Upotreba reči znamo u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ali bogataši?... Prijatelju, u bogataša nema srca, nema duše!... „Što ih ne poubijaše kao pse, i oca i sina?... O, znamo ih mi: ta to su haramije još od starina, lopovi, palikuće!... Znamo ih mi!“ govorila su gospoda.

O, znamo ih mi: ta to su haramije još od starina, lopovi, palikuće!... Znamo ih mi!“ govorila su gospoda. „Taj Marko i drugi kao što su oni tri puta su unesrećili našu Kikindu“.

— dodade drugi debeljko, u garibaldovskom šeširu, lica pravilnog, ali odvratnog. — To je istina, a mi svi znamo kako naši velikaši o njima i njima podobnima misle. — Mi moramo doznati, mi hoćemo da doznamo šta ima u toj depeši.

Tako, dakle, sad znamo zašto je Milisav dolazio do zapisa, zašto je tako redovno pohodio svoga dobroga učitelja... On i sam nije znao kud je

Obradović, Dositej - BASNE

„Ne veruj, kume, pasja su usta” i „lakome su oči pri pogači”; ovo mi svi, hvala bogu, znamo, niti je potreba da ja toprv kažem. Blaženo i bogom blagoslovljeno čistoserdečije.

Naša je sva dužnost starati se da kad nas pozovu, da smo gotovi poći s čistim od zlobe srcem i sovjestiju. Ne znamo vreme i čas kad će to biti, zato valja svaki | dan i čas da smo gotovi.

Malo nam je o nami i našima stvarma misliti i starati se, nego hoćemo i tuđe tajne da znamo. Blaženi mir i pokoj srca poglavito je blagopolučije naše na zemlji. No koliko ga malo počitovati umemo!

Biti dobrodjeteljnim kako bi hoteli i kako znamo da su mnogi bili, to često, za slabost našu, nije u našoj vlasti, ali ljubiti i u drugima razum i bogoljubna dela, njima

” Naravoučenije Neka se niko ne ponosi u blagodenstviju svome. Ne znamo kakova nas priključenija jošte na svetu čekaju.

“ Naravoučenije Ovo je za one koji sebi voobražavaju da znadu ono što ne znadu. Da ne znamo što nismo naučili, to je prirodno svakom; ali da sebe izdajemo za učene u čemu nismo, ovo ne ide uprav.

„Majde! (otvešta onaj) imaće gdi god dođe šta povjedati. On misli gdi mi ne čitamo kojekakve knjige, da mi ništa ne znamo.

zvati na pomoć lisice, a ove im odgovore: „Kad budete imali vojnu s kokošima, onda ćemo vam mi pomoć dati; jer tu znamo da ćete i vi šta moći ispraviti.

razumno da tolkujemo, ništa nije drugo nego neznanje, jer svi što nas je god na belom svetu, kad se rodimo ništa ne znamo.

Ako li nas pak ko iz zlobe, zavisti ili neznanja ogovara i tuđa parčeta nami prišiva, kad mi samo znamo da on laže ili da se vara, to je nami dosta, načast mu njegova laž, a zavist i zloba najviše muči koji je u nedri nosi.

No on bi je tako lepo znao kazivati da i plačevan morao bi se nasmejati. Svrh svega ovo neka dobro znamo: da ko je god krasnorečiv, ako on svoje krasnorečije zloupotrebljava, o pristojnosti, česnosti i blagonaraviju ne

Evo im njihove pametne reči: „Nije li to I s u s , sin Josifov iz Nazareta, koga mi znamo oca i mater? A može li što ikada iz Nazareta dobro biti? Je li ikakav prorok iz njega proizišao?” Bedno sujeverije!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Streljane nas vešaju, poklane nas guše, ne znamo zašto, a nije ni važno. Sudijama je već svega toga dosta! Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike, dželate vešaju - oni

Kažu nama, koji znamo da je već bilo. BALAČKO VOJVODA Jede, gledaj ga kako jede, ne jede samo rukama, nego i nogama, s goveđine se

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

No posle neki̓ godina reknu oni Hadži-Musta-paši: „Mi znamo da si ti caru veran, a i mi smo tebi verni, daj ti tvoga sina neka nakupi vojske, a mi ćemo svi ići, mi smo bili

a i mi smo tebi verni, daj ti tvoga sina neka nakupi vojske, a mi ćemo svi ići, mi smo bili toliko godina u Vidinu, i znamo kako se lako uzeti može, mi ćemo ga uzeti i tvome sinu predati, a s time ti ćeš caru uslugu učiniti, da i tebe i nas

napuni džamija, a oni prospu puške u pašine saraje, kapiju otvore, i tako Hadži-Musta-pašu živa u̓vate, i kažu mu: „Mi znamo da tvoj sin ide ozdo s vojskom od Vidina, a Aleksa ozgo od Valjeva, i drugi knezovi s drugi̓ strana, no sad šalji knjige

i sve dahije i subaše po̓vatati, i pašaluk od zuluma osloboditi, a on na očino mesto u Beogradu vezirom biti; a svi znamo kako smo pod Hadži-Musta-pašom njegovim ocem dobro živili i slobodu imali”, i proče i proče.

iz gradova dahije i subaše isterati, i pašaluk od zuluma očistiti, a Derviš-paša vezirom biti namesto svoga oca, a svi znamo kako je narodu pod Hadži-Musta-pašom dobro bilo.

se tukao sa Turcima na Drlupi i na Sibnici, a o svemu tome niti on nama što piše, niti mi njemu, no samo po rečima ljudi znamo.

Tu nam vezir zlatna brda obećava, no najposle Karađorđe reče: „Fala ti, čestiti paša, mi znamo da car nama zuluma ne čini i rad je, i tebe je poslao da nas umiriš.

more, da nađe Ameriku i upoznaje sa Evropom; a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rosiju za koju ništa ne znamo gde je, no samo što smo u pesni čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rosijom!

I odemo dalje, i veće poizdaljega ugledamo visoke zvonare Sveto-Petrova Grada, u kom znamo da je car kome smo pošli. Tek nastupimo u sokak pervi, gde se kola, saonice i proče različite drvene stvari opravljaju

i kažemo da im taku platu opredeljujemo, i da od nas gledaju; koji hoće neka ostane, koji neće neka sad ide kući da znamo; a mi ćemo na njegovo mesto iz drugi̓ nahija momcima potpuniti, jerbo svuda dobri̓ momaka ima.

Svi znamo da je na pravdi poginuo”. Onde je sedio vezir, ali mi ne znamo koje je. — Pita: „Kada je dolazio Bećir-paša i da̓ije

Svi znamo da je na pravdi poginuo”. Onde je sedio vezir, ali mi ne znamo koje je. — Pita: „Kada je dolazio Bećir-paša i da̓ije isekao, zašto vi se ne umiriste no opet vojujete?

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Kakve četiri vreće, ljudi! Imate li vi pameti, imate li duše?... Ovolika grdna potra!... — Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! — dočeka ga Stevan. — Potru smo videli i naše je da osečemo... — Mnogo je četiri, čiča-Stevane, vere mi!

Simo, tako ti svega na svetu, nemoj da se čuje!... Iako je bio gazda Raka onakav kao što ga već znamo, opet se čuvao da se ne tera posmeh s njime. Bolje da ga ubiješ nego da mu se posmehneš za što.

Vi osvetlaste obraz danas, beli! — uze ih hvaliti Đuko i potapka obojicu po ramenu. — Samo ne znamo, kako kapetan. Da li je njemu bilo po volji? — reći će na to onaj drugi. — Kako nije! — poče dalje Đuko, hvaliti.

— Oni se vratiše, i Trpko im sasvim poverljivo reče: — Kad doterate koja kola, čuknite na moj pendžer, mi javite da znamo račun. Znaš kô ludi, da ne bude reči. — Lepo, lepo, ćir-Trpko — odgovoriše oni i odoše naviše, smejući se.

— Baš sam rad da vam čuvam vodenicu makar samo jednu noć. — More, Strahinja — prihvati opet Purko — mi tebe znamo, volimo te... pa nismo radi... Aja, Strahinja se ukopistio, neće baš nikako da popusti!

Obično njegovo odelo, koje već nosi i dan i noć kod kuće; jer, kao što znamo, on se vlada po onom: »U čem hodi u tom i spava.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Bavićemo se nekoliko dana. Treba da svršimo neki posao. — Juče su se spremali u poteru za vama — reče mu brat. — Znamo mi to... ali su otišli pokunjene glave... — Kažu, zbog nekih Turaka, što ste ih pobili na Žuravi... — A... jest!...

— reče pop ozbiljno. — Pa zar baš ja? — reče Ivan, a poduze ga kao neki stid, jer je on, kao što znamo, i kazao Turčinu. — Nego... manimo to, on je — dobar čovek... — Dobar čovek, dobar čovek!...

— Što je ovde nisi naterao? Miloš vide da je doteran do duvara. To što mu žena prebacivaše, prebacio je, kao što znamo, i sam sebi. — Pa... nešto se mora učiniti!... Ko sme živ Turčinu na oči?... Nema ti ono, brate, ni srca ni duše!...

— Što ćutiš? Miloša je bilo lako pokolebati. On nikad nije imao svoje misli o selu i seljanima. Kao što znamo, on je svakoga slušao i primao savete. Zato se sad i zabrinuo. — Ali, popo, — reče — kako ću sad?

Zeka ih privede. — Turčine! — reče harambaša. — Ti si ovde pred sudom osvetnika... Mi znamo tvoja dela. Ti si postavljen za starešinu u Crnoj Bari? Kruška je ćutao. — Nemoj ćutati! — reče harambaša.

Ti nisi mogao klanjati tvoju molitvu, a da te moje oko ne smotri!... I onda stade pričati sve što znamo. Svaki dogovor s Marinkom, Ivanom i Lazarom, svaku rečcu, svaku nameru njihovu... Noge zaklecaše pod Turčinom.

— Tako je! — rekoše Jovan i Jovica. — Dobro, onda se primam. — Sad dosta. Čitati nam ništa nemoj, jer sve znamo! — reče opet Zavrzan. — Nisam to ni mislio. Mislio sam da se krenemo Parašnici... — Da se krenemo. — Harambašo!

Svatovi se pogledaše. Nešto ledeno prožma im snagu. — A kud su otišli? — pitaše Aleksa. — Ne znamo! — odgovori čeljad. — A kad su otišli? — pita starojko. — Ne znamo! Mi smo mislili da su međ svatovima.

— A kud su otišli? — pitaše Aleksa. — Ne znamo! — odgovori čeljad. — A kad su otišli? — pita starojko. — Ne znamo! Mi smo mislili da su međ svatovima. Starojko htede zabašuriti sve to. On poče pričati priče. Ali veselje preseče.

Dučić, Jovan - PESME

(„Amerikanski Srbobran“, 15. januara 1943) SATIRA Znamo vas dobro, profiteri, I vas po vrhu i vas dole — Uvek neverne svakoj veri, Uvek s prezrenjem za sve bole.

Znamo vas dobro, profiteri, I vas po vrhu i vas dole — Uvek neverne svakoj veri, Uvek s prezrenjem za sve bole. Znamo vas dobro profitere. I decu niščih, o Gospode; Za svaki polet s puno mere, U svako vino s malo vode.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Eto take su bile te dve popine ćerke. I kako znamo već kako to ide danas u ovom svetu, mislim da nema nijednog čitaoca koji neće već unapred znati koja će od njih dveju

Da mi nije žao momka, baš bi’ ga pitala misli li se tako svu noć špacirati, pa bi’ mu poslala bokterski rog, bar da znamo noću kol’ko je sati!

Sve oni mislidu da mi paori imamo bog zna koliko. — Ta... kol’ko vam treba, i kol’ko vam je bog dao. Znamo mi to. Namiris’o je Nića još sa sokaka. Sve mu golica nos ova tvoja silna salamura.

— Ta umete vi paori, znamo mi već vas i vaše politike! — umeša se gđa Persa. — Zaboga, Nikolajeviču, zašto nisi dobro otvorio oči kad pogađaš

— Ta kome vi govorite — veli domaćin — ta znamo mi već to odavno! Piju, kucaju se, pa opet piju. Ali već nastaju pomalo pauze.

— Pa dobro, a on nek da strini i pola godine!... Daleko je, al’ šta mu znamo... nego prsten... — Prsten!... Pa dobro, eto, večeras! Šta tu još imamo da čekamo!

— »Ju, a zar ćete moći da pustite dete od sebe u svet? — pita je Soka grkinja. — »A šta znamo — veli joj gđa Sida; — kad se uda, onda kud muž, tud, što kažu, i žena!

— Ta imaćeš kad i plakati — šali se stari svat — a sad pevaj! — Eh, zar mi opet ne znamo kakvo je mlâdino pevanje! — hrabri je otac. — ’Ajd’ pevaj, pevaj, Julo.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Ja nemam žene. Vidite, gospođa Makra mene voli, — upadne čika-Gavra. — Ta, već znamo kako te voli kad je kazala da se ne bi na takovim matorim ždrepcima vozila! — reče Pinterić.

