Upotreba reči znaš u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ima, valjada, dve-tri nedelje kako nam nije došao?... To vi’š, Maro, nije lepo od njega! A, evo, i sama znaš kako smo živeli: ni dva brata rođena nisu bolje!

otac tvoj mladić kakvoga samo Diškrećanka može odnegovati, a ja na udaju devojka), posedamo tako za punu trpezu: ne znaš čije je lice rumenije, čije li je oko veselije; a tvoj će otac zadovoljno reći: — Maro! Danas je Božić, Maro!...

Posle pola noći diže se Aleksa da ide. „Kuda ćeš?“ pitam ga ja, a on mi zbunjeno odgovara: „Znaš, Grlice, prodali smo jednom Čivutinu naš vinograd, pa idem tamo da uzmem nešto malo hrane, a, ako može biti, i novaca.

posle toga ućuta malo, a posle se okrete meni, pa, pošto me je još jedanput pogledom premerio, a on će onda reći: — Znaš šta je, brate, hajde da mi u društvu pređemo Čestobrodicu, dok je za hladovine, a ujutru ćemo biti u Sv.

Pošao sam još pre svanuća, a kad je zora zarudela, bio sam nasred Čestobrodice... Ne znaš kakva je to milina u ovakoj mračnoj gori dočekati prvi zračak rumene zore!

— Nije, bogami, učitelju, eto vidiš, ovaj moj pobratim Živko... He, moj brate, da znaš kakvi je to momak bio, a sad senka, senka od čoveka! A to su sve učinile dve-tri godine... Beše prav kao jela! A sad?..

Živko, ali dalje ne hte ni slovca progovoriti; a posle se tužno osmehnuo i ponudio, me je rakijom: „Pij, Miladine, ne znaš kako je to dobro piti!... Ja, vidiš, da ne pijem, bih umro, ili bih poludeo... A ovako, eto, kao što me vidiš, živ sam!

Siromah!... Ne znaš, učitelju, kako mi ga je žao; i ja sve ne verujem da će on život svoj prirodnim putem svršiti... Ima nešto na njegovom

„Oče Kaliniče, mi nismo rod; ona je čak s one strane Čestobrodice, baš ispod Rtnja, a ja, kao što znaš, iz Mutnice“. „A pismeno, džanum?... Gde je pismeno?...“ Mi se obojica pogledasmo, jer na to nismo ni pomišljali.

I pobratim nije izgledao loše: ne znaš čemu pre da se diviš, da li licu, oružju ili vitome stasu. Divan par ljudi, pomislio sam, a da l’ će biti i srećni?...

U nedelju je bila svadba. O svadbi šta bih ti i mogao pripovedati, kad i sam znaš kakvi su seljački svadbari: igralo se, jelo se i pilo, malo ko da nije pijan otišao kući...

— He, moj brajko, ti još ne znaš šta su konji. Ovi moji sad, to su rage! Ove mi je jedan Vlah švercovao iz Banata; leni su doboga!

Obradović, Dositej - BASNE

” „Ko ti je kriv?“ odgovori kupina. „Ko ti se reče za me hvatati i od mene pomoći iskati, kad ti dobro znaš kako ja pomažem?” Naravoučenije Dobro treba gledati od koga ko pomoć ište i blagodjejanije čeka.

„Da ako dođoše pastiri sa psi? Jao!” „Ako oni dođu, znaš što će ti biti, što me pitaš!” Naravoučenije I ova je basna podobna predidućej, no pri tomu pripisuje se i onom

” — „Ne govori više o tom,” — prišapće mu majstor — „jer vidiš da ti se deca smeju; a da znaš kako govoriš, i sam bi se sebi smejao”.

A ovi, nimalo ne misleći, namah mi odgovori: „Vera ti bož'a, ako i to ne znaš, baš si pravi ćuk! Najbolje ti je znati da imaš novaca u kesi, a najgore da nejmaš!” Zagrmi trapeza od smeja.

Ovde gdi su i molitve za novce mora se, moja ženo, lagati kad novaca nema. Ti znaš da ko ne plati, nikada mu imena u crkvi nećeš čuti.

” — „Bre, uzmi, pak jošt ni piskac!” — otvešta pametni sultan — „jer znaš šta ga nas je kardaša; ako svi navale i povrvu svoj deo iskati, neće ti, bojim se, ni toliko dopasti.

A ne znaš, jadan, da ja, u ovoj kući rođena i odrasla, da deseti deo tvoje larme učinim, gospodar i gospođa i sva kuća bi na me

i odrasla, da deseti deo tvoje larme učinim, gospodar i gospođa i sva kuća bi na me skočili; a ti, koji nimalo ne znaš običaj mesta u kome si, s krajnjom smelostiju i proderzlivostiju, ne bojeći se ni najmanjega protivorečija, začinješ

„Moli se bogu, gospodine”, dok se onom dosadi, pak onako bolestan stane vikati: „Ta prođi me se, starče Vujo, ako boga znaš! Ta bogu se molim, neću se tebi moliti!

