jaše, zemlju. Ana je bila lepša nego ikad. Po želji svoje tašte, gospože Agripine Bogdanovič, Đurđe je morao da
Jedno veče mu reče da mu se povraća, kad mora da gleda, kako rosijski oficir, predstavnik imperatrice u stranoj zemlji, napada ženu, koja je u izvesnom stanju.
Teodosije - ŽITIJA
muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz To vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, — uze, po zakonu, sebi
smatraše vidljivu lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati pa se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio da u crkvi na svima
! Ovako i mnogo slično plaču izgovoriše, i još Dugo plakahu, onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i neosetljivi kamen ražalio.
moj savet blagorazumno kao dobar, koji će ti od Boga dobra isposredovati: Sve vam je sada u Bogu moguće; u svojoj ste zemlji samodršci, i srodnici ste po telu onima koji sada capyjy, i ako što moliti blagoizvolite — molbe vaše neće biti
sveta kao trice prezre, krstonosno i nepovratno za Hristom pođe, poslušnošću prema Bogu stran svojima i došljak u tuđoj zemlji postade, učenik i poslušnik sina i u pustinji saposnik, — molitvama i uzdasima u ćutanju i plaču završi život, i octavi
Ali ćeš se prvo apostolskom blagodaću i vlašću od Boga na zemlji obogatiti, da vezuješ i razrešuješ krivice ljudskih sagrešenja, i svoje otačastvo svetiteljstvom napasavši, prosvetlivši
sveti došao k sebi od viđenja, nađe srce svoje svakim veseljem i radošću stišano, pa mu se činjaše da je na nebu, a ne na zemlji. Nebeski je i govorno ovo sa njim u obliku očeve pojave.
Pošalji presvetoga tvoga Duha i obnovi kosti što radi tebe, koji si nas radi stranstvovao s nebesa na zemlji, u tuđini leže, i napoj ih rosom blagodati tvoje, da se napoje od obilja doma milosti tvoje i da iskipe miro
što si na nebesima pred anđelima sluzi tvome, ocu mojemu, milost tvoju podario, proslavićeš ga čudesno, Gospode, i na zemlji pred ljudima, da i ja, nedostojni sluga tvoj, dobijem pouzdaniju smelost, da si poslušao molitvu moju, pa ću ti ubuduće
I kao na nebu, i na zemlji ćeš proslaviti svoga služitelja, i pošto ćeš proslaviti oca mojega — i ja ću se s njim zbog njega u tebi proslaviti i svi
od mnogo plenjenja i prolivanja krvi, propadajući do kraja od gladi zbog neoranja, tako da su se mnogi razišli po tuđoj zemlji. Takav je plod tada iskonski sejač zla i mrzitelj dobra, đavo, žnjeo.
i kao što je u Svetoj Gori čudotvorenjem i izlivanjem mira učinio čudesnim prepodobnoga oca njegova, tako se i u srpskoj zemlji pred sinovima i narodom njegovim smelo nadao da će ga Gospod opet proslaviti i učiniti čudesnim.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Upoređujući psihičke tipove i društveno uređenje stanovnika u zemlji matici i onih koji su se iselili zapažamo uticaj geografske i socijalne sredine na evoluciju psihičkih osobina.
Sve balkansko stanovništvo doseljeno u AustroUgarsku nije nikada zaboravilo svoje sunarodnike, zaostale u „zemlji matici“: interesovalo se za sve događaje na Balkanu; mnogi su se doseljenici nadali, da će se povratiti u svoju zemlju,
Sva priroda je živa ili dejstvuje kao živa, i mrtve stvari i zamišljene. Ima duhova u vodi, u zemlji, u drveću. Po prostranim i nedirnutim šumama i planinama su razne vile, koje vode interesantan život i često određuju
kralja Milutina od tri pretendenta pobedi i uzme presto oslepljeni Stevan Uroš III poglavito usled toga što se po celoj zemlji raznese neverovatan glas da je on nekim čudom najedanput progledao (misli se da je uvek pomalo video i da je to krio
Najbolje domaće rase goveda rasprostrle su se po celoj zemlji kao i nove rase postale ukrštanjem domaće rase sa najboljim alpijskim rasama.
Oni koji su ostali u zemlji, zauzetoj tuđinom, držali su se isto tako divno. Ova duhovna čvrstina objašnjava se žarkim rodoljubljem Šumadinaca.
Roditelji ne znaju za žalost i tugu, ako su njihovi junački poginuli. Oni znaju da se teško živi u njihovoj siromašnoj zemlji, ali se mogu počiniti slavna dela, umreti divnom smrću i biti opevan u pesmama.
“ Pre podele plena jedan je deo ostavljan za udovice (kojih ima uvek mnogo u ovoj zemlji stalnih ratova) i za najsiromašnije.
Kad su se 1871. godine oslobodili vojničke stege, kod ovih ljudi, u siromašnoj zemlji i sa malim sredstvima, ali koji su izdržljivi, uporni i sa težnjama za boljim životom, razvio se ekonomski pokret, kod
U njihovoj sredini čovek dobija utisak da je u otomanskoj zemlji. Njihova hrana i način života su, donekle, drukčiji nego kod njihove hrišćanske braće.
Talijani koji su ostali u zemlji i posle mletačke vladavine zajedno sa upola potalijanjenim Slovenima čine sad samo tri procenta od svega stanovništva.
sam zapažao da školovani ljudi u Dalmaciji umeju da cene veliku uslugu koju je talijanska civilizacija učinila njihovoj zemlji: oni shvataju da Dalmacija treba u budućnosti da bude prirodni posrednik između Jugoslavije i te civilizacije.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Nema ga, znači, u vodi, jadan ja i kukavan! — othuknu čiča — mora biti da je još gdjegod na zemlji. U svih prolaznika uz put Trišo se propita nisu li negdje susreli džak s mačkom, ali i tu je bio loše sreće.
Čiča je samo uzdisao: — Da ga nisu ptice odnijele kad ga već nema ni u vodi ni na zemlji? Možda je negdje na drveću ili, naopako, sjedi u vazduhu!
Tek što htjedoh da skočim, kad istog trena noge izletješe ispod mene, a ja, koliko sam dug, prućih se po zemlji i glavom bubnuh o brvna. Istog časa Slaninko prestrašeno cijuknu: — U pomoć! Skoči konj na mene!
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
s belutkom Jesu li ga visine pojele Je li se u pticu pretvorio Eno belutka Ostao je tvrdoglav u sebi Ni na nebu ni na zemlji Samog sebe sluša Među svetovima svet LjUBAV BELUTKA Zagledao se u lepu U oblu plavooku U lakomislenu beskrajnost U
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
tome ima, možda, i nečeg tačnog: one imaju mamine zlatne kose i oči, mamin hod zbog koga vam se čini da ne koračaju po zemlji.
- Ti si budala, Slobodane Galac, sve su to bapske priče. Šejtani su prestali da hodaju po zemlji! - nasmejala se još jednom, a onda sam se i ja nasmejao. Šejtani! Bože sveti! - Hodaju samo šejtani bez repa i rogova!
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
pa posle ručka ode u sobu i napiše kratak testamenat, koji je ovako glasio: „Dušu svoju predajem Bogu stvoritelju, zemlji telo, a sve moje dvižimo i nedvižimo imjenije ostaje mojoj suprugi Sofiji Kirić na uživlenije do smrti, a posle njene
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
da bi ga bolje mogla obuhvatiti, jer se on nabusito branio, gazeći po jastucima, kožama i ćilimovima prostrtim po zemlji, ona je bila nagazila golom nogom na žabu i strahovito vrisnula.
Bos, na hladnoj, vlažnoj zemlji, zaogrnut, onako kako se digao sa postelje, sa velikim, crnim klobukom srebrnih šara i kićanki, što ga beše turio na
Pritrčaše mu, ljubeći ga u ruku i privodeći mu konja, koji se propinjao. Tada kinuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta, gde ga žena dočeka još uvek plačući.
ej, što se posle razli po čitavom logoru, kao kukanje i zapevanje. Mažući kaiševe, prostirali su gunjeve po zemlji i grebali rukama sa njih blato, češući zatim šubare kao crne ovce.
te zime naročito grdne, zidanje crkve nasred sela, koju beše započeo, krčenje šuma, na ostrvu, gde su panjevi ostajali u zemlji, ogromni kao stene, sve to nije išlo ni po njegovoj želji, ni po njegovoj volji.
sa hartije sa koje su visili veliki, crveni pečati, pod zastavom, uz lupu doboša, osuđeni je zgrčenih kolena ležao na zemlji, taman u licu kao zemlja. Oficiri metnuše klobuke na glavu i pojahaše konje.
ne samo dece svoje, promenu večnu, koja će kao kreč u grobu do veka da im grize meso s kostiju, dok god budu u ovoj zemlji, iz koje ih više pustiti neće? Marija Terezija. M – prvo slovo njenog imena ima tajanstveno značenje, jer znači: hiljadu.
Bez gorčine i očaja ostade tako kraj njih dugo i dočeka i prve dane proleća. Vozio se kolima po poplavljenoj zemlji, pregledao zidanje crkve, koju je brat bio započeo da diže, u selu koje im je otac naselio.
Bila je već tri nedelje u toj kući. Jednog dana, kao što se to često dešava u toj zemlji, kroz proletnu toplotu i procvetale voćke, udari mraz i ledeni pljusak.
Zatim ponovo prođe, kraj brkatog oficira na hodniku, koji je pozdravi oborivši pušku ka zemlji. Kada je zatvorila za sobom vrata, Isakovič se trže.
Osluškivahu ševe, zagledani u neobične krovove Štukštata, sa puškama zemlji uprtim, ne smejući mnogo da se premeštaju s noge na nogu, da prašina ne bi ušla u namazane cevi.
prema Majncu, ili zidinama Lujevih utvrđenja, koja su se jasno ocrtavala nad vodom, dok ubijeni padaju i ostaju na zemlji; i drugi koji mirno, kao senka, korača kraj njega i gleda i ćuti.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
POVIJANjE Dete se prvi put obredno povija na zemlji da bi bilo jako kao zemlja.²⁴ U vranjskom Pomoravlju, prvo povijanje deteta obavlja se u „paškulji“ (delovi očeve košulje i
Kumstvo se smatra za najveće srodstvo, a kum se poštuje više nego i rođeni otac. („Kum se poštuje na zemlji, a bog na nebu.
U Homolju majka šara po zemlji (tobož piše) ili nešto seče britvom ili broji talire (da dete bude pisar, zanatlija ili trgovac).
⁶ Stara srpska reč „otьrokь“ označava dete (npr. „rodi sego svetago njtroka“), ali i roba (slugu) „koji je sjedijo na zemlji crkvenoj ili vlasteoskoj i dužan bio raditi crkvi ili vlastelinu“, kaže Daničić.
(LMS, 1860, knj. 101, br. 460) — Djelaj kolac kao ti i otac. (Vuk, br. 1207) — Bog na nebu, a otac na zemlji. (M. M., 1973) — Od zla oca još gora su đeca. (K-Lj, NB, 1888, br. 79) — Od zla oca i đeca palikuće. (Pavićević, M.
’ (porod, četvoronožno i rod u zemlji)“²⁸. Ove zakletve jasno otkrivaju da u našoj patrijarhalnoj kulturi nema veće nesreće nego ostati bez poroda, bez
Pirh, koji je putovao kroz Srbiju 1829. godine, kaže da u celoj srpskoj zemlji ima svega deset gradova.² Osnovne jedinice patrijarhalne društvene organizacije bile su porodične zadruge i plemena
Za ženu domaćicu se kaže: „Ne stoji kuća na zemlji nego na ženi“. Za suprugu, naročito lijepu, međutim, narod nema mnogo lepih reči: „Bolje da je slijepa, no što je
mišljenje zajednice: „Kao što je Bog za ljude, tako i otac za svoju decu“; „Materino ime je sveto i na nebu i na zemlji“.
u našoj seoskoj kulturi najčešće se zbivaju na nekom poljančetu, na prostoru omeđenom kamenom ili linijom ucrtanom na zemlji. A unutar ovog izvojenog prostora važe posebni zakoni i pravila ponašanja.
Junak i u našim narodnim bajkama jeste po pravilu najmlađi, treći sin („Baš Čelik“, „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Zlatna jabuka i devet paunica“ itd.).
Zečević, S., „Poreklo verovana da samrtnik lakše izdiše na zemlji“, Narodno stvaralaštvo, 21, Beograd 1967. Zečević, S., „Šumska majka“, Razvitak, 5, Zaječar 1968. Zečević, S.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Sve jarice i ozimice, svaki struk ječma i zobi što zemlji kroz busenje probi; sve ražano zlatno zrnje, sve pšenice belice koje sebarska oveju gumna i vetrenjače sebarske u carske
Za čoveka koga živa sahrane pa nije ni na zemlji ni u njenoj tami i memli. Za viteza kome su ruku ljubile majke i koga su blagosiljali starci dokle ne poseče troglavu
žute i zelene, slabe i jake, iz zemalja magle, iz zemalja sunčane pene, za njihove slatke opsene, za ni na nebu ni na zemlji čardake. Za pijanice, emigrante u stanje gde mogu manje da misle, manje da pamte, manje da pate.
Za stvaralačku tajnu nežnu kao sasa kad nepozvani pesmi na vrata odnekud spolja bane, a pesnik leži bespomoćan u zemlji dublje od dva hvata.
ZA ONE KOJI CARSKE DRUMOVE ORU Tražim pomilovanje za zovinu sviralu nedužnu koja govori u lice caru što se samo zemlji poverava, što krišom dotura vetar vetru i mrav šapće na uvo mrava.
O NALAZAČU Ko nađe u carevoj zemlji što bilo: stare novčanice saske, brojanice kaluđerske, čelenke i toke, ženske kopče i pasove od srebra, mreže
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
sam samo znao, mogao sam još tada kazati ravno u kameru: »Dragi gledaoci, današnji dan obilovao je događajima; kako u zemlji, tako i u inostranstvu!« Bio bih prvi. Ovako — ništa. Da sam samo znao! 1950.
Viđao ponekad kako pali sveću— mali treperavi plamičak u zemlji smrti. Ako ode, kazala mi je jedanput, ko će ih obilaziti? Biće sami. Zaboravljeni.
šuge, a poslednjih godina ne primećujem da se deca po parkovima igraju te divne igre, nekada tako omiljene u mojoj zemlji. Danas deca imaju toliko stvari za igru!
Ostaje samo šuga, jedna od najnesrećnijih i najpoetičnijih igara koje su ulepšavale naše rane godine na planeti Zemlji. Evo, stojimo u krugu, dečaci ratnih godina, preozbiljni i starmali i biramo ko će da bude šugav.
Zanimljivo je da u zemlji u kojoj smo imali sreću da se rodimo, draga moja prijateljice, ljubavi započinju obično na kantama za đubre!
potmulu grmljavinu njihovih timpana, arlaukanje i isprekidani dah igrača, čija su bosa stopala tutnjala po utabanoj zemlji. Njihova tamna tela i oznojene kičme stizale su nam gotovo do lica.
hica startera na olimpijskoj stazi dugoj sto deset metara sa preponama, taj znak koji otvara kapije raja u zemlji bogu iza leđa, u dvorani sumornog sjaja, ispunjenoj dimom prvih cigareta u životu i prvim poznanstvom sa zanosnim
porodičnog stabla našao jedan ovako otmen mladić što tako vešto barata mikserom na najotmenijem mestu u celoj zemlji, izmenjujući kratke rečenice sa gostima na sve četiri strane pulta, na sva četiri svetska jezika.
Ona ista kuća od blata i pleve poče da tone, vraćajući se bačkoj zemlji. Na krsnim slavama su se još skupljali samo starci, životareći od penzija svojih izginulih sinova.
A na kraju puta, tamo gde nikada nećemo stići, ni ja niti ko drugi, tamo iza ivice horizonta, ispod duge u zemlji beskraja, čekaće nas strpljivo kao smrt ove iste mudre kornjače iz postojbine hercega koje smo davno ostavili iza sebe,
automobila; znam da me čak ni ona neće odvesti predaleko, pa je puštam da odmili kroz izgorelu travu prema njenoj zemlji čije su granice omeđene večnom zagonetkom, a ja skrećem sporednim putem ka prvoj muzici iz automata, osećajući da sam
koja je čoveku dosezala do pasa, a dan kasnije — u potpuno pustom i pretužnom Mesečevom predelu, na nekoj crvenoj zemlji, po kojoj je bilo rasuto oštro kamenje obraslo mahovinom i kržljavom travom.
Matavulj, Simo - USKOK
Da se u zli čas susretu s Bajicama, sa svojom rođenom braćom, na svojoj rođenoj zemlji, pokrvili bi se, ali bi se radi njene odbrane protiv izvanjca složili umah, preko mrtvijeh i ranjenijeh!
Ne pitam te, ni šta ti bi tamo u tvojoj zemlji, ni kakvi su ti jadi dojadili, ni šta si radio, niti će te ko nagoniti da išta o tome pomeneš, ako sâm nećeš!
Hvala neka je milostivom bogu, što učini da me ti udesiš na mome teškom putu! Vjeruj da ja u svojoj zemlji nijesam učinio ništa sramotno, sa čega bi ljaga ostala na meni, sa čega ne bih bio dostojan živjeti sa slobodnijem
Iako mu iz toga povijedanja ne bješe jasniji odnos vladičin prema narodu, iako razabra da je nesređenost u zemlji gora nego što dotle zamišljaše, ipak osjećaše da je taj narod prožet zdravijem, velikim nagonom, koji će ga dovesti do
siromašnu, među čudnijem, suviše neobičnijem svijetom, njemu, plemiću od starine, rođenu u drevnom dvoru u pitomoj zemlji, gajenu za svjetski život, bude novi zavičaj i po svoj prilici grob!
Recimo, da si ti i tvoji stariji rođaci ma u kojoj drugoj zemlji, kao stari, izmučeni ratnici, imali biste njeku pomoć od države! — Znam ja to, Janko!
Njen je čovjek osrednjeg stanja, osim svoje plate ima malo imanje. — Koje bi u našoj zemlji bilo veliko, ja mnim — doda Krcun. — Daj bože vijeka i zdravlja, naći će se način da joj se javiš.
glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni. I zato da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvoga iz ruke tvoje!
Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i bjegunac na zemlji!“... „I ovoga časa to govori Gospodin Kajinu!“ viknu vladika. „Jer Gospod je ovđenak i Kajin je pred njim! Evo ga!
Janko mu ispriča cijelu svoju prošlost, pa završi: — Moja je namjera da ostanem u vašoj zemlji, a pošto me je dobri udes nanio među dobre ljude koji me primiše za svoga, želim da mi ognjište bude među njima.
I tako na tvrdoj zemlji, i tvrdu snu, crpahu novu snagu. Na tome stravičnome mjestu „Duge krvave“, bjehu mnogi grobovi pređašnjih četnika, te
Tako se uputiše za družinom, pa kad nju stigoše, nakon kratka odmora, krenuše se dalje. Noć ih stiže još na turskoj zemlji, ali bješe sve manja opasnost od potoči.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Po prirodi stvari, nama je najviše stalo do vrhovnog, poslednjeg odgovora o smislu našeg postojanja na zemlji. Celokupna umetnost, sa religijom i filosofijom, nije ništa drugo do napor da se tom odgovoru približimo.
ta blagost koja kao da i nije od ovoga sveta, koju smo naslutili kao vanvremenu lepotu i smisao, da je nigde više na zemlji ne nađemo, ali, isto tako, da je nikad ne zaboravimo.
intuicija, sama, ide dalje od tog objašnjenja, naslućujući u seljačkom paštenju prizor hiljadugodišnjeg čovekovog stradanja na zemlji i sa zemljom. Neposredno iskustvo i dečji uvid u prilike odnose prevagu nad sociološkim tumačenjem uzroka i posledica...
i kao društveni protest, ovo književno svedočanstvo, bar meni, deluje isto tako i kao prikaz čovekove zaglibljenosti na zemlji. Ćopićeva vezanost za takvo stanje mogla bi izjednačiti s ljubavlju.
zavičaj je najdublje doživljen u detinjstvu koje se više vratiti neće, što je povezano sa našom omiljenom iluzijom daje na zemlji nekad bilo bolje, a da je propadanje počelo tako reći odnedavno.
Tu je tajna njegove neuništivosti: Sve se meni, braćo i ljudi moji, nešto čini da smo mi jopet najjači na ovoj zemlji. Svaki đavo prejaše preko nas, a mi jopet ostanemo mudruje jedan nevoljnik u Priči o sedmorici iz apsane.
u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regetale žabe pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno s mjesecom roniš kroz rasperjane naviljke oblaka.
onda kad se čula užele neposrednih podataka, jasnih sazvučja, čistih imena, koji će nas podsetiti da smo se rodili na zemlji, i da nam je na zemlji najbolje.
neposrednih podataka, jasnih sazvučja, čistih imena, koji će nas podsetiti da smo se rodili na zemlji, i da nam je na zemlji najbolje.
Zbog toga što me (majka) uputila da postanem zreo čovek, koristan našoj socijalističkoj zemlji, treba da joj se zahvalim... za njen praznik i za moju srećnu budućnost, nadahnutu njenom ljubavlju... ...