No, otkud za nas ta sreća? — Molim, samo da firange dignem. — E, sad da vidimo! Mi se već znamo, a ovo je Ljuba Čekmedžijić, trgovac, gvožđar, i ima dve kuće u O. — Drago mi je osobito. I Gledić se već vratio.

Afrika

Jedino se još belasaju naša odela. Vraćamo se između bengaloa kroz gustinu tropskog rasadnika koji se, ne znamo na kojoj liniji, pretvara u prašumu. Miris šume u noći na lim, na voće, na kože zverinja.

Ne znamo tačno baš gde pređosmo iz laguna u reku Komoe, čije su obale obrasle vekovnom šumom, mračnom, osenčenom plavo.

Posle pola sata mi uglavnom znamo živote jedan drugoga; svaki je otvorio svoje srce kako u civilizovanom svetu nije čak ni red otvarati.

Njegov pokret ruke je veličanstven i klasičan; znači: „Između nas, za trenutak, nikakvih etiketa, ni praznoverja; mi znamo šta to vredi i da je to za masu samo izmišljeno!

Oni kuju igle, mačeve, koplja, od gvožđa i bakra koje sami vade iz ruda tu u bliskim rupama. Oni, kao što znamo, pripadaju zasebnom plemenskom redu i istovremeno su i kovači i sveštenici i čuvari fetiša, jer grade oružje, i rukuju

Ostavljam pagajere da čekaju pa idem Žuvu, poznatome lovcu na hipopotame. Njega već svi znamo po čuvenju, iz dokumentarnih filmova i iz ilustrovanih listova.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Sad znamo što idosmo na Turčina, Franceza i Prajsa! Sad znamo što smo puni rana! Voze ga u arište kao aramiju i rebelijaša, jer

Sad znamo što idosmo na Turčina, Franceza i Prajsa! Sad znamo što smo puni rana! Voze ga u arište kao aramiju i rebelijaša, jer traži naša prava! Za nas nema suda.

Pa da nas mogu kupovati i prodavati, heršafti. Kao stoku. Sve mi to znamo. Pa sam zato ja došao, a u ime mnogih drugih, da mu kažem da će njegovo ime, u nas, uvek evetlo i pošteno biti.

Otuda o tome sad i mi znamo. Samo, ni Piščevič nije rekao, sve. Najviše o tome kažu pisma, koja su dolazila, u to doba, iz Rosije, u Srem.

Generalkomanda uputila je taj izveštaj u Beč. Na izveštaju piše: Eingeschickt, Graz, den 14 Elapsi, 1752. Mi danas znamo da su navodi, u tom izveštaju, uglavnom, tačni.

Srećom, i za jedne i druge, bio je petak. Tako i mi znamo kad je bilo. Isakovič se vratio u Beč, poslednji put, bez neprijatnosti na putu.

Mi sad znamo šta je, posle, sa Isakovičem, u Rosiji, bilo, kako se u Rosiji proveo, i kako je završio. To je čudnovata i neverovatna

Isakovič onda odjaha u Poljsku, kao da je mrtvac, privezan za sedlo. A tako se i klatio. Znamo da je stigao u Jaroslau, pred veče, petnaestog novembra pomenute godine. Bio je ponedeonik. Početak velikog posta.

Dirljivija od mladosti. Samo mi tu drugu polovinu života Isakoviča ne znamo. Posle tih manevara, u dokumentima tog vremena, još se pominje, dva-tri puta, pa iščezava, kao što su toliki, koji se

vremena, još se pominje, dva-tri puta, pa iščezava, kao što su toliki, koji se odseliše, iz svog otečestva, iščezli. Znamo samo da se Isakoviči, ni kad su svoju sudbinu već uvideli, na svojim naseljima, na Donecu, Rosije nisu odrekli.

Agagijanijan je pisao Pavlu, o majoru Božiču, nekoliko pisama, iz Beča. Ali, znamo da ta pisma, policija, nikad nije pustila da odu, do Kijeva. Božič se pominje u nekoliko dokumenata.

Fakat je da su, iz okoline Mirgoroda, te godine, bežali, i rosijski seljaci ispod iga paorstva. Ono što znamo, to je, da je Isakovič, u to vreme, zaista sve više ličio na čoveka, koji se smeška kao lud na brašno, i koji je sišao

Teodosije - ŽITIJA

bratijom osetivši šta se događa, načiniše zajedničko veće, i među sobom govorahu: — Od mnogo godina kolika nam dobra znamo od ovih za njihova prebivanja, i do sada su nam bili sa Bogom hranitelji, i sada, zar da sa gnevom od nas odu?

Posle ovoga, Božjim neispitanim milosrđem i dubinom neiskazanih sudova kojima vrši naše spasenje, a mi ne znamo kako, sveto miro koje obično u Bogu osenjenjem Svetoga Duha kipljaše od svetih moštiju prepodobnoga Simeona, prestade da

Da li po gresima našim, ne znamo, ili je Bog i ovim hteo proslaviti svoje svete ugodnike, i da svima objavi koliku ljubav ima prema njima, a koliku

Ginemo od straha, i od naših konja nijedan neće ostati, niti znamo kamo se razbežaše! A sveti, još stojeći na molitvi i blagodareći Boga na onom što se dogodilo, sa suzama reče:

i nas koji se potapamo od njih, Voditelju, jer ginemo, a i mi smo tvoji hristoimeniti ljudi, drugoga Boga osim tebe ne znamo, ne prezri delo ruku svojih, čovekoljupče. Tvoje smo stvorenje, pomiluj nac!

beše u velikoj bedi i blizu smrti, tako da njegovi učenici behu u nedoumici šta da čine i plačući govorahu k njemu: — Znamo, vladiko sveti, da će te Bog kao i svagda i sada poslušati, a još više nas radi.

Spasavajte nas molitvama od najezde poganika i svakog oskrbljenja! Znamo da vas prljavštinom bezakonja naših dela mnogo žalostimo i činimo da ste malaksali.

Njegovo smo stvorenje, i za njega živimo i jesmo, i osim njega za Drugog Boga ne znamo. Njemu i pripada svaka slava, hvala i veličje, čast i poklonjenje, zajedno sa Ocem i svesvetim Duhom, i sada i uvek i na

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

ima za zemlju i nepovoljnih posledica: radne snage je sve manje i u nekim oblastima je nastalo zaparložavanje zemljišta. Znamo da su stočari počeli ići u pečalbu usled nesigurnosti i osiromašenja koje je usled toga nastalo.

Mi ne znamo da li su ti delovi nošnje ovde postali ili su nasleđeni od nekog starog stanovništva kojeg danas nema. Mora se biti u

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Džak Tošo na te riječi samo pokajnički mijauknu. Hop, sad znamo tajnu. Zavezani džak nije ni gospodin, ni svinja, ni razbojnik, već se u džaku nalazi neki mačak, a taj zlosrećni mačak...

Nekad je imao buva, a možda ih i sad ima. Kad je kod kuće, rado sjedi na čičinom ramenu, a kad se izgubi, ne znamo gdje sjedi.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

pogleda OD kože s moga lica Vrati mi moje krpice Vrati kad ti lepo kažem 2 Slušaj ti čudo Skini tu maramu belu Znamo se S tobom se od malih nogu Iz istog čanka srkalo U istoj postelji spavalo S tobom zlooki nožu Po krivom svetu

Nušić, Branislav - POKOJNIK

(Spasoju.) Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je. SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate?

SPASOJE: Aljoša? ANTA: I ti si Aljoši položio venac na grob? LjUBOMIR (očajan): Sad, dakle, znamo sve. Kao što vidite, situacija je očajna. SPASOJE: Dabome da je očajna!

SPASOJE: Razume se. Ono što znate vi i gospođa Rina ne treba da znam ja, ono što znamo ja i vi ne treba da zna gospođa Rina. To se u računici, čini mi se, zove: pravilno trojno. MILE (smeje se): Da, da!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Dakle, Pera neće dućan. Pera je, kao što znamo, konje voleo. Ima hiljadu forinti, i za to će konje kupovati. Ode kod Nestora Čavića-Profita u dućan.

Valjda vino nije dobro? Oni još plaču, jecaju. — Ta koji vam je vrag? — E, moj Čamčo, mi plačemo, i znamo zašto. Sad ovde još pijemo, al’ jedared moramo se rastaviti, moramo umreti, — odgovara kroz plač Krečar.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

⁴⁴ Verovatno su se nekada svadbe obavljale u proleće kada se budi vegetacija, a znamo da su se obredi za plodnost obavljali najčešće za vreme venčanja.

Kada to znamo, deluje zagonetno da, ipak, postoji srazmerno veliki broj magijskih postupaka čiji je cilj da se osujeti mogućnost

jeste i zabrana ometanja trudnice da ispuni svoje želje, budući da osujećenje i dovodi do ljutnje, žalosti ili straha. Znamo da je široko rasprostranjeno verovanje da je najveći greh ne ispuniti želju trudnoj ženi, te se u našoj patrijarhalnoj

Ako ne poznajemo tu simboliku, odnosno ako ne znamo koji se semantički atributi pripisuju pojedinim danima u nedelji, nećemo ni razumeti zašto su deca rođena, na primer, u

Ovaj zaštitnički stav majke prema detetu i njihov međusobni čvrst i zaverenički odnos psihološki je razumljiv kada znamo da ne samo deca, već i majke, kao žene, imaju prilično nizak socijalni status u patrijarhalnoj kulturi.

Šnevajs, E., „Običaji o rođenju i krštenju u Pljevskoj Dolini“, Razvitak, 4, Banja Luka 1938. SAŽETAK Mi dovoljno znamo o odrastanju dece na Samoi, Trobrijandskim ostrvima, u kulturama Arapeša i Mundugomorija itd.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

, mi već znamo kud su vas odvele vaše ideje, i o tome smo razgovarali na sudu! Sve što želimo, ukoliko i dalje mislite da viđate malu..

Matavulj, Simo - USKOK

— Nijesam, brate, svud, nijesam imao kad, pošto je on prije došao na svijet! — To znamo, no kad si stasao, kad si ga već stigao? — E onda mu nijesam stope izostajao!

Neka mu dadu barjak, pa ćemo mu dati Milicu! To tako kažemo, jer znamo da neće biti! A o Đurđevu dne stvar mora biti načisto, jer je vrijeme Milici da se udomi...

— A šta mislite, što on sad radi? — pita kuvar. — Mnite, spava? — Znamo, čoče, i bez tebe to — reče najstariji. Ali mladićak zapita: — A šta radi, striko?

A neka je i tebi na amanet naš Janko! E pogibe đetić od nečesova derta, a ne znamo zapravo šta mu je! — Proći će to, sinko. Znaš, meka je srca, pa... Ali, proći će!

Kao što znamo, trebalo mu je proći pored kuće Steva Bojova, popa Marka i Mrguda Šutova, gdje je bila udavača. U dvorištu Stevovu,

Kao što već znamo, Markiša Stevov i Pero Purov bjehu oženjeni, a svi ostali bjehu momci. Znamo i to da se podigoše da svete Miluna

Kao što već znamo, Markiša Stevov i Pero Purov bjehu oženjeni, a svi ostali bjehu momci. Znamo i to da se podigoše da svete Miluna Dragova, te da staroga kneza obraduju osvetom uoči njegova krsnog imena, prvoga što

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Čovek dok je živ sve se jednako muči: malo rānom, malo oko stoke, trgovina — ti, Bože, znaš. Ali šta znamo, kad čovek ima dece, treba da se stara. PROVODADžIJA: Tako je bogme. (Mladoženji.

- uverićete se, to jest, svašta dosta. Ali vi znate, to jest, kakav je svet: ako uzme bez novaca, sramota. Zato da znamo napred, koliko devojka ima. OTAC: Za to ćemo najlakše. Samo nek su od Boga srećni!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

se lako mogu uključiti u bajke, ili i u fantastične priče: tako bi se sačuvala sveta celovitost Književnosti, koja je, znamo, jedna i nedeljiva...

) Ona neguje isprobane oblike stiha. Njena jednostavnost uliva pouzdanje; na kraju svih nedoumica učini nam se da, ipak, znamo šta je poezija: ono što ostaje kad svi napori i klonuća, svi uzleti i padovi prođu - tačna reč iskazana izuzetnim

17 VI Kad se stvari ovako postave, moguće je ustanoviti pravi odnos koji naivna pesma prema detetu ima. Znamo da mu se često poimence obraća, a to čini između ostalog i zato što dete priželjkuje kao idealnog sagovornika.