S.: Posediću malo dok konji pozoblju, al' mi nije do dangube, jer znaš šta ga je danas kršnjaka. 'Oćemo li zapisati parusiju? K.

S.: Zar ne znaš, kapetane, da kakvu milostinju ko daje, onaki i blagoslov prima? K.: Ja znam da je ono prava milostinja koju čovek da

: Opet on — „za manastir!” Ta nije li manastir vaša kuća? A ko prosi za svoju kuću, ne prosi li za se? S.: Ti ne znaš, kapetane, koliko se ljudi u jednoj lavri 'rani. K.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

ZVEZDA PUTNICA 1. Da li te iko na kraju puta čeka? Je li ti nebo prazno bez čoveka? Ili si mračna što znaš da gore ima Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima? Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?

Ili si mračna što znaš da gore ima Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima? Ili znaš tamu jutra koje ne osvane? I koliko pepela od jednog sunca ostane? 2. Je li tvoj sjaj tvoj govor?

Kuvaj to ruvo, peglaj, pali, iskuvavaj ga u čemu znaš: gradske bedeme ruše maršali, ali gradove osvaja vaš! Svi su vašljivi, prale, regruti, vrve vaši po živom lešu,

Nemaš pojma šta se dešava, ti nisi u tom kolu; a to je tvoja glava među njima na stolu. Ne znaš da l će ti glavu na panj, il će te s lađe, u džaku. Ti znaš samo toliko, da se to radi u mraku.

Ne znaš da l će ti glavu na panj, il će te s lađe, u džaku. Ti znaš samo toliko, da se to radi u mraku. Odmiče noć, a ti čekaš da ti se presuda javi.

Soba se dimi od kafa i od lula. Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu? Ne znaš, ne vidiš, ne čuješ, sve se to radi u mraku.

A ujesen se spusti takva tama da ti je najdalji vidik onaj stog! Sediš na pragu, zuriš u mrak, i ne znaš je li sve na svetu pogasio zato što te je napustio, il zato da bi ti bliže prišao, Bog!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

vratim nesrećnom gospodinu Mijušku, i on okrene meni govoriti: ,Car je mene poslao k tebi da ti koje najvrednije ljude znaš pozoveš, da se dignu da varoši palimo i Turke bijemo.

zvati, i ljutio se kad mu kogod rekne da je starac, on je bio otac popa Nikole iz Kupinova): „Šta si učio i šta znaš?” Ja mu odgovorim, da sam sve što treba izučio, i da sve znam.

” Ja mu odgovorim, da sam sve što treba izučio, i da sve znam. — „E, dobro” rekne on, „kad si sve učio i sve znaš, a ti bar sedi i slušaj kako ova deca čitaju” — i tako sam ti sedio ja za astalom čitavu nedelju dana, a on mi ništa ne

skoro vratiti, dok on jedno jutro donese mi jednu knjigu i kad sednem za astal, upita me: „Kad si sve izučio, da vidim znaš li, i jesi li i ovu knjižicu učio.” — Ja otvorim knjigu, vidim i poznam slova, i kažem da sam to učio, i da znam.

kažem kako me i otac savetovao: „Sine, — rekne mi on kad sam prvi put u moju nuriju polazio, — ti si jošt mlad i ne znaš kakav je svet, ti si vrlo mlad i nigde gotovo nećeš biti u društvu tvoji̓ parnjaka u godinama, nego ćeš sve dolaziti

Kad sutra rano kavaz ode, pita me moj otac: „Znaš li što onaj kavaz dolazi?” Kažem ja da ne znam. „Poslao ga”, veli, „Hadži-Musta-paša, da mi iz usta kaže, da je vezir

Kako moj otac čuje da sam ja došao rekne: „Šta će on ovde? Ako Boga znaš, Glišo, trči i provedi ga — i kaže mu kojim sokakom — da ga ne opaze Turci.

Pa da mi ko drugi govori nego ti, proto, što si ovamo dolazio i što znaš ove regule! Zar ti hoćeš da mi ovo zlato sa šešira i sablje skineš?

” — Ja mu kažem: „Ta ti imaš arački tefter u rukama, i znaš koliko ima muškaraca: sve je ustalo, i staro i mlado. A to što vidiš to je samo do Slovca i do Brankovine, a Grbović s

” — „Ta — reče — znaš li ti kako god napisati, da ti se reči mogu pročitati?” Ja mu kažem i da to znam, i da sam malo u Sremu učio, i da mi

Ja kažem, da ja moram te moram Crnoga Đorđa naći. „Ali, veli knez Sima, „ti ne znaš putova pak možeš u Turke upasti, a tamo kud ti ideš ima Turaka.

nisi li ti onaj koji si u mojoj kući noćio, kad si odveo devojku iz Užica za tvoga kuma Joksu Prijepoljca; i znaš li kakav ti dobar đogat beše? Ne krij se, ne boj se, tvrda je vera, pre ću ja umreti nego vi.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— zovnu Đura svoju sestru. I oba brata šaptaše joj nešto, šaptaše pa rekoše: — Ali tako mu reci »biće u mehani« — znaš! — Baš ste đavoli! — reče ona i ode da posluje nešto po kući.