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
rodoljubiva u najboljem smislu reči, ta, iz početka lokalna i konfesionalna, književnost srpskih begunaca u jednoj tuđoj zemlji proširila se na ceo srpski narod pravoslavne vere i dobila potpuno opštenarodni karakter.
Po prelasku u Austriju nekih petnaest godina su lutali, bedni »siraci i prišelci« u tuđoj zemlji, — »kako Judeji«, veli jedno pismo iz toga doba — bez stalnog staništa, živeći po zemunicama, desetkovani bolestima i
dobio je produžene privilegije još za petnaest godina sa tim da ne sme štampati ništa što bi kritikovalo stanje u zemlji ili davalo povoda ma kakvoj tužbi. Novaković, pun dobre volje i namera, otpočne rad u prilično velikim razmerama.
Petra Velikog, ali on ostaje vazda u zatočenju, i najzad, 1703, kada je buknuo mađarski ustanak i nastalo vrenje u celoj zemlji, bude poslat u Heb, u Češkoj.
On pokušava da uvede jednaku porezu u celoj zemlji, razvija i unutrašnju i spoljašnju trgovinu, gradi puteve i kanale, svim silama radi na unapređivanju radinosti i
U zemlji se otvaraju stručne, trgovačke, zanatske i zemljoradničke škole. Donosi se nov krivični zakonik, čovečniji i pravičniji,
vrlina duše, postavila za pravilo da je cilj čoveka što veća sreća što većeg broja, i verovala u krajnju pobedu dobra na zemlji. Po svojoj prirodi Dositej Obradović je tipski čovek XVIII veka.
Knjige, predragi i neprecenjeni nebesni dar, prosvješteni umova ponosite kćeri! One sad na zemlji i na moru carstvuju i premudre zakone daju! One vojuju i pobježdavaju!
Srpsko građanstvo, čim se počelo prilagođavati uslovima novoga života u Ugarskoj, u zemlji zapadne kulture i gde je bilo dosta protestanata, počelo je borbu protiv svemoći crkvene jerarhije.
On je za monarhiju, ali za monarhiju sa prosvećenim, pravdoljubivim, mudrim i dobrim vladarem, koji će zemlji biti ono što je dobar domaćin kući, vladati »mudrim i silnim zakonima«, i namesto nasilja, nereda i nepravde,
On ne operiše sa maglovitim sistemima i ne luta u metafizičarskim apstrakcijama, no ostaje uvek na zemlji i u najobičnijoj stvarnosti, misleći o prilikama i potrebama svoga naroda.
škole i Bogoslovije nije moglo biti ni govora, jedini srpski list toga vremena, bečke Novine serbske išao je u celoj zemlji svega u 5 primeraka. Još 1827. Vuk Karadžić piše da u Srbiji »ni u sto sela nema svuda jedne škole...
Milićević, Vuk - Bespuće
Ili u proljeće, kad se razliježu kavge nad stopom preorane zemlje: on razumije onu ludu, očajnu ljubav prema zemlji, nad kojom seljak, ogrezao u teškom znoju, satire svoj život i svoju snagu; boči se i nosi s njom, - u borbi koja
Gurnuli su ga u škole da bude gospodin, odvojili ga od zemlje i naroda, spriječili ga da uhvati korjena u zemlji iz koje je iznikao, gurnuli ga u jedan život u koji kad je zagledao, on se zgrozio, užasnuo, trgnuo.
O, kako se on stresaše pod udarcima pjesme žetelaca, koja se razlamala beskonačno: oni tu pjesmu pjevahu zemlji koja ih drži i hrani, zemlji na kojoj su odrasli njihovi djedovi, vječno radeći i braneći je s puškom u ruci,
stresaše pod udarcima pjesme žetelaca, koja se razlamala beskonačno: oni tu pjesmu pjevahu zemlji koja ih drži i hrani, zemlji na kojoj su odrasli njihovi djedovi, vječno radeći i braneći je s puškom u ruci, sahranjujući u nju sve svoje nade i muku
njihovi djedovi, vječno radeći i braneći je s puškom u ruci, sahranjujući u nju sve svoje nade i muku i jade i znoje, zemlji iz koje su se rodili generali koji su zaboravljali i svoje kuće i svoj jezik i svoju narodnost, čim su pripasali sablje,
svoju narodnost, čim su pripasali sablje, i lomili ih po krvavim razbojištima Solferina, Mađente, Kustoce i Kenigreca; zemlji koja je odnjihala gospodu koja su ih batinala i tjerala u hajduke, udarala danke i sudila im, zatvarajući ih i šiljući
stijenu i udarci bata odjekuju u uvali; vidi se četica ljudi kako se rasprši u tren oka na sve strane, polijegajući po zemlji; digne se oblačić dima, grmne i odjekne nekoliko puta potmuo pucanj s kišom kamenja koje pada, pršteći i rušeći se niz
On ga je osjećao u sebi kao teret koji ga vuče zemlji, koji mu ne da da se krene, ispravi, pođe; koji ga je obuhvatio svojim velikim, neprirodnim rukama i steže mu tijelo,
Sremac, Stevan - PROZA
za uši ili zulufe, sve dotle dokle se žrtva ne ispravi na palcima, te jadno dete stoji kao ono čardak ni na nebu ni na zemlji. A nije tražio ni regraciju od đaka. Otkako je jednom prilikom naseo s poklonom, ne prima više nikakav poklon.
Prekinuću da vam pričam o tom vladaocu, koji nije pomagao u zemlji ni industriju ni dizao fabrike; koji je ugušivao opštinsku samoupravu i pritešnjavao seljački najmnogobrojniji stalež,
Radičević, Branko - PESME
“ Ali nešto mal' ne zaboravi. Kad Bog zemlji deljaše brdine, On se lati neke vrećetine, Za nju kažu bila je velika, Al' nijedan ne veli kolika, Samo kažu da ta
“ Otac glednu jadno bono dete, Pogleda ga od glave do pete: „Rišćanice, bolest je golema, Za nju nema na zemlji melema, Al' ne boj se, sve će dobro biti, Samo valja smesta očatiti A molitvu velju goropadnu.
Samo jedno još junak ne more, Cvetu ne mož' — oh da j' mrtva veće — I ka njojzi brzo se okreće, I vidi je e zemlji kleknula, Pa ka nebu ruke podignula, Bogu s' moli, grozne suze lije — Oh on znade e to za njeg' nije.
susret njemu odsjajuje Krasna kita gorskoga cvijeća, Četa, brate, gorskijeh hajduka, A jedina još Srbinu ruka U toj zemlji — Bog joj pomogao, Pa joj više takih tića dao!
“ Sunce zađe — velji mrak na zemlji, Al' je veći u srdašcu njenom, Zvijezde su nebo okitile, Pa sjevkaju ozgo sa visine, Ali Fati, Mustafinoj ćerci
u dvor uljegao, Ide mudro, pazi na sve strane, Pravo šeće junak ka stubama, Već je do njih — glednu — bogme Turčin, Zemlji pao, pušku preko krila, Uza stube glavu naslonio, Pa drijemlje, ni za što ne haje.
3/7. 1844. (DETE I GUSLAR) Đokina majka po kući šuška, Oće ona da je sve u redu, A Đoka po zemlji se valjuška, Ne zna za ovoga sveta bedu, On iznutra na vratôca gleda: „Mati, mati, evo jedan deda!
41. U tuđoj zemlji jošte neko vreme O(d) kuće daljne me je zadržala, No moji poji oda svega neme, Ka sebi vrela voda me je zvala; Al'
Pa krvcom svojom vako pisat ode: — Smeje se nebo, a sunašce gleda Odozgo dole na zemaljska čeda; No jedan dole po zemlji se šeće, Rekâ bi nema kâ ostali sreće.
No zasad ovo primite ovako, Druga će pesma kazati je l' tako. II Sunašce granu, sve na zemlji živnu, I glednu gore onom suncu divnu, A sunce opet divno s' razigralo, Pa ljubnu dole veliko i malo.
92. Ta de li je, de se krije? Karaju ga milostivo, Da na zemlji degod nije? Pa ka zemlji sve strašivo Oboriše oči svoje... Zaman, zaman, zvezde moje! 93.
92. Ta de li je, de se krije? Karaju ga milostivo, Da na zemlji degod nije? Pa ka zemlji sve strašivo Oboriše oči svoje... Zaman, zaman, zvezde moje! 93.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regatale žabe, pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno s mjesecom roniš kroz rasperjane naviljke oblaka.
svijeta, odnijele ga sutonske vode, kao da je plutajuća mlin-laća sa rijeke Une koji nikad i nije stajao na čvrstoj zemlji.
Pa pripazi i mene, lopova i grešnika, pogledaj i na moju stranu, svoji smo nekad bili dok si po zemlji hodio. Zaštiti raba božijega od žandarske ruke, od lugarske pucaljke, ubrani me pred dragim bogom da mi se nikad ne
— Ih, presvete moje vile! Sreća njegova što je otišao. Kud ga, ovako živ, teglim na leđima po ovoj grešnoj zemlji, tud mi je već i kao svecu odmah našao posla, sram ga bilo. Baš je njega briga što ću ja umrijeti.
ti duljim, brate Rade, tek što svane dan, a čovjek seljak okuje ruke uz plug il motiku, savije draga leđa crnoj majčici zemlji, pa tako, korak po korak, kao da su mu noge u bukagijama, miče se uz brazdu.
Nikud pobjeći od njega, veže se dan za dan, kao karike u lancu. Što duži život, i sindžir dulji, i još sve teži, zemlji te vuče. Nejasan pri mjesečini, sluša ga brat Rade pažljivo i, ne trepćući, razumije čovjeka.
izdajnici? Izdali, kaže, zemlju, borbu, a? Perajica se, valjano i temeljito, useknu u nekakav siv peškirić, obori pogled zemlji i poče da nabada riječima kao da nešto vrača i čita iz piljaka pred sobom: — E, moj kumiću, moj kumiću, znam ja svakog
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
A znaš gde živiš, i znaš kako se ime u ovoj zemlji brzo izgubi! Hasanaginica se držala običaja... HASANAGA: Pa joj do tih običaja stalo više nego do ranjenog muža?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
se gušće, lelujaju se, istežu i ulaze u maglu, te se zajedno s njom lelujaju i rasplinjuju po mokroj, crnoj, obranoj zemlji. NUŠKA Već uveče i kojekako. Zabunite se, zaboravite i zaspite.
Svuda je bilo tiho, mrtvo. Noć meka, mlaka. Iz dvorišta je dolazio miris na već proklijalu travu, trulo drveće u zemlji, a takođe i iz bašte, koja je, sad prekopavana, spremljena za sađenje, mirisala na svežu zemlju... Ćutali su.
— I pravo, ničice, još s praga sobnjega licem pada i rasprostire se po zemlji. Samo joj se temenjača beli. Žene, plačući, teše je, dižu i unose u onu drugu sobu.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
Prosvetila TVOJ duh od mladosti; Temis s TOBOM na prestolu sedi, Iz TVOJI(H) usta Astreja besedi, Koja po zemlji davno s TOBOM hodi. A sad svoje plane proizvodi. O, VEK ZLATNI! O, slatka vremena! Kad je opšta ljubov užežena!
Kad će nestati mrženje i vražba na zemlji! Kad će srce naše doći u svoju prirodnu dobrotu, da u lice svakog sebi podobnog človeka pozna, brata svoga!
Kostić, Laza - PESME
i vapaj mučenički, pa kroz svako tako prociknuto mesto proviru znaci božje milosti tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji kolajne dele, kolajne sjajne i reči lepe tebi, ropski svete!
vezan je titan, na kamenu, na stancu prikovan, te ne mož' sila misli vrelije stenovito da čelo prelije, da razaspe po zemlji blagoslov, a u nebo da digne potop nov, i borbu pravde, borbu ponosa, prot sile same, prot Olimposa!
Al' kakve smo na zemlji srećice, oteće nam još i taj zavičaj. O ŠEKSPIROVOJ TRISTAGODIŠNjICI Veštaka večnog tvorilačka svest umarala se mučnih
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha; seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe i sjutra osvane dan.
A oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu bogu moliti da bi se pusta sela, varoši
Ona brže onda pretvori se opet u lisicu i stane po zemlji bježati, ali tu je orlovi dočekaju i ostala vojska, pa je salete i uhvate.
Idući tako nađe jednog čoeka, koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji, i tako stajaše. Sad mu carski zet reče: — Pomozi bog, brate! A on mu odgovori: — Bog ti pomogao! — A šta tu radiš?
Grbo je tada bio već preš'o iz đavolske države u krštenu, pa sio i čeka kralja, jer ga se ne boji u krštenoj zemlji. U tom vremenu stiže i kralj, pa pošto ne može prijeć u krštenu zemlju, reče Grbi: — Grbo li, Grbo!
pa kaži njemu; ako li nećeš ni njemu, a ti iziđi u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zavuci glavu u nju, pa U tri puta zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj.
Onda car istrgne sablju, da ga poseče, a on se prepadne pa sve po redu iskaže, kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas.
Onda se car Trojak uveri da se na zemlji ništa ne može sakriti, pa onome berberinu oprosti život, i posle dopusti da svaki može dolaziti da ga brije.
dobar strelac odapne strelu i pogodi zmaja sedmoglava baš u srce, ovaj ispusti devojku ispod krila, te ova stane k zemlji padati, a za njom i zmaj sedmoglavi.
Imalo gde roda ne imalo, tu je moralo da rodi i da bude i zemlji teško. Seljak postane bogat. Zaima se, ogradi dom, oženi se, kupi stoku i sermiju, niko bolji od njega u selu.
drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: — Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.
bukvu iz zemlje, pa zglobitu onako sa žilama i granama odvukao, a kud je god prolazio s njom, svuda je ležalo drveće po zemlji. Sve je to starac vukući bukvu za sobom povaljao. Oni sad ugode onijem tragom, pa za njim.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
DOKTOR (podigne obrve): Pikljenico ljudska, ja sam samo kazao da se datel kao proizvod u Berberskoj zemlji rađa. Zar ti ne znaš proizvode razni zemalja? Svaki je predjel bogat na drugima.
DOKTOR: To ćeš samo onda moći, kad dobro naučiš zemljeopisanije. Uči, dragi moj, pak ćeš postignuti, u kojoj zemlji vataju kite, gdi su lavi, sloni, risi.
PUTNIK: Pa otkud da je mitropolit glava crkve? DOKTOR: Jer mu carigradski patrijarh mitru na glavu položi. U zemlji ima nešto malo Vlasa. MANOJLO: Boga mi, nije nešto malo, nego dosta.
Ili ovi novci u mom sanduku stajali, ili ovde u zemlji, to je za mog komšu svejedno. Zar onaj bolje ruča, koji osam vrsta jela kroz grlo propusti, od onog, koji se od jednog
KUZMAN: Ta to me i muči, što je u kući trojinom više nego u zemlji. Pak svakojako razmišljavam. Velim, po putu sam, kuća sama, bogzna šta se može dogoditi.
KUZMAN: Što mu god drago. DAMJAN: Ta, na jednu ruku i bolje je, imaš nešto u zemlji; ako se na jednoj strani šteta učini, nije na drugoj. KUZMAN: Da viš, ja sam namislio i one druge iskopati.
Što će vi ono po sobi? (Pokazuje krevete.) LjUBA: Tu se spava. STANIJA: Ne možeš da spavaš na zemlji? LjUBA: Da me jedu buve. STANIJA: A kad tamo odozgo padneš? LjUBA: A, to ne može.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
oseća kako bi ga takav tip ostavio na cedilu, mislim, na klackalici, baš kada je sasvim gore u vazduhu, a on dole na zemlji; mislim, da bi mrtav ladan sišao sa klackalice i ostavio vas da tresnete o tvrdu zemlju i sve što uz to fura, samo ako
Uopšte, u ovo j zemlji ima tako malo ljudi koji vole svoj zanat! Uzmite, na primer, jednog saobraćajca na Terazijama. E, pa kad on radi svoj
U stvari da ostavi, ako može, koske u rodnoj zemlji. Normalno, pustili ga, nije više strašno ako čovek putuje u Italiju, tako reći, napredovala stvar!
Ta bulumenta se već razmilela po celoj zemlji! Seljaci su sasvim zapustili poljoprivredu — sede u domovima kulture i čuvaju mesto da ne bi izvisili ako grupa pevača i
najvažnijem u celoj kulturi; gde ga obaveštava da od sutra stupa neopozivo u armiju čistača ulica, ako neko u ovoj zemlji i dalje smatra da se čovek kao on, dakle duboko uzidan u temelje domaće književnosti, može i dalje održavati na belom
NAJBOLjE FLAPSOVE NUDI VAM „INKO-FLAPS“ PREKO SVOJIH PREDSTAVNIKA U ZEMLjI I POD ZEMLjOM! ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL! BRZO BRAJBLOVANjE VEZNI S IŠIŠTRAVANjEM ŠTRAPANZLI UZ MENjANjE I RASTOLEZANjE
BRZO BRAJBLOVANjE VEZNI S IŠIŠTRAVANjEM ŠTRAPANZLI UZ MENjANjE I RASTOLEZANjE ŠEKLOVA I ŠVERTOVA NA SVIM PUNKTOVIMA U ZEMLjI I INOSTRANSTVU!
i time omela izvršenje datog zadatka, dovevši u potpitanje, ne samo visoki moral i ugled koji naša škola uživa kako u zemlji, tako i u inostranstvu, već i bojevu gotovost boraca i njihovu spremnost da se uhvate ukoštac sa daleko nadmoćnijim
Sećali su se, naravski, svih Luletovih gafova, izreka i slučajeva, a s njega pređoše i na ostale frendove rasute po zemlji i pod zemljom, pa spomenuše tu i čuvenog momka, nekog Dunđerskog, o koga su se grebali još kao klinci ...
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Tu je i oveća limena korpa za otpatke, prazna i suvišna: smeće se bada oko nje. Po tvrdo utabanoj zemlji, koja očas zine kad je toplo vreme ili se razblatnjavi kad udari kiša, tek životare tri patrljka lobode i četiri ugažene
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Šta je strana, šta je daljna zemlja? Učilište mudrosti i iskustva. U tuđoj zemlji može čovek viditi što nije nikada vidio. JELICA: Vi imate pravo. Šta sam ja u Beču vidila!
Izgubio sam jedan kamen što sam odunud ukrao; takvog kamena nema ovde na zemlji. No ja sam se zadržao, a može me gospodin tražiti. Izvinite! (Pođe.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Buljuk se zvijezda uz Mjesec jati, oblak ih sivi pažljivo prati. Dolje na zemlji staza se vije i junak jezdi, Delija neka, lopova četa uz put se krije: Nebojšu hrabrog zasjeda čeka.
Crveni Vrabac hiljade ljeta po zemlji ovoj bezbrižno lijeta i ne zna šta su tuga i smrt. Crveni Vrabac ptica je čudna, cvrkuće, leti, vječito budna,
“ U ovoj zemlji ljudi su braća, tu ti se dobro za dobro vraća, ne vidiš nigdje pogleda zlog. Čovjeka čovjek od srca voli, ne plače
Čovjeka čovjek od srca voli, ne plače niko, nikog ne boli u zemlji Vrapca Crvenog. Tu ponoć vozi srebrne sanke, a vjetar gudi uspavanke, i zvijezde klize niz Mliječni put, dok čika
Sloboda cvjeta, široka, prava, zatvora nije i nema brava u zemlji Vrapca Crvenog. II A sada priča počinje duga kako su pošla četiri druga da traže Vrapca i njegov dom: magarac Sivko
Od priče, najzad, pjesma se pravi, drugarstvo tvrdo po svijetu slavi. U zemlji Vrapca Crvenoga na cvjetnu granu slavuj pao i punim glasom od srca svoga, pjesmicu ovu zapjevao.
Mačak se morem neznanim skita, neznanoj zemlji u susret hita, ribicu dobru traži. Obišla barka, sijekući vale, čudesne zemlje, otoke male, šareni cvjetni raj,
Kapetan Mačak na barci lakoj za ribu pita u zemlji svakoj, vječno ga nada krijepi. Gdje god stigo, neko bi rekȏ: „Ribica dobra živi daleko, naprijed, mornaru lijepi!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Kudikamo kompleksnija, kudikamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku. Beograd 28-I-1931.
I koji je onda dan kad mogu poći a da svi zbog mene ne budu gladni toga dana! — Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo? — O, mogao sam uvek doći docnije.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Otklonite svoje trube anđeli, mamuzama ne gazite po humci Ja ostajem gde sam u zemlji jezika mog, neću da mi se na vašim saborima sudi, ni da me pod otvorena nebesa bacite na hladno rešeto večnosti.
Razbojnici na kolenima izručuju plen u bezdane mora, širokim belim putem putuju gomile srebra i zlata, na zemlji sva svetla pogašena i tanjiri prazni, svako je vratio svoj plen: čas najdubljeg neposedovanja i kajanje razbojnika!
BOGUMILSKA PESMA Traže moju glavu. Sve što na glavu liči bacaju po livadama na hrpe i noću gaze konjima. Zemlji otvaraju okna te vade srebrnu rudu što glavi proročkoj slična je, pa je obese o hrastovo granje.
O kneževi pijani što me sa bedema vrebate zar mislite: neće moj govor dalje od lokve moje krvi? Zemlji sam blizak, ona bolje pamti reči no krv; u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama, sve što o ljubavi znam.