Svet je ono što znamo i što vidimo; on, verovatno, i nema nikakvog cilja. Sve je u igri: ni osećanja, ni reči, ni predmeti, ni bića nemaju

Bolje od dece, mi znamo šta im treba dati. Njihov nerazvijen ukus nije u stanju da nam se odupre. Na pomolu je još jedna analogija sa vladavinom

In-fans, na latinskom, znači onaj koji ne ume, ili ne može da govori. Detinjstvo je, po svemu što o njemu znamo, naporno i srećom prolazno razdoblje. Deca nemaju nikakvih ciljeva po sebi. Njihova je najdublja težnja da što pre odrastu.

tačka od koje, povremeno i neočekivano, dolaze signali, sećanja, slike, likovi, sazvučja: ono što osećamo, i ono znamo.

Ono što doista znamo, naučili smo ko zna kad, nehotično. Evo kako se samardžija Petrak, jedan od najuzbudljivijih likova tog dečjeg sna o

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Ko je tome uzrok? Govorite, ko je tome uzrok? GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo. LEPRŠIĆ: No dan i za nas sviće. Glas slobode, koji se po Evropi ori, odziva se i u prsima junačkog Srbina.

GAVRILOVIĆ: Daćemo im kvartir i ranićemo i. Šta znamo? ŠERBULIĆ: Ako se uspita za protokole? GAVRILOVIĆ: Ja mislim da neće. A i šta znadu činiti?

NAĐ: dosta zlo kad smo do toga došli, da krv prolivamo. SMRDIĆ: A šta znamo. Je li istina da nam dolazi madžarska vojska? NAĐ: Tako se govori. SMRDIĆ: No, treba da i lepo dočekamo.

ŠERBULIĆ: Ej, teško nama! ŽUTILOV: Šta ćemo raditi! SMRDIĆ: Da bežimo. GAVRILOVIĆ: Kud znamo bežati? SMRDIĆ: Vi ste i tako mađaron, vi možete ostati. ŠERBULIĆ: Kako bi bilo da zovemo Nađ Pala?

ŽUTILOV: To je nama poznato. ZELENIĆKA: Pak šta ste skrstili ruke? Šta se ne spremate? SMRDIĆ: A šta znamo činiti? ZELENIĆKA: Šta znate činiti. Što ne kopate redute? Otkad ja vičem da se kopaju reduti! Gdi su barikade?

ŽUTILOV: Ajde, dakle, da ne bude dockan. NANČIKA: Može biti da mu je zato po volji što znamo dobro madžarski. (Odlaze.) 5. SMRDIĆ, NAPRED, POTOM ŠERBULIĆ, STUPE SMRDIĆ: Šta ste se toliko s tim razgovarali?

SMRDIĆ: To je istina; ali znamo mi. ŠERBULIĆ: Pak zar bi vi mene izdali? Mi stari prijatelji! SMRDIĆ: Dobro, samo da ne okrive nas.

SMRDIĆ: E, mislite ne znamo mi da je to vaše maslo bilo? ŠERBULIĆ: Samo sam tako rekao da vam učinim radost. GAVRILOVIĆ: Ja znam da ste ga, te

Sremac, Stevan - PROZA

— E, pa ono treba samo jedan da vikne: Ua! — Nije to, brate Jovane, »Ua!«, nego ti si udario i u neke špekulacije. Znamo mi sve to! Postao si liferant! Pridižeš kancelarijski materijal ka’ jazavac kukuruz, pa ga posle prodaješ!

Radičević, Branko - PESME

Liza, Lepotom je Bog nakiti, Odnekud je tu izbliza, Tu šešire uči šiti; A da l' čini ovo samo, To zasada još ne znamo. 12.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

— Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao. Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbuđen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao

— Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao. Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbuđen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao među djedovim

— učeno pita Rade. — Radoje, kućo moja, pa zar se mi ne znamo tolike godine — lisiči osumnjičeni brkica, i kad god se obraća nekom od ispitivača, on ga oslovljava rodbinski, po imenu

— uozbilji se delija. — Ama, znaš li ti, druže, da je nama, krajiškoj djeci, jedina i najveća milošta i dar, otkad znamo za se, samo orah i ništa drugo, osobito zimi.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Nije toliko obrtanje bez ičega. Možda je omađijan? AHMED: Biće da ga je u onome boju — a svi bar znamo šta je stanje ratno — neki aramija, neki zdrpilović, na nezgodno mesto ga je mlatno! I tu ga je oštetio znatno!

Zato tebi sad valja Imotski kadija. Nemoj da se lažemo, kad znamo! Ti i tvoja politika! Ali kaži mi šta ti misliš da činiš sudnjega dana, kad i zrno gorušičino donesu da bude

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Znaš li, da i ti imaš? Metnula je „ona“. — Eh?! — i nagoh se jače k njima. — Jes’, jes’! — povikaše one, — znamo čak i kakve su! Njene su kite vezane crvenom vrpcom i u svakoj ima po jedna lala. — A vaše?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: — Znamo odista da neće ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će bog i sreća danas pomoći.

Grbo odgovori: — Znamo. Onda im ona kaže da su došli u đavolskoga kralja. Potome ih upita: — Jeste li gladni? Ona dva starija odgovoriše da

— Bog ti pomogao! — dočekaše oni. — A otkuda smo mi tebi braća, ta mi ne znamo još ko si ni otkuda si. Onda on njima ispriča sve o sebi, i reče im da se zove Kravarić Marko (zato što ga je krava

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SVETOZAR: Pa sam došao i vas pozvati. MAKSIM: Za nas nije bal. SVETOZAR: Zašto? MAKSIM: Poslova, ne znamo gdi nam je glava. SVETOZAR: Bar za ljubov Leposavinu. MAKSIM: Ima ona dosta zabave kod kuće.

ŠALjIVAC: A, to je što drugo. Kako mu je ime? ISAJLO: Mi ne znamo. ŠALjIVAC: Dakle vi niste kod njega? ISAJLO: Jesmo kod njega poslužitelji. MANOJLO: Ja sam njegov i sluga i đak.

DOKTOR (preteći): Ja oću da mi se razum nađe. Razumete li? Čovek ne može biti bez razuma. MANOJLO: Kud ga znamo tražiti? DOKTOR: Ja oću da mi se razum nađe, jer inače — u policiju.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Hoću da kažem, nema što ne znamo o Filipinkama, Ruskinjama, Dankinjama, Francuskinjama i Laponkama (na primer, o mojoj bakuti), dok pojma nemamo o našim

— Bravo, bravo! — zatapša matori rukama i od uzbuđenja zapali cigaretu s one strane gde je filteriška — sine, mi znamo da se ti sada nalaziš ... mislim ... mislim, u osetljivim godinama, i da si razdražljiva ... — Pa šta ako se nalazim?

Mislim, ako znamo gde izvire naša mineralna voda „Knjaz Miloš“, onda i tonik-voter mora negde izvirati i ulivati se negde, hoću da kažem!

Posmatram te poslednjih nedelja: ti nešto kriješ od mene! Na primer, taj budilnik ispod tvog jastuka? Misliš li da ne znamo da ga svake noći navijaš i stavljaš pod jastuk? To nije normalno ... To nije normalno! Gospode!

Matori se vraćao u najboljoj mogućoj formi, sa crvenim karanfilom zataknutim u rever. Svi dobro znamo koliko je sati, kada to društvo solo-drinkera iz „Tri grozda“ počne jedno drugom da uvaljuje karanfile!

a kada se prenos završi, scenograf iz televizije opet odnese ono prase iz čistačeve kuće; onda se sve to završi, sad znamo kako smo se proveli na Novu godinu, a sutra ćemo, na pitanje gde smo je čekali, odgovoriti da smo čekali privatno, a

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Dakle i vaš suprug? Meni je odneo hiljadu forinti, a šta će vama odneti? Ah, jadne devojke, kako ne znamo kome se u ruke predajemo! Ko bi mogo pomisliti da ovakav čovek laže?

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Ali i oni su u organizaciji! — Razume se, oni kažu da su organizovani! Međutim mi znamo kakvi su oni. Kada je bila svečanost ovde, išli su u vinograde da kradu grožđe, i posle ih boleli stomaci, i majke

Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

i grožđe im daje, A pesme se hore — i vesele traje, A deca se mala oblizuju samo — Ta deca smo, deca — a šta drugo znamo! JESEN K'o gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja, Na polju jesen stoji.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

OPLAKIVANjE SMEDEREVA Ostadosmo bez grada i bez zakona, grad je pao. Ne znamo gde nam počinje zemlja, a svuda je kraj. Zidine s imenima našim padoše, reka ih odnela.

Na izgled, taj sveti svet je mnogo bolji stan za obitavanje nego svet stvorenog. Ali otkuda to znamo? Možemo slobodno reći: i ne znamo. Sa svetom svetosti čovek se ne ophodi pomoću znanja.

Ali otkuda to znamo? Možemo slobodno reći: i ne znamo. Sa svetom svetosti čovek se ne ophodi pomoću znanja. I drugo pitanje se postavlja: ako ima sveta koji je svet, zašto

Na izgled, taj sveti svet je mnogo bolji stan za obitavanje nego svet stvorenog. Ali otkuda to znamo? Možemo slobodno reći: i ne znamo. Sa svetom svetosti čovek se ne ophodi pomoću znanja.

Ali otkuda to znamo? Možemo slobodno reći: i ne znamo. Sa svetom svetosti čovek se ne ophodi pomoću znanja. I drugo pitanje se postavlja: ako ima sveta koji je svet, zašto

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Šta imaš tu da ispituješ? VIDA: Pa da vidiš, Simka, pravo da ti kažem i treba ispitati. Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje

PROKA: I sve to čuva nekakva tetka. SIMKA: Baš sramota! Što kažu, familija smo, a ne znamo ni čega ima, ni... TANASIJE: More, što ne znamo čega ima, ni pô jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda kuća.

SIMKA: Baš sramota! Što kažu, familija smo, a ne znamo ni čega ima, ni... TANASIJE: More, što ne znamo čega ima, ni pô jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda kuća.

Što kažu, familija smo, a ne znamo ni čega ima, ni... TANASIJE: More, što ne znamo čega ima, ni pô jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda kuća. Znam ovu sobu, tu sam jedanput-dvaput razgovarao s pokojnikom, ali nigde dalje nisam zavirio.

GINA: Metnuli ste crninu na sebe samo zbog testamenta, a ovamo nijedan ni suzu ne pusti. SIMKA: Znamo mi, Gino, pošto je litar tvojih suza. GINA: Iju! E, jesi čula!

AGATON: Evo, brate, u čemu je stvar. Vi znate, je l' te, da je naslednik ovoga imanja ona vanbračna devojka? SVI: Znamo! AGATON: E, pa eto, zar vam nije sad jasno?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Sa te baš strane dopirali su pucnji. Ne znamo da li to gađaju naši ili njihovi topovi, tek zemlja je drhtala. Ljudi se nevoljno okreću, sećaju se rodnog kraja i tišine

Komora nas još nije stigla, niti znamo gde je. Ne spava se već druga noć. Ljudi su podnaduli i oči im upale... Gledam Jankulja kako mljaska jedući živ kukuruz.

Komandir navukao rukavice i čeka da preda raport komandantu. Ni sa koje strane ne čuju se pucnji, te i ne znamo pravac marša... Dugo smo čekali.

Komanda se ne čuje. Nije ni potrebna. Svi znamo da su na onoj obali naša braća, pa ko bi bio toliko bezuman da u njih gađa. Već zbog morala samo...

— Idem! — reče odlučno. Ćutali smo... Ne znamo da li da mu čestitamo ili da ga odvraćamo. On iziđe, uspravi se, pogleda okolo sebe, i laganim korakom pođe ka reci.

Naša baterija štiti ogroman front po širini i dubini, i ne znamo kuda pre da priteknemo u pomoć. Kažu da su se strategija i taktika razvile na stepen nauke i čitave knjige su napisane

Iz neprijateljskih rovova pripucaše puške. — Neka, neka, pismeni smo!... Dođe mečka i pred vašu kuću!... Batali, znamo za šalu! — uzvikuju veselo vojnici. Kao da stotinu gromova tresnu nad glavama našim, a zemlja se uzburlja oko nas.

To ranije nisam zapažao... Iza mojih leđa pripucaše puške i tada mi padoše na pamet reči onoga pešaka: „Batali, znamo za šalu.“ Pred štabom odreda stoji ordonans, a komandant se umiva napolju. — Odakle ti, artiljerac?

Kada je baterija spremna za paljbu, dužnost je vodnika još da izvide puteve i za nastupanje i za odstupanje... — Znamo, gospodine kapetane — veli Aleksandar — ali ko se nadao.

— Kuda, vojsko? — viče neka žena. — Zar nas žene ostavljate da se bijemo! Ali ni mi sami ne znamo kuda idemo, i dokle ćemo.

“ Komandir naredi da se donesu sva ta različna zrna. — Eto — veli komandir — prate tako zrna bez uputstva. Mi ne znamo njihova balistička svojstva. I sutra, kad zrno padne u naš rov, onda će mene pod sud.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Šta će ti kontrave! ... nastavi kmet i zasmeja se slatko. — Ta nije kod nas škola od juče, dopuni ga ćata; znamo mi šta školi treba, a šta je suvišno.