— Ama, da li će on odista doći? — upita Đura. — Neće ja! Zar ti ne znaš njega? — Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... Nego šta veliš? Hoćemo li ga zavarčiti?

Čim uđe, odmah se okrete učitelju: — Što ti učitelju, pobi onu decu? — Koju? — upita učitelj isprsivši se. — Znaš, hvala bogu, koju! Što biješ onako đake? Prođoh danas onuda, a ono vrisak, vrisak — rekoh, niko ne osta živ!

One lole Đura i Spasoje... Nikud ti nisam pristao ovako grdan!... Molim te, brate, ako boga znaš, skini mi ovu bedu! — E, e... bogami, gazda-Radovane — poče Sima kao da se zateže — ono ja bih ti kao i skinuo...

Doznati vlast, pa da ja budem kriv... — Daću ti deset dukata, Simo brate, kurtališi me ove napasti! Ako boga znaš — eto ti u gunjcu šest dukata, uzmi... Nemam sve kod sebe, bogami!

— Nemaj ti brige, gazda-Rako — uverava ga Sima. — Kako bih ja to kazao?... Ti znaš da smo mi uvek... Eto tako, bogami, uvek kao komšije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporečkali... ljudi smo!

— I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!... Znaš kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa ženom i decom... Kud ću i šta ću?

Znaš kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa ženom i decom... Kud ću i šta ću? Ne znaš šta ćeš pre: jali vratiti stoku, jali pritvrditi ogradu, jali oplesti, jala okopati... Ovamo, opet, sediš u košari.

— Jes̓, jes̓, i ko meri krivo i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda deset godena, beše nekako oko Ilijinadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku.

— Svuda je vala nezgodno — počeće Radan — a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore...

— Najbliže je i najzgodnije da se doručkuje štogod... Ti već znaš... Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? — upita kapetan Đuku malo potiše da ne čuje kočijaš. — Je li glavu?...

— Baš smo na šteti što je okrnjena — reče kapetan, pa proračunavši u sebi dodade: — Znaš, Đuko, koliko smo na šteti? — Koliko, gospodine? — Pedeset i četiri sela — ravnih deset dukata i dva talira!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Ja bih činio sve, samo da ona ne bude njegova! E, moj sinko!... Još si ti žut oko kljuna, pa ništa ne znaš!... A znaš li Ti Šta bih ja ovako sed uradio? — Šta? — Ja... ja bih ga ubio!... Lazaru senuše oči...

— Ja bih činio sve, samo da ona ne bude njegova! E, moj sinko!... Još si ti žut oko kljuna, pa ništa ne znaš!... A znaš li Ti Šta bih ja ovako sed uradio? — Šta? — Ja... ja bih ga ubio!... Lazaru senuše oči...

! — Zbog mene!... Zar ti ne znaš?... A on te odavno mrzi... Stanku najedanput puče pred očima... On se sećao svega; sećao se kako ga je Lazar

stani!... Ona stade. — Je li, Jelice? Pravo mi kaži: ili voliš mene ili njega? Ona se zarumene i obori glavu. — Ti znaš — prošaputa. — A za njega ne mariš? — Ne marim. — Nimalo? — Nimalo. — I... svejedno ti je? — Svejedno!...

— Jest!... Ubićeš ga, ali kuda ćeš onda??... Znaš li: ko ubije, i njega ubiju? — šaputaše mu jedan glas. On ce trže. Zaista, tako je. Ako on ubije Lazara, ubiće i njega.

Što nisi bio miran?... Bar ne bi mučio starog čičaMarinka da tumara noćas po šumi... — A zar ne znaš, nesrećniče matori, da se ovo tiče moje glave? — jeknu Lazar.

— Ja ga od istine mrzim! — To znam... Ha! A kaži ti meni ima li u tvojega baba para? – Ima. – Znaš li gdje mu stoje pare? – Znam. U starom vajatu, u jednom sanduku. – Jesu li pod ključem? – Jesu.

Marinko razvukao lice, pa se ceri od radosti što ga subaša tako mazi. — Hvala ti! — reče. — Nego, znaš šta, Marinko? — Šta?

Kad kmet ispriča, popa se okrete Ivanu. — Na koga sumnjaš? — zapita ga. Ivan opet nikom poniče. — Ne znaš ko je? — upita pop opet. — Ta, to i jesu jadi, moj popo! ..... Tu i nema više sumnje... — Pa ko je?