Mali je vaš mač da čitavoj zemlji glavu poseče. SLEPI KRALj U IZGNANSTVU Iz vaseljenske ti prestonice pišem. Stojim na prozoru, ja carev gost i slušam
Ako me glasnici na konja stave i skoroteče povedu ko zna u kojoj će me zemlji na presto popeti. Kako da vladam u carstvu nevidljivom?
neprijatelje naše odbi i bistre izvore naše krvi sačuvaj za još jedno stvaranje sveta da nam se tek posle podviga na zemlji nebeska krotkost podari.
Vojske i putnici preko nas prolaze, niko da k nama dođe. Heće više lepih gradova biti na zemlji našoj. Noći dugačke želimo i šume duboke gde ima vida i bez očiju.
neki nos da se zaravni lopta glave, carostavnici kažu i da je rođacima kresao polnu snagu da se suvišni polet u zemlji smanji I posle dekade ovog zanata on postade plotski mudrac mršav i sveo, pun gvozdene volje.
NAČELNIK SE ŽALI NA JERETIKE Šta hoće ti ludaci, čemu te smutnje, kao da carstvo na zemlji može biti bolje no što jeste.
bogova, došli da se napiju krvi na ljudskoj hekatombi, nad-vuk je srećan i krilati crvi praćakaju se čilo u žitkoj zemlji.
I na tom mestu u polutami žbuna, po zvuku zvonkom, nađoh izvor vode koja se razliva po zemlji, i tek pošto se ukrstila sa ljudskim putem, postaje potok.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Jedino se čuo zričak i lavež pasa iz doline. Ovčari, uvijeni u jagnjeće kože, spavali su po zemlji. Samo jedan stražario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on je dremao.
Vojnici su raspremali šatore i iz jednoga se čulo: — A ti, bre, svu slamu privukao, a ja ležim na zemlji. — Šta je ovo, šta je ovo? — začu se strogi glas baterijskog narednika. — Ko vam je kazao da se zavlačite u šatore.
Znaš li ti, podnaredniče, da ću da te zgromošem... Slušaj, razumeš li, dok gamižeš na ovoj zemlji u uniformi, to ti je odsad dužnost. I uvek da me na vreme izvestiš! — ljutito dobaci baterijski narednik. — Šta ćeš...
Snose ih u šatorskim krilima kroz koja kaplje krv. Tu je i zavojište. Zgrčeni, leže ranjenici na zemlji, čekajući na red. Neki umiru. U jednoga se grudi snažno nadimaju, a poluotvorene oči već su potamnele.
Topovi su bili pripravni za dejstvo, osmatrači su zauzeli svoja mesta. Dugačke senke drveta su neprimetno klizile po zemlji. Sava je tiho šumorila, dok su gavrani graktali pozadi krvavog razbojišta.
Drum je bio raščišćen od komordžija i municionih kola. Vojska je bila pri zemlji. Sa zebnjom smo iščekivali današnji dan. Neprijatelj će napadati, to je sigurno, jer inače zašto bi prelazio.
— Pravo, pa desno... Izvorac, vodi gospodina narednika. Tupo odjekuje zvek mojih mamuza po mekoj i ljigavoj zemlji koja zaudara na neku ustajalu tinju.
Sedimo šćućureni u zemunici i s dosadom slušamo monotono šumorenje kišnih kapi. Šljapkaju vojnici po vlažnoj zemlji, mokri i prozebli... Niko vatru ne sme da založi. Sedimo tako i ćutimo pred teškom neizvesnošću...
Nedaleko ugledasmo grupu ljudi kako, gologlavi, zbunjeni i nemi, stoje. Priđosmo im ćuteći. Između njih, na blatnjavoj zemlji, ležalo je telo potporučnika Radojka. Usta su mu bila poluotvorena, kao na osmeh, da su se videli beli zubi...
Trailo zauze odmah stav „mirio“ I odgovori: — Gospodine kapetane, voleo bih ja da ratujem na njinoj zemlji, makar i odstupao... U neko doba ugledasmo u daljini, na putu, neko kretanje.
da krenu na Golgotu, i da pogube svoje glave, osvajajući neko nepoznato brdo iznad sela Maova, u dalekoj stranoj zemlji? Mi smo i dalje dejstvovali. Razorne granate tukle su neprijateljsku pešadiju.
i sa ludačkim naletom rinu gvožđurija iza naših leđa, razbacujući ogromne busenove, koji su posle tupo tapkali po zemlji. Razrogačenim očima gledamo sveže rupe gde bi se i cela kola mogla smestiti.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Novu oficirsku kapu nakrivio na desno uho, a sjajnu niklovanu sablju pustio te se vuče po zemlji i zvecka kad udari o kakav kamičak.
Napolju se smračilo, i ako je još dosta rano. Navukla se po okolini gusta magla, pa rosi po mokroj, raskaljanoj zemlji, po drveću i zgradama, cedi se sa lišća i krovova u sitnim kapljicama i navlači na lude onaj teški sumor i zlovolju, od
ja ću tebi... Jesi čitala Monte-Hristo?... Onako ću ja tebe, eve isto onako... Pa baš ako hoćeš i onakav dvorac u zemlji ?... Tamo ima mnogo pećina, kopa se zlato... I ja ću kopati zlato i sve tebi, sve radi tebe... Hoćeš?
Tresla ga je prava groznica i sve ga nešto vuče da legne, — glava mu teška... vuče ga zemlji... boji se da ne padne na pod... Ali se on otima, napreže se...
Gojko istrča iz dvorišta i stade pred vratnicama... Beše sav u jakoj vatri, jednako ga nešto vuče zemlji, ne može već da se drži na nogama, diše nekako vrlo brzo, ali se on očajnički otima, ne mareći ni za bolest ni za šta..
čini se da im čuje i samo dihanje. Čudo je samo kako je ne opaze... Ali je ona polegla po zemlji, samo glavu malo podigla, da bolje vidi I čuje... Što oči ne mogu da postignu, pomoći će im sluh...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Grad gradila bjela vila Ni na nebo, ni na zemlji, No na granu od oblaka; Na grad gradi troje vrata: Jedna vrata sva od zlata, Druga vrata od bisera, Treća vrata
Karao ga kralj Matijaš, zemlji gospodar: “Bog t’ ubio, Dojčin Petre, varadinski ban! Bud ti popi trista dukat’ sve za jedan dan.
Zašto popi vrana konja, zlatan buzdovan?“ Al’ besedi Dojčin Petar, varadinski ban: “Ne karaj me, kralj Matijaš, zemlji gospodar: Da si bio ti u krčmi, gde sam pio ja, I ljubio krčmaricu, kojuno sam ja, Popio bi ravnu Peštu i sav Budim
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Iz mraka, sa isukanim drvenim mačem, pred njih iskorači Filip.) FILIP: Gledajte ovo delo, grdnu krv, gledajte tu na zemlji leša dva! Udarac moje desnice ih obori! Za jade je moja plata to! (Iznenađenje i preneraženost.
A, kad su izneli one leševe, i kad ih je Filip video, je li rekao: „Gledajte ovo delo, grdnu krv, gledajte tu na zemlji leša dva...” JELISAVETA: „...udarac moje desnice ih obori, za jade je moja plata to!
nepokretnog imanja nemam ničega, sem ovog grešnog tela, koje ni inače nije pripadalo meni, i koje će biti vraćeno majci zemlji: prah prašini! Molim, jedino, da moja glava ne podeli sudbinu sa mojim telom...” JELISAVETA: Šta mu to znači?
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine!
Hoćemo da vas dočekamo sjajno sa pesmom u vašu slavu. Lepše se vama po nebu šeta, po zemlji ima blata. Čvršće grlite no nevesta zakleta oko mlada vrata.
Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim, to proleće, sa svojim biljkama i bubama? U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim, nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama.
Ribari u crnoj maji, sa kapetanom Blaževićem. Ljudi, koji su plovili oko pola sveta. A nikad dalje od sata hoda u zemlji ovde bili nisu.
Ja i sad vidim, u sećanju, te Ruse, kako trčkaju po rovovima kad im se približimo. Kao tekunice u izrivenoj zemlji. Vidim im, kroz puškarnice u rovu, i oči, kako im se crvene, kao u vuka.
U visini, jedna polovina artiljerijskog metka pretvarala se u šrapnel, druga polovina u granatu, na zemlji. Ranjenici teško umiru od puščanog metka. Od artiljerijskog brzo. Žvaću krv i zubi su im, kao i čela, razbijeni.
Onog istog dana kad se, spreman u boj, zaklinjao da će: i po danu, i po noći, u svakoj borbi, na zemlji i na vodi, i u zraku, ostati veran zastavi Habzburga, što se, pobedonosno, vila nekada po Evropi, u rukama Banaćana.
Pošto, kraj svega toga, u svojoj zemlji nisam niko i ništa, a pošto su i prenoćišta skupa, ja sam se rešio da pokušam da uđem u srbijansku vojsku, za oficira.
U stvari, na Univerzitetu, tada, susrela su se dva staleža. Oni koji su bili ostali u zemlji, pod okupacijom, ili koji su bili u vojsci, vratili su se u krpama.
Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke.
se vitlaju bogovi i bahantkinje, i cvetaju tirzosi, ređaju se u daljini kao granitno kamenje kojim se označava međa na zemlji. Trava je meka, kao ona što kod nas niče iz žita oko kandila, o Badnjem danu; ona drhti kad je uzmem u ruku.
Grmljavina nas je tresla, pomodrele i blede, ceo dan. Nekad sam, umorno, ležao u zemlji, koja se rasipala pod topovskom paljbom, i nikad neću zaboraviti lišće rascvetanog krompira, koje se treslo, kao od
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
I oni bi se zajedno radovali cveću i radovali se životu, hvaleći Boga. Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo uvek plavo i vedro, pa i kad bi nailazili oblaci, u njima ne beše ni munja ni
Hoću, danas, da stvorim čoveka — biće razumno, biće koje će slaviti moje ime na zemlji, kao što ga vi na nebu slavite... I on posla velikog anđela svoga Gavrila da Mu donese jednu grudvu zemlje.
njega ljudi su se množili, rađali i umirali, a Anđeo smrti primao im duše i odnosio Bogu a mrtva tela njihova ostavljao zemlji, vraćajući joj tako, po obećanju, prah njen.
i čuva se kao sveto u današnjim našim naraštajima: „Davno, vrlo davno, još odmah posle stvorenja sveta, živeo je na zemlji jedan car.
Voda njegova još je ona ista, Bistra, čuvana u zemlji duboko... Ona odande gleda, živo blista Kao veliko, tajanstveno oko.
MARIJIN VEO Pre no što će je skriti Nebeske dubine, sjajni oblaci, Kao poslednji pozdrav zemlji Ona svoj veo devičanski baci...
(Stresa se od zime.) Zima... ruke mi se mrznu, noge kao led... sneg mi ulazi u cipele... poderane su... (Spazi na zemlji nekakvu hartiju pa je digne.) Gle, hartija!... (razgleda je)...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
sinko, poljubi tu svetu zemlju kad nogom stupiš na nju, idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj viteškoj zemlji i našem narodu; idi i, na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju orosila i moja krv,
Pedeset godina sam putovao po tuđini, po širokom svetu, ali ne naiđoh nigde na zemlju ni nalik onoj viteškoj zemlji o kojoj mi toliko puta otac pričaše.
to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina“ — pomislim, a glasno zapitam: — Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji? Zar ni po čemu nije čuvena? Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća.
Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća. Posle dugog ćutanja reče: — Kažu da ima u Toj zemlji dosta svinja. — Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? — upitam začuđeno.
to je jezik kojim je govorio i moj otac, i njegovi stari, i ja, ali nije ta zemlja; on mi je pričao o sasvim drugoj zemlji.
— Što ne laješ? — viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša policija u toj zemlji, a primetio sam kako drhti od ljutine.
— Drago mi je! — rekoh iznenađen ovom neočekivanom visokom posetom. — Vi ste prvi put sada u našoj zemlji, gospodine? — upita me. — Prvi put. — Vi ste stranac? — Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte!
Nikako ne mogu da verujem da je sve ovo istina što sam dosad video u ovoj zemlji, dok opet neko zakuca na vrata. — Napred!
No to nije ništa... To su sitnice. — Šteta je za taj izvoz svinja. Čujem da ih mnogo imate u zemlji, — primetim učtivo.
izraza, čisto zlovoljni što već dva-tri dana kako nisu tukli građane, kao što je to običaj u toj strogo ustavnoj zemlji. Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra. Koga sve tu nema!
— Sme, ali bi meni škodilo. — Kako škodilo, zašto? — Zato što se u ovoj struci, ovde u našoj zemlji, ne trpe školovani ljudi.
— upita me ministar smešeći se hladno, preko srca. Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam: — A naročito mogu čestitati ovoj divnoj zemlji na mudroj i pametnoj upravi.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Smiruje se sunce, slama je tri put pregažena i pretresena i sad je poslednja dignuta i bačena u kraj gumna. Na zemlji čisto, jedro žito i pleva.
A onaj Đokić do njega to zna bolje. Zna on sve dužnosti prema zemlji, pa samo da mu je Bog dao junačnije srce — čuda bi počinio. Ovako, i on ide bez volje ili, još bolje, od nevolje.
Zlikovac, kako je ležao na trbuhu, tako je i ostao obrnut zemlji licem. Levom rukom uhvatio se grčevito za kraj od vrljike, a na desnu mu pala glava.
Krstaške ratove... Kako bi mu to ispalo? Hajde baš da proba!... — Poče da se seća. Znao je šta treba reći o Svetoj Zemlji i povodu ovih ratova.
Bez sumnje je, zbog toga, naša književnost i umetnost znatno koraknula napred? Opaža se, valj’da, napredak u celoj zemlji? — Književnost i umetnost su za nas beznačajne stvari.
A zašto; zar to mora da propadne? I tek sad, razmišljajući malo po malo, čiča Pera se seti da u našoj blagoslovenoj zemlji ne može biti nikakva nasilja, i svačije pravo i dobro mora biti zaštićeno.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Baš dobro što vas vidim, gazda-Jevreme, te da vas kao čoveka i građanina zapitam: ima li, boga vam, vlasti u ovoj zemlji? JEVREM: Pa ima, gospa-Marina. Eto, gospodin načelnik... MARINA: Ili, ako nema vlasti, a ono, ima li bar građanstva?
Ali, na primer, možeš da je primiš na moje ime, je li? Pa onda, brate moj rođeni, ne možeš ti u ovoj zemlji poseći nijedno drvo na svoje ime, al' na moje možeš oboriti čitave planine. Pa onda pomilovanja!
vode razgovori protiv postojećeg stanja, protiv vlade, protiv načelnika, protiv mene; protiv vlade, protiv svega u ovoj zemlji... Treba osluhnuti. A ko drži ključ od tih vrata? JEVREM (vadi ga iz džepa): Ja! SEKULIĆ: Ako, ako, to je dobro...
Nego drugo sam ja hteo tebi da kažem, ovaj... znaš u svakoj ustavnoj zemlji red je da se kandidati uoči izbora grde. Može, na primer, da izađe plakat pa da kaže bogzna šta ružno o meni, a može
JEVREM (diže se, govori malo odvažnije): Poštovana gospodo i braćo predstavnici narodni, u našoj zemlji ima raznih nepravilnosti. Budžet, na primer, nije u ravnoteži prema svima građanima... Dok... ovaj... .jedan kraj...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Beše mehana po planu, ako je još i to nužno i da vam napomenem u ovoj našoj veseloj zemlji gde je i danas još mnogo štošta bez plana, dok se jedine kafane i mehane već od nekih trideset godina najsavesnije po
Ne drži ga zemlja, nigde ne može da se skrasi. — A-ja, ne dam ja da to tek tako razvlače mal gazda-Đorđev; ima u ovoj zemlji valjda suda i ustava, nanu mu — veli Žika.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
„Zaboga, Cico, gde si dosad bila? Nisi se valjda u crnoj zemlji krila? Brže bi došla iz sedmogodišnjeg rata... — Četiri sata. Molim te, četiri sata!
Na Dorćolu, Na Dunavskom molu, Ima jedan sat, I jedan internat. PONOĆ U ponoć, u zemlji Nazaretu, Svaka zvezda zapali cigaretu, A po kafanama Prestonice Na glavama Dube stolice...
Koji li je sat u ovoj noćnoj memli? Starac drema, pogrbljen iza plota, S obema nogama na stvrdnutoj zemlji, A s dušom daleko, daleko izvan života.
I kad je bez štenare, bez hrane, Bez pića, Njegove oči govore: odlično! Švrća je rođen u zemlji Kolorado U jednu zoru — bila je jasna i plava. Mesec je zaronio u žito mlado Crven, kao crvena zastava.
i krede, onaj prašak što se, potajno, celoga veka prenosi među prste čoveka, ko dokaz da nešto nejasno ima na zemlji i na nebesima.
OKLOPNICI Jutros maglena se stušti jesen, I po stazama prosu se kesten. Pade, po zemlji, viteška vojska, Anžujska, bretonska i savojska, Poleže, duž jarka, ko duž opkopa; Sad svaki junak iz svog oklopa
Ali ne: to se vetar sa travom dogovara Na koju će stranu sveta sutra da kroči. Što je na zemlji nikad se potpuno ne odmara; Mirujući, potok se na istom mestu toči.
sred predgrađa, paluba stare dereglije što vuče četiri sreza Srbije, sa svim što u dugoj godini rodi na stablu, na zemlji i na vodi; u praskozorja maglena, siva promiču nakrivljena stabla šljiva, ranjače, belošljive i madžarke pune sunčeve
Daleko, iza tri planine U visokoj travi ptice se gnezde I svetlost teče kroz slavine U zemlji toploj od davnine Čiji su granični stubovi — zvezde. Da konja obodem, da tamo odem, Ne bih više bio tužan ni ljut.
I SUNCE (Prizor iz Hasi Mesauda, 1971) Kad dugo putuješ Saharom, naposletku ti zamile Uvek iste zvezde na nebu, i na zemlji, iste kamile: Zvezde su nepokretne, a kamile gredu putanjama Koje nisu upisane u zemljopisnim mapama.
Kislo je u gori svako deblo, A on je praznim, tužnim očima Gledao u crno i nisko nebo Kao u mrskog poočima: „Na zemlji nešto nije dobro... Voće... Ko mi je voće obro?
Ceh Sad plaća Avakum Pantić: za probu Pretvoriše ga u roba i u robu, Jer se na ovakve slučajeve, sem satire Niko na zemlji ne obazire. OPTUŽNICA BABA-VUKE A baba-Vuka se penje na sto: „Samo pet banki, plati pa nosi!
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Šmit je imao sreću da su ga u njegovoj zemlji odmah dobro i pametno razumeli i da mu je učinjeno sve što je za svoj posao tražio.
Zapaženo je da je lov bakalara, od koga u toj zemlji isključivo živi čitav jedan svet, izdašniji kad su temperature niske; pomoću prosečne majske temperature okeana na
misli da su okeani, sa svojim sredstvima za selekciju, razvijanje i migracije prvih organizama, bili kolevka života na zemlji.
urođenike koji su im sprečavali izlazak iz bare, u divljem trku iskočili iz ove, pa se malo dalje, malaksali opružili po zemlji«.
turista koji tu dolaze na odmor, a do pre nekoliko godina i na uživanje u »mokrom režimu«, koga su bili lišeni u svojoj zemlji. Kej je na pristaništu pretrpan sanducima i balama robe. Duž keja vrvi poslovan svet, a pred veče se tu izlazi u šetnju.
Koliko je sve to lepše i čarobnije od onoga što se vidi na površini mora i na suvoj zemlji!» Podmorske fotografije Viljemsona imale su veliki uspeh, kako kod široke publike, kod koje su budile veliku
Rakić, Milan - PESME
Očajanje, tuga, beda? Prazne reči! Kad na zemlji više nema moći te Da u mojoj duši pomuti il̓ spreči Silno zadovoljstvo, osećati sve! ZIMSKA NOĆ Palo je inje.
PRELAZNO POKOLENjE Gospod je tako hteo da me stvori U zemlji gde se monotono živi; Promiču dani ni bolji ni gori, I, sivi, klize u nedogled sivi.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
U nj se osam blizanacah u jedan mah iznjihaše iz kolevke Belonine, i na zemlji pokazaše: Napoleon, Karlo, Bliher, knez Velington i Suvorov, Karađorđe, bič tirjanah, i Švarcenberg i Kutuzov.
“ Strah životu kalja obraz često; slabostma smo zemlji privezani, ništava je, nego tvrda veza. Ali tice te su najslabije lovi svjetlost lisičijeh očih, nego orla krijući
kojih su se k nebu podizali u svanuće, u divnu tišinu, hiljadama svešteni glasovi, glaseć nebu ime svemoguće, zemlji ime strašnoga proroka. Kakva vjera da se s ovom mjeri? Kakav oltar bliže neba stoji?
U fukare oči od splačine. Pučina je stoka jedna grdna — dobre duše, kad joj rebra puču. Teško zemlji kuda prođe vojska!“ KNEZ JANKO Trgovac ti laže sa smijehom, žena laže suze prosipljući; niko krupno kâ Turčin ne laže!
Bog je dragi nekolika dana tandarihe zemlji poklonio; grehota je da ih potkidamo. VOJVODA STANKO Čudne bruke, grdne mješavine! Čujaste li kako se pojaše?