— Nije valjada tako svuda?... To bi bilo strašno zlo. — E, gospođice, vi ste tek izišli iz školske klupe, a mi znamo kako se u skamijama ideališe. Polako... biće vremena da sve vidite i da se u svemu razočarate.

— A već mlade učiteljice i u svojim kućama imaju velike udobnostil.... Ha-ha-ha.... nasmeja se pisar. Znamo se dobro koliko smo teški. A, Bogosave, sedi, reče on ćati, koji se slatko smejao odgovoru njegovu.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

(Sa desne strane, sa ulice, dolaze Dara i Tomanija) DARA: Gino, smiri se, znamo kako ti je! GINA: Otkud ti znaš kako mi je? DARA: Zato smo i dotrčale odmah, jer znamo da je tebi sada najteže!

GINA: Otkud ti znaš kako mi je? DARA: Zato smo i dotrčale odmah, jer znamo da je tebi sada najteže! GINA: Meni najteže? TOMANIJA: Pa zar ti još ne znaš? GINA: Šta ne znam?

I kaži mu... kaži, da će ga brzo pustiti! I da pazi na sebe! I da se ne plaši! Kaži mu da mi znamo da nije kriv! BLAGOJE: To će mu mnogo pomoći što mi znamo! MILUN: Šta si sve ovde, bogati, natrpala?

I da pazi na sebe! I da se ne plaši! Kaži mu da mi znamo da nije kriv! BLAGOJE: To će mu mnogo pomoći što mi znamo! MILUN: Šta si sve ovde, bogati, natrpala? GINA: Samo ono najnužnije! Milun: A kazala si samo ćebe i leb!

SIMKA: Lepa noć, mirna. Kao da nije rat... Znate li kud ćete sutra? VASILIJE: Još ne znamo. Ali mislim da bi bilo bolje da otputujemo večeras! SIMKA: Zašto odjednom večeras?

A onaj mesec gore, ono je čep! JELISAVETA: Bili u boci, ili ne bili, sutra nam treba putovati! Treba putovati, a ne znamo kuda! Samo što smo se raspakovali, ponovo pakuj!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Biti nesretan malo više ili manje sve je jedno. Kriti u srcu za sve gnušanje o kako je bedno. Vi niste krivi znamo za ono što će biti, nesreća je baš čast. Dužnost je laž iz prikrajka za nas što bolno gledamo.

Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče!

Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski: Cernjanski. Znamo, sigurno, da mi se praded zvao: Jovan. Da mu je brat bio pop, i stric pop, a mlađi brat kaluđer.

Muža su joj bili ubili u Sibiru. U oktobru, svi već znamo da od ispita na Akademiji neće biti ništa, i da dolazi nešto novo.

Hteo sam da pišem o politici Treće Republike. Odustajem, jer ne znamo da se smejemo. Ona je posle juna tragična. Pre neki dan, videvši, pun smeha, kako nam Italija, naš protivnik, čini

Misliš da su stene dedovina tvoja. Lovćen da daje stene za pazar. Ti... more seti se, da znamo u Gori Crnoj pašu da dočekamo pa kad je prokletstvo naše krv i nikad nije još pomogo bog, ni plač, ni čast, ni

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo i ja prvi ne bih se smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru.

— Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu. — Kuda ćemo sad? — procedi jedan grobnim glasom. — Ne znamo! Beograd, 1901.

!... Počinjao je to jedan! — Pa šta učini? — Lud čovek! Šta ima da učini?!... Znamo ga svi: i ko je i otkuda je i čiji je sin i šta jede u kući.

Našao se on da ispravlja nešto. Celom svetu dobro, a on hoće nešto naročito, kao da ga mi ne znamo. Siromah!... — Šta sad radi? — More, sad se opametio, al' dockan!

— Šta ti govoriš, — ciči jedan iz druge grupe — kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao! — Znamo mi vaše vrline, — viče neko iz treće grupe — vi niste nijedan udarac biča otrpeli, a da ne zakukate.

Kolba su jahali još pre deset godina — viču iz druge grupe. — Sad se javljaju mlađe snage, a za stare nećemo da znamo više — viču iz treće grupe.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

A koga ste vi, more, zaboravili? podseća ih č'a Marko glasno. — Pa nismo, Ago, zaboravile, ali sad..... ne znamo.... pa kako ćemo, muca Anđa. Mi same nećemo dok nam on ne kaže.

Znate već, 'nako, kako je pritez'o tabane našem Živku.... — A što lažeš, bolan!.... — Ćuti, more, Žiko, svi znamo, da ti je ćeo da ispravi tabane uz dasku, samo da priznaš za onu ovcu, veli mu Blagoje.

— pa baci pušku i sede. Na trideset koraka od nas, za jednim trnom, crni se nešto, i mi svi znamo šta je to, ali su oči sviju nas upravljene u onaj mali, okrugao otvor, koji je okrenut k nama (a svakome se čini da je

Eto, na primer — kaldrma. Ne znamo ko je prvi popločao naše ulice, ali ni naši dedovi, pa ni mi ne izmenismo ni jednog kamena na njima.

U nas uđe nekakav demon iskušenja i ljubopitstva, pa ne znamo od uzbuđenja šta ćemo i kuda ćemo. Nastade tajac u celoj varoši.

E dede sad odgovorite! — Sigurno je dobila 'nako od koga, ili je možda... — Nije, nije, nije... znamo mi, — prekidaju nas naše verne Ksantipe, pa zatim puste čitavu grmljavu prekora i jadanja.

— Na šta se odnosi vaša napomena, gospo? rekoh joj. — Ta na vaš časovnik iz XIX veka. On je, kao što znamo, u prošlim vekovima bio u velikoj upotrebi.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Uostalom, čak i kad bi drukčiji naslov bio, znamo mi i sami da su skoro izbori, ne mora To kroz novine da nam se kaže. A, deder, ovaj, prevrni unutra.

upravo, nije se zamrsila, nego onako... (Pavki.) Dobro, šta hoćeš ti? Hoćeš da Mladen ide kum-Stevi. Dobro, to znamo. (Ivkoviću.) A šta hoćeš ti? IVKOVIĆ: Ta da vam poljubim ruku! JEVREM: I to znamo! (Žandarmu.) A ti? ŽANDARM: ...

Dobro, to znamo. (Ivkoviću.) A šta hoćeš ti? IVKOVIĆ: Ta da vam poljubim ruku! JEVREM: I to znamo! (Žandarmu.) A ti? ŽANDARM: ... Gospodin načelnik... JEVREM: Vrlo dobro... i to znamo... PAVKA: Pa nek ide Mladen?

JEVREM: I to znamo! (Žandarmu.) A ti? ŽANDARM: ... Gospodin načelnik... JEVREM: Vrlo dobro... i to znamo... PAVKA: Pa nek ide Mladen? JEVREM: Nek ide... idi... čekaj... reci kum-Stevi... PAVKA: ... I prijatelj-Miki...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Očima kao da vele: »Znamo se; naši smo!« A Žika će mrdnuti glavom pa zapitati: »Ima li, učo, štogod i jopet da potpišem?

— De, vere ti, učitelju, gukni koju da i mi znamo? — reče Mića. — Paaa — eto šta je bilo: Don-Pedro morao je da abdicira; zbačen je, surgunisan je.

vernu sliku onoga što je bilo ne izostavljajući ništa i ne dodajući ničega novoga, ipak neće to da iznese, jer svi znamo šta znači to kad se čovek naljuti pa ne bira reči. — Sto pedeset samo, — pogađa se Sreta, — a resto...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

smijemo javit što je javno; neke misli na vrat tovarimo kâ da posla do mislit nemamo, kâ da činit što treba ne znamo. Kad sam gode mnogo razmišljavâ, vazda mi se posâ povukovâ. Ko razgađa, u nas ne pogađa.

VOJVODA DRAŠKO Kakav narod, pitaš li, Rogane? Kâ ostali — ne bjehu rogati. KNEZ ROGAN Znamo, čoče, nijesu rogati, no bjehu li zgodni i bogati?

SVAK SE SMIJE. KNEZ JANKO DAVA PISMO POPU I GOVORI MU. KNEZ JANKO Pope Mićo, drž' ti ovo pismo, te pročita, da znamo što piše! POP MIĆO UZIMLjE PISMO, DUGO GA GLEDA I POČINjE ČITATI: POP MIĆO (čita) . . . um . . . dam . . . am . . . . .

Pandurović, Sima - PESME

Gubi se refleks velike plejade, K’o jeseni vedre jedan oblak beo; Umire snaga, ponos duše mlade; Znamo još samo da je život ceo Iluzija duga sećanja i nade. ISTINA Ja znam da stradah, da žuđah i padah U svom životu.

U životu ovom mi jedino znamo Da nam zbog nje biva i gore i bolje; Da smo, i kraj našeg razuma, još samo Igračka trošna njene krute volje; Da nad

se zajedno sećamo Časova prošlih, i lepih i ružnih, Putanja naših, i vedrih i tužnih, Kraj ognjišta svoga, mi utešno znamo Da u svetu jedan prijatelj postoji Nepromenljiv: dom naš, i u njemu svoji. JOŠ MALO...

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Koliko će ih biti ne znam. I on je među njima, odista. Momci će ih ugledati na dva puškometa, pa kad jave znamo gdje ćemo zapanuti!“ „E kad je tako, pričajte se vi dalje a mi ćemo da počinemo.“ Tri Njeguša polijegaše.

„Tata, tata!“ „A, urte sokolovi!“ graknu on što je ikad bolje mogao, a znamo već kako je mogao da viče. Ranjenik jauknu. „Tata moj, neka!“ viknu djevojka i potrča k njemu.

“ „Nijesu mravi navukli, no moji zubi natukli!“ odgovori medik, kucajući se po prsima. „Znamo, znamo... Nije teško ni zubima natući kad je šta, a za te ima, Bogu fala!

“ „Nijesu mravi navukli, no moji zubi natukli!“ odgovori medik, kucajući se po prsima. „Znamo, znamo... Nije teško ni zubima natući kad je šta, a za te ima, Bogu fala! Prostrana je tvoja inorija, a dočekuju te svuda...!

Mnogi ne znadijahu ništa o tome, što sad prvi put čuše. Svi obrnuše glave put kola, pa tražahu očima Stanu, a, znamo, da im nije trebalo mnogo tražiti. „Šta ti veliš na to, serdaru?

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Zaludu je kula i pendžeri, Kada nije ništa u tendžeri. Zemlja tuđa, kalauza nema, Tuđi ljudi, ne znamo im ćudi. Zla godina prićerala orla: Izgubio i kandže i krila. Zlatu će se kujundžija naći.

— Kažite vi mene najprije: koje mene rodio? — Mi ne znamo. — Nu, stid vas bilo, a sve babe u mome selu znadu. 6 Pitali popa crnogorskoga: — Kad će, pope, ovo Božić doći?

— Bogme je bilo i buće svuda svega i svašta, a danas čini mi se da smo mi bolji no vi. — Danas znamo da nijeste bolji no gori od nas, ali su vaši stari bili bolji od vas. — Ma otkuda ti znaš?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

” Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: „Znamo odista da ne će ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća danas pomoći.

” A on joj odgovori: „A kuda je znamo, ženo, poslati? kud je devojka sama pristala?” Ona mu reče: „Ti, čoveče, ako ne ćeš to učiniti, ja ne ću s tobom

te dočekali i da možemo odvratiti jedan dio od onoga velikoga dobra što je bio nama tvoj pokojni otac učinio, ali ne znamo drugoga načina, nego ćemo svi tvoja kola i tebe u njima vući.

Sveti Sava - SABRANA DELA

GLAVA 23 O onima koji sujetno i prazno govore Dalje, i o drugim stvarima koja reč izabrana i ono što o njima znamo dovoljno.

Stanković, Borisav - JOVČA

STARIJI SIN De, znamo to i mi. I mi smo ga pratili. Ali to nikom drugom da nisi!... Pa, to ništa i nije, ne košta kuću; ama, on rasipa,

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo? Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego provoditi sve svoje življenje s ljudma koji[h] svojstva, narave i ćudi ne poznajemo.

” Pitam i[h] ja šta to znači? „Ne znamo“, | kažu mi, „to je ime polja.” A kad im ja to izjasnih, kazujući im da je serpska reč, „more kaluđeru”, odgovore mi,

Ali evo nevolje, ne zna čovek ni turski ni grčki ni vlaški, a mi svi, što nas je god u korablju, ne znamo ono što on zna, ako što zna”.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Kušmelj kao da bješe i najpošteniji među svojim zemljacima. Velimo: kao da bješe, jer ne znamo pouzdano. On se kleo da nikad nikome nije ništa ukrao osim stričevima dvije koze, i to prije no što se oženio, i to po

— Oćemo da izabereš od naši ditića koji bude najdostojniji! — reče Rkalina. — Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja! — Pa ja nisam rekâ da neću! — odgovori fratar, malo mirniji.