Hajdete braćo!... Svi me dobro znate!... S vama sam rastao i odrastao!... Svi vi dobro znate i moju decu!... Znaš ih najbolje ti, Ivo, stari kardo moj!... Ta u tvojoj su kući odrasla!... Sve selo zna da su to dobri radini!...

— zapita ga Stanko posle pozdrava. — Hajduke? — Jest. — Hm!... hm!... — mrmljao je Deva. — Pa ti, sinko, znaš da hajduci nisu u vodenici... Zvezde su na nebu, ribe u vodi, a hajduci u gori... Ti znaš, svaki je na svom mestu...

— Pa ti, sinko, znaš da hajduci nisu u vodenici... Zvezde su na nebu, ribe u vodi, a hajduci u gori... Ti znaš, svaki je na svom mestu... Ako ti, dakle, hajduci trebaju potraži ih u gori!... — Ali gde ću ih naći?

Dučić, Jovan - PESME

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...

Da mi misli znate jedini bog i ti; Da te za leđima osećam, na miru; Da ni reč ni pogled ne mogu ti skriti; Da znaš gde je otvor na mome panciru.

mog boga mrziš jednom mržnjom holom, Da se gnušaš moje mudrosti: i blažen, Da moju oštricu hvataš rukom golom; Da znaš da ću biti ismejan i zgažen. Nek se samo jedan s raskršća široka Vrati sa krvavom rukavicom: hodi!

I mesto mleka, krv su sisali, U stradanjima tvojim dugima. Tvoje su svetlo ime brisali, Da ne znaš ko si među drugima.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Šta, brate? — Video sam onoga... onoga... kako se zove?... onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga! Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš? Sad i moja mati skoči iz kreveta: — Đorđa Radojlovića?

kako se zove?... onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga! Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš? Sad i moja mati skoči iz kreveta: — Đorđa Radojlovića? — Njega! Sad se moramo vratiti natrag.

Ti misliš: ako ti znaš da se bubregom ne diše, a, opet, da se u mozgu ne pravi žuč — da znaš sve i svja? Usiljavao sam se da „dođem u vatru”.

Ti misliš: ako ti znaš da se bubregom ne diše, a, opet, da se u mozgu ne pravi žuč — da znaš sve i svja? Usiljavao sam se da „dođem u vatru”. Ali kad pogledah Jocu, ja se začudih.

Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš — beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu.

Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut! Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet.

Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejači, proklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekake izelice iz mog dobra

Onda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo, i mehanički prošaptah: „Bože, znaš ono za babu!” I opet: „Bože, ama ubij onog Zelenbaća!” Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe.

— Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila? — Ne znam — reče stvorenje. — Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće? — Svašta! — reče stvorenje glupo se smešeći. — Pijete li vi rakiju?

— Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila? — Ne znam — reče stvorenje. — Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće? — Svašta! — reče stvorenje glupo se smešeći. — Pijete li vi rakiju?

— Ne daj bože! — Ama Velinka veli: opio se, pa psovao i pretio da hoće da ubije Vilipa Maričića; jer on, znaš... obilazi tamo. — Nuto-de! Baba se zamisli. Najzad odgovori: — Ja ću već pomenuti đedi; da vidim šta će on reći!

— Bog s tobom! Kad Radojka posle sve ispriča đedi, on se zamisli, zamisli. Najposlije mrdnu obrvama: — Znaš, snaho, sve je tako! Ama ja sam slušao od starih ljudi da ne valja deci kvariti taka posla.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Ne znaš ko je deblji, pop ili popadija. I jedna i druga popadija izgleda mala, široka a temeljna kao ona figura na gospodin-notar

— veli, a izmakao ispred popa. — Pa šta sad da radimo, brat-Arkadija? Pomagaj, ako boga znaš, — reče jako zaduvano pop Spira kad stigoše u portu.

Dođe mu tako pa se usići, ne znaš ni zašto i ni krošto, pa neće da izbija po nekoliko dana; zaćuti kao da se sa svima u kući posvađao.

— Moram, slatka, — veli joj gospoja Sida. — Sutra moramo ranije ustati, da ispiramo i razastiremo; nakupilo se ne znaš kud pre... a morala sam danas da prekinem čerez petka. — Onda niste trebali ni dolaziti!

— Melanija, prijatno spavanje! — veli joj Jula. — Nemoj da snevaš štogod strašno, znaš... što smo razgovarali... — No, no! Ta dosta već jedared, čegrtaljke jedne, — veli pop Spira. — Pa laku noć!

Prava idila; divna idila seoskog gazdinstva! Ah, čega ti tu sve nije bilo! Jedan spahiluk, jedno bogatstvo, pa ne znaš gde pre da se zaustaviš okom i pogledom! Domaćin i gost se zaustaviše na avlijskim vratima pa se nešto razgovaraju.