Na nebu im duše carovale kâ im ime na zemlji caruje! IZJEDOŠE ONO KOLjIVO, RUČAŠE I SVAK DOMA ODLAZI. NOVO LjETO IZIŠLI IZ CRKVE, SJEDE UZ OGANj, PA SE NEŠTO
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I onda, što bi bliže veče, sve bi to, a i ona zajedno sa svim tim, kao da nije na zemlji, sve jasnije, izdvojenije, sva zanosnije, silnije bivalo, da bi ona, dolazeći iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i
I vide kako Cigani, srećni, vukući u brzini kolije i gunjeve po zemlji, projuriše pored nje i izgubiše se trčeći ka kapiji.
Kosti mu se u zemlji prevrtale što ga, po običaju, mladog, još kao dete, oženio, kada ništa nije mogao znati, kao što nikada više neće
da joj se, otkako ju je udario i otkada ona već cvili, sigurno već cela prednja strana lica onako u krvi izgubila u zemlji. A noć je bila jednako mračna, i dvorište, kaldrma skamenjena.
presamićena na sanduku, i ono iz štala na mahove ujedanje konja međ sobom, njihova cika, i oni, iz kuće i do prozora, na zemlji, poređani, od umora pospali njegovi seljaci sa licima, okrenutim ka mesečini, i sam on tamo, u velikoj sobi, osvetljen
Pandurović, Sima - PESME
To je silazak zemlji gde mnoga krv mi lopi, Bezbroj ideja, nada, nežnosti gde mi leži; To je mistika što mi i um i srce topi I tupi
Jer cveću i sad tepa vetrić blag, I miris spomena po zemlji se kreće K’o najlepši sjaj. I sad pada cveće... U POLA SEDAM Boginji Probudiše me k’o rubin crveni Zraci večernjeg
I nakon svega, posle borbe svojske, Crvi se sada o lešine bore. Po pustoj zemlji kud su prošle vojske Napuštena sela u daljini gore... NOĆ SLUTNjE Spavaj mirno, čedo moje; Sve je mirno...
I prvi put bol je, mračan, neizmeran, Prošao od krune do njegovih žila Što je zemlji svojoj bio uvek veran. Namenjen za žrtvu tajanstvenih sila, Stari hrast je bolno gledao sad gore, Gde oblaci beli u
nam svi ljudi nemili i krivi, A srušeni vere starinski oltari, — Jedna lepa nežnost još u nama živi: Nežnost prema zemlji i rodnome kraju Čijim nam je dahom duh nekada plenjen, Gde i sada zvezde istim sjajem sjaju, Isti vetar duva plodan,
Ko od nas mari za te prošle stvari! Mi ćemo sad opet, brzo i visoko, Na naš novi motor. Za naše su oko Putevi na zemlji samo razne crte. I videćeš, kad se malo budeš nagla, Da ničega nema.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Da, ali ovaj put nebesnici ne bi dosta što čistom, bijelom plaštanicom pokriše tragove stopica Božinih po zemlji, no zasuše sve, brda i dolove, da ne osta nigdje, ni u prisoju ni u zavjetrini, gole zemlje, koliko bi dlanom pokrio.
Ali se ršum dizaše na mahove, jer zimnji zduhači nepopuštahu lako proljetnijema. Po nebu se pogânjahu oblaci a po zemlji vjetrovi. Oblaci puštahu gromove i daždeve, a vjetrovi dizahu prašinu i proljetnje magle.
Turci, zbilja, svrnuše s puta na jednu ledinicu. Konjici sjahaše i privezaše konje, pa počeše prostirati aljine po zemlji. „Počinuće, bogami! Možda će i pospati — e, blago nama!“ reče Mišan. „Ićindija“, prozbori Otaš, pogledavši na sunce.
u kojima domaćinu i njegovima od Boga se iskalo najprije zdravlje i sreća; pa pominji redom sve žive; pa za rod u zemlji, pa za napredak u stoci, pa — ko zna što još.
“ „U našoj zemlji pomiješani su Česi i Njemci. Česi su Slaveni, znaš, to će reći otprilike kao Rusi. A ovaj je čovjek Njemac — ama dobar
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Pazario kao pas na vašaru. Paze se kao mačka i miš. Pametan kao popino prase. Pliva kô sikira po zemlji. Pouzdano kao kratak štap u dubokoj vodi. Prav kao uže u vreći. Priliči mu kô krmači biser o vratu.
— Ne gledaj vlat, nego klas. — Pauna gledaj, ali ne slušaj! — U crnoj zemlji belo žito rodi. — Neće haljina na nebo, već duša. O SMIŠLjENOSTI — Ćutanje je zlato. — U šutnji je pola mudrosti.
— Nije pamet u godinama, nego u glavi. — Ko nema u glavi, ima u nogama. — Prazan klas se u vis diže, a pun k zemlji savija. — Bolje slep očima, nego slep pameću. — Teško tome ko za tuđom pameti ide.
— Ko vetar seje, buru žanje. — Slabo seme — njiva jalova. — Kakva setva, takva žetva. — U crnoj zemlji bijelo žito rodi. — U ratara crne ruke, a bela pogača. — Nema očevine bez krčevine.
— Ne penji se uz ono drvo uz koje se ne možeš popeti! — Ne piri đe te ne žeže! — Ne stoji kuća na zemlji, nego na ženi. — Ni gore (sve) posijeci, ni bez drva doma dođi. — Nuđenu gostu brojeni zalogaji.
Teško domu u kom sloge nema! Teško drugu bez svojega druga I slavuju bez zelena luga. Teško zemlji kuda vojska prođe, I đevojci koja sama dođe! Prvo joj je jutro prekoreno: „Da si dobra, ne bi došla sama!
Kako sam se nadala, Dobro sam se udala. Kiša pada kapljicama. Pak napada lokvicama. Koja voćka pada zemlji sama, Ne treba se ni bacati na nju. Koju vodu treba da pijemo, Ne treba je nikako mutiti!
“ (tj. da se mlijeko ukiseli dok ona bude do vrata), pa se obrne k vratima, a lonac i mlijeko za njom po zemlji, jer je nehotice bila zapela nogom za uprtu od torbe. Milutinu po polutinu.
E, lijo, sad si dolijala! — U nekakvoj zemlji oglasi se lažljiv vrač. Car od one zemlje dozove ga preda se i iznesavši u zavezanoj vreći lisicu, reče mu: „Ako pogodiš
LjUDSKA BIĆA A) NEOBIČNA PSOGLAVI Psoglavi (ili pasoglavi ili i džigande) „žive u pećinama tamo negdje u mračaju, u zemlji gdje dan ne osviće, i sunce ne svijetli.
Kad se rasrde, i kada sjednu „repićem“, te dobro ispruže ruke stisnutih prama zemlji šaka, mogu poletjeti u „aer“, da ih niko ni ne vidi.
U „aeru“ ostanu sve dotle dok ih mine ljutina, jer da ostanu na zemlji, mogli bi počiniti mnogo zla. B) OBIČNA 1) LjUDI MAĐIONIK Mađionik je malo nalik na vješticu, ali se ne može kao
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
MEĐEDOVIĆ. 40 2. ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI. 43 Z. NEMUŠTI JEZIK. 45 4. ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA. 47 5. STOJŠA I MLADEN. 52 6. ĐAVO I NjEGOV ŠEGRT. 56 7.
Odajući tako po zemlji nji dvojica zajedno, dođu na more i stanu da se kupaju; a đavo udari koplje sa suncem u zemlju. Pošto se malo prokupaju;
(Dva novca) slušao sam u Novom sadu od jednog prosjaka, pak sam je poslije pisao; 2. (Čardak ni na nebu ni na zemlji) napisao mi je u Berlinu 1844 godine knez Mihailo M.
” — I na čast vam laž. 2. ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI. Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.
Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da ne će u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli,
drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.
” A mesec joj odgovori: „Rajska dušice, ja ga noću na zemlji nisam nigde video, nego idi ti k vetru, te njega zapitaj nije li ga gde video, on prevrće drvlje i kamenje i zavlači se
Hodajući tako po zemlji njih dvojica zajedno dođu na more i stanu da se kupaju; a đavo udari koplje sa suncem u zemlju. Pošto se malo prokupaju,
U tome prispe i mrak i ona se popne na jedno drvo da prenoći, da je na zemlji ne bi izelo kako zverinje. I celu noć su kurjaci po zemlji ispod nje urlikali da je sirota od straha jedva živa ostala.
I celu noć su kurjaci po zemlji ispod nje urlikali da je sirota od straha jedva živa ostala. Kad ujutru svane, ona siđe s drveta i pođe opet po šumi ne
pa kaži njemu; ako li ne ćeš ni njemu, a ti iziđi u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zavuci glavu u nju pa u tri puta zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj.
Onda car istrgne sablju da ga poseče, a on se prepadne pa sve po redu iskaže, kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas.
Sveti Sava - SABRANA DELA
Naš sveti manastir ovaj, treba da znate, da ovo mesto, koje se ne može uporediti ni sa jednim na zemlji, beše opustelo od razbojnika.
19, 29; 10, 38) carstvo svoga otačastva ostavivši i sve što je na zemlji, i izbegavši iz sveta koji porobljava dušu, u ovu dođe pustinju meseca novembra, drugog dana, godine 6706 (1197).
onaj od koga bojahu se i treptahu sve zemlje, taj izgledaše kao jedan od tuđinaca, ništavan, rasom obavijen, ležeći na zemlji, na rogozini, i kamen mu pod glavom, i svima klanjajući se, i skrušujući se, i moleći od svih oproštaj i blagoslov.
Molbu njihovu primih, koja kaže: „Evo, u zemlji toj uskomešaše se narodi, a blaženi otac naš, gospodin Simeon, bivši nam gospodar i učitelj, tamo leži.
Božastvenom ljubavlju raspaliv dušu ugasi plotske pohote, oče, neveštastveno življenje na zemlji satvoriv, Simeone blaženi!
Utvrdiv telo svoje na zemlji, primiv krst posledova Hristu, života udostoji se neostarivog na nebesima, oče preblaženi Simeone!
Pokaza svima da budemo sinovi svetlosti i dana, bogomudri Simeone. Božije talante što primi ne skri u zemlji, nego umnoživ ih primi od Boga blagoslov, kojima zbog tebe razumne ukrasi, znanjem prosvetli, i od njih luče svetle
nasitiv se, bogomudri, radujući se potrča ka podvigu Hristu Bogu našem, i na nebesa uznošen i svetilnik nam na zemlji javi se, oče Simeone, ne prestaj, moli se za stado svoje!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
S kim človek najviše živi i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo?
prosvetile su me i dale su mi više poznanst|va nego što bi[h] mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji. Ovu ću, dakle, koliko mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju.
O, koliko bi svi ljudi na zemlji s[a] strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali, misleći i živeći nakrivo!
ovoga razgovora bio sam se kradom spremio da pođem s jednim igumanom Dečancem u Tursku, čujući od njega da u turskoj zemlji imade planina, peštera i pustinja gdi živ čovek ne dolazi. „Ha, to ti je moje mesto!
Ovo je po volji božjej namerenije jestestva, ne samo pri ljud’ ma, nego i pri svemu šta živi po vozduhu, na zemlji i u vodi.
I nareče bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji živu. Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i prosvešteni vam svako
u svemu tomu predstavljao bi se u mom umu čin roditeljski, u kom činu upažavao bi[h] najveću svetinju posle boga na zemlji; kako bi[h] čuo da u crkvi biva venčanje, išao bi[h] ga gledati s takim umiljenijem kako god svetu liturgiju.
Kaže mi sve, hvaleći mi svrh svega manastir Hopovo, da je drugi na zemlji raj. No, nigde nego u [H]opovo! Pao je razgovor posle, šta ćemo na putu jesti (i da on nije napomenuo, meni to ne bi
” Uveče nađe nam jednog momka koji nas preveze u Slankamen. | Evo me u Sremu, u zemlji nasledija poslednji[h] srpski[h] despota.
nji[h]ova; uslaždavamo se i ne možemo se nasititi gledajući izobraženija nji[h]ova; čini nam se kao da su do juče na zemlji bili i žao nam je što nisu i danas među nami.
I da ne carstvuje vo veki na zemlji! Otkud se ova čuvstvovanija rađaju razve iz samim bogom u slovesnu dušu ulivene blagodarnosti.
I, budući da smo mi malovremeni na zemlji i ne možemo i[h] ovde do | veka spominjati, zato predajemo nji[h]ova slatka i prečestna imena, prvo bogu, koji je sam
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Bija sam u vraga doma! Bija sam u papinoj zemlji, i tukâ se s Francezima. Dreždâ sam napolju po noći, kisnuja, odija pišice po deset ura na dan, pa nikada ni da sam se
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Neka mi žena reče: što stojiš, priđi i ti, hajde! Već napit, s bukarom na usni koja dršće, Padoh po zemlji, bled, na dohvat maku, S rečju: dvojniče, ne čekaj, idi na raskršće!
O bolje da si kud bilo Pošao i da je pala Ko druge — zemlji u krilo. Ovako: o tvojoj niti Živeće teška i mala Toliko koliko i ti.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Naša su groblja mlada. Tek u ovom poslednjem čovečjem konopcu počinjemo zemlji da vraćamo dug i kosti ostavljamo njivama čija smo zrna zobali.
Čime će decu ishraniti do proleća? Mora da ga moli. Bog je njega, Tolu, zato izmislio da bi neko po ovoj zemlji išao na kolenima i pognute glave. Gde će on s Đorđem Katićem da se parniči oko pravde? Hleb mu treba.
Želi jednu svoju životinjku koja će njegovu muku rasturiti. Takvu životinjku. A njih Toliko ima na zemlji da će uskoro i nju početi da jedu. Samo je njemu ne da Bog. U mraku jedan drugome nisu videli lice.
Mislite Đorđa. Katića da varate? — zakikota se zlobno. — Varam ja vas. Puna kesa je jedini bog na zemlji. Dukati su njegovi sinovi... — Pametno zboriš, gazda-Đorđe! — reče jedan sa obešenom glavom. — Svi ste vi golokotre!
Sebe si ženio, a mater je još bila živa... Radio sam više od svakog mučenika na zemlji. Moju muku trošio si na Vukašina i politiku. Trpeo sam i ćutao. A ti si galamio po zborovima i čitao novine.
Od mraza, ljudima puckaju nozdrve i oni ljuto psuju vojsku, vladu, krala i svaku vlast na zemlji. ...Sva su mu sećanja bistra i sva izviru iz Vukašinovog odlaska, ostaju za brzim konjima kao bela prtina i crno drveće
Truba je cičala i frktala, svi vetrovi na zemlji protinjali se kroz njen pisak, dva žara letela su na njega i pala preko noža u luku Posle, kad je svanulo, on je na
Zar da dozvoli da jedan policijski zlikovac, mundirdžija, saslušava njega koji je ovoj zemlji zakone i ustave krojio i dizao bune protiv kneževa i vlada? Nije trebalo da dođe nevezanih ruku.
Ti si žena koju su reka i livada rodile. Hoću da ubijem za tebe. Ja mogu sve! Ionako sam suvišak na zemlji“, zagušio se od radosti i bacio ruku na njeno koleno. „Ma kakvo ubistvo! Koga da ubiješ?
Muž je davno poderao i pojeo zemlji košulju, pa je svu masnu, debelu i mokru ostavio vetrovima da je operu, osuše i raščešljaju joj rutave šume.
Tvoja mati jauče i krvari noćas, a ti ćeš, možda, biti nesreća, nepravda i mržnja na zemlji. Sunce će te ogrejati samo da bi Katićima naslednik bio. To samo ja znam. Gde li je tome grob?
Onom što je unutarnje, ne smej se nikad. Slomiš li nogu, ruku, uglave ti nekako pa zaraste. Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutarnje da namesti. Tebe što ti noćas Simka postaje mati, doneo je vetar na stablo Katićâ.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Više je niko nije video. Ali u svetle mrazne večeri, kada je sneg na zemlji sjajan i škripav, na zapadnom rubu neba, iznad same Tatagine kuće, deca iz Tatagine ulice viđaju zbijeno jato
— Gladan sam i žedan. Vruće mi je! — Plačko se bespomoćno opružio po zemlji. — Dalje ne idem. Nema izvora u ovom usijanom paklu! — Mora da ga ima. Gde piju ostale zveri?
Teško je bilo odrediti gde ima više svetlosti, više iskrenja: na nebu ili na zemlji! Teško je bilo ne udahnuti punim grudima bistri vazduh! Iznad njih treperile su zvezde.
Iznad njih treperile su zvezde. Plačku se učini da vidi kako se neke od njih spuštaju ka zemlji. Evo ih, tu su! Kad bi bar bio zvezda! Zvezdama niko ništa ne može.
Tek na zemlji, pomešan s lišćem breze, on vide da je postao žut, i osmehnu se: »Šta ima lošeg u tome? Zar i ovi oko mene nisu lagani
Svakoga trena na zemlji ih je bilo sve više, bleštali su kao srebrne kuglice. Najednom, učini mu se da se miču, da iz njih iskaču nekakva
U prozračnoj noći, punoj mesečevog praha, orasi su nepomično ležali na utabanoj zemlji, prošaranoj čipkastim senkama orahovih grana. »Pričinilo mi se, znači?
— To je nešto okruglo, nešto šareno, kotrlja se po zemlji i upada u rupu. Ko više takvih šarenčića ubaci — postaje pobednik!
Mali svirači su tu najradije noćili, svirajući sve dok se zvezde ne bi spustile k zemlji da ih čuju. Na sve četiri strane sveta otvarali su se njihovi putevi, ali ma kuda išli, uvek su se vraćali pod svoj
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Ležao je na mokroj zemlji okovan unakrst lancima: bulji u crnu memlu, a spasa niotkud. Tle se ljulalo od talasa podzemnog Dunava koji je proticao,
Hiljade se zmajeva kovitla, otkidaju se komadeške oblaka, pramenje fujuka pada po zemlji, bitka je stvarno strašna a onda Baš-Čelik, taj nepobedivi, sa likom Turčina, propada u sunovrat i Vasa, dečak u
sav zbunjen, da on i jeste car zmajeva, tek sad, iako već i prosed i nagluv, samo što će se njegove bitke voditi na zemlji a ne među oblacima.
U početku raspoložen da naklonost velike slovenske zemlje prema njegovoj maloj zemlji prima oduševljeno, Dositej je, sa vremenom postao nešto umereniji u oduševljenju a u kući ruskog izaslanika se pokazivao
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otkuda nema mi odjeka... Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Možda to dusi zemlji govore? Il' zemlja kune svoje pokore? Il' nebo možda dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje; Pa zvezde plaču, nebo
Pa zar da neba svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane Tama?... I hod se čuje... Da l' ponoć tako mirno putuje?
I, evo, usamljen sada, On sanja o bajnoj zemlji i njenim poljima cvetnim. U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši; On
Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže; A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno; Bez života je sve.
Za ovu zemlju oni behu divi, Uzori sv'jetli, što je branit' znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Stefanović CXLI PROLEĆE Miriše zemlja sočna, sveža, jedra. Sve klija, pupi; svud strujanje, vrenje. Čisto se vidi gde zemlji iz nedra Život, kroz žile, siše podmlađenje. Pod jednim hrastom leg'o sam na travu, I slušam kako šušti, pucka, struji.
dušu k'o pogrebno zvono: - „Ti, čij duh povrh provalija skita, „Reci šta tražiš s večnim smešnim žarom Na zemlji, kud si slučajnošću bačen? Misliš li da ćeš, postav gospodarom Stanje i Sila (varke!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
ko l' granicu želji naznačiti? U čojka je jedan hram vozdvignut, zla obitelj tuge i žalosti; svaki smrtni na zemlji rođeni ovom mračnom obitelju vlada pod koje se svodom otrovnijem mučenija vremena gnjijezde.
Sudba ti je i moja poznata; mislim, nejma podobne na zemlji: do vratah sam iznika tartara, ad na mene sa prokletstvom riče, sva mu gledam gadna pozorišta; al' na sudbu vikati
Sve što blatnoj zemlji prinadleži, to o nebu ponjatija nema; duhovni je život na nebesi, materije - u carstvu gnjilosti.
Njihovo će kratko zatočenje bit im tužno nepostojnoj duši: sa plačem će na zemlju padati, sa plačem će na zemlji živiti, sa plačem se u vječnost vraćati, mučitelj će jedan drugom biti, svaki sebe poosob najveći.
Lice smrtno na zemlji čovjeka prilično će biti angelskome, samo teke jednu iskru malu vdohnut ću mu nebesne ljubavi u njegovu zemnome
Sa prvijem Adam pokoljenjem na zemlji će ljuto postradati od Satane dušegubitelja (jer će Adam prvi plot čovječku oblačiti i počet nositi): zli vlastitelj
Na zemlji će hiljade božestvah osl'jepljeni satvarati ljudi; biće njina ništožna božestva sve izrodi u bezobraziju. Bezumnoga ovo
životvornim vidom rastjenija roda svakojega na povrhnost zemnu izmamiše; uzmilješe stada životnijeh po vozduhu, zemlji i vodama. U čas slovom mogućijem tvorca zemlja dobi hitro tečenije.