— veli Dundak. Beljan se naljuti. — To je istina, to mi znamo, ali šta kažeš za Duvalinu, za Blitvara, za vra-Ćuka i mnoge ostale, koji pozajmljuju i po dvadeset posto?

— On bi sad bija ustalac i vridan kâ mravak, bolan... Čovek bi mogâ pomisliti da je to niko čudo, jer svi znamo kako je Vrtirep proveja mladost, svi znamo da je bisnija, da je bija razdarušne ruke, da su mu ženetine sve pojile, da

Čovek bi mogâ pomisliti da je to niko čudo, jer svi znamo kako je Vrtirep proveja mladost, svi znamo da je bisnija, da je bija razdarušne ruke, da su mu ženetine sve pojile, da je danaske jedan od najsiromašniji vratara.

Među fratrima nasta vrdanje i graja. Tetka ih utiša, pa poče blago: — Nemoj tako, bolan! Mi svi znamo kako je bilo! Konja su ukrali rođaci, a ne brat, pa se mali Ive sitio da je to njiov posâ, te je otišâ u Zvrljevo, te on

— A naći će on prima sebi! Ajdemo gori, u kamaru — dodade pošavši ka stubama. — Sve mi znamo o tebi, Ive. Mi često o tebika razgovaramo. Čućeš samo šta moja Cvita o tebi zna... A, zbilja, di si pošâ?

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Mi idemo pomno kroz sve to, A slutimo: žita, raži, Hlad, neku ljubav bez laži, Neki cvet, nešto sveto. O znamo i još šta nas čeka Na putu kroz ovo leto: Prah, neko zaspalo pseto. I — možda: bulka daleka.

O znamo i još šta nas čeka Na putu kroz ovo leto: Prah, neko zaspalo pseto. I — možda: bulka daleka. O znamo mi, znamo, znamo, Al ipak koračamo. SUNCU KRAJ JE Bili smo daleko, al najdalje — ne.

O znamo i još šta nas čeka Na putu kroz ovo leto: Prah, neko zaspalo pseto. I — možda: bulka daleka. O znamo mi, znamo, znamo, Al ipak koračamo. SUNCU KRAJ JE Bili smo daleko, al najdalje — ne. Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud.

I — možda: bulka daleka. O znamo mi, znamo, znamo, Al ipak koračamo. SUNCU KRAJ JE Bili smo daleko, al najdalje — ne. Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Pamet im pokaži, a dukate ne žali. Troši kao da si knez, nek vide da mi, Srbi, svaki red znamo. Piši za pare pre nego što ih potrošiš, ali gunj i opanke ne skidaj. Ne srami se zbog toga, jer oni To nemaju.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

»To je bar lako!« — pomisli obradovan. »Čim dođem do prve reke, ribe će znati!« Kad gle čuda! — Ne znamo mi ništa! — reče najstariji brkati som na koga je naišao. — Ne postoji takvo stvorenje među nama. Pitaj ptice!

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

“ „Ti ne shvataš, Srpče malo! Mi stariji znamo! Kad dorasteš, kad razmisliš, Kaz'će ti se samo!“ J. Jovanović Zmaj V SIROČE Malena sam...

Il' su i vas možda jadi otrovali; Ili vas je slabe progonio svet; Pa dođoste samo, da kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?

Al' posle, bićemo tužni, Jer znamo šta biti ne sme. Veče će biti lepo K'o svršetak tužne pesme. m. Đurčin CXXXVII DA L' HOĆEŠ TAKO?

- Mi svi sad znamo: hoćemo slobode, I da smo svoji u rođenoj kući; I pre no što nam mač srca probode O volju našu on će krto pući!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Od mnogobrojnih spisa Demokritovih nije se očuvalo nijedno jedino. Sve što o njima znamo, samo su odlomci, katkad tek koje rečenice, kako ih pribeležiše drugi grčki pisci, većinom protivnici Demokritovi.

Taj spis Seleukov nije se, nažalost, sačuvao, a od ostalih sledbenika Aristarhovih ne znamo ni imena; sve je to propalo u požaru aleksandriske biblioteke. Samo jedan, jedva vidljiv, trag vodi preko toga zgarišta.

Kao što znamo iz „Almagesta“, vršio je svoja astronomska posmatranja godine 146 pre n. e. u Aleksandriji, a dvadeset godina docnije

O njegovom životu znamo vrlo malo, ali nam je njegovo glavno delo „Veliki Zbornik Astronomije“ ili „Velika Sintaksa“, nazvano kasnije,

„Čudno nam izgleda“, tako je napisao Aristoteles, „što se pred našim očima dešava na prirodan način, ali čemu ne znamo pravi uzrok: tako, na primer, da manje savlađuje veće, da manji teret podigne veći od sebe, i slične pojave koje se zovu

„To je duga priča“. „Razumem. Mi to tamo u Lombardiji znamo samo otprilike šta ste uradili, pa i to je vrlo mnogo, no hteli bismo sve da znamo“. On poče da se vrpolji.

„Razumem. Mi to tamo u Lombardiji znamo samo otprilike šta ste uradili, pa i to je vrlo mnogo, no hteli bismo sve da znamo“. On poče da se vrpolji.

Naše knjige odlaze u ceo svet. Ne znamo šta Mardohaj pri tom zarađuje, i ne pitamo za to, jer, kao što rekoh, nije naš posao da pravimo pazar, već da širimo

Tim ukazom vratili smo se ponovo Grcima, pa nam ostaje još da učinimo pravdu starim geocentričarima. Danas znamo da se može govoriti samo o relativnim kretanjima.

Ugalj, sumpor i fosfor imaju u sebi vrlo mnogo flogistona“. Mi danas znamo da je sagorevanje vezivanje goruće materije sa kiseonikom iz vazduha, no onda se mislilo drukčije i teorija flogistona

„To verujem! Vaš monarh je, to znamo i mi ovde, prijatelj naprednjačkih ideja i zaštitnik naučničke slobode. Kada je pre dvanaest godina posetio svoju

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— O, znamo, Fikus, znamo! — Pljaskam ja po baricama, koračam i razmišljam o besmrtnosti duše, kad se iznenada sukobih, glavom u

— O, znamo, Fikus, znamo! — Pljaskam ja po baricama, koračam i razmišljam o besmrtnosti duše, kad se iznenada sukobih, glavom u glavu, sa nekom

— Slušaj, ti samo tako govoriš, a tu otadžbinu ti voliš više nego i ja i mnogi drugi, to svi znamo. — Nije istina. Ja je ne volim kao ovi ovde oko nas. Ja je ne mogu voleti kao oni.

Da li bi gradske republike, da su ostale samostalne, bile srećnije, mi to ne znamo, ali što znamo sigurno, to je: da je osećanje koje je ubrizgano njihovim podanicima neprirodno uneseno u njihovu dušu.

Da li bi gradske republike, da su ostale samostalne, bile srećnije, mi to ne znamo, ali što znamo sigurno, to je: da je osećanje koje je ubrizgano njihovim podanicima neprirodno uneseno u njihovu dušu.

— Neoženjen? — Jesam oženjen, troje imam dece. — E, tu si nas slagao, Petronije. Ti nisi oženjen, mi to sigurno znamo. Na rđavom si putu, ali trag nećeš zavarati.

on se umerava, pa mu se ono uzdržano uzbuđenje jasno na licu raspoznajte: „Naša fajta“, primećuje on više za sebe, „znamo se mi, naši smo mi, ne brinem ja za njih, čelik je to živi“; da ponova zajaukne Splitu, Kotoru ili Dubrovniku: „More

To sam vam često govorio, pa vi to najbolje znate da sam vam o tome govorio. — Znamo, — viče narod — odlično znamo. — Sad — kaže — pošto sam svršio sa unutrašnjom politikom, da pređem na spoljašnju.

To sam vam često govorio, pa vi to najbolje znate da sam vam o tome govorio. — Znamo, — viče narod — odlično znamo. — Sad — kaže — pošto sam svršio sa unutrašnjom politikom, da pređem na spoljašnju. Vi ste maločas spomenuli Englesku.

— Dobro — prekidoh ga opet — znamo šta smo jedan drugome. — Ti se, dakle, sećaš kako je on onu sirotu malu Koletu od Rozena, u njenom očajanju udovištva,

Ćuti. Ni na konje ne viče. Gledamo obojica, čas levo čas desno, u ranjenike, i hteli bismo svakog da vidimo, da znamo gde je ranjen, da ga pitamo je li mnogo ranjen? Najedanput me moj Lala pita: — Ama, gospodine, čujete li vi da grmi?

U našim ustima, očima i obrazima i zagrljeni osećamo da je ovo trenutak kad jedan drugom treba da praštamo. Mi dobro znamo šta nas čeka i drhtimo, zubi nam cvokuću.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

može da posluži ova mala refleksija: svi mi gotovo uvijek više ili manje stiliziramo svoje duševne patnje; svi mi znamo da njima nije strana diskriminacija lijepoga i ružnoga, svi mi osjećamo da u njima latentno leži neki estetski kvalitet,

klica sumnje o nama samima, dovoljna je jedna mala pomisao da nas rehabilitira i da čitavu stvar opet uravnoteži: mi ne znamo ne skriva li naš bližnji u svojoj dubini, pod maskom isto takve sramežljivosti i rumenila, istu takvu, ili čak i veću,

Uostalom, znamo li mi ko je i kakav je on zapravo bio? Preispitujući u mislima prošlost, sada su se sjetili samo da je bio krajnje

Kad smo neprestano s ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao ponutricu izlizane kese. Ali desi se da ne znamo što sami mislimo i osjećamo. U besprekidnom društvu istapa se naša ličnost.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Ni ja ne znam sve, samo to: da je kapetan dobio pismo, u kome mu je dostavljeno za Đuricu; a za druge učesnike ne znamo još ništa. No sad je lako. Ovaj će prokazati ostale. — Hm, bogme ćete imati muku sa njim. Ne znaš ga kakav je paksijan.

Samo bi jedan mig bio dovoljan, pa da se odmah promene uloge... — Kako ćemo sad, kad nijedan ne znamo čitati? Gde vam je ćato? — Eno ga u travi, spava — odgovori birov, pa otrča, te probudi ćata.

«... — kao da govoraše ona hajducima nemo, a ovi ćutahu i zgledahu se: »Znamo; zato se i zovete vlast«... pa pogledahu gde bi se mogao još koji napad izvršiti.

— Jok, ja neću tako. Ovo će se naposletku doznati, pa onda ja nemam kud. Treba iz ranije da znamo šta ćemo. U taj mah grunu puška iza njihovih leđa.

Da nije Đurice i vas, ne znamo šta bismo radili od duga vremena. — A, i toga ću Đuricu skoro skinuti s vrata. Ne znam samo koji li je to od negovih

— Ta ono nije da nisam, znaš... ali čuvam se. — Baš ovi starci... — uplete se treći — sve nas kalpe da ne znamo ništa, a eto samo za tebe smo tri put kupovali svedoke. — Eto ga sad. Ta ko kaže da smo mi krilati!

— Kad si umeo hajdukovati, treba da umeš muški umreti. — Jedanput se mre! — dovikuje drugi. — Zar mi znamo šta nas čeka sutra, prekosutra, svakoga časa... I mi ćemo za tobom svi... Odjednom mu spade težina sa grudi.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— Bog ti pomogao! — dočekaše oni. — A otkuda smo mi tebi braća, ta mi ne znamo još ko si ni otkuda si. Onda on njima ispriča sve o sebi, i reče im da se zove Kravarić Marko (zato što ga je krava

Grbo odgovori: — Znamo. Onda im ona kaže da su došli u đavolskoga kralja, pa ih upita: — Jeste li gladni? Ona dva starija odgovoriše da

Pop, videći prostotu, i u šali, kaže seljaku uvativši se rukom za ćošu od klobuka: — Evo ova, zato što mi znamo svačije grehote, a niko naše; ova druga (okrene klobuk oko glave): jedem svačiji kruh, a niko moj; a ova treća: ljubim

Petković, Vladislav Dis - PESME

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet; I znamo, radost ne može da se probudi, Opao cvet. SLUTNjA Nebo mutno, izdubljeno, kobno; Dan ubijen pritisnuo boje, Svetlost,

Ja nemam suze za taj pokrov beli Kroz koji čujem jedan šapat dugi: “Sa svojih njiva život smo doneli, I znamo gde smo, znamo gde će drugi. Grobovi danas dobro su poneli.

nemam suze za taj pokrov beli Kroz koji čujem jedan šapat dugi: “Sa svojih njiva život smo doneli, I znamo gde smo, znamo gde će drugi. Grobovi danas dobro su poneli.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

ja sam naravno odmah počeo da veličam divna svojstva svoje turbine, kada me je njihov zastupnik prekinuo i rekao: ”Mi znamo sve o tome ali smo ovde po specijalnom zadatku.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Tek nakon toga, svet je počeo da shvata da je došlo do jednog velikog otkrića za čovečanstvo. Danas znamo da je bilo potrebno da se u mozgovima naučnika rode novi pojmovi i novi matematički jezik za izražavanje tih pojmova,

pasus Maksvelovog kratkog prikaza Faradeja u VIII tomu časopisa ”Priroda”, o kome sam ranije govorio: “Verovatno ne znamo ni kako će se zvati ona nauka koja će proisteći iz materije koju sada sakupljamo, kada se u budućnosti pojavi veliki

pisano je deset godina pre Faradejeve smrti i nikad se nije ništa saznalo o rezultatima eksperimenta kojije pripremao. Znamo, međutim, da je rezultat koji je on očekivao od ovih eksperimenata, tek trideset godina kasnije dobio Herc, učenik

izvanrednim astrofizičkim istraživanjima na Maunt Vilson opservatoriji u Kaliforniji, pod upravom doktora Hejla, danas znamo da po površini Sunca kruže izuzetno jake struje, a iz istraživanja drugih da sva usijana tela emituju negativan

Iznos energije koja se dobija prelaskom lakših u teže atome je ogromna.N8 Ali mi još ne znamo kako da izazovemo proces prelaska ovog tipa. Uz ovo, odmah se nameće sledeće pitanje: ne dobijaju li mlade.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ali ne budali, znamo kako stvar stoji!” A neki, čisto zavideći mu, u četiri oka veljahu: „Dobro mu je uspjeo colpo di mano!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Dok ostajemo u njoj, dok se u nju zatvaramo kao u jedinu za koju znamo i hoćemo da znamo, ove su bezbrojne navike (konvencije) za nas prosto nevidljive.

