Radičević, Branko - PESME
Pa dovatim Pegu za vođice, I poletim dole ka zemljice, Tu se spustim kraj Dunava ledna, Pored jedna uljanika gledna. Ala krasno čele zuzukaše!
Veće Stojan od zemljice skoči, Već konjica pretilog okroči, Već — ta gleni ljube nesretnice, Ona skoči vrancu za vođice: „Nećeš — nećeš!
god oću: I što oću, ono mogu, Samo jedno još ne mogu: Da zapevam glasovito, Glasovito, silovito, Da te dignem sa zemljice, Da te metnem međ zvezdice.
Kako s' treska, kako zvecka. U srdašce kako pecka! 52. Sunce granu, ajde, zlato, Poklon' mu se do zemljice, Al' ne niže, jer je blato, Ukaljaćeš belo lice. — Tako, lepo, sad je dosta, Pa kud oćeš, sad si prosta. 53.
59. Od zemljice moma sinu; I naš starac sa njom tede, Pa je lati za aljinu, A devojka, jao bede, Pade opet, pa na njega...
Ko to ide amo sada? Eto, eto gospodara, — Ta je li mu degod para? 135. Na njem halja do zemljice, A na glavi šepa laka, Pod njom ono zgodno lice Ka u telca, brate, kaka, Trbu napred šeće tio, Kâ som usta otvorio.
“ Glenu gore kome zbori, Il' je dremâ, oli drema, Al ma kako, sad je nema. Od zemljice Uroš ustô, Srce, glava, sve mu pusto, Pa ne vidi čedo milo, Što s' ka njemu uputilo, I ne čuje kako kori, Kako
I ponoći prevaljuje, Beži nojca, pred zoru je, Zvezde tužne suze rone, Rone suze i na one Za kojima na zemljice Nema možda ni suzice.
Od rane se onda prenemoga, Pado donje sa konjica svoga; Al' skočiše do troje Srpčadi, Digoše me sa zemljice mladi, Poneše me krvcom niz rudinu, U dvorove Silić-Milutinu.
“ Ovo reče, zelenka obode, Pa ti poljem pred družinu ode. Osta jadna Mila na zemljice, Priskočiše njojzi drugarice. Pa je zovi, tari, vodom skropi, Dokle jadna oči ne otklopi I ugleda opet bela dana I
“ Glas taj ode od usta do usta, Pomami se Srbadija pusta, Pa okupi viteze konjice, Slegoše se konji po zemljice. Ali Srpčić jeste soko čili, Čini mu se e mu konjic mili; Ne bi Srbu dosta brzo bilo, Da ga nosi sokolovo krilo,
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Iznenadio sam se. Zborom rukovodi predstavnik vlasti u tom kraju zemljice, valjda ga zovu okružni načelnik, a on je i sazivač političkog zbora.
uzdrmava mirnu, nepomičnu, površinu ustajale pozelenele bare, ako bi se s tim moglo porediti društvo te zaista srećne zemljice.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ovo malo zemljice oko Morava jedva se napuni narodom, pa se brzo iskrene i raspe preko Save. I opet noću sa planina silaze ludi i voda.
Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ludi zli. Tu, kao što Ti kazah, na ovo malo zemljice oko Morava, privremeno se živelo. I jatagani se brzo istupe. Kost čovečja tvrđa je od stare klenovine.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
ponesite, Kopajte mi raku preduboku, Da me mrtva ne ogrije sunce; Jer moj život studena je zima; Nek' mi bude od zemljice toplo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kad iziđe Kraljeviću Marko, pošta kapu pod mišicu baci, poklanja se do zemljice Marku, pa mu dade list knjige tanane. Kada Marko sitnu knjigu primi, stojeći je knjigu proučio.
Zdrav mi budi, i zdravicu popij, vino popij, a na čast ti pehar!“ Skoči Miloš na noge lagane, pak se klanja do zemljice crne: „Vala tebe, slavni knez-Lazara!
hodža na noge lagane, te otvori na tavnici vrata, i izvede Kranjevića Marka, izvede ga pred cara čestitog: kosa mu je do zemljice crne, — polu stere, polom se pokriva; nokti su mu — orati bi mogô; ubila ga memla od kamena, pocrnio kao kamen sinji.
je ona od oca donela, punu rujna natočila vina, pa je nosi svojemu đeveru, ljubi njega u skut i u ruku, i pred njim se do zemljice klanja: „Na čast tebi, moj mili đevere! Na čast tebi i čaša i vino, pokloni mi konja i sokola“.
) Vrijedno je dodati i ovo: kad Marko iziđe iz tamnice pred sultana, „kosa mu je do zemljice crne, polu stere, polom se pokriva, nokti su mu — orati bi mogô“; a u onome ćir.