Prva se je krvlju oskvernila bezakona ruka Kainova, prvoga je sunce vidijelo ubojicu Kaina na zemlji, roditeljah prvijeh prokletstvo na prvoga izlilo se sina.
Popa, Vasko - KORA
probile U JAUKU Visoko je suknuo plamen Iz provalije u mesu Pod zemljom Nemoćni lepet krila I slepo grebanje šapa Na zemlji ništa Pod oblacima Nejake lampice škrga I nemušto zapomaganje algi NA ČIVILUKU Okovratnici su pregrizli Vratove
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Oni naćuliše uši. „Pogledajte bezbrojne ove zvezde! One pokrivaju od pamtiveka nebeski svod. Otkad se pojavio na Zemlji, čovek ih je posmatrao, razaznao njihova jata i dao im razna imena.
Svi zatim padoše ničice zemlji, a kada se digoše, predadoše se pobožnom ćutanju. Jonsko More poče zlaćano da treperi, koso očešano Sunčevim zracima,
„Poplave Nila ne dolaze svake godine tačno u isto doba. Njihovo zadocnjenje rasprostre strah i trepet po celoj zemlji, svi upiru svoj pogled u iscrpeli Nil i u stubove koji pokazuju njegovo vodostanje.
Zelje, voće i ribe - sve polete u velikom luku majci zemlji u krilo. Za tren oka ležahu na zemlji ispreturani krastavci, artičoke, narandže, trešnje i jagode, jaretina i govedina, a
Zelje, voće i ribe - sve polete u velikom luku majci zemlji u krilo. Za tren oka ležahu na zemlji ispreturani krastavci, artičoke, narandže, trešnje i jagode, jaretina i govedina, a ribe se praćakahu u prašini.
„Sada je jasno ovo: izmerim li onaj ugao tog trougla koji leži na Zemlji, onda sam u stanju da izračunam kako se odnose međusobno otstojanja Meseca i Sunca od Zemlje“.
„Tim načinom“, reče on, „našao sam da je onaj ugao trougla, ograničenog Zemljom, Mesecom i Suncem, koji leži na Zemlji, samo za 3 stepena manji od pravog ugla“. On pogleda, prisiljen nad tom nevidljivom nekom silom, u vis, u princezu.
Iz te slike jasno se videlo da se Sunce kreće, relativno prema Zemlji, po krugu S, S1, Ѕ2 kojega centar leži u Zemlji T, a Venera po jednom drugom manjem krugu oko toga pokretnog Sunca.
Iz te slike jasno se videlo da se Sunce kreće, relativno prema Zemlji, po krugu S, S1, Ѕ2 kojega centar leži u Zemlji T, a Venera po jednom drugom manjem krugu oko toga pokretnog Sunca.
Zato se kretanje te planete prema Zemlji može shvatiti kao jedno složeno kretanje: po periferiji prvog od gornja dva kruga, kojeg su Aleksandrijci nazvali
Ali ovde, u blagoslovenoj Francuskoj, zemlji vinograda, kojima, kao što sam saopštio u svome predavanju, pretstoji još lepša budućnost...“ „Razumem!
Ubrzo se uvidelo da pri upotrebi klatna morali bi odabrati jedno određeno mesto na Zemlji, ili bar jednu određenu geografsku širinu, jer se perioda klaćenja menja osetno sa promenom mesta časovnikovog.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Stradanja behu ostavila traga na svima nama. Tada mi je Nikola izjavio da je neiskazano razočaran svim što se radi u zemlji ali da nipošto neće ostati da čeka neprijatelja, već da će odstupiti s vojskom i potražiti me.
Prođosmo crkvu i skretosmo u njegovu ulicu koju sam poznavao. Velike, crne senke lipa pokretale se na zemlji potajno kao utvare. Na ulici pred berber nicom kašljao je i glasno zevao noćni stražar.
“ I mora da zažmuri, jer ne može da izdrži onu nečuvenu i nemoralnu ravnodušnost potpukovnikovu... „Neprijatelj u zemlji, boga mu, širi se kao u svojoj rođenoj kući: ponižava, pljačka, gospodari, beščasti Baškari se, verovatno, u našim
tom trenutku sinulo mu je gde se nalazi), svlačen na mnogim stanicama, gde se tiskao svet i gde je iznemogao ležao na zemlji posmatran opet od radoznalih putnika čije je poglede, kroz otvorene prozore vagona, izbegavao.
obavijali su rovove pa se utvarski vukli, vitlali i povijali pod pobesnelim vetrom i po izrivenoj, crnoj i mokroj zemlji koja se tresla, ljuljala, drhtala.
Slepoočna kost bila mu je razmrskana, i levom smoždenom stranom krv je bujno lopila po zemlji. Njegovo lice, vrlo finih crta, obasjano fantastično svetlošću mladosti, rumenilo se još vatreno, i najpre užasno
Jest, ali je onda drugi glas u meni progovorio: „Vredi, Lazare, vredi živeti te još kako, ali ne u ovoj zemlji u kojoj niko nikad po zasluzi nije ocenjen.“ I tako sam se rešio na nešto drugo: na to da ovu zemlju nasvagda napustim.
da ona odavna nije zapamtila toliku njegovu blagonaklonost, od koje se prosto donekle i zastidela i sam pogled ka zemlji stidljivo oborila.
topova, nije više nikog bilo i na svoja uska pleća natovario ranjenika kome su se noge vukle po izoranoj od granata zemlji i odneo ga na previjalište gde ga je predao bolničarima i gde je ovaj jadnik odmah potom umro ...
sebe i bacali usred žestoke borbe da bi se lakše kretali, i spotičući se o puške i bajonete što su u neredu ležali po zemlji. Ali čitava dva časa traženja prošla su nam bez uspeha.
Kad, ne postaja dugo, a oni poskidaše puške i počeše pucati. Prostreše se po zemlji mrtvi i žene i ljudi, a posle ne znam šta bi jer me vi počeste drmusati te se probudih.
U smaknutim strojevima mi smo nečujno i žurno gazili po kaljavoj zemlji u pravcu položaja, koji smo uskoro zbog noći, koja je nastupila, izgubili iz vida.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Odmah iza kuće počinjala se penjati krševita strmina, tako da su na stražnjoj strani prozori bili bliži zemlji nego oni na pročelju.
Želio bih umrijeti izvaljen nauznak na dobroj, vrućoj zemlji, sav u suncu i jásu, umrijeti u jedrini dana, u sat uzavrelih zrikavaca.
Ta gdje bi primitivac mogao da bude kabaretska tačka u svojoj rođenoj zemlji? Tako se, eto, i u tome ostvaruje izvjesna „kulturna razmjena” među narodima: narodi eksportiraju svoju primitivnost,
na ovu ili na onu stranu, ili uvis, s određenom i čvrstom tendencijom, ili pak ravno nizdol, prema našoj kotvi u Zemlji, saglasna s našom zemaljskom gravitacijom.
Susretao je spore parove što šapuću uzajamno obujmljeni oko pasa i nečujno gaze po mekoj vlažnoj zemlji, pod zvijezdama, dok iz prikučenih kapija zaudara izneseno smeće u provaljenim kantama.
Parbenici su koračali naprijed, utihnuli, ponešto malaksali i oni, zagledani u zemlji preda se, ne baš zadovoljni, ali ni sasvim nezadovoljni, računajući valjda da sam, sve u svemu, odmogao jednome koliko i
Iznuren, iznemogao, najzad se odluči: dobro! neka bude! ispružit ću se koliko sam dug i širok po dobroj majci zemlji, pa neka dođe smrt! Neka samo dođe!
Uvijek sam žalio što i u mojoj zemlji tako mnogo tušte čela i nabiru one kvrge i čvoruge i čomrde.) Jednom sam konzultirao čuvenog advokata u nekoj mojoj
Nadodao je nekoliko toplih riječi. Poslije dubokih društvenih promjena u njegovoj zemlji, napustio je sa svojom trupom domovinu i otisnuo se u svijet.
dugih časova samoće, i njemu ovako redale pred očima nepoznate slike iz ranog djetinjstva provedenog u njegovoj dalekoj zemlji? Je li se, u dugim noćima besanice, i njemu vrtio pred očima nesuvisli kaleidoskop njegova života?
Masa je gunđala. Što ćete, to je već njeno!... Zaboravio sam vam napomenuti, stvar se dešavala u jednoj fantastičnoj zemlji u kojoj su već prethodno svi socijalni, ekonomski i slični problemi riješeni, sve nejednakosti ukinute, a bijeda
Na njemu se jedva razaznaje crno i pusto borovo granje. Misao nam odnekud ide na gluhu antidiluvijalnu pustoš kad su na Zemlji vladale velike jezive tišine, tek tu i tamo prekidane golemim pljuskanjem vode kad se u mračne močvare spusti grdan
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
posle duge jutarnje dernjave, i još se zadržavahu na granama, protežući ustojane noge i krila, ili opružajući šiju k zemlji, kao da se željahu uveriti: nije li se noćas što god na zemlji promenilo.
protežući ustojane noge i krila, ili opružajući šiju k zemlji, kao da se željahu uveriti: nije li se noćas što god na zemlji promenilo.
čim, nego ga samo odjednom nestade s one visine, na kojoj je stajao, kao da je skočio u vodu, i tako se prostre po zemlji, pruživši onu ruku s nožem ka pročelju, kao da je imao sa njom kakvu naročitu nameru.
Sunce greje toplo i blago, veselo svetle njegovi zraci oživeloj zemlji, grejući joj pocrnelu koru, da iz nje izvuku bezbroj novih života...
— Ona je, ubijena!... — povikaše drugi. Kapetan i Mitar priđoše vrljikama. Pred njima ležaše Stanka, obrnuta licem k zemlji, savijena, kao da se sama naslonila na laktove, pa sakriva lice od nekoga...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
STARAC 11 NEMUŠTI JEZIK 15 ČUDOTVORNI PRSTEN 19 ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA 28 ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI 38 AŽDAJA I CAREV SIN 40 ALA 46 ZMIJA MLADOŽENjA 49 BAŠ-ČELIK 54 STARAC PREVARIO DIVOVE 70 OČEV TRS 73 TRI
Kad mu je sin dorastao do osamnaeste godine, udari pomor po celoj zemlji. Narod se poplaši i počne bežati na sve strane.
Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja? Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.
drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: — Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.
ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.
Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se u nj pepeli,
Imalo gde roda ne imalo, tu je moralo da rodi i da bude i zemlji teško. Seljak postane bogat. Zaima se, ogradi dom, oženi se, kupi stoku i sermiju, niko bolji od njega u selu.
A mesec joj odgovori: — Rajska dušice, ja ga noću na zemlji nisam nigde video, nego idi ti k vetru te njega zapitaj nije li ga gde video, on prevrće drvlje i kamenje i zavlači se
Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha. Seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe, i sjutra osvane dan.
A oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu bogu moliti da bi se pusta sela, varoši
Ona brže onda pretvori se opet u lisicu i stane po zemlji bježati, ali tu je orlovi dočekaju i ostala vojska, pa je salete i uhvate.
Idući tako, nađe jednog čoeka koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji i tako stajaše. Sad mu carski zet reče: — Pomozi bog, brate! A on mu odgovori: — Bog ti pomogao! — A šta tu radiš?
Petković, Vladislav Dis - PESME
Za lice tvoje ogledala nije. Živi međ ljudma u muzici bluda. Živi! I nek ti vlaga srce pije. Živi u zemlji sramote i luda. RAZUMLjIVA PESMA I na ovoj zemlji život me opija.
Živi! I nek ti vlaga srce pije. Živi u zemlji sramote i luda. RAZUMLjIVA PESMA I na ovoj zemlji život me opija. Po njoj kada lutam moje misli blede, Gube se u nebo, u svet harmonija, U oblak, u zvezde, nevine
Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.
I njeni su vrti Umrli, da niko sad ih ne probudi. A već u toj zemlji gde je bilo cveće, Živela je ona, i mladost, i duga: A već u toj zemlji ovladala tuga, I umesto maja svud se jesen
A već u toj zemlji gde je bilo cveće, Živela je ona, i mladost, i duga: A već u toj zemlji ovladala tuga, I umesto maja svud se jesen kreće.
I utonu. Ali odmah potom, U toj zemlji, gde cvetahu vrti I lepota s večitim životom, Pojavi se prvi oblik smrti. Jedna deva htede da odmara Svoje telo;
Dugo ti pričam, zanesen, u žaru, Budućnost našu što se drsko krije, I onu pesmu o srećnome paru U zemlji, kuda nikad tame nije, Gde ljubav vlada, gde stanuju žudi.
tajni i snova i zvuka Ja sam se naš'o posred niskih strasti; Pod nebom crnim od ropca i muka Ja sam se naš'o u zemlji propasti S prestola tajni i snova i zvuka, Ja sam došao bez bola i žudi Tu, gde za nebo niko nema vida, Tu, gde i
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
Pet vekova, crni' kao pet gavrana, Pali su po zemlji, u krvave vode, Uz muziku smrti i himnu slobode, Uz korake moćne istorijskih dana, Uz tutnjavu gneva i govor vulkana.
Ali nisam znao da onaj k'o strada Greši kad suviše i voli i želi, Da na zemlji uvek najbolja je nada, Kad se sve obnavlja: čovek i cvet sveli.
Ogromna ravnica pred njime se pruža, Nesrećna i lepa, kao srpska tuga, U toj zemlji ima i polja i ruža, Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Svedok toga je, na primer, prohibicija. Drastična, ako ne i protivustavna mera sprovodi se sada u ovoj zemlji da bi se sprečilo konzumiranje alkohola, a ipak je činjenica da su kafa, čaj, cigare, te žvakaća guma i drugi stimulusi
Neverovatno je koliko su ljudi malo znali o uzrocima ovog zla koje se pojavljivalo u zemlji svakih petnaest do dvadeset godina.
(Batchellor) pritisnuo da idem u Ameriku sa namerom da usavršavam Edisonove mašine, odlučio sam se da okušam sreću u zemlji zlatnih obećanja. Ali šansu umalo da propustim.
5. Stojeći talasi na Zemlji. Popularno tumačeno ovo izvanredno otkriće znači da Zemlja reaguje na električne vibracije određene frekvencije isto
da je čak i tako izvrstan časopis kao što je ”Scientific American” odao glavno priznanje za to jednoj stranoj zemlji.
čudnog izgleda, koji me je nedavno posetio da bi me angažovao za izgradnju svetskih predajnika u nekoj dalekoj zemlji. ”Mi nemamo novca”, rekao je, ”već puna kola zlatnih poluga i bićemo velikodušni.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija.
Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A šta sam ja, kada sam se 1874.
On je bio začetnik buđenja nacionalne svesti u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav naroda prema zemlji u kojoj je živeo, počela je da jenjava i najzad se ugasila. A kad ta ljubav nestane i država mora umreti.
Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i roda prema zemlji u kojoj je živeo, počela je da jenjava i najzad se ugasila. A kad ta ljubav nestane i država mora umreti.
Taj nož bi se zabadao duboko u zemlju, zatim bi se udaranjem po njegovoj dršci proizvodio zvuk, a dečaci su, ležeći na zemlji. prislonjenim uhom, imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora.
- Što se plašiš za svoje torbe? - rekao je ovaj visoki činovnik. Nisi na divljem Balkanu, zemlji lopova. U Beču si, u prestonici njegovog veličanstva cara Austrougarske.
koji su mi pre godinu dana kupili kartu prve klase od Beča do Praga i smesta sam se odlučio da okušam svoju sreću u zemlji Franklina i Linkolna, čim uštedim ili nekako na drugi način sakupim dovoljno novaca za put od Praga do Njujorka.
Izdržati sve one muke na uzburkanom Okeanu, a pri tom očuvati onu ružičastu sliku o obećanoj zemlji, veliko je iskušenje za dečačke nerve i njegovu fizičku snagu.
Nisam imao baš ničeg od vrednog što sam mogao da ponudim zemlji u koju sam ulazio. Ta pomisao me je tištala dok sam slušao razgovore iseljenika.
Priznao sam im da imam samo pet centi u džepu, da nemam nikog poznatog u Americi i da nikog u ovoj zemlji ne poznajem izuzev Franklina, Linkolna i Heriet Bičer Stouv, čiju sam priču “Čiča Tomina koliba” čitao u prevodu.
Spaslo me je moje rvačko iskustvo sa idvorskih pašnjaka. U tren oka siledžija je bio na zemlji, a njegovi drugari su prsnuli u grohotan smeh.
Razmišljao sam u sebi kako je ovaj neprijatan slučaj bio u stvari dobra pouka, jer meje naučio da se nalazim u zemlji u kojoj je i kod uličnih mangupa razvijen osećaj ferpleja, čak i prema srpskom ”žutokljuncu” Amerika se mnogo
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Opet je pred zahod zahladnilo. Uokolo je tiho i spokojno. Samo se lepo čuje češanje i padanje maslina i šunjanje po zemlji. Sunce se nagnulo; sene se maslinovih drveta produžiše, zrake su sunčeve svetlije i bleđe, dok goleti odsevaju u žaru.
Puče iz dževerdara. On kroči brže, a iza nekoliko koračaja obrne se i lijepo ugleda Osmana raspružena na zemlji. Pa potrča, držeći pušku u ruci, napriječac.
Osjetiše se sigurni između klanaca i krševa, u zemlji gdje oduvijek sudi njihov soj. A i suton već se hvata po potocima i docima; postepence neosetljivo diže se naviše, dok
vjetra nasrne na grane drugih tankih žbunova što u pukotinama manastirskoga zida rastu, one se povijaju i prigiblju zemlji, kao da koga k sebi mame a ono nekoliko borova—samaca uokolo neprekidno, jednolično žamore svojim jedinstvenim zvukom.
sa oštroga stijenja raste gdjekoji žbun, pognut od udara vjetra, a zakržljao od morske posolice, ispod čijeg lišća, pri zemlji, krije se oštra, suva trava. A uokolo njega u moru osule se mrke škrape, oko kojih oduvijek krkoće more.
obasjava vazduh treptavim bljedilom, u kojem se bjeluskaju mliječne kapljice što se neprekidno lagano spuštaju ka zemlji.
Ali Pavle, udaren pločom u glavu, onesvešćen, ostade ležeći na zemlji, i ljudi sada mirno gledaju kako mu Ilija konopom veže ruke i, omotavši mu ga oko prsiju, priveže ga za stup što je
Stara Stana, nasmejana, čuči na zemlji, gleda svoje dete i sluša kako odskokom zveče stare plete na crven—kapi. A deca gore, znoj ih obliva i pada na žednu,
U kući nađoše još dva starija radnika ukonačena, domaćina i troje mu dece. Mala soba pri zemlji služila je svima: u njoj se kuhalo, jelo, spalo i pralo prljavo rublje.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Ponekad je imenuje i kao kost i koža, što već dosta jasno upućuje na mrtvo telo u zemlji. Nesumnjivo, ovaj Nastasijevićev lik povezan je sa tetkicom u srpskim narodnim zagonetkama, koja takođe upućuje na
pod pravim uglom u odnosu na uspravni položaj tela, a u „Helioterapiji afazije“ ono je, naprotiv, leđimice položeno po zemlji, što pri usredsređenom i dugom posmatranju obmanjuje oko da su nebo i zemlja zamenili mesta: nebo je duboko dole, a zemlja
božanskog i za koju se vezuju reke u gori, to je već dovoljan skup nagoveštaja da nas povede prema mitskoj majci zemlji.
Za proučavanje srpske književnosti dvadesetih godina svakako je zanimljivo što se mit o majci zemlji nalazi i kod druga dva značajna pesnika: Momčila Nastasijevića60 i Miloša Crnjanskog61 .
nagoveštaji: potreban je bar jedan primer koji dokazuje da je u zamišljenoj poemi o vuku stvarno prisutan mit o majci zemlji. Takav primer i nalazimo u „Času obnove“: [...
Takav primer i nalazimo u „Času obnove“: [...] A zemlji: Majko nam, jer pomeša sa sobom mater, Ne gadimo te se, niti, gutajući nas, bićeš poslednja zver: Ulazimo u tebe tužno
duhovne vrednosti koje je on ugrađivao u svoj model kulture, Popa gotovo na demonstrativan način obnavlja u Uspravnoj zemlji, Sporednom nebu i Vučjoj soli.
Zemlja se zatrese, zavese se poderaše, ploče popucaše, a beše petak i po zemlji pade tama“. Dalji nam dokazi nisu potrebni.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Bar je žena vaspitana, otac joj je bio činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj je izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevet tim samcima...
ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost: i decu i razred i učitelja. U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme.
Sad sam baš prošao kraj hotela „Pariz”, pa skupili se oko stola, a jedan glasno čita. ŽIVKA: Pa dabome, kad u ovoj zemlji nema zakona. Bila sam kod upravnika varoši da zabrani list, pa kaže: ne može po zakonu o štampi.
ŽIVKA: Ne pitam te ja šta je pravo a šta nije, nego te pitam kakvi su to zakoni u ovoj zemlji, kad policija ne može da zabrani novine koje vređaju jednu ministarku? VASA: Ti si bila kod upravnika varoši?
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
presamićena na sanduku, i ono iz štala na mahove ujedanje konja međ sobom, njihova cika, i oni, iza kuće i do prozora, na zemlji, poređani, od umora pospali njegovi seljaci sa licima okrenutim ka mesečini [. . . ]“.