Dok ostajemo u njoj, dok se u nju zatvaramo kao u jedinu za koju znamo i hoćemo da znamo, ove su bezbrojne navike (konvencije) za nas prosto nevidljive.

Ako se to može nazvati službom kako ju je nekada Isidora Sekulić shvatila, tu službu prihvatam. Svi mi odveć dobro znamo da Kosovo nije ma kakav, nego početni prostor naše kulture, početni u starome, srednjovekovnom značenju: gde je nešto

prostor nije toliko kod Nastasijevića koliko je kod Stankovića pogodan za nešto bliže razumevanje balkanske kulture. Znamo da je on u starobalkanskoj varoši bio naglašeno zatvoren.

Uglavnom o poeziji. Uostalom njegov život, o kome malo šta izbliza znamo, sav nam izgleda kao da je prešao u njegovu poeziju, u njene slike i njenu muziku.

Jer, neposredno nam u Andrićevoj noveli, kao što znamo, nije dato ništa osim opisa okolnosti pod kojima je nastao most na bosanskoj reci Žepi.

nije slučajno, nego namerno usaglašavanje s jednom od suštastvenih osobina njegove poezije: jer ona je pretežno, kao što znamo, povratnim pogledom okrenuta prema početnoj granici, prema čovekovom dolasku na svet, što je isto toliko tamno, za naš

ni na putovanju po Africi (1929) nije zaboravio na kovače, o kojima nam daje pouzdano obaveštenje: „Oni, kao što znamo, pripadaju zasebnom plemenskom rodu i istovremeno su i kovači i sveštenici i čuvari fetiša, jer grade oružje, i rukuju

ostaci čudesnih linija i boja na rubovima priklopljenih očnih kapaka – sve te slike sada nije teško prozreti pošto im znamo izvor i postupak kojim su dobijene.

U njima ima jezičkog, ritmičkog i slikovnog nereda, koji im povremeno zatamnjuje smisao, ali za koji ne znamo da li je (i kada) ili nije hotimičan. U kritici se zato isticalo da su to mutne, neprozirne pesme.

Jer se tek tada može sagledati šta je autorova zamisao (o kojoj malo znamo), i u kom nas smeru vodi unutarnji razvoj njegove poezije.

Prva, obična obaveštenja ne treba, dabome, objašnjavati, jer svi znamo šta su ona. Svakodnevno se njima služimo, recimo kad zatražimo čašu vode.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Vi se, tetka odista sjajno držite! VASA: Nego znaš šta, Živka, ti si mnogo zauzeta, to mi svi znamo, pa zato, ako hoćeš, pređi odmah na stvar.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

uslovnom svetu, oličenom u varoši koja se samo u nekim pripovetkama imenuje, u Nečistoj krvi nijedanput, ali za koju znamo da je Vranje. Vranje Stankovićevo zapravo jeste i u isti mah nije što i zbiljsko Vranje s kraja prošlog veka.

Lazarević kad tvrdi da je školovana stilska veština „najglavniji elemenat jednoga književnog dela”. Ali mi takođe znamo da su već nakon prvog svetskog rata, kada je došlo do dubokih promena u srpskoj književnosti, za M. Crnjanskog, R.

Lazarević, doduše, nije objasnio u čemu je nepravilnost; od najranijih kritičara činio je to, koliko znamo, jedino Vladimir Ćorović.

Stoga se, kao što znamo, na starim svadbama u pesmama tužilo, naricalo, devojke su u horu plačevno nabrajale (šta sve i koga nevesta ostavlja u

Razlika je uslovljena upravo položajem tela: za Todoru su oni koji su ispred nje, a ovi su iza njenih leđa. Mi to znamo iz obične jezičke prakse: za ono što je ispred nas kažemo to ili ono ispred mene, a za ono što nam je iza leđa velimo

Ona je, znamo, učinjena „poslednjim izdankom porodice, glavne kuće”, pa će se stoga „njome svršiti u utrti sve”. 174 I, već sa prvom

U prvoj verziji, znamo, Stanković je kao podlogu uzeo sećanje glavnog lika (tj. Sofke) isto onako kao što je to činio u više svojih

Nijedno vreme - iako su sva vremena prelazna - nije toliko prelazno kao ovo“. 276 Mi danas znamo da su se u tom „najprelaznijem" vremenu začele i neke nove književne vrednosti, pa da su nastale i književne tvorevine

Iz svakidašnjeg jezičkog iskustva, međutim, znamo da se gramatički ispravno sklopljena rečenica po pravilu može prilično mnogo varirati, i pri tome se svaki put manje ili

I time se već suštinski umanjuje njegova mimetičnost. Crnjanskom je, znamo, pošlo za rukom da sve što je s kraja na kraj romana ispripovedano učini potencijalno (što čitalac može, delimično ili

Vuku Isakoviču, kao što znamo, dvaput se učinilo da ga vidi, i oba puta na granici sna i jave. Postoji, međutim, scena u kojoj je prikazan ceo put

U šestoj glavi drugog dela Tolstojeve Ane Karenjine vodi se razgovor koji cilja na junakinjinu vezu s Vronskim, za koju znamo da će po Anu biti kobna, kao što je i po Dafinu preljuba kobna: „- Ana se mnogo promenila posle svog puta u Moskvu.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Kroz tminu jezdi jahač brz I lov će stići svoj, Čujemo škripat zuba mu, A ne znamo ga ko j’. Mesec se strepeć’ promoli Kroz oblak razadrt... Parip je — jaoj! — zaraza, A jahač mu je smrt.

Besi se streme od gore, od dole Znamo li sutra šta nas može snaći! Dužni smo svakom u pomoć priteći, A triput više najbližoj nam braći. »Starmali« 1880.

»Starmali« 1880. ŠTA SE ČUJE Šta se ono čuje iz Zagreba grada? Ne čuje se dobro gde god pravda strada... Znamo mi to dobro kako se rakami: „Hrvati su slabi kad ostanu sami!

A kuda će Srbin? — Zar on da se dade Putu na kom nema zakona ni pravde. Šta se nama pati, to mi Srbi znamo, Al’ u patnji našoj ponosa imamo, A taj ponos ne dâ da primimo dara Koji braću našu hoće da obara.

(Možda još i sad u pola znamo Pod ovom travom koga imamo.) Dugo je vila ovdena čala Kraj grobna krsta drvena, mala, I kad već drvo trulež

Neću dalje... grozi mi se, Zadršće mi duša živa — Kad se setim da i danas Ovde, onde tako biva. Neću dalje: znamo priču Što je Hristos ljud’ma dao; Znamo, znamo, bogataš se: Ali kasno, pokajao.

Neću dalje: znamo priču Što je Hristos ljud’ma dao; Znamo, znamo, bogataš se: Ali kasno, pokajao. A bogat je onaj svako Kom’ preteče kora hleba.

Neću dalje: znamo priču Što je Hristos ljud’ma dao; Znamo, znamo, bogataš se: Ali kasno, pokajao. A bogat je onaj svako Kom’ preteče kora hleba.

— Osećamo, osećamo! Znate l’ da se danas Jedan tamjan pali Po vascelom Srpstvu I tamo i amo? — Znamo, dobro znamo! Verujete l’ veru Koja drži naše dive I po smrti živo, Pa da uz njih gremo? — Verujemo, verujemo!

— Osećamo, osećamo! Znate l’ da se danas Jedan tamjan pali Po vascelom Srpstvu I tamo i amo? — Znamo, dobro znamo! Verujete l’ veru Koja drži naše dive I po smrti živo, Pa da uz njih gremo? — Verujemo, verujemo!

»Starmali« 1882. ĐURO DANIČIĆ Samo plač čujemo, samo grob vidimo, — Mi još i ne znamo koliko gubimo. Strah nam neki stegô bola obilata — I gubitke ’vake tek budućnost shvata.

zrȁkom novom Obaspi nas toplim svojim blagoslovom; Pričaj staro doba da se ojačamo, Nauči nas onom, onom — što ne znamo! »Starmali« 1885.

Miljković, Branko - PESME

Gde je uteha za ono što znamo Nada bez onoga koji se nada, san Bez onoga što sanja, svet bez seni! Je li to ljubav što se iz srca tamnog U vatru

šuplja senka nestanak tela slavi Jedno je vreme u srcu drugo u glavi Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje Mi znamo da je od prošlosti veće Sve čega nema i što biti neće I da svet ovaj prazno odjekuje SVEST O ZABORAVU Nada je luksuz.

Kuda ću? šta ću? svuda me noć traži; Psi me recituju i gluve poljane; Cvet i ptica uhvaćeni su u laži! Mi znamo okrutnosti prerane slobode I san po meri noći kad nas takao, Krivotvornu zoru kojoj pišu ode I silazak u srce ko

Petrović, Rastko - AFRIKA

Jedino se još belasaju naša odela. Vraćamo se između bengaloa kroz gustinu tropskog rasadnika koji se, ne znamo na kojoj liniji, pretvara u prašumu. Miris šume u noći na lim, na voće, na kože zverinja.

Ne znamo tačno baš gde pređosmo iz laguna u reku Komoe, čije su obale obrasle vekovnom šumom, mračnom, osenčenom plavo.

Posle pola sata mi uglavnom znamo živote jedan drugoga; svaki je otvorio svoje srce kako u civilizovanom svetu nije čak ni red otvarati.

Njegov pokret ruke je veličanstven i klasičan; znači: „Između nas, za trenutak, nikakvih etiketa, ni praznoverja; mi znamo šta to vredi i da je to za masu samo izmišljeno!

Oni kuju igle, mačeve, koplja, od gvožđa i bakra koje sami vade iz ruda tu u bliskim rupama. Oni, kao što znamo, pripadaju zasebnom plemenskom redu i istovremeno su i kovači i sveštenici i čuvari fetiša, jer grade oružje, i rukuju

Ostavljam pagajere da čekaju pa idem Žuvu, poznatome lovcu na hipopotame. Njega već svi znamo po čuvenju, iz dokumentarnih filmova i iz ilustrovanih listova.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Bar nama se još zna gde nam je ognjište i znamo da ono malo sirotinje i čeljadi što je — na njemu je. A ovi jadnici?.. Po logoru se zasvetlucaše vatre.

Posle sviju objašnjenja opet će svaki ostati na svome. Našto nam dakle ovaj razgovor kad unapred znamo da će ostati bez ikakvih rezultata. — Ne, to nije tako.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Kako?... Odavde pravo! On se nasmeja. — Kad su nam još postavili cilj?... Idemo dotle dok ne izginemo. Otkuda mi znamo šta se krije iza ovih bedema! Dakle, tako!... Ponudio me je nekom rakijom i pri polasku dade mi i kutiju konzerve.

Glupo je uopšte tući se, ali je još besmislenije ovakvo mrcvarenje kad ne znamo tačno gde je protivnik. Posle izvesnog vremena vratile su se patrole i izvestile da se pred nama na osamdeset metara

Položaj ne poznajemo, a ne znamo ni pravac odstupanja. Ako nalete, izginućemo i mi i oni. Svesni smo toga svi, te su ljudi i bez naređenja na oprezi.

Izmešali smo se u ovoj noći, te ne znamo gde je ko. Začuh kad neko šapnu: „Evo, ovde je.“ „Jesi li ti, Vlajko?“ — i jedna se prilika spusti pored mene.

