Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Mica i Alka lepo izgledaju, jedna crnpurasta, druga plava, zlatokosa. Kad se uporedo šeću, protivnost boje krasotu im uvećava.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Od teških borovih oblica krvarili su mu dlanovi. — Je li to princ ili priviđenje? — Zlatokosa ga je gledala ne verujući sopstvenim očima. — Da ti pomogneš? — priđe mu bliže. — Kako hoćeš!
Više ih niko nije video. Ali putnici iz daleka pričaju da na obali mora u kući od kamena živi Zlatokosa se dečakom i mužem na čijoj je kapi izvezena crvena žaba.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Sred ora stidna kad stidana, pomeni, vodo, za mene. RUMENA KAP Rumena kap ljubici na proplanku, il’ zlatokosa vragoliju dosneva. Lagana nono, milje niz travku, gazi san zajutarjem.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Ako su živi, sigurno to krešte i danas. ZLATOKOSA Na obali reke davno, tako davno da je već i ime mesta zaboravljeno, živela je devojka zlatne kose.
Šta da se o mladićima kaže? — Takva se na zemlji samo jednom rađa! — govorili su starci. — Ne ponavljaju se čuda! Zlatokosa i sama poverova da lepše od nje na svetu nema. Dane i nedelje poče provoditi nad kladencem, posmatrajući svoj lik u vodi.
— Šta će mi bele rade? — odvraćala je Zlatokosa. — Lepša sam ja od belih rada, i jorgovana, i ruža. Šta je svetlost svitaca prema bljesku moje kose?
Zatim su jedna za drugom postajale neveste, pa mlade majke. Zlatokosa je prezrivo slegala ramenima: — Neka ih! Obične devojke, pa obična i sudbina.
Bled i zbunjen posrtao je među ljudima, dok ne uspravi glavu i reče: — Moja će biti Zlatokosa! Rekao je to samo jednom, ali glas ljudskome uhu poveren i od najbržeg je konja brži.
Rekao je to samo jednom, ali glas ljudskome uhu poveren i od najbržeg je konja brži. Ču Zlatokosa mladićevu izjavu, prkosno zabaci glavu i reče: — Ko je taj što može vetar za zauzda? Ničija nisam!
Ali, mladića ni to ne pokoleba. S rukom na vratu vernog psa, on stade pred Zlatokosu i reče: — Reci mi te tri želje, Zlatokosa! Da vidimo: mogu li ih ili ne mogu ispuniti? — Tanak i uspravan kao vrbova grana stajao je mladić i gledao u devojku.
Plamene i žestoke su mu bile oči, oštra i hitra reč. Ljudi su ga s nežnošću posmatrali. Zlatokosa se trže i zadrhta. Da se to nije Mesec u momka-lepotana pretvorio?
Da se to nije Mesec u momka-lepotana pretvorio? Pogled mladića, svetao, i vruć izmicao joj je tlo ispod nogu. No Zlatokosa se pribra i reče: — Vrati se tamo odakle si i došao, momče! Ko može sunčanu zraku da prisvoji?
Ničija nisam, ničija neću ni biti! Zaboravi me i neka ti je srećan put! — Da bi prikrila zbunjenost, pognu Zlatokosa tanani vrat i prezrivo se nasmeja, ali mladića ni to ne odvrati: — Kako da odem? Reč sam dao: smejaće mi se ljudi.
Reč sam dao: smejaće mi se ljudi. — Pa dobro! — hladno ga pogleda Zlatokosa. — Da vidimo: ima li srce snage koliko usta pričaju! Moja prva želja je tvoj — mač!
Surova si koliko i lepa, Zlatokosa, ne verujem da ću je lako ispuniti. — Mladić je stajao uspravniji od jablana, a onda se naglas nasmeja.