Misao o nekoj dalekoj nepoznatoj zemlji samo je jedna od mnogih utopija koje je tadašnja mlada generacija u svetu, nakon stravičnih iskustava u ratu, donela sa
prišao vratima, odškrinuo ih, pogledao šta se napolju zbiva, i: „Tada, kihnuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta, gde ga žena dočeka još uvek plačući.
i ne oblači se, nego se, naprotiv, svlači i leže u postelju: „Tada, kihnuvši gromko, nekoliko puta, zaigravši po zemlji, tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta i tresnu se na postelju, koliko je dug.
se glavni junak prvo probudi, iskoči iz postelje, pa onda odškrine i zatvori vrata, kihne nekoliko puta, skače po zemlji i na kraju ga žena oblači, a drugi put: prvo odškrine i zatvori vrata, kihne nekoliko puta i skače po zemlji, da bi na
skače po zemlji i na kraju ga žena oblači, a drugi put: prvo odškrine i zatvori vrata, kihne nekoliko puta i skače po zemlji, da bi na kraju uskočio u postelju i zaspao.
na zidu ličila je potpuno na onog crnog monaha, koga je dan pre, sa nevericom, posmatrao kako se previja, nad kocem u zemlji”.
prema Majncu, ili zidinama Lujevih utvrđenja, koja su se jasno ocrtavala nad vodom, dok ubijeni padaju i ostaju na zemlji; i drugi koji mirno, kao senka, korača kraj njega i gleda i ćuti.
radnje romana među Srbima u Ugarskoj, i ne samo među njima, širi i mitologizuje predstava o Rusiji kao obećanoj zemlji.
Tako, na primer, u najnovijoj, šestoknjižnoj istoriji srpskog naroda čitamo: „O Rusiji kao o obećanoj zemlji govorilo se u poljskoj Ukrajini, u Moldaviji i širom celog Balkana.
U Seobama, međutim, utopijski se prostor nalazi - na šta je Crnjanskog i istorijska građa upućivala - u obećanoj zemlji Rusiji. Na prvi pogled, Rusija je samo zemlja u koju Vuk Isakovič želi da se odseli.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
na noge Selman Čibuković, istrže od pevača gusle n krvnički ga lupi njima po glavi: — Ah, vlaška svinjo, još ima na zemlji Turčina! — uzviknu on, pa se maši za pojas. — Nema, valaa, ne! — dočeka ga Hamza i ukruti u naručja.
Ni sa koca o Turčinu teže i vlaškije nisu nikad i ni u jednoj zemlji usta progovorila. -Jer ne da ona, Bogdana, svojega Miloja đavolu, ne da drugoj veri, tuđoj i strašnoj, daleko je od
Zbunjen, preplašen, mrtvo korača i mutno, a još zverski, pogleda. – O, Met Firaja, a zar još šećeš po zemlji! — viknuh mu, i on stade kao ukopan, ali bez znaka kakvoga novoga stra– ha. — Skidaj pušku da se junački ubijemo!
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Al’ na zemlji takih mesta Nema više, samo dva; Jedno j’ mesto s jedne strane, Drugo s druge života: Majci pod pojasom U začetnom
“ Oh, što biva od čoveka! — „Ajd’, ne luduj. Sa mnom poj: Svakoj sreći ima leka Il’ na zemlji, il’ u njoj »Javor« 1888. I AKO JE NOĆ VEČITA...
Moje jave crna tama Vam’ nek bude samo san. »Javor« 1888. SUZA I UZDAH (Sonet) Suza j’ teška, zemlji pada, Mnogi s’ ljudi suza stide. „Šta, zar da me plakat’ vide!“ Junak suzu zna da svlada. Savlada je usred jada.
Gde večita zora sviti, Naše duše, mili druže, Onde će se zagrliti, — Al’ mi crnim slovom piše: Tu, na zemlji, nikad više! »Javor« 1890.
A čovek je čovek, više b’ moći trebô; Presto je na zemlji, — zemlja nije nebo. Ali ipak zato, dok traje Balkana I na njemu spomen starih, teških rana Kô i spomen dȅla,
»Starmali« 1881. GARIBALDIJU Spalili su mrtvo telo neumrla diva, Pepeo nose da u zemlji za navek počiva. Zvona zvone, a iz njina žalostiva jeka Čujem glase: „Slava tebi, diko našeg veka!
Zar ne zbore vaša deca Ove reči iz grobova: „Naše duše našle oca U visini raj-naselja, Al’ na zemlji puno j’ dece Što nemaju branitelja.
OBRAZ Jest’, u Crnoj Gori na koju se rado Podrugljivo smeše naši „prosvetnici“ U zemlji dvoboja (iz pištolja praznih), Zemlji pronevera, svakidanjih krađa — Da, međ’ Crnogorci, koje grdnjom bede E zlotvor’ma
Jest’, u Crnoj Gori na koju se rado Podrugljivo smeše naši „prosvetnici“ U zemlji dvoboja (iz pištolja praznih), Zemlji pronevera, svakidanjih krađa — Da, međ’ Crnogorci, koje grdnjom bede E zlotvor’ma svojim ni nosa ne štede: U toj
Puče bruka kad se ta rabota otkri; Krivcu se ne prašta, ni bruka s’ ne taji, Već se prosu brzo po zemlji malenoj Kao munjom nekom, stenam’ i odjekom. Svačije se lice zažarilo tude, Svako prošaputa: „Nesrećni Mrgude!
Dovoljno hleba, drva i vina Moglo bi biti svima nam’, svima, Samo da j’ svako na zemlji delo Kao sneg belo. Bar kad bi sama...
Parnas, brdo u Grčkoj; Grci su zamišljali da na njemu stanuju božanstva njihova. parter, sedište u pozorištu pri zemlji. Petrarka (1304—1374), veliki pesnik talijanski, proslavljen zbog svojih uzoritih soneta. podvig (crkv.-slov.
Miljković, Branko - PESME
XIV PROPOVEDANjE LjUBAVI Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti. Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem.
iz njihovih ruku koje su poslednjim pokretom podelile predeo na dve tišine gde plaču ptice od pepela poѕt ѕcrіptum U zemlji gde se poštuju suncokreti pali su licem prema istoku čini mi se da sam i ja pao s njima različit od onoga što ću
posvađajte me sa vatrom Pustite me da koračam Prema sebi kao prema svome cilju Pustite me da govorim vodi Da govorim zemlji I ptici koja živi od vazduha Glas moj ispružen kao živac Pustite me da govorim Dok ima vatre u meni Možda ćemo jednom
To svemiri se začinju u mojoj nesvesti u raskoraku čiji je odjek ovo videlo sa izmišljenim vremenom i suncem pola u zemlji pola na nebu.
Krakov, Stanislav - KRILA
— Sramota, mogli bi vojnici pomisliti... Mija se malo podiže. Vojnici leže kao crne trupine po zemlji. Glave se odigle. Po vratovima se vidi da im se oči razvukle. Očekuju. Gledaju u kuće za ogradama. — Au, au...
Lupaju točkovi i kopite. Odilazi baterija, i odnosi od svakog po komad pouzdanja. U duši je tamno kao i na zemlji, jer se bliži ono što mora doći. Ali umor ponova nailazi i goni misli iz glave.
Opet su komande šaputane, i stisnuti vojnici posedaše i polegaše po hladnoj, kamenitoj zemlji. Čule se poslednje zapovesti: — Ni vatre, ni govora! Gore na grebenu bili su rovovi.
Omalena prilika ađutanta pozdravi. Tiho dozva ordonanse. Cela se grupa krete i zaroni u poleglu masu na neravnoj zemlji. Čulo se šištanje i hrkanje zaspalih. Noć je mirna. Ni jednog pucnja. Samo dole kraj jezera potmulo tutnji.
Jauci kratki, uplašeni, očajni, divlji. Trupovi su po zemlji sve češći. Rika je sve jača, bešnja. Greben je osvojen, rovovi su povraćeni, a niz drugu padinu se otkidaju i beže
— Fić, fić.... pak—pak, pak—pak... Zapraštaše eksplozivna zrna u besnoj trci. Poleže se po zemlji, i utapa se u nju. — Pak—pak, pak—pak... — krušumi udaraju o kamen i pršte.
Najzad se fijuk poveća, i stade da se cepa gvožđe u zraku i na zemlji duž padine pred grebenom. Dim se lagano razilazi i vatra slabi. Juriš je odbijen.
Providne, žute kapsule se prosule po zemlji. Pocrveneo je kao devojčica. — Zar i na frontu? Govorio je kako laricin leči od bubrega.
Šume su gorele na suncu. Nevidljive bube pevale su. Ranjenici su ječali, urlali ili izdisali. Oko krvave vate po zemlji mileli su mravi. Poljski su miševi cikali od zlobe. Mrtve su sklanjali u stranu.
Gotovo je veselo bilo videti kako se čovek prevrne kao srmvljena mušica, i zakoprca po zemlji. Naročito kad se gledalo izdaleka.
Posle je opet grmelo, sekire su opet udarale, a lišće kao suze padalo po zemlji. Na nebu su zlokobno pevala dva aeroplana.
Primiču se sve bliže. Na goloj, žutoj padini kao pretnja crne se još topli izriveni levkovi u zemlji. Visoko u zraku pokoji šrapnel grmne. Noć pada. — O... o..., neko zastenja. Svi ćute i žure napred.
Petrović, Rastko - AFRIKA
busa se u grudi, i viče kondukteru: „Vraćaj, vraćaj!“ Šalupe se okreće u suprotnom pravcu: zemlji. Toliko je lud da neće uopšte da čuje za objašnjenje.
Kod velikih takođe, ono što čini crnog tako dragog onima koji ga prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima, koje daju telu mogućnosti
U stvari, meni je toliko čudno što ostajem sâm u ovoj nepoznatoj zemlji, da se bojim da to ne nastupi baš sasvim iznenada.
Video sam, od životinja, retke i tamne ptice, retke i tamne majmune. Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica.
“ Stari se odjednom oduševi. Njegova igra postade drastična, lascivna, klovnovska. On se prevrće po zemlji, skače razbacuje ruke i noge.
Uzbuđeno zadihano zamišljam kako sami znaci Zodijaka strašno, tajanstveno i radosno promiču pored nas, tu na zemlji. Između stabala koja žive hiljadama godina i koja padaju da bi umrla po debelom ćilimu paprati i vreža.
Gnjilu, kao punu krvi. Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha. Mi im vidimo još samo oči, koje su duh neba i prostora.
Jedno od sela obavestilo je bilo vlast da im je nestao jedan čovek, odnet od pantera iz kolibe Dok je spavao. Na zemlji su nađeni tragovi panterskih noktiju, malo dlaka njegovog krzna.
Neka crna žena sasvim naga, teških čvrstih grudi koje kao da je vuku vodi i zemlji, prilazi i gleda zadovoljno kako razmazujem pomadu za brijanje. Stavljam je i na njene obraze i ona sva srećna odlazi.
na površini zemlje pod suncem od koga umiru i crnci koji uz mene rade; ili kopajući sasvim primitivne galerije u zemlji koje nas svaki čas zatrpavahu. Nalazio sam suviše malo zlata a suviše mnogo gorčine.
Sjeroševskovih o naročitim selima gubavaca u Rusiji, gde im se hrana donosi na čitav kilometar, gde se pale vatre na zemlji koju su oni dotakli svojim nogama; svih priča o gubavcima koji u Kini žive samo na grobljima.
pokojnice. I još mi donosi tri grivne, ostale od ko zna kakve Između koliba spava na zemlji još jedno živo biće To je neka starica koja je najisušeniji ljudski stvor koji sam ikada video u životu.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
crnu nevestu Sa grešnim žarom ognja paklenog, Da rađam porod, tako strahotan, Od koga će se, kâ u groznici, Grbavoj zemlji kora ježiti; Otrovne tice, zmije vatrene Koje će, repom hitro šibajuć, Spržiti polja, spalit useve, Otrovnim dahom
o, buntovnici? Buntovne krvi gadan porode, Šta hoćeš više?...“ I vojska juri, Kao osveta gneva kraljeva, Po jadnoj zemlji pustoš prostire, Do prosijačkog štapa dovodi Nesrećnu decu celog naroda... JANjA (iza bine): Izvuci konop!
TREĆI TURČIN: Ćut’! Ugušiću te!... STANA: Ugušio si Onde na zemlji tvrdog bedema! Šupljike suve starog nasipa Isisale su žeđu lakomom Prsiju mojih dušu živosnu...
“ PRVI TURČIN: Pravi jaramaz đaur! ĆERIM: Zar na carevoj zemlji takim jezikom raja govori?... Efendum džanum, tvoja je krivica što se toliko uhasio!... HASAN: Javaš!... Javaš!...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
I iza našega i iza turskoga streljačkog lanca videle su se sabijene kolone, gde su prilegle zemlji i zaklonile se za kakav šumarak ili zabrdak, kojih je bilo dosta po bojnome polju.
Prvo poče jedan po jedan Turčin da se izdvaja iz lanca i da istrčava napred: istrči, pa prilegne zemlji i odatle puca brzo.
okrenutim u vis onim sjajnim zvezdama, što onako nežno trepere i šalu ozgo neku meku, blagu tišinu i pokoj ovoj jadnoj zemlji, čiji se stanovnici ovako krvnički tamane.
— Polažem toliko da bi onome koji bi mi ujedinio sve srpske zemlje dragovoljno dao deset godina najkruće diktature u zemlji; ali prvo da izvrši ujedinjenje, pa da dobije diktaturu. — A što ne obratno?
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
VI Misleć’ na te — u tom vaju, Misleć— na te — u tom sjaju — Kad se moja duša pita, Je l’ na zemlji, il’ u raju; Misleć’ na te, kad mi duša Grli, ljubi sveta oba, — Mila ružo, duše dušo, Šta ti misliš u to doba?
LVI Nebo gori, zvezde gore, Sve na zemlji spi, Samo ljubav nema sana, A s nom ja i ti. Pa gledamo mesec, zvezde, Vaseljene let, — Hajde, lane, da pravimo I
“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Niotkuda nema mi odjeka, — Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Svi ti ljudi, stupajući u dobrovoljački odred, znali su da su oni unapred žrtvovani. Dok smo bili u zemlji zvali su nas Četnički odred ili komite. Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred.
„Ura! Ura! Ura!“ — jeknu sada još silnije. Vojnici poskakaše i onako u zaletu baciše bombe. Prostremo se odmah po zemlji, da nas ne bi zahvatila parčad naših bombi. Eksplozije riknuše.
Išao sam sa naporom, kao da mi je neki teret obešen o levu stranu tela. — Evo nas, druže, u zemlji Srbiji! — stade ispred mene kapetan Živojin, komandir jedne čete našega puka.
Ispred vojnika bio je pukovnik Jovan. Govorio je: — Čestitam, vojnici. Sada se nalazimo u našoj slobodnoj zemlji. Kapija Slobode otvorena je... Ispravite ovu piramidu i na nju pobodite zastavu slobode. Živela Srbija!
Noć se spustila naglo. Tmina je bila protkana maglom i kao da se nismo nalazili na zemlji, već u nekim zaptivenim podzemnim galerijama... A uz to neizvesnost...
Mislim se... ako naiđu, zariću bajonet i gotovo. Ležeći okrenut zemlji gledao sam jednoga mrava kako žurno mili. Jednim drvcetom zaprečio sam mu put. On pođe u stranu.
Duhnem na njega... On zastade, odupirući se čvrsto nožicama. Bilo mi ga je tada žao. Prineo sam ruku zemlji i on hitro pođe. Tada mi pade na pamet, šta bi radili Bugari da uhvate mene. Ubili bi me sigurno.
Opet smo prilegli. „Pobiće nas ovako. Napred!“ — Poletesmo. Neki naleteše na snop mitraljeskih zrna i skoturiše se po zemlji. Privlačim jedan kamen uz glavu. „Pucajte na mitraljez!“ — neko viče. Preda mnom udari kuršum, pa me zemlja zasu po licu.
mnogi su počeli uviđati da im je mnogo ugodnije na mekoj bolesničkoj postelji nego na tvrdim daskama, ili na goloj zemlji u vlažnoj zemunici.
Durbinima, vidimo jasno liniju rovova, ali tamo se ne primećuje nikakav pokret, kao da su ljudi u zemlji pokopani. Razgovaramo jednoga dana kako je ko od nas zamišljao ranije rat.
Oko planeta obleću rojevi sićušnih svetova, koji se sudaraju i gase. Ali Vasiona ostaje. Isto se tako i jedinke na zemlji uništavaju, ali je život večan... — Mene interesuje samo jedno — umeša se Protić — reci ti meni kako smatraš rat?
U jednom uglu bila je prislonjena puška, a na zemlji je rasuto nekoliko bombi. Sve surovo i hladno. Samo je mačka unosila neku intimnost u ovu podzemnu jazbinu.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Životnaja v njem igrajut, tim veselost nami dajut. O zlatoje proleće! I u zemlji tvari male, oseteći proleće, sve u radost oni stale, skoro idut u cveće.
Natrag, dragi, natrag, kud hitaš tamo? A gdi ti je Čenej, promisli samo! Nema lepše ot Novoga Sada — zemlji raj; Ukorno je kuda ideš, bliz čenejski kraj. Stan', promisli, postoj, dragi, ne hitaj!
Prisustvija tvoga na me sila je tolika, K'o materi svega, zemlji, sunce, neba dika. Kako holmi u Danice vzigravaju žaru, Tako u tvog ja pogleda vosijavam daru.
smireni Teofan sije, Rab božij grešni Vo kratcje žitije Moje zdje pišu Na mramornem kameni, Odavaja Bogu dušu, Telo že zemlji. — Prostite mja vsi, O čelovjeci! Prostite mja, ljubezni Vsi moji potomci!
— nevine desnice Hajdukom dali, koji zverski Lesu po gustomu blude bedni; Umisle hiščne vseljuju v hladnu grud; Po zemlji najpre maternjoj prostiru I smrtni strah i trepet; potom Prehode Savu i Dunav, Tisu.
Hoćeš je? — Ona je Tu. Ljubiš li je? — Ona Verni svud će ti biti drug. Il’ išao po moru, il’ ćeš po suvoj ti, Brate, zemlji poći, njoj sa tobom nije Teško; ona je svagda S onim koj’ je ljubi, lepo Il’ ga sunce greje, ili oblaci mu Mutni groze.
Popović NA PRIRODU Ti, koja s’ tako lepa, sovršena Iz ruke Tvorca blagoga prenula, Da mati, ljuba zemlji budeš, Prirodo draga, s tim dičnim runom; O, mogu l’ tebe okom pogledati Ne diveć s’ tvome čudesnom sastavu; Može l’
* Kad ozbiljna smrt nastupi, Zašto plačeš, o čoveče? Zar su bude morske preče Neg’ bezbrižan mir u zemlji? Slava, sila i bogatstvo Promenljiv je obraz mraka. I gordinja taje svaka, I ostaje večno — ništa. Jovan St.
Srpsku slavu, srpsku sjajnost, Srpsko ime, srpsku znatnost, Sve proguta Vidovdan. * Ništ’ na zemlji postojanog! Danas veseo, sutra tužan, Danas silan, sutra sužan, Danas bogat, sutra dužan, Danas slavan, sutra ništ.
Tako se priroda obrće večno, sama jednaka, Sve na zemlji što je meni podlaže skoroj... Dalje, duše, dalje! Gle kako Dunav struji ogromno, Kupeć kapljice, tam’ u more sinje nosi.
Tražiš li bratstvo? U grobu ga traži Korist il’ glupost gdi na boj ne draži. Tako je pravi pokoj tek u zemlji, Beda na zemlji. 1852. Jovan St.
U grobu ga traži Korist il’ glupost gdi na boj ne draži. Tako je pravi pokoj tek u zemlji, Beda na zemlji. 1852. Jovan St.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
mora zelenog; A to što gledim, tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao preteć nebu, ponosno Po pustoj zemlji senke pružaju: To nisu oni čili valovi Što ih je moja mladost gledala Sa prozorija hladnog granita Veličanstvenih
BOGDAN: Ja glavarima. Sutrašnji dan je Za sabor Đurđe opredelio... BOŠKO: Idi, Bogdane, — kaži im Kakva nam zemlji preti nesreća, Pa nek’ se svaki muci doseća — Zbogom! (Boško i Bogdan odlaze.) KAP. ĐURAŠKO: A ja?... ja ću k njoj!.
JELISAVETA: Nema ga još — A iščekujem ga nestrpeljivo, On mi se čini da je jedini U zemlji ovoj kô pitomiji, — Premda je i on — tek Crnogorac, Divije krvi, mrka pogleda; Al’ u govoru katkad zavara, Te mi
Đuraško!... KAP. ĐURAŠKO: Zapovedaj mi, Svetlosti! JELISAVETA: Ti si jedini Kome u ovoj zemlji verujem, Pred tobom neću ništa tajiti... KAP.
— E, hajd’mo sad! ŠULOVIĆ: Ovo je jad! Ovo je kletva, to je nesreća! Zmijskoga jeda to su potomci, Što će nam zemlji bistre izvore Sa smrtonosnom penom mutiti. (Svi troje odlaze.
JELISAVETA: Ja ću kleti. KNEZ ĐURĐE: Oh, kuni, ženo, kuni, proklinji! Tvoja je kletva zemlji blagoslov!... JELISAVETA: Blagoslov kletva?.... A suza mi je smrt?...