OD vas petorice ima da se napravi jedna zmija. — Komandir se obrati Draganu. — Izvršićete posle probu sa njima. — Znamo, gospodine kapetane... — Ko nosi, taj ne prosi. Ko uči taj se ne muči. Je li tako? — Tako je, gospodine kapetane!

Kad već mora da bude, neka dođe što pre. Paljba kao da posustaje. — Vi znate kuda treba da pođete odavde? — Znamo, gospodine kapetane. — Još jednom vam napominjem: pazite da ne istrčavate jedan ispred drugoga.

Ona se diže, i priđe polako vratima. — Ancora no! — Onda se obrati meni. — Razume te li!... Tako mi znamo — žmirkala je lukavo. — Kako ste malopre bili ohol i gord?... „Otvorite!“ — podražavala je mene. — A sad?... Ćutite...

— Ne... I bolovi koji mi dolaze od vas prijatni su. — A zatim živo nastavi: — Uostalom, zašto oni kriju, kada mi znamo za njihovu ljubav? — Jeste li srećni kada ste u mome društvu? — zapitao sam je.

— Te još kako!... Samo vas, gospodine, i mene, koji znamo istoriju, niko ne pita da li treba objaviti rat, ili ne. Niti se pitaju oni koji su drhtali kod tih belih kamenova.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Svi znamo kamo je on izbio, dokle, i kako pouzdano i radosno zahvatao — dok je mogao. Ali, odakle je zapravo pošao, i sa kakvim

“ Tome nemačkom uticaju međutim znamo da se još i Zmaj morao rugati i suzbijati ga; jasno je da su nacionalističke i slavenofilske ideje omladinskog pokreta

On jedini imao je snage da je nametne i stavi na hartiju bez ustručavanja i kolebanja, kad mu je god zatrebala (a znamo: nije mogao bez njih). Tačno onako kao što je rekao Horacije: da reči mogu, desi li se nešto presudno, i vaskrsnuti ..

Izvore građanskoj poeziji međutim, a njih je moralo biti, i ima, ne znamo, ni izbliza ni izdaleka. Tu je zatim Sima Milutinović Sarajlija, sa onolikom svojom slavom.

No, bez obzira na poetske rangove, uzmimo beskrajno zanimljivu pojavu Jovana Pačića. Šta pouzdano znamo o njemu? Kada se ostavi na stranu ono anegdotsko u njegovu životu, a što je tako sveže, i bar u dva maha, iznosio Jakov

Kadetenštift načinite bolje. Našto retorika, našto li stihovi? I bez tog su bili dosada topovi. Našto nam fizika? Znamo mi natura kud vuče. Nam nisu ot potrebe jura.

Mi čekamo — ali šta? — ne znamo. Da na vrbi valjda rodi grožđe! 1842. Nikanor Grujić SIVA MAGLO... Siva maglo, ti ne padaj na me!

Da njeni zraci U noći ovoj Prosiplju nadu Majci tužećoj. Koja j’ to majka Svi je mi znamo, Jer njenu tugu Davno slušamo. 14. avgusta 1854.

pesme mogao biti samo Jovan Avakumović; možda nije slučajno da se i ova pesma kao i Pašhalija novaja, za koju pouzdano znamo da je Avakumovićeva, sačuvala u istim dvama zbornicima (u Ostojićevim pesmaricama A i B, tj.

Vukovu Prepisku I, 178—9). Po kazivanju J. Kopitara (Novыя pisьma Dobrovskago, Kopitara i dr., SP, 1897, str. 249) znamo da je Berić god. 1812. radio na jednom srpskom rečniku. J.

bude valjda sin književnika Stefana Rajića, takođe književnik i poznati prevodilac Geteova Vertera kod nas, za koga inače znamo da je pisao i stihove. (I ko zna kakve sve, jer „pisao je jednakom lakoćom srpski, nemački, latinski i madžarski”, a B.

Branković, opskurni prevodilac nekolikih geografskih udžbenika i jednoga kukavnoga Boja kod Navarina, za koga inače znamo da je pisao i stihove. (O Avramu Brankoviću v.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

KAP. ĐURAŠKO (za sebe): A ja bih rekao Da je gospodar u njoj nestao. BOGDAN: A s njim je gospođa — Ta to svi znamo. — Ma voli li je? Je l’ vesô, hrabar. Je li pogodan? Je li pred njome muški slobodan? KAP.

Crn ženik da te nigde ne vidi. — Tek hajde, neka i on govori, Znamo ga ko je, — a to je dost’! KATUNOVIĆ: Hoćemo, gospodaru! PRVI SERDAR: Hoćemo, kruno naša!

— DRUGI SERDAR: Al’ ćemo silu silom odbiti! KNEZ ĐURĐE: Dušman je blizu. PRVI SERDAR: To znamo mi — Morače šumne tvrdo korito Mnogoj je seji pokazivalo Oštroga noža besne tragove Na mrtvim grud’ma brata

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

David hvali i uznosi carevinu do neba, a sjutra bi se, onako sakat, diga' u bunu i poša' protiv ovog slavnog suda. Znamo se, Davide, znamo. Svi ste vi jednaki. David (unosi se pisarčiću u oči): Ko?! Ko, bolan? Zar da se ja dignem u bunu?!

Znamo se, Davide, znamo. Svi ste vi jednaki. David (unosi se pisarčiću u oči): Ko?! Ko, bolan? Zar da se ja dignem u bunu?!

Kakvu právu traže gazde? David: Znate vi to bolje nego ja. Vidim ja, vi kô ćerate šegu sa mnom. Sudac: Ne znamo, vjere mi, Davide. David: Baš ne znate? Ne mere biti da ne znate? Sudac: Ne znamo, ne znamo.

Sudac: Ne znamo, vjere mi, Davide. David: Baš ne znate? Ne mere biti da ne znate? Sudac: Ne znamo, ne znamo. David: Ama, kako to da ne znate? E, 'oćete li osuditi ovog jolpaza, pa ću vam kazati?

Sudac: Ne znamo, vjere mi, Davide. David: Baš ne znate? Ne mere biti da ne znate? Sudac: Ne znamo, ne znamo. David: Ama, kako to da ne znate? E, 'oćete li osuditi ovog jolpaza, pa ću vam kazati?

David: A znate li vi čiji se sinovi još u toj vašoj školi, terezijanska što joj se veli, uče? Sudac: Ne znamo. David: Ne mere biti da ne znate? Kako vi to ne bi znali?

Bojić, Milutin - PESME

Sveg pakla, sveg raja odsvirasmo šumor, Svu hučnost, svu sreću, sav jauk, sav sumor, I sad znamo samo jedan akord: Volim.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

E, pa na, pročitaj ovo, pa ćeš razumeti! (Daje joj (pismo.) ANĐA (čita pismo): „Đoka”. JEROTIJE: Njega znamo već. Ostavi njega, pa počni ozgo. ANĐA (čita ozgo): „Marice, dušo moja!

Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete. ANĐA: Ama kako ako pristajemo? Niti znamo ko je, ni šta je, ni... MARICA: Pa pitaj me ako ti treba, pa ću ti kazati. ANĐA (krsti se): Gospode bože!

VIĆA (koji je dotle razgledao akta): Je l' vi znate zašto ste ovde? MILADIN, SPASA (u jedan glas): Ne znamo, gospodin-Vićo!

Jakšić, Đura - PESME

Il’ su i vas, možda, jadi otrovali? Ili vas je, slabe, progonio svet — Pa dođoste samo da, kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

iskupljaju (‹SEZ, 14, 179; 17, 134; 19, 71 id; GZM, 19, 322; Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 56, 143 idd>), a i inače znamo da duše mrtvih šalju san (nađenu na ulici. Verovatno je ovde k. žrtva demonu bolesti (uz žrtvu vraća se demonu bolesti bolest): mi znamo da se k. rado prinosi na žrtvu dušama mrtvih (npr.

njegov teriomorfni prethodnik), i to na krovu ili na drvljaniku (SEZ, 14, 1909, 75; 16, 143; 19, 1913, 67): mi, međutim, znamo da su to zborna mesta za duše (za krov V. E. Samter, Geburt, 55 idd; za drvljanik ‹SEZ, 14, 75; 19, 67›).

Kod Srba lan se ne sme uzimati ni u ruke preko Bele nedelje (SEZ, 19, 33) — a mi znamo da je to nedelja mrtvih; mrtvački pokrov nipošto ne sme biti od l. platna. O Božiću polaženik se kiti sa tri l.

se, »radi berićeta«, jede »pšenica s pekmezom ili šećerom« (SEZ, 40, 332) — dakle, koljivo, panspermija, za koju inače znamo da se jede kao obligatna žrtva dušama mrtvih i precima (jede se o svakom podušiju, o slavi, i u božićnoj sezoni, cf.

grana na grob ne baci — naime, oboljenje — jasan je dokaz da se granom doista treba da duši spreči izlazak, jer, kao što znamo, zle duše su te koje, prema primitivnom verovanju, izazivaju u čoveku bolest.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Na tvojoj sam, Pavle! —Pa kad znaš, pričaj da te slušam! —žuri Pavao. —De ti, prvi si počeo ... . —Ta znamo na kojoj ste, — veli jedan od komšija, radoznao da čuje još jednom. —Biće ono sa maćuhom?

— Kakova škola? Ima deset godina da traže kuću. Nijesu lacmani budale, bolan... Ne dadu oni nama da znamo što i oni... Propali bi... A imaju i pravo! Gdje je to? — razlaže Ždrale.

— E, ko zna? — sumnjivo krene glavom gospodin župnik. — Zar mi znamo ćud onakih ljudi? — A što su oni? — plane Ivo. — Lako je za vas, — reče učitelj — no mene je sigurno zabilježio!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ja ne znam da li je to smešno ili žalosno što su takvi. Znamo kakvi bi trebalo da budu. Smerni, to prvo. Skrušeni. Ponizni. Da ih ne raspinju želje tela, požuda i pohlepa. Žudnje moći.

To je njihov tor gde prebivaju ale i đavoli. — Dovoljno je to što je na zlu glasu. Mi znamo da tamo ničega nema, ali ostali veruju da ima.

malteru i odjednom tamo gde je bila samo mrka boja izrasta konj, alat, malo prevelike zadnjice i pretankog vrata, no mi znamo da Matija upravo crta paripa, verujemo mu, nećemo da se majemo oko sitnica i da sa svojim pakosnim upadicima otežavamo

Ilić, Vojislav J. - PESME

dužnost, od koje koristi ima, Što će u svoje vreme koristi doneti svima: Jer cela galama ova (iz gorkog iskustva znamo!) Ništa i nije drugo no besna orgija samo.“ Da li sam imao pravo, vi, dobri bogovi, znate!

“ Okrete se Gospod anđelima redom, I zatrese tužno svojom glavom sedom: „Podajte mu, - reče - a šta drugo znamo? Ta to jedan Srbin i razume samo.“ 1890.

„Čudiš se!“ uskliknu ona, Slazeći nečujno čista sa svoga mramornog trona. „Pa ipak, davno se znamo. Od prve mladosti tvoje Ja življah u duši tvojoj, I lice nebesno moje, Tvoj večni ideal, evo, ovaploćen je sada, Ideal,

„Batali!“ odmahnu samo, „Mi, kaže, ovakve tice po perju i glasu znamo.“ Sastavi sprovodno pismo i javi „sreskome“, dalje, Da ovo krilato dete s prilogom pod jedan šalje.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

„Sve smo mi takve! Htele bismo mnogo da znamo, i toliko smo ljubopitljive da nam naše nestrpljenje ne dozvoljava da učimo.

Mi danas znamo da je to obrtanje zvezdanoga neba, koje se naučno zove dnevnim kretanjem neba, samo prividno i posledica rotacije Zemlje

Mi danas znamo da se sve te planete kreću oko Sunca, oko koga i naša Zemlja optrčava, pa iz toga stvarnoga njihovog kretanja sleduje ono

Mi danas znamo da on obigrava oko Zemlje, a da su njegove mene posledice njegovog osvetlenja Sunčevom svetlošću. Najsjajnija pojava na

Tako pratimo od Hiparhovih vremena pomeranje nebeskih polova, i znamo da je naziv polarna zvezda jedna titula ili zvanje koje nije vezano za ličnost, bar ne za sva vremena.

Svako ima svoju vlastitu glavu i svoju slobodnu volju. Ali da skujemo svoju sreću, korisno je da znamo kakve nam opasnosti prete pa da ih izbegnemo. Ko osporava dejstvo zvezda na sudbinu, odbacuje Božju Mudrost i promisao.

Iz trećega dokumenta sleduje, kao što rekoh, celokupna masa te Zemljine praatmosfere. Kada znamo tu masu i temperaturu donjega sloja atmosfere, onda možemo matematskim putem ispitati njen celokupni termički sastav.

Zato bi najkraći odgovor nauke na pitanje koje sam maločas postavio bio: „ne znamo.“ Ne znamo! Zar baš ništa? Meni se čini da znamo nešto malo preko toga.