Juco, dete moje, idi u kujnu, još malo pa treba večerati; znaš da tata vole ranije da večera. — Juco sine, pa kad već ideš, donesi nam po jednu rakiju, ako vas smem, to jest,

A šta ti sebe sravnjavaš sa šnjim? Njegova konštrukcija i tvoja — i bijaše! — E, nije nego još nešto... Konštrukcija! A znaš li ti, Sido, da su mršave nilske krave pojele debele?! Gledam ga samo, kako se tu cifra! Ne poznajem ja bogoslovce!

— S tim se nije šaliti, — produžuje gđa Persa. — Ne znaš, ti, râno, onu matoru beštiju; nije to ništa u nji’ovoj familiji... ’Ajd’ već, vidiću šta ću! — teši se gđa Persa.

— Ne marim ti ja za te pokenese i nokenese, kako li ih zovete! Nikad ne znaš šta si izvadio! Tražiš i ’oćeš belo meso, a kad razviješ, a ono šija s glavom!

— Melanija je bila malo sanjalica i sentimentalna; a Jula onako, ne znaš ni sam kako da kažeš, onako obična. — Jula je pevala najradije: »Niči, niči, krine beli«, a Melanija od srpskih: »Ko

— zapita pop Ćira. — Ta ništa, zaboga; naljutila se gospoja Sida što sam je dvaput ponudila kompotom, a znaš je da je uvek taka kad su vrućine i kad joj muve dosađuju. — Bože! Pa zar zato? — Ah, božanstvena pesma!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu. — E, pa dobro, dobro. Ali znaš, da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca? — Imam. Skupila sam nešto. — Radosno ga dočekala ona.

— pitaju je žene. — Zar te nije strah što si sama i to tamo u Kale, u goru? I to još noću sama?! A znaš — vuci, pa ajduci, seljaci... Ubiće te. — Ne, — brani se ona. — Niko me ne dira. A noću ja i ne spavam.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Ne znam ništa o tome. Popa zove popadiju. — Znaš li ti što o tome kako je naša Jelka udadbu Savkinu ugovorila? — Ne znam ništa. — E, pa dobro, gospodar-Čekmedžijiću.

— Još ni to ne znaš! Inkognito! — Da, inkognito! Vrag zna, već sam pozaboravljao te francuske reči. — Sad nemoj zaboravljati takvo što,

No, molim vas, frajlice, znate li što srpski svirati? — Bogme, ne mogu služiti — ne znam. — Ta šta ne znaš! Kako si onomad lepo svirala! Moraš svirati!

Ako što čuješ za Čekmedžijića, nemoj ništa verovati, mi samo šalu s njim provodimo; treba mi takav neotesan grk! Znaš da sam ja uvek za vospitanje i karakter davala. Oh, dođi mi, dođi, jer će se inače moj život prekratiti . . .

Čika-Gavra se, opet, sa Čekmedžijićem u bircauzu razgovara. — Dakle, znaš šta je u stvari? Mati kaže da ona pristaje, a nada se da će i kći pristati. Šta misliš? — Samo da je malo mlađa.

Dotle se i Marta obukla. Gledićka dođe k njoj, pa i sama haljinu oblači, jer je imala samo kućevnu odeću. — Marta, da znaš da su ovo prosioci. — I ja bi’ rekla, jer su tako ulickani. — Đavo, braca Gavra!

— Ujutru prvi ustane čika-Gavra, pa budi Čekmedžijića. — More, Ljubo, ustaj! Znaš, da ne kažu: „Gle mladoženja, pa kako docne ustaje!” Ljuba se budi, tre oči. — Ala mi je teško ustati!

No, Alka, tebi se čudim. Ti si rada bila za njega poći, al’ on, znaš, erdeljski je tanjir, sa obe strane može se jesti, dakle ne verujem mu; jer to nije ni lepo, okrenuti leđa, a sad opet

Ja ma kakve da obučem, svet drži da su skuplje. I moje belenzuke drži svet da su skuplje od tvojih. Sve to čini rang, znaš, a ti si u rangu za jedan stepen niže. To Mica reče kao iz šale, ali Alka oseća.

Bekrija, kartaš, noćnik, okukao je u kavani. Marko mora po njega pandura da šalje; brani ko za njega. — Ćuti, Mico, znaš šta kaže Nemac: „Wer schіmpft, der kauft”. Zato se rado s njim ispod ruke iz crkve pratiš.

— Tako je, — upadne Marko. — Sad čuj informaciju. Prvo i prvo treba da znaš, Milivoje, da ću ja sam sve izrađivati, a ti ćeš samo ime nositi. Je li tako? — Jeste.

Ja ću se po tom vladati, a preča mi gospoga Mica, neg' Alka, koju ja kao jurat nisam hteo za ženu. Punctum! — E, sad znaš na čemu smo. Ja ću već sutra gotov biti sa akcijom, tužbom, a ti ćeš posle sudu podneti. Bez mene nemoj odgovarati.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

To znaj; to dobro znaj, i čuvaj se! Seti se mojih poslednjih reči. Ti i ne znaš koliko ih je ovamo ostalo zdravih... A sad, evo ovde... vidiš evo ovde spustila sam svoj goreći poljubac za tebe.