JELISAVETA: Tvoga naroda?... Zar ne i mog?... Zar sam tuđinka?... Oh, bože moj! U ovoj zemlji, zemlji prokletoj! Jest, tuđinka sam! Jeste, osećam!
JELISAVETA: Tvoga naroda?... Zar ne i mog?... Zar sam tuđinka?... Oh, bože moj! U ovoj zemlji, zemlji prokletoj! Jest, tuđinka sam! Jeste, osećam!
Zar sam tuđinka?... Oh, bože moj! U ovoj zemlji, zemlji prokletoj! Jest, tuđinka sam! Jeste, osećam! Sve me u ovoj zemlji prezire; Sve preza, strepi — sve se uklanja, Kao da lice nosim kugino, Il’ pogled smrti, il’ u njem’ smrt; Pa ko se
VLADIKA: U zemlji, sine, Gde retka biljka bratske ljubavi, Umilnog cvetka miris nebeski, Željnome čulu smrtnog čoveka Na meki krili
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Kakav je to zakon?! — jauknu Mijo i svali se na zemlju. — Pustite me da se pošljednji put isplačem na svojoj zemlji. Zemljo moja, majko moja... — zagrcnu se.
Nemojte, moja rođena djeco! Nasul'te se 'vođe pred ljud'ma, pa se poljub'te kô braća... kô pravi Srbovi. Nema u ovoj zemlji práve. Naša je práva na Kosovu zakopana...
Ovo je dijete odraslo. Ono je njegova starevina, a onaj nek ide oklen je i došô... Ja ću obići sva sudska vrata u 'voj zemlji. Ne bude li ništa — ja ću samom caru u Beč! Te je godine Mijo s malim Stojanom obišô sve sudove.
Pomoli' se Bogu, pa se onda obuko'. Najprije čovali čakšire, pa čizme pre'o kolena, onda, pripasa sabljetinu, po zemlji se vuče, pa natuko' škrljačinu, pa onda obuko' kabanicu i sape' zlatali puca.
Sudac: Šta ti je, Davide? Što plačeš? Šta je tebi krivo I nepravo u ovoj zemlji? David: Nije mi ništa krivo na slavni sud, već na 'vog prokletog lopova, šjeme mu se umelo! (Tuče jazavca po njušci.
) Da Bog da ti, dušmanine i zlotvore moj, vješala omastio, kô što ćeš i' i omastiti, ako u 'voj zemlji bude još i malo pravde i zakona! Sudac: Što ga toliko tučeš i kuneš? Šta ti je učinio?
David: Žena oženita?! (Krsti se začuđeno i hoda po sobi.) Žena oženita! Ama, zar se u vašoj zemlji žene žene? Sudac (dugo razmišlja): Koliko je stara ta tvoja žena?
Nećete li po redu i zakonu, ima u ovoj zemlji i Okružni Sud, ima naša premilostiva Zemljana Vlada, a ovaj isti David, s ovom istom svojom blentavom glavom, i s ovim
Jazo! Jazo, bolan, što ne govoriš?! Jadna li ti i prežalosna majka tvoja! Ima, ima i za tebe zakona u 'voj zemlji; nemoj misliti da nema! Sudac (nastavlja): Isti je Jolpaz Davidov upropastio Davidu Štrpcu čitavu njivu kuruza...
) O, zar ćorava* naša Zemljana Vlada, gôd joj njezin! (pade sa stolice). Zato nami, grdna rano, sve ćoravo i ide u ovoj zemlji! Sudac (ulazi s doktorom): Šta je to?! David (diže se): Ništa, glavati gospodine!...
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Grli te tvoj Đoka.” ANĐA (ulazi sleva, pa kad sagleda polomljene sudove po zemlji, ona zastane na vratima): Maro, dete, ti si mora biti razgovarala s ocem o tvojoj udaji? MARICA: Ko to kaže?
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Tome liku dodao je i nove. Vrhunac državničkog delovanja svoga oca video je u uspostavljanju "prave vere" u srpskoj zemlji, čime je pomerio istorijski značaj Nemanjine verske politike - Srbija je odavno bila hristijanizovana, a Nemanja samo
Jakšić, Đura - PESME
Možda to dusi zemlji govore? Il’ zemlja kune svoje pokore? Il’ nebo, možda, dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje... Pa zar da nebo svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane — Tama?... I hod se čuje... Da l’ ponoć tako mirno putuje?
Nastasijević, Momčilo - PESME
Ronila ronila mi drobnu kap u sretanje. Bliži se, preboleću. Ni vlakna sebe zemlji u rastočenje. Znaćeš me, sejo, kad s večeri, bez neveste ni svata, rumeni moj promine trag.
VEST 1 Zaplávi na krila žar. Nebo to zemlji tobom silovito ustremi, Silo, Nerođeni, Ti. 2 Otvorite se, utrobe. Seme je ovo, plamena plamen-oplođenje.
Žrtveni preklati nož silu krina. 4 Otvorite se, utrobe, Seme je ovo, blaženi nosi kvar, nevesti zemlji nebo u oplođenje. Sagoreti — prečistoj dar.
3 I vetri tvoji da krše me zemlji, pregiblju, snezi na meni prezime. I uza stamen-stablo vita uz mene loza da prepuzi svoj vek.
2 U zavičaju mom zgureni krovovi ćute i mile vode i dim po zemlji se krade. 3 Zebnja je ovde, osluškuju se stvor i tvar: u kamen zaspati javom, il’ budno snom poteći na veke.
Ne govorite o tome ni Gatu, ni po ulicama Askalona, Iz straha da se neprijatelj ne ruga Gospodu. Pevaće devojke u zemlji Filistinskoj, Igraće devojke po svirci svirala. O brdo Gilboa, nikada kiša ni rosa Da ne padne na prezrene ćuvike.
I on će biti moj sin A otac njegov ja. Razglasiće on svuda po zemlji I svetlost jarka sinuće tad svima I biće on Davida sin. HOR Iz srca moga leti pesma, Za kralja mog je delo to.
Tvoj rod procvetaće u ocu, Ime ti razglasiće poj, I biće kraljevi na zemlji. Sav narod što se rodi tad Zvaće te Učitelju.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
do kapije, ispod nje, navek nagomilano, istovremeno po nekoliko kola greda i kamenja što je tu i zimi i leti zariveno u zemlji stajalo, čekalo za neka zidanja, potrebu ako se ukaže. Ali kad bi se kapija otvorila, pa u nju ušlo, čovek bi se trzao.
I pre dok je [ležala], ona je uvek ili tebe ili oca pozivala. Vas dvojicu samo imala je na zemlji... Pokatkad zanese se. Ostane sam kod kuće. Praznik. Majka mu, sa bratom i snahom, odu u pohode po familiji.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
nije dopušteno da se pokrov pravi od k. platna (SEZ, 19, 242). Narod u Hercegovini veruje da ako gde u zemlji ima zakopana blaga, to blago najpre će naći sirota devojka pletući crnu k. (GZM, 18, 1906, 393).
na vatri, »jer će sva zrna u zemlji popucati« (Karadžić, 1, 1899, 212; BV, l. s.). Prilikom prvog oranja zaore se u njivu polovina k.
»P. je od svih semena za najveće poštovanje« (ŽSS, 62). Jedan od znakova da dolazi smak sveta biće u tome što će na zemlji nestati p. (Vuk, Pjesme, II, 1, 70; 2, 41; ŽSS, 62). U narodnim skaskama i pripovetkama stoji p.
, ѕ. v. kornjača). Žaba, međutim, može biti hipostaza kakvog ženskog demona (upor. verovanje da je žaba na zemlji u stvari vila u svetu pod zemljom, ZNŽOJS, 10, 1905, 261 id; žaba postaje vilom, LMS, 147, 1886, 136, gde reč oroz
muke (kako joj je teško u zemlji, kako joj crvi podgrizaju korenje, kako se muči u vodenici između dva teška kamena, pa onda u peći, i najzad u ustima
Trojanović, Vatra, 238). Narod veruje da je ona lek od crva kod stoke. Njen vrh saviju k zemlji, pritisnu ga kamenom i govore: »Ja te evo reštim (zatvaram) i neću te pustiti dok ne ispadnu svi crvi iz rane toga i
Kopriva. U Vranjskom Pomoravlju, čim čuju prvu prolećnu grmljavinu, k. se okite i valjaju po zemlji oni koji su bili žeteoci — da ih ne bole leđa i da se po njivi valjaju debeli snopovi (SEZ, 86, 1974, 104). Krompir.
žila i koji je u boci voskom zatvorenoj odležao godinu dana (od jedne do druge jeseni) u zemlji gde je žila iskopana (GEM, 42, 1978, 474). O.
Badelj (u Boki) ili (u Hrvatskoj) sjekavac ili (u Liki) pasji stric (carduuѕ). »U Boci se pripovijeda da u zemlji pod ovom travom ko je srećan može naći nekakav dragocjeni prsten« (Vuk, Život i običaji, 1867, 236).
sveta prirodnog i natprirodnog, živih i mrtvih« — kao i u »priči o zelenoj deci iz Vulpita koja izlaze iz rupe u zemlji i hrane se isključivo bobom« (Shіrley Toulѕon, The Wіnter Solѕtіce, London, 1981, 72).
Ovu travu žele osobito oni koji traže u zemlji novaca, jer kažu da su oni, osobito gdje ih je mnogo, tako zatvoreni da se bez nje ne mogu otvoriti i izvaditi.
Takva je, na primer, »doskočnica trava«: ona »raste na pravednikovu grobu iz križa pri zemlji«, i pomaže »da se čovik nikad ne smete, nego da može svakomu odgovoriti« (ZNŽOJS, 7, 1902, 118).
Ćipiko, Ivo - Pauci
I pustivši je iz zagrljaja, snimi s nje njenu cursku kabanicu, pa, saževši se pri ulazu u kolibicu, prostre je po zemlji. — Taman se uza slamu priljubila, — pomisli i ispravivši se, veli joj: — Sada je sve u redu, uđi!
— Što veliš, Rade! — začuli se Ilija kakve nadnice, kakav trud? Gdje je to? Bog s tobom! Neka je zemlji blagosloven i trud, i napor, i znoj naš!... Ne budali, nema seljaku nad njom boljega hranitelja. Rade ućuta.
I miriše polje, prevlačeno modričastom jutarnjom izmaglicom, dozrijelim plodom što se zemlji sa giba, a nad njim ćuti još sjenom obastrijeta litičasta planina. ...
Svarena, pognuše vrhove ka zemlji bijela žita, a kukuruzi kao da se boje sačekati sunca. A kad svijetlo proljetno sunce diže se, ukaza se nastradalo,
Rade potrbuške leže na branu, suveznik bocnu dešnjaka i volovi povukoše. Rade leži, ruke i noge ispružio, pa mu se po zemlji vuku, pritisnuo uzoranu zemlju da njome seme pokrije, a priljubio se uza nju kao da je hoće da obgrli i svojim životom
i čak su, po mišljenju popa Vrane, članovi drugoga naroda ili izrodi — radi blažene sloge, koja je po čitavoj zemlji odjeknula, pa i da amo doprla.
—Pričekaj. Marko uđe u kuću i za sobom zatvori vrata. Razgleda se po kući, pa izvadi jedan kamen iz zida pri zemlji i uze iz rupice dobro uvezanu navlakaču, u kojoj novac držaše.
Tiho more iščekuje željno blagi vjetrić da zaćarlija, da mu gane pučinu, a prožutjela trava prigiba se čedno k zemlji, kao da traži njenu vlagu, kako bi izdržala tešku sparinu.
Zaslavi na „podizanje”. Svi poklekoše i prignuše se k zemlji; glasno moleći, skrušeno se udarahu u prsa. Ivo nestrpljivo očekivaše da iziđe taj narod; osjetio je potrebu da bude
Na težake pazio je brat mu Marko. Oni se prignuše k zemlji i prekopavahu sad. Već im se čela bijahu obrosila, a kroz košulje počeo prodirati znoj.
— Da plod zemlji dati i uzdržati dostojiš se — tebe molimo, usliši nas! Da, s ostalim narodom tada je i on živo vapio: „Da nas
Čeljad, bijući se u prsi, ponizno se prigibala k zemlji i vapijala u jedan glas: „Bože, zemlji tvojoj dažda daj!” Taj vapaj mnogima ostade usađen u pameti, i kada iziđoše iz
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
praškove, cedi trave, kuva živinske iznutrice s mlekom od magarice, po celi dan se užurbano muva po okolini i kopa po zemlji, tražeći korenje samo njemu znano. Ne pretrže se naročito u molitvama.
koji nam nikada nije dao ni kokošije jaje ni šaku žita; za takvog možda i najviše jer je njegov život ovde na zemlji bio prepun patnje, pa mu valja izmoliti bolju sudbinu na nebu.
svoje prokleto srce, od žuči da ga razlučim, kud mržnju svoju opaku da denem kada me inat i pakost pokreću da gmižem po zemlji?
Lutao je od jednog do drugog grada po zemlji raškoj, pelješio lakoverne i opsenjivao budale. Čim bi negde namirisao neku nevolju, stvorio bi se odmah onde i nudio
Dadra je bio najpogodniji čovek za taj posao u čitavoj zemlji raškoj. O njemu su kolale glasine da je najveći đidija i kurvar između Žrnova na severu, Bučina na jugu, Atanasa na
Kao neki anđeo poslan s neba da vaspostavi na zemlji poredak pravde, tako je i ona među nama zanemarila sve razlike koje su nas delile.
Ja ne dopuštam da iko na ovome svetu bije moju bitku, a najmanje taj matori kuštrin koji ionako jedva gmiže po zemlji i bez trnove postelje, a kamoli s njom. Jelena Lauš je najzad izlečen. Tako je rekao Dorotej.
Samo se oštri hrbat brega s Kulom uzdiže iznad gustih sivih povesama magle koja je lepljiva kao testo te prianja po zemlji i ogolelom drveću. Čamotinja me stisla, u grudima mi teskoba. Ne znam za što bih se zakačila. Prazno, prazno mrcvarenje.
sasvim drugu stranu pa mi na slici ispadne neko zdepasto stvorenje, koje kao da dolazi iz samog pakla sa namerom da na zemlji istrebi sve ljude, da hara i pali, siluje i otima.
Često mislim na njih, lepu Janju i gorostasnog Ćirjaka, to dvoje krasnih ljudi, tuđina i izgnanika. Ako na zemlji ima pravde, onda su sada zajedno.
ostarelog čovečuljka, pretovarenog brojnim porodom koga je jedva prehranjivao čuvajući ovce na mršavoj kliškoj zemlji. Najstarijeg sina Kirču želeo je otac da zadrži kod sebe na zemlji, kako bi mu pomogao da othrani nejač.
Najstarijeg sina Kirču želeo je otac da zadrži kod sebe na zemlji, kako bi mu pomogao da othrani nejač. Ali baš tada je Lauš kupio po selima župe vojnike za pohod na Grke, pa je kliški
Ilić, Vojislav J. - PESME
“ „Idem na nebo gore, na zemlji mesta mi nema, Jer vrednu ratar, sinovče, za mene slabo već mari, On slavi Ljelja sad.“ A lukavi dečko tužno spusti
na surom visu kroz maglu, tanku i plavu, Jelen je, u skoku svome, nad ponor spustio glavu, I rujni večernji zračak, što zemlji sunašce prati, Sa lakim trepetom i ljupkim njegove rogove zlati. Veče se spuštalo blago...
) Sivo, sumorno nebo... Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhale vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve.
Ah, misao moja za vama se kreće, Gde jeseni mračne ne caruje ćud, Gde na zemlji vlada večno premaleće I mlađani život razleva se svud Gde spomeni stoje od iskonskih dana, I mirisne šume drevnoga
1888. OVIDIJE Na surom dalekom Pontu gde borje stoletno krasi Tomitske predele mračne, u zemlji magle i snega, Publije zamišljen sedi. Na harfu, pored njega, Sede mu pale vlasi. Vali sumorno bruje.
I, evo, usamljen sada, On sanja o daljnoj zemlji i njenim poljima cvetnim. U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši, On
obrati sinu i stalnim mu glasom reče: „Neka je proklet i prezren lukavi izbranik roda, Što mirno pred sobom gleda kad zemlji mre sloboda. Bole je prezreti život u ropstvo koji nas baca, I, veran slobodi, sići u krilo praotaca.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
„U to zvezdano nebo upire čovek svoj pogled od kada živi na Zemlji, i muči se da sa te knjige, koju je sam Bog nad našim glavama rasklopio, pročita njena tajanstvena slova.
“ Zaista! Sveštenici država koje su u toj zemlji dveju reka jedna drugu odmenjivale, države sumerske, pa starovavilonske, asirske, novovavilonske i haldejske, bili su
Postoji opasnost da ne posrnemo i ne padnemo preko ovih kamenova, ostataka zgrada. Hiljadama leže, rastureni, po zemlji. Arhitekti pokušavaju da ih vrate na njihovo prvobitno mesto, i polagano u tom uspevaju.
to zato što se za njihov dnevni red brine od sveg srca naš dragi kolega, slavni matematičar i prvi ribar u celoj našoj zemlji.
Vi putujete Vašoj sestri u Norvešku, a ja ne mogu za Vama. Moram ostati u svojoj zemlji. Tako me, bar, uverava moj saputnik.
večnoj pravdi, one se usplahire i dobiju čudan sjaj kada ih spusti na zemlju i posmatra šta se na njoj sve dešava tu, na zemlji, njegova je staza trnovita, to smo videli već prvog dana.
Ona se sada nalazi u opoziciji, kako se to astronomski kaže, pa se najviše približila Zemlji. Zato je tako svetla i zgodna za posmatranje. Uprimo naš dogled u nju.
On je svojim dogledom razbio nebesku kristalnu sferu, a Zemlji je naredio da siđe sa prestola na koji su je postavili i da se zadovolji skromnom ulogom pratioca Sunčeva.
To je šetnjica od jednoga Zemljina pola do drugog, ili najveće otstojanje što ga mogu međusobno imati dva mesta na Zemlji. Toliko upravo važi svaki milimetar našega modela.
Razume se da su te pojave drukčije nego na našoj Zemlji, i da su neopisano raznovrsne. Raznolikost sunaca, različita otstojanja ohlađenih nebeskih tela od onih koja ih
No sme li se kazati da među njima nema svetova sličnih našoj Zemlji? I kada se jednom uvidi da, ne samo na Zemlji, nego i na drugim nebeskim telima, ima čvrstoga tla, brda i dolina,
No sme li se kazati da među njima nema svetova sličnih našoj Zemlji? I kada se jednom uvidi da, ne samo na Zemlji, nego i na drugim nebeskim telima, ima čvrstoga tla, brda i dolina, potoka, reka i mora, vazduha, vetra, kiše, snega,
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
) i vedre slike detinjstva („Nestašni dečaci“, „Besposlen pastir“, „I njen sin je đak“ i sl.). Refrenski stih „U zemlji je zlato!
Životnaja v njem igrajut, tim veselost nami dajut. O zlatoje proleće! I u zemlji tvari male, oseteći proleće, sve u radost one stale, skoro idut u cveće.
Blagoslov je u zori, To je s neba dato! Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!... Na voćke nam pao cvet, Miris mu poleće, Bog je dobar, mraz nam klet Nauditi neće.
Blagoslov je u zori, To je s neba dato! Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!... Podrumu će sok da da Brdo, vinogradi; a žitarice punit zna Svaki, koji radi!
Blagoslov je u zori, Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!... Košnice će punit' med U željenoj slasti: Medljaćemo svaki jed, Da nam ne poraste!
Blagoslov je u zori, To je s neba dato! Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!... A selo je krasan drug Svakome težaku, K'o tičici zelen lug Na sunčanom zraku … Blagoslov je u zori, To
Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato! VESELOST PETAR DESPOTOVIĆ (ČIKA PERA) Mi smo deca vesela, Na ovome svetu, Vesela je i čela Kad leti po
Stanković, Borisav - TAŠANA
Pored zidova drveni minderluci ali široki, sa po kojom asurom i prljavim jastukom, za bogatije goste. Po ćoškovima na zemlji po dve tri tronožne stolice oko mangala sa ugašenim žarom.
HADžI RISTA Pa nešto mora da se sačuva... vera i Bog. MIRON Zar je Bog i vera za krv? Zar Bog hoće krv na zemlji, a ne živote? Čujte me: prokleću vas. SVI Ne prokletstvo! MIRON Prokleću vas, što veru i obraz u krv pretvarate.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Žena u grobu, a ćerka, mesto da majku zameni, kelneriše... I tu sam nakaznost prvi put videla u ovoj blagoslovenoj zemlji... Koje čudo onda što je Srba pre vremena počeo da gleda noge cirkuskim igračicama...
Gde ga ne sejem, niče, i uvek u dobar čas. Kad grdim, njega nigde na zemlji nema, i vatru pojedu drugi. A kad idem na bal — balove sniva čovek! — onda je Švaba uza me...
Kad gospodin župnik kaže, valjda i vredi taj fabrički inženjer... Nego, reci mi, bogati, kakav svet živi u toj zemlji u koju se spremaš? Govori li se tamo švapski? — Govori se francuski. — Ne govori se švapski!