Zato bi najkraći odgovor nauke na pitanje koje sam maločas postavio bio: „ne znamo.“ Ne znamo! Zar baš ništa? Meni se čini da znamo nešto malo preko toga.

“ Ne znamo! Zar baš ništa? Meni se čini da znamo nešto malo preko toga. Pa kada mi Vi, draga prijateljice, u Vašem poslednjem pismu, stavljate, čudnim slučajem, ono isto

Iako onu celokupnu količinu znamo tek otprilike, to ne kvari naš račun, jer će sva novo pronađena ležišta progutati pojačana godišnja potrošnja.

I ono je potpuno crno, a na njemu je okačeno, tamo blizu horizonta, Sunce; bezbroj zvezda gleda nas netremice. Mi ne znamo da li je dan ili svetla noć.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

U mome seocu Zadruga je složna, Čeljad je pobožna, Sin pokoran ocu, Milo moje selo, Budi mi veselo! Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi veselo!

Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi veselo! U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme

Stanković, Borisav - TAŠANA

MLADEN Dedo, tražismo te tamo u crkvi, pa kada te tamo ne nađosmo, dođosmo ovamo, jer znamo da, po običaju, svraćaš ovamo da decu vidiš.

HADžI RISTA i OSTALI (kao perući sa sebe): Ne znamo mi to, ne znamo. MLADEN (rešeno Tašani): Spremaj se da odmah umreš. KATA (vrisne).

HADžI RISTA i OSTALI (kao perući sa sebe): Ne znamo mi to, ne znamo. MLADEN (rešeno Tašani): Spremaj se da odmah umreš. KATA (vrisne). HADžI RISTA Ne, Mladene, ne toliko.

Pa zar krv, krv i samo krv? HADžI RISTA i OSTALI Pa, dedo, ne znamo... nismo... MIRON Dobro sam došao da vidim, jer bi vi posle, kao uvek, pošto kog silom otrujete ili ubijete,

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

— E, mi tutori — nastavlja se razgovor — mi znamo i drukčiju gospa Nolu. Isti kroj odela doduše, ali sve crno i fino, i naša dobrotvorka u minut tačno na službu, stoji

— Mi najbolje znamo koja to tišina — smešila se stručno mlada grobarka u razgovoru s jednim parastosom, godišnjim, dosta veselim, čiji su

Šta znamo šta su nam sve radili dedovi i pradedovi! Ja znam toliko da mi je mati odbegla za oca moga i da se začelo prvo dete pre

Stariji i slušaju, mlađarija tera šegu s šefom. — Kad hoćemo za nešto da znamo je li d a ili n e, nije potrebno više dugmeta brojati; zamislimo stvar, i gledamo šta će da otštepuje klimava glava

— I biće menažerija mačaka i pasa — dodaje apotekar — znamo mi šta je život Engleza. Gospođa apotekarica zabola, po japanski, dve ogromne koštane pleteće igle u kosu, skrstila

Kako ono reče ta naša Sokica o mome kolegi: svi mi pravimo brzoplete zaključke a često ne znamo kojim se putem ide do tog zaključka, a često i nema puta do toga zaključka.

„Od blata je čovek načinjen, moj doktore! Imaš decu, imam decu. Znamo.” — „Ne ružite deco klupe, to je krađa. Ispišite što hoćete na tabli. Ko prvi vidi, neka izbriše i ćuti.

— Nemoj, ne valja odmah s komšijom u inat. Ne znamo još ljude kakvi su po srcu, ako su lucnuti u glavi... Šta se ljutiš! meni njegova ograda sprdnja.

Voleli su i oni grčko vino s medenim srcem. — Mi ne štedimo; ne, nije to prava reč — mi samo znamo da čoveku malo treba, i da nema smisla puniti kuću onim za šta čovek ne zna našta će mu.

Grci smo! Izveštačene su mnoge od naših filosofija, ali niko u svetu ne ume početi bez njih. Izveštačeno smo, ne znamo ni sami kako, s malim lađicama tukli i davili velike persiske lađe. Izveštačeni životi su vrlo različiti.... — ...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

»Hi! Hi! Hi! mi znamo.« Znate, a jeste li pogodile? »Ja nisam kazala.« O, ja o vami ni najmanje ne sumnjam, frajlice.

da mis Fama najedanput u dve trube duva, i da li obadve s jednim vetrom u jednu napred, u drugu sastrag duva, to mi ne znamo, samo to možemo kazati da prva lepo, a poslednja ružno zvoni, i zato nazivaju spisatelji jednu dobar, a drugu rđav glas,

ja bi baš zafalila mom kumu na takvom imenu.« »Ala bi se ja jedila!« Jošt smo mi srećni, gospodične, što se znamo pomoći. Tako našu Đulu zovemo mi Juli, ili Žili; Maru Mari, Mimi i proče; al’ kukavna Čimpeprič?

— Drugi je bio: Magarac Muamedov, koji je, kao što znamo, u mesec putovao. Ja sam uveren da moji čitatelji nestrpeljivo očekuju da im ovo putešestvije opišem; no budući da je

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

čas u jedan čas u drugi zid, i ličila nam je na neprohodnu džunglu, punu krvožednog zverinja, u koju smo zalutali i ne znamo naći izlaza, pa smo stoga valjda i verovali da je ona kazna koju je gospod bog izrekao prilikom izgnanja iz raja, kada

– Ama šta ima da nam govoriš o smrti – buni se i Bora – kao da mi koji smo umrli ne znamo šta je smrt. Vojislav spusti obrve, strpa ruku u džep i uvređeno sede i, mada su ga svi molili da nastavi, on ne hte

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Vojnici priđoše da se pozdravimo. Zapitah za Tanasija, jer ga ne vidim među živima. — Ne znamo šta je s njim — veli mi. — Bio je do poslednjeg časa u telefonskoj zemunici.

Ljudi su znali da dobro biti neće. Uostalom, već smo oguglali, te za bolje i ne znamo. A nazad se više ne može. Spuštamo se neprestano i snega je već manje.

Treba pregaziti. Brza valovita reka huči pred nama i ledena strava nas obuzima, jer su konji islabeli, te ne znamo da li će se održati. Ni dubine ne poznajemo. Neka deca nas teše, kako su tu već neki prelazili.

Bombe iz aeroplana počeše da prašte po varoši. Crnogorci pucaju iz topova razornim granatama te ne znamo od čega pre da se čuvamo. Gladni vojnici lutaju ulicama.

Gladni vojnici lutaju ulicama. Jedan seo na prag kuće, stavio pušku pokraj sebe i pritajio se. Ne znamo da li spava, ili je mrtav. Neko predloži da se uverimo. — More, ostavite ga... Što, ako ga probudiš, daćeš mu hleba...

“ U Draču su opet izdvajali bolesne i sasvim iznemogle, da ih ukrcaju na lađu. Sada već znamo da ćemo se iskrcati na Krfu.

Umiru, svesno, kao da im je ugodno što se oslobađaju muka. Izgleda kao da podjednako žalimo jedni druge. Ne znamo ni imena mesta, ni planina, ni celoga ovoga kraja. Valjda su napred izviđači koji to znaju.

I oni su pošli nekud, sve jedan za drugim. - Kuda ćete? — Zaoćalo nam se, pa ne znamo gde... Drugi pošli po vodu. Sada im se baš prižednelo, iako već toliko dana ništa ne jedu.

— Udri, Milisave, tako ti boga, i navlači vatru na nas. Druga baterija kao da je pobesnela. Svi znamo da je artiljerijska vatra manje opasna za nas, koji smo povučeni iza grebena, nego za pešadiju, koja je na prednjem

Petrović, Rastko - PESME

A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada; I naših očeva i prijatelja, da l' znamo Il' samo nam se čini - i srca naša ranjava I krstovi i listovi?

, koju već ne znamo u sunčanom spektru. Neiskustvo oka bi ga pri tom potpuno paralisalo. Život duhovni dakle neizdvojim od života našeg

Stanković, Borisav - KOŠTANA

MAGDA Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći.

Pa cele godine čuvamo za tebe evo ove kruške »maslarke«, što znamo da ih voliš, a evo i jabuke. Sve su rukom birane. Evo i vino što je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno.

GRKLjAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu, tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo. MITKA I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s’n s’nujem.

Šantić, Aleksa - PESME

51 PROLjETNjA NOĆ 52 RODOLjUBIVE PESME 53 NA UBOGOM POLjU... 54 BOKA 56 MI ZNAMO SUDBU... 57 MOJA OTADžBINA 58 Muzi 59 *** 60 O BORE STARI... 61 OTADžBINO, GDJE SI?

1906. MI ZNAMO SUDBU... Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — Bog

1906. MI ZNAMO SUDBU... Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — Bog je slobodu dao za

Narod je ovi umirati svikô — u svojoj smrti da nađe lijeka. Mi put svoj znamo, put bogočovjeka, I silni, kao planinska rijeka, Svi ćemo poći preko oštra kamâ!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

“ Na žalost, mi ne znamo, i po svoj prilici nećemo nikad saznati, ni to kakve su izgledale epske pesme koje su se pevale u doba propadanja

uz Halila pao je i Tale Ličanin, o kome inače pouzdano malo što znamo, iako je on jedan od najzanimljivijih junaka muslimanske narodne epike.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

je snijeg bio prilično utaban, znači da se dječak poduže zadržao i na nešto se odlučivao, a onda je okrenuo natrag. Znamo, Jovanče, da si to bio ti.

Seoski lovci mogli su se uputiti za tvojim tragom i onda bi sve bilo otkriveno. Znamo, Jovanče, ti čekaš proljeće, pa da kreneš u istraživanje, u nove doživljaje.

— pitali su zabrinuti ljudi tužno gledajući svoju razbijenu vojsku, jedinu svoju zaštitu . — Ni mi sami ne znamo. Bilo je i drukčijih vojnika.

Nikoletina se skameni u mjestu i problijedi. Zurio je ukočeno u dječaka, pa istom zavrti glavom. — Znamo se mi dobro, mudra maco moja. A gdje si ti sakrio one alatke iz tvoje majstorske radionice?

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

ZA MIRAN PUT U VEČNI VILAJET Rodaj nam, skrbnim, so te loze vina da pijemo i našu tugu starostljivu da zaboravimo. Znamo te jasnu i svetlu kano sunce, sjajnu jednako na zle i na dobre ljude.

Znamo te jasnu i svetlu kano sunce, sjajnu jednako na zle i na dobre ljude. Znamo te hubavu kako lunu i dobru; u naših bednih noći svetli nam. Vidimo tvoju glavu okićenu krasno sa dvanaest zvezdama.

(Što no je i to vremenom istrošljivo te i opet nestane ga.) Al' to znamo da toga takva snahođenja nigde nejma, bez muke i truda o tom brižljiva, koga li vrla gde zasluženja.

Jerno to i sami znamo da je tako: kad ljudi ogovaraju koga hrsuzina, krv nika li, lažu, musevedžiju li, ili bludnika, a i mi smo u čemu tome

Što li od njega bi? Davno je bilo, ne znamo.« I on pravo, jer je od njih za svoj život podneo bedu, a oni isto, šale radi, iskušanja, plašahu se i strepljahu.

Pređe tvoga groznoga suda da tako plaho padnemo u tvoje ruke, bojimo se od toga. A znamo doposle i sami što ćemo patiti i zlopodnositi, jer nas hoćeš baciti ka [u] peć vatrenu, iz pakla ne odlučenu, u vreme

A što tadar otrže se i ode s uporom nepokorno ovamo, to već propade, ode, i dosad onako. Kako što i sami znamo to i vidimo mnoge tuđoverce oko nas, te nas jošte kore rugajući se hulom našemu zakonu.

Rekoše: — Našto je to, kad nejmamo nikoga od ljudi, kad nije niko iz grada došao. A mi to svi znamo što je i kako je. Nije nam to prvina, da nismo čuli. I tako i ostaviše.

I od toga veruj nam da ništa nejma, nego li to ti pravije znamo kazati, da je tvoje ono blago što si mu do ruke izdao, — sve je ono ništim i ubogim tamo razdato.

A hleba taj čovek ni malo i ne jede. I sami ne znamo kako se živi.« Ih, kad začu car taj glas, dor poplavetni od srdinje gorke.

Mnogoput i ne znamo kad je koji post, kad li je veliki god. Propovednik: Haj, lepa glasa i kmetskih beseda! ... Ta he, božiji čoveče i

Piše se u mnogom životnom pismu da će se otvoriti knjige na onom strašnom i pravednom Božijem sudu i vanja da mi i sad znamo koje i kakve li će one knjige biti što će se pred nama otvoriti.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Mori, Jevdo, zar sal Petrakija što ima muku?! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puče bruka, pa si znamo, a kol’ko gi ima čorbadžijske kuće što si kutaju od svet... Onomad na slavu jednom beomo, kod čorbadži-Gana.