Nit' živi jadno, nit' mre. Sad zapomaže i moli za oproštaj: ne žali, veli, pare, ako Boga znaš, idi kod sviju lekara.

— Koliko ima godina? pita važno ogreѕѕe. — Pa šesti razred, šesnaest i sedamnaesta. — E znaš šta, crna drugo, gledaj ti sebe i ostani poštena kao što si bila. A njoj, kad čuješ gde je, pošlji konopac da se obesi.

je milujući njenu bujnu plavu kosu gledao u one bezazlene i pametne oči i mislio: „Ti divno, milo stvorenje, ti zaista znaš da voliš.

beži, beži, beži Jurišiću beži gde znaš! On jurnu na polje. Tamo u daljini, iza visokih modrikastih talasa Babe planine, kroz rascepljenu oblačnu zavesu, jedan

Oprosti mi. Ja neznam šta govorim. Ali ja sam htela da, ti sve znaš o meni, da budeš u toku svih mojih misli i senzacije, svega što sam preživela, zato ti govorim.

— Mala Žana iz Klermona? Pa nju je već prihvatila mlađa generacija. — Lažeš. Još te juri po Parizu. — Znaš li šta? Oženi se pa se razvedi. — Ne, ne treba, to nije potrebno. Dovedi je ovde, sama će da pobegne u Francusku.

Afrika

Pitam ih šta je. Neki mladićki glas objašnjava da je grijon pevao: „Ti si čovek, ti si beo, ti si dobar, ti si hrabar; znaš šta treba, šta ne treba, tvoja je cela zemlja, tvoj je vrhovni fetiš. Ti si tako visok da si viši od sviju nas!

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Kako ći lebac sam da si jedi? Ko je lebu dirao? JUCA: Šta ja znam, zar je malo u kući? JANjA: Ne znaš, škilji, a što si gazdaricu? Što sam ti uzio, da čuvaš kuća, ili da glediš na penćer, na mlado oficir?

JUCA: Bila sam napolju. JANjA: Napolje, napolje? Ko e slušio moja špekulacija? JUCA: Ja ne znam. JANjA: Ne znaš, škilji! A ko e šuškio na moja vrata? JUCA: Zaboga, u sobi nije bilo nikoga! JANjA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe!

Koja na to ne gledi: mala, visoka, suva, debela, ona nije ništa. Da treba pravo ići, to znaš; no najlepše ćeš pravo ići ako ugneš krštine unutra. Što više, to bolje. KATICA (probira): Bogme lepo!

PETAR: Šta veliš? JANjA: Si čini gluvo! Novci daj, kad ti kažim lepo! PETAR: Pa plati mi, de, kako znaš! Ja sam zadovoljan. JANjA: O, čekaj ugursuz, idim da ti dam na magistratu, da ti obesi, znajš?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Varvara je imala lik kipova koji se, kao u nekom snu, smeše. „Petre! Ajde! Ajde! Vrime je! Triba ustati. Znaš da će Pavla da vode!“ Ona je govorila, kao što razmažena deca govore.

“ Njegova žena, na to, strča sa čardaka i poče da ga hvata pod ruku, preklinjući: „Đurđe! Dece ti! Ti da mi ćutiš! Znaš da si srditko! Ako digneš ruku na profoza, ni Pavlu neće biti života!

„Ana će da ti kaže, serdce! Ti znaš da je ta tvoja Rosija daleko, a da su u mene sitna deca. Ali, ja sam, da se ide.

Ta kako da ne znaš! Bratanica je popadije Živke, sestričina naše babe Milke, lele mene, Trifune!“ Međutim, Trifun pogleda, ozbiljno,

Ko nas je terao, da hitimo i ovako putujemo. Nismo mi, Isakoviči, kao što znaš, ni u prošastim našim mestima srećni bili i lako i soveršeno boravili, pa smo, ipak, prošli.

Znam ja šta meni žele, oni. A šta ja, njima, želim, od kako sam saznao za se, to ti znaš, a ne mogu reći pred decom.“ Zorič je nemilosrdno trošio, putem, a naredio da troše i njegovi ljudi.

Esmo li videli onu Birčansku, ili nismo – kako ti na krilu sedi? Valjda si kod nje veliki ogn raspalio – sam znaš.“ Čestnjejši Jurat Isakovič našao se u čudu, kad mu supruga to očita, pred svima, a jedva je uspeo da je nekako smiri.

On jedva čeka, svakako, da ih vidi. I poseti! Đurđe je pomilova. Poče mirno, i nežno, da je u obraz ljubi: „Ti znaš šta te čeka. Da rodiš. Pa u pamet se. Da nas, na veki, Nečastivi, ne razlučajet! Pa ćeš reći, gle!

Petar je, tih dana, od radosti, od veselja, bio kao poludeo. Nije dozvoljavao ženi da mu sina povija. Kaže: „Šta ti znaš, dete senatorsko? Ja ću da ga povijem, kako se deca naša, ot varoši Savske u Belgradu povijaju!

Petar se sećao kako mu je Stritceski ponavljao, pri rastanku: „Lepićeš ti mene od blata, kad bi to mogao, proklet, da znaš, bio!

Teodosije - ŽITIJA

I odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu: — Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti.

Ti sam znaš da si ti roditeljima i svima nama nada sa Bogom i uteha. Ako li što protivno pomišljaš, i nećeš da pođeš s nama, prisilić

,Gospode sila, koji sudiš pravedna dela, koji iskušavaš srca i utrobe̒, ka tebi otkrismo opravdanje naše. Ti znaš kako ništa lukavo ne učinismo ovome. Da vidim odmazdu što dolazi od tebe na ovoga!

Sva, dakle, zemaljska dobra za koja znaš u nas su tvojim molitvama. Ako koje od njih voliš, donećemo ti! A sveti će njima: — Nijedno od onoga što se sada u nas

Ti znaš da pored Boga još samo tebe i nu za utehu duši svojoj imam. Ne ostavljaj me, molim te, da od plača smrt ne okusim zbog

Ustavši na molitvu i klanjajući se govoraše: „Gospode, ti sve znaš, i ti znaš srca mojega žudnju za tobom, da iz ljubavi prema tebi i sada ovu sestru moju samu u pustinji ostavljam, jer

Ustavši na molitvu i klanjajući se govoraše: „Gospode, ti sve znaš, i ti znaš srca mojega žudnju za tobom, da iz ljubavi prema tebi i sada ovu sestru moju samu u pustinji ostavljam, jer hoću da ničim

O, ravnodušnosti tvoje prema nama, oče! Anđele na svoj pogreb primiti hoteći, nas kao grešne odagnao jesi, iako dobro znaš da si time Mnogo ražalostio one koji tebe ni malo nicu ožalostili“.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— A i ti, dragi prijatelju, ne mrdaj mnogo njuškicom ispred mog nosa, jer, znaš kako je, mogu se ja ovako u mraku zaboraviti — iskreno priznade mačak.

— Mačak lav i Miš prorok! Vau, koliki su i kakvi su! — Kakvi, kakvi?! — prepade se Kruškotres. — Bolje ti je da ne znaš! — plašio ga je Šarov. Mogu ti samo toliko reći da je Mačak lav juče rastjerao čitav jedan vašar i opustio cijeli grad.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

šta je I kroz mene ko da teče srž Neka hladna srž Ne znam ni ja Ko da ponovo sve počinje Nekim strašnijim početkom Znaš li šta Umeš li ti da laješ VI.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

MILE (gleda u sat na ruci): Pre deset neće ni stići u kancelariju. RINA: Tvrdiš kao da pouzdano znaš? MILE: Znam kao i ti što znaš. On u ovo doba, pred odlazak u kancelariju, uvek svrati kod Lidočke na kafu.

RINA: Tvrdiš kao da pouzdano znaš? MILE: Znam kao i ti što znaš. On u ovo doba, pred odlazak u kancelariju, uvek svrati kod Lidočke na kafu.

XIV NOVAKOVIĆ, PREĐAŠNjI NOVAKOVIĆ (ulazi uzbuđen): Zaboga, zaboga! RINA (pohita mu u susret): Ti znaš? NOVAKOVIĆ: Sad na putu, sreo sam se sa gospodinom Tadićem i on mi kaže: video ga je, razgovarao s njim.

ANTA: Opet! Kazao sam ti da sam na tu reč osetljiv. SPASOJE: Hteo sam, znaš, samo da izložim sve posledice. Ali ima jedna koja je teža od svih. To je gospodin Burić.

Doduše, ona se nosi mišlju da sve svoje imanje ostavi nekoj humanoj ustanovi; sve matore devojke, znaš, boluju od humanizma, ali ja mislim da će ona voditi računa i o tebi. VUKICA (odlučno i kapriciozno): Ne trpim je!

VUKICA: Molim! (Ode.) III ANTA, SPASOJE SPASOJE: Jesi li ga pronašao? ANTA: Jesam! Nije on, znaš, saradnik koga lista ili da ima svoj list, pa da ga možeš lako naći. SPASOJE: Nego?

SPASOJE: Nego? ANTA: On je onako, dođe mu kao neki leteći novinar; on veli da je publicista. Piše, znaš, onako, ispod ruke. SPASOJE: Pa takav nam i treba. Znaš li mu bar ime? ANTA: Da, znam! Mladen Đaković.

Piše, znaš, onako, ispod ruke. SPASOJE: Pa takav nam i treba. Znaš li mu bar ime? ANTA: Da, znam! Mladen Đaković. Kažu, niko kao on ne zna napisati tako oštro i strašno da se onome

ANTA: Bože, sačuvaj. Učinio sam toliko da ga pronađem, ali, pravo da ti kažem, ne želim da se ja pletem u stvar. Ti znaš dobro da sam ja preskočen, pa zašto onda da se sam poturam pod sekiru?

AGNIJA: Htela sam da te pitam, znaš, za to odlaganje venčanja. Znaš li ti da se to napolju vrlo rđavo tumači? SPASOJE: Šta se mene tiče kako se napolju

AGNIJA: Htela sam da te pitam, znaš, za to odlaganje venčanja. Znaš li ti da se to napolju vrlo rđavo tumači? SPASOJE: Šta se mene tiče kako se napolju tumači!

VUKICA: Nisam htela da vas uznemiravam. AGNIJA: Ali zašto, zašto, kad znaš da je spremanje svadbene opreme moja najmilija zabava?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš. - Znam. Tata će te ubiti kad dođe! - Skupila je usta, a oči su joj postale malo crvene pri krajevima, dok me je

- Neće. Izmislićemo nešto, Vesna. Ti i ja, znaš? - dodao sam. Ona samo klimnu glavom i ja sam mogao da budem siguran da će ona doveče podeliti šamare sa mnom.

„Klinderu!” govorila joj je. „Šta ti znaš?” Sada će joj moći reći da zna: to nije ništa naročito, to s ljubljenjem. Mislila je da će dunuti vetar, Tisa početi da

Nije se desilo ništa, bar je ona, Rašida, ubeđena da nije. - Još su ti usta vlažna, znaš! - Znam. Ujela si me. - Ujela?

Profa me izbacio i to je sve. - A posle? Šta je bilo posle. Vesna je javila da se nisi vratio kući. Tražili smo te, znaš? - zatresla je svojom zlatnom glavom, a meni se učini da joj svici iskaču iz kose.

Mita se slaže da bi to trebalo da bude dugačko i onakvo - Ataman oliznu prste - znaš već kakvo pismo? Mita joj svako jutro donosi novine i mleko pa može da ubaci pismo i poneki cvetić, ti nećeš imati

- Ti ne znaš kakav je on čovek bio pre onog pada - rekla je, a oči su joj bile modroplave i raširene. Stanika je govorila da Nedin

To mora da je jače od njih, govorio sam sâm sebi, sve dok nisam pogledao u Nedu i setio se majke i Rašide. Sada sam znaš: Neda i Rašida biće varane dok ne nalete na nekog druga direktora kome će ono što bi drugi mogli govoriti o njemu biti

Upitah je šta je sa ježom, ali se ona namršti još jače. - Nisi ga valjda pustila, ako Boga znaš? - raširio sam ruke. - Sama si pričala o pacovima. - Nabavićemo mačke. One su navikle da budu zatvorene.

To. Ti znaš! - Ne znam! - rekao sam. - Ne laži! Znaš. Ja neću to što ti hoćeš. - Reci mi šta je to što ja hoću? - povukao sam

To. Ti znaš! - Ne znam! - rekao sam. - Ne laži! Znaš. Ja neću to što ti hoćeš. - Reci mi šta je to što ja hoću? - povukao sam je k sebi a ona je nakostrešila laktove i

Ruka koju je držala u mojoj bila je suva i vrela. Rekoh joj da ćemo ići auto-stopom. - Ti znaš šta je to? Potrebno nam je samo da napravimo ruksak, nešto kao šator, porciju za jelo, nekoliko konzervi i termos.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Ja sam već tako naučio, da bez posla živiti ne mogu. — Pa dokle ćeš tako živiti? — Dok mogu raditi; znaš ko je kako živio, tako mora i umreti. — Pa već i tvoj Pera skoro će te zamenuti.

— Ala si gi baš veliki đavo, Čamčo, tebe bi trebalo za đenerala načiniti! Čamča ćuti, pa opet nastavi: — Znaš šta bi sad dobro bilo, Sofro! — Šta? — Da dođeš k meni, sazvao sam društvo, pa da se malo kartamo.

Milane!... Zovite Milana. Viče šegrta. Milan dođe. — Da znaš, sad ću malo otići, a ti pazi; vino neće do večere prolaziti, ali opet nešto ću ti ostaviti, ako ko uzište. Hajdmo!

Kada trguje i putuje, onda opet želi kući i planira kakvu će veliku gostionu I kavanu načiniti. Nepostojan duh. — Znaš, Sofro, šta bi’ ti rekao? — Šta? — Hajd’ s čim god da šlekuliramo. Šta će ti ta bakalnica?

— Jesam. Gospodar gleda ga napreko; Milan strepi. — Još jedared ako te uhfatim, oteraću te, znaš! Gospodar Sofra bio je strog, ali pravedan prema mlađima.

Gospodar Sofra pozove gospođu Soku na „sovjet“ u paradnu sobu. Sednu, pa gospodar Sofra započne