A možda ne palite kako treba. A možda i ne treba da gori; dosta si ti gorela i za dušu i za grehe njegove ovde na zemlji. Da nisi zaborvila: sedam godina! Pogledaj se kakva si. Teško se i sporo popravljaš. — Julica udari u plač.
S pravima razgovara odmah dalje, o uzrocima pojave, o krivicama odgovornih i neodgovornih faktora na nebu i na zemlji. Druge vodi na grob Milušićev, i moli, kao neki suguran laboratorist, da sami probaju, da sami preduzmu što misle da
časti Bogu i onom dobrom čoveku čije nas je imanje sve hranilo, i eto još treba i tebi, čuvenom gospodinu tamo u tvojoj zemlji... Govori šta si uradio! — Mladić odjednom pocrvene do plavila, kao da je u visokoj groznici, i skoči na noge.
I ja ću tebi biti iskrena: možda te kao tuđina i nisam dosta volela; tuđin je tuđin, moj Luka, zapamti, i ostani u zemlji gde si svoj i gde se i drukčije zoveš... Ali, ako te ja nisam mogla dosta voleti, voleo te je Bog, i to je dosta...
Gde je izdanak? Stane čovek uvlačiti ruke u one guste zavese od paviti, počne grepsti i po zemlji. Jedva naiđe na korenak, sasvim slabe veze s tlom, i taj se korenak, sasvim slabe veze s tlom, i taj se korenak odmah
Dragi Pavle, veruješ li ti sasvim da Milana nigde na zemlji nema!... Sećaš li se, gutali smo literaturu, a literatura se sastoji od samih smrti, ali, sebična mladost, Bože moj,
Tisa je reka kraj koje bi čovek, ponekad, mogao pomisliti da je zbilja mir na nebu i na zemlji. Na žalost, između ta dva mira nikakve veze. Nebo se u tom kraju ne seče sa zemljom, vodom, i ljudskim staništima.
Znaš kako pesma kaže: Kulu zidam, bašču sadim, Ni na nebu, ni na zemlji, Već na grani od oblaka. E, to smo ti, ja i moja mati.
Koren je za sve ljude, i životinje i biljke, duboko u zemlji. Kod Jevreja, koren se vuče za njima, i čuva se i zaliva veštački, i to održavanje staje strahovitih sredstava...
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
« zapita je. Roksanda, videći iznenada lepo obučena mladića, zastidi se i pogled zemlji obrativši: »Ja idem ocu mome«, odgovori mu smerno, »koji se ovde nedaleko na njivi naodi«.
Jednim slovom, sve što je na zemlji, ispod zemlje i više zemlje, — sve što se pomisliti i ne pomisliti može, — i sam cіrculuѕ quadratuѕ u mojoj je vlasti.
može, da su magarci pametni, i da žene tajnu čuvaju, koje je prejestestveno, može li mi ko zameriti što moga Romana po zemlji, samo kraćim putem, kao trgovac iz jednog teftera u drugi, samo u drugojačem vidu, prevodim? »Hi! hi, hi!« »Ha!
— O, dobro razumem, vas je moja reč o aljinama vozbudila. Ljubezni g. ciniker, vi nećete u svoj zemlji većeg počitatelja naći nego što sam ja; ali šta će vaša teorija i moje k vami počitanije protiv upotreblenija opšteg
i njoj samoj bilo žao da tako mlada i zelena (ovo je samo opšti način govora, inače je ona bila uvenuto-žućkasta) u zemlji trune.
trnje provlačiti, i proče, a to sve samo dobrodetelji i istine radi, koja je jedino blago i blaženstvo, i jedna sreća na zemlji živeći ljudi. »Počitajemi g.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
vrha kruške baca im listove Pune crvenih dugovratih slova I belih jaganjaca PUTOVANjE SVETOGA SAVE Putuje po mračnoj zemlji Štapom pred sobom Mrak na četvero seče Hitne debele rukavice Pretvorene u mačketine Na sivu vojsku miševa Odveže
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Mada je prezren ležao na zemlji, on je jedini u ovome društvu imao dušu. Sećam se, dok je bio nov, kad bi mu pritisnuo grudi, iz grudi mu se izvijao
na lomači i već sam video masu sveta kako se skupila oko lomače, video sam moje tri tetke kako leže onesvešćene na zemlji, video sam Maricu, poštarevu ćerku, kako gorko plače i video sam apotekara kako časti narod sirupom za pokoj duše moje.
— reče direktor, i ja nanovo sagledah lomaču, i osetih plamen kako me liže, i videh tri onesvešćene tetke prostrte po zemlji, i videh Maricu uplakanu, i videh apotekara kako služi narod sirupom za pokoj duše moje.
inozemni, i, prema tome, ja bih sad trebao da sam u inozemstvu; međutim, ja imam predosećanje da ću tek sada biti u zemlji. To zastarelo mišljenje preparirano je docnije tvrdnjom da postoje dva života, od kojih je jedan telesni a drugi duhovni.
Mi smo, gospodo, jednog iz naše generacije zaboravili na Zemlji... – Nismo ga zaboravili – pisnu sa donjeg dela stola, gde se okupila opozicija, Radoje Domanović – nismo ga
– Ostavi, bre Janko, jedanput te tvoje narodne mudrosti! – gunđa opet Bora. – Dosadi mi tam' na zemlji sa tvoji Zeleni vajati, pa hoćeš sad valjda da mi kažeš da je Nušić Adamsko koleno? – Ima reč Vojislav Ilić!
koja je učinila tako zamašan potez u srpskoj književnosti i zaorala jednu duboku brazdu, potrebno da imamo dole na zemlji svojega predstavnika.
Nušić se može smatrati kao zaostali predstavnik naše generacije na zemlji, upravo kao naš konsuo na zemlji... – Pa je l' to – prekida ga Bora – on kao naš predstavnik i konsuo, što kaže šjor
Nušić se može smatrati kao zaostali predstavnik naše generacije na zemlji, upravo kao naš konsuo na zemlji... – Pa je l' to – prekida ga Bora – on kao naš predstavnik i konsuo, što kaže šjor Šime, pa može da naplaćuje
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
je teža od mnogih rana — kaže potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomičan i bez svesti ležao na zemlji. Vojnici žurno odneše i kapetana Vlaskoja. Vidimo neprijateljsku pešadiju kako nastupa u skokovima.
„DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“ U zemlji je gorelo. Natčovečanskom snagom branio je narod svaki pedalj svoje zemlje od mnogo nadmoćnijeg neprijatelja.
— Kod one u rovu? — Vaše Veličanstvo, vi se ne smete izlagati suviše. Vi ste potrebni zemlji — govorio je ađutant. — Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika šteta za mene, ovako starog.
Kralj sluša, klima glavom i lupka jednim štapom po zemlji, pa će reći: — E, tako je... Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo ove aeroplane, možda će nam trebati.
Rekoh mu kako ne bismo želili da silom ulazimo u stan. To nismo radili ni u svojoj zemlji. Ako treba, platićemo. — Mani, čoče... Pljačkaju oni nas od cara Laza, te da im danas mi plaćamo!
— Proterani su Jevreji... — To nije isti slučaj. Naša zemlja postoji i dalje, naše porodice su ostale u zemlji, ali je oružana sila i sve ono što izvršuje zakon van te zemlje.
— ljuti se kapetan Vela. — Onde gde je vojska, tu je država. Ko ti, bre, daje platu? — A ko daje platu onima u zemlji? — upade Živadin. — Što nisu i oni pošli? — A gde bi oni?... A gde ćemo mi?...
Samo što država ne može faktički da vrši tu vlast nad svojom teritorijom i stanovništvom koje je ostalo u zemlji. Ali sa pravnoga gledišta, iako smo na tuđoj teritoriji, mi imamo sva prava...
Izdajnik. Teška je to reč — izdajnik... Jer Kralj je sa vojskom, njihove starešine... drugovi... A opet, u zemlji su ostali stari roditelji, deca. Ali, teška je reč — izdajnik! Ah, kad bi mogli da obuhvate sve rukama svojim.
„Zbor... Zbor!“ — čuli se povici. Ali ljudi su bili još na prekretnici. Otadžbinu su izgubili. U tuđoj su zemlji. One planine, kao ogromni džinovi prema zvezdanom nebu, čekaju neme i hladne... A na suprotnoj strani je neprijatelj...
A dim od sagorele kože guši. Prostor je zasićen garom i čađi, što mile po zemlji. Poslužioci razbijaju ušice na topovskim cevima... U daljini gore neki magacini...
Malo dalje, pepeo sagorele slame i dimljivi ugarci drvenih delova. Izvađena zrna iz čaura rasuta po zemlji, a polupane i izbušene čaure rasturene na sve strane... Pokraj puta leži nečiji leš unakažen i sagoreo.
Petrović, Rastko - PESME
Pred njime, njegov ga soko razgovara: ”Ne budi tužan, gospodaru; nismo ni na nebu, ni na zemlji. ”I plovićemo dugo ovako; vidiš li!
Soneti na vodama Proleća evo, mlade grane listaju, Kopne snegovi, vizije mnogobrojne, Po svoj se zemlji vode nove blistaju: Čovek tad trči na stave neprobojne.
Evo proleća, naše reči listaju, Na svim usnama usklici su ljubavi, Po svoj se zemlji mlade vode blistaju, Za plugom čovek tad juri po dubravi. Sad je proleće, sakrite se, devojke!
A zemlji: Majko nam, jer pomeša sa sobom mater, Ne gadimo te se, niti, gutajući nas, bićeš poslednja zver: Ulazimo u tebe tužno k
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Koliko je samo čuda na zemlji! Mališa se u uho pretvarao čim bi vetar šušnuo u polju suncokreta i, sav uzbuđen, slušao o talasima Južnog mora, o
Zatim, jedno po jedno poče da se izvlači iz čahure, otresa crvenim krilcima i leti ka zemlji. Bio ih je već čitav roj, ali žena je uzalud pokušavala da uhvati, da zadrži bar jedno.
Namesto bašti i kućeraka šiknulo u nebo jato kula načinjenih od betona i stakla. Sin se povijati k zemlji stao, unuk nevestu doveo u kuću, već i praunuk kućom trči, a ona stalno ista.
Kao da su to i bile nekakve glave! Puno klasje sagiba se ka zemlji! Ovo su bili prazni klasovi: dizali su se previsoko.
Šta da se o mladićima kaže? — Takva se na zemlji samo jednom rađa! — govorili su starci. — Ne ponavljaju se čuda! Zlatokosa i sama poverova da lepše od nje na svetu
Da je hteo — mladić je mogao biti moćniji i bogatiji od svakog dara na zemlji. Ali, on nije mario ni za moć, ni za bogatstvo!
Radana to podseti na priču o Princu oblaka koji luta nebesima, a kad se sunce počne spuštati ka zemlji silazi i usamljenim dečacima postaje drug u igri. Možda je nezvani gost taj Princ? — Reci mi stanuješ li na oblaku?
Šaputale zvezdice, i šapućući sve više se spuštale ka zemlji, sve svetlije postajale i krunile se kao latice srebrnog cveta. — Gle, svici! — uzviknu budna sasa u livadi.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
POLICAJA (surovo ih ućutkuje): Ćut’! ARSA (vraća se; Salčetu, Grkljanu): A vi? Zar ste samo vi na ovoj zemlji, te čovek ne može samo vas da umiri? Kome ja i govorih, i pretih, i koga apsih?... Ništa!
Odvedoše mi te! KOŠTANA (odgurne Salče): Ćuti, stara. (Penje se u kola.) SALČE (ostaje onesvešćena na zemlji.) Koštanu u kolima, opkoljenu pandurima, svatovima i sa svirkom odvode drumom, koji vodi ka Banji i pri čijem kraju i
Šantić, Aleksa - PESME
Ovoj zemlji gospod sreće dao nije, Pritiskô je jadom i čemerom dugim; Dok se sunce rađa narodima drugim, Nas studena zima razdir
I u tihoj sreći sve trepti i sija I voda i kamen, džbun i vršak grana, Kao da se nebo bliže zemlji svija I sam gospod hodi preko mirnih strana.
Gle, jedan visok kao stablo srča, Brišući znojno lice što se plami, Pod jablanove do rijeke strča — Prilegnu zemlji i na dušak sami Žeđ vrelu smiri; dok sjajno, kô srma, Treperi jutro i sve žedne mami.
Za ovu zemlju oni bjehu divi, Uzori svijetli što je branit znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše.
43 Stara mi bajka snežnom Sve rukom maše, i poj Tu zvoni, sa svirkom nežnom O zemlji čarobnoj, Gde krupni cvetovi redom U pozni željkuju sjaj, I gledaju se gledom Blagim i čednim kô raj; Gde zbore
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
NARODNIH JUNAČKIH PESAMA 1 POSTANAK, RAZVOJ I KARAKTER EPSKE POEZIJE 2 ISTORIJSKE PRILIKE I EPSKA POEZIJA U NAŠOJ ZEMLjI 6 PESME DUGOG I KRATKOG STIHA 11 PESME STARIJIH VREMENA 103 1 ŽENIDBA DUŠANOVA 104 2 ŽENIDBA KRALjA VUKAŠINA 133 3
ISTORIJSKE PRILIKE I EPSKA POEZIJA U NAŠOJ ZEMLjI Kad je započeto stvaranje naših epskih pesama ne može se tačno znati, jer prve jasnije vesti o njima imamo tek od XVI
Iz oblaka pada krvavo kamenje i bije po taborima Turke. Planine se klanjaju zemlji i polaze na Stambol. Izdajnik domovine odlazi u pakao: Opadô je svoju braću krasnu kod Turčina, sile
Konstantina Filozofa odluku o „našem“ porazu doneo je „naš“ bog u skladu sa hrišćanskim učenjem da se za stradanja na zemlji dobijaju nagrade na nebu. Ali naš narodni pevač bio je, izgleda, u mnogo većoj meri paganin nego hrišćanin.
Rđom kapô dok mu je kolena! Taj poklič, predavan od veka veku, od kolena kolenu, razlegao se po celoj našoj zemlji kao nemilosrdna poruka, kao strašna opomena, rastao i granao se i najzad bio izliven u gvozdene, uništavajuće Njegoševe
Turci su bili u zemlji, njihove snage su bile neizmerne, za dugo vreme na promenu toga stanja nije se moglo ni misliti. Prema tome, narodni
A kad su je najzad zauzeli, nisu mogli u njoj mirno da vladaju. Pojavili su se novi ratnici u zemlji i van nje. Jedni, iz zapadnih naših oblasti koje su pale pod Turke, uskočili su na austrijsku i mletačku teritoriju i
Tako su se Turci za sve vreme svoje vladavine osećali u našoj zemlji kao nezvani gosti. Nisu bili sigurni ni u svojim gradovima, a van njih — na drumovima koji su, najčešće, vodili kroz
Kako je to izgledalo, dovoljno rečito svedoči jedan zapis s kraja XVI veka: „U ljuto zimnje vreme svlačiše i nage na zemlji bijahu, a druge nage, svezane za opaše konjske, vucijahu. Ovi biše sasečeni, drugi postreljani.
volji, ili kome da se osveti, ali je i to cijela istina da što je god vlada turska bolja i čovječnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kadšto najpoštenijih ljudi, a u
Sve se crnoj zemlji pokloniše i pođoše na Stambola grada. U hajdučkim — i uskočkim — borbama prekaljivale su se narodne snage.
„Sad već“ — kaže Vuk Karadžić — „ni sudija drugijeh nije bilo u zemlji osim dahija i njihovijeh kabadahija i subaša: knezovi su poslije Hadži-Mustajpašine smrti odmah izgubili vlast u narodu,
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
kojim je mukama bio Da bi besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu prodao Da bi po zemlji hodao Kad bi mi neko rekao Kako je majku stekao Kojim je nebom kružio Da bi oca zaslužio OVO JE VREME ČUDA Ovo
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
za pticama kao kakav proskitani seoski mačak, lukava beskućna mačorčina, koja samo cunja i gleda što će zdipiti na zemlji, ispod zemlje i na drveću.
— Izdajnik! To niko neće postati! U ovoj zemlji gdje je sve do juče sijevala sablja tuđinskih porobljivača, drugarstvo i vjernost cijenjeni su iznad svega ostalog.
se čuo ugovoreni znak, glas kukavice, Jovanče i Vanjka brzo bi klisnuli u najbliži šiprag, u jarak, ili bi popadali po zemlji tamo gdje bi se zatekli.
Na jednome mjestu pred njima se u neravnoj stijeni ukaza velika pukotina od vrha do dna podzemne prostorije. Pri zemlji ona se širila stvarajući neku vrstu ukrivena ulaza u nekakvu odaju, tunel ili bog te pita kakvu tajanstvenu rupu.
Gore, u gustoj hladovitoj krošnji bukve, bilo im je nekako mnogo ljepše nego na zemlji. Bili su kao u nekom začaranom lisnatom carstvu. Odjednom se u blizin začu neko neobično cviljenje. Svi se trgoše.
Pa zar on već godinama najviše ne ratuje i ne nadmudruje se baš s njima! Kako bi on onda i mogao da živi na zemlji, a da ne zna gdje su oni, čim se bave i kakve podvale smišljaju. Tužan bi život bio bez toga.
Svakodnevno se govorilo o ratu koji se sve više rasplamsava i primiče našoj zemlji. Početkom aprila otišao je u vojsku i Nikoletina Bursać.
brzo je našao i svoje pokorne i vjerne sluge, dao im oružje i vlast i pustio ih da žare i pale po svojoj rođenoj zemlji.
Te se noge malo gicnuše, malo ritnuše, malo zagreboše po zemlji i za tren oka iz plasta se izvuče čitav čitavcat dječak — Vanjka Široki. — U-uh, što je vrućina!
— Eto ti, ode nam dim pješke po zemlji! — povika Vanjka. — Pazi ga samo kako se vuče. Odjednom se dječak presiječe u riječi.
Videći da je otkriven Stric leže u travuljinu licem okrenut zemlji i umiri se. — Eto ti baš, nek vide da sam mrtav! Jovanče poviri iza žbuna, stuknu i prošaputa: — Pst, evo nekog,
Jedan partizan pograbi kutiju, koja je ležala na zemlji između njih dvojice, zagleda je i viknu: — Pa oni prave paklenu mašinu, pogledajte!
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
GAVRILA DEVOJCI MARIJI 360 I PROLOG NA NEBU 362 II UDVORENjE ARHANĐELA GAVRILA DEVOJCI MARIJI 364 III EPILOG NA ZEMLjI 374 KNEZ OBLASTI NOĆNE 378 POSEJATI ĆE VETAR A VIHOR NE POŽNjETI 380 SIROMAŠKI SAN 382 BAČKA KOMEDIJA 383 CAREVE
SVOJOJ DUŠI Jučer si bila duša hananejska, s grehom obtovarena, dor k zemlji pogrbljena, a danaske si se pak s božija slova ispravila, te upravo stojiš k nebu gledeći!
Danas krotak, smeren, plačljiv i stenjavac, Ležac na goloj zemlji, A zautra i potom veličav, Grohotljivo smehljiv, šaljiv, Spavač na cifrastoj i mekoj postelji.
bojim se što sam uzajmio od tebe tvoje blago; nisam ništa š njime pridobio i zakopao sam ga u zemlju — moja se je duša k zemlji prilepila.
se, i sve nebesne angelske sile krenuti se sa svoga im mesta i podići se hitnjom obilazeći im s velikom vikom po svoj zemlji, povlačeći ljude pred Hrista na sud. I mnogi tušteni, ujedno strahoviti koji će š njime doći hiljadom hiljada!
Te rad tebe, čoveka, bih i ja čovek. Bez nijedne mi pomoći mrtve oslobodih, i zarad tebe na zemlji od tvoje kćeri devojke-matere mi rodih se i obrezan po zakonu osmodnevan bih...
Bože, koji šilješ slovo svoje zemlji, pošlji u moja zemljana usta slovo da u krotosti teče slovo tvoje u uši slušateljima mojim.
nas svoju krv izlio na krstu, da bi radi istočenja njegove krvi, stala u nas ta krv vojištanska i međusobna, što se na zemlji proliva od zlih ljudi.
SVAKO NAS ZLO I BOLEST NAHODI Golema je to tuga i nužda budavši na zemlji rođenim, i sami sobom ot zemlje, a nebo tražiti i iskati. Svako nas zlo i bolest nahodi I svaka rđa i nevolja tre.
Svako nas zlo i bolest nahodi I svaka rđa i nevolja tre. Nerod zemlji, šteta, siromaštvo, Vatra, voda, pali i topi, Vojska, haranje, glad, Bolest u telu svakojaka I nezdravlje.
UKLETI Da mu se zlo izvrši I nevolja mu nad glavom raspaše se, I nepravda njegova na vrh mu sleze! ... Zemlji je bilo rečeno: kud mi radimo I semena za svoju nam hranu sejemo, Da nam onuda proniče i raste Kukuta, trnje, vučac i
I do vaše volje svašta ćete imati jesti i piti i u svakoj mirosti ćete poživiti i boraviti na vašoj zemlji. Niti ćete se od koga bojati i toga neće biti koji bi vas prestrašio, jer svake vaše pakostnike i neprijatelje, koji
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
I samo oni praporci u Mančinim štiklama što kazuju da igrači dodiruju zemlju i da se ipak na zemlji nalaze!... A kao što je bio dobar igrač, tako je bio dobar i pevač, lovac, jahač i veseljak i za društvo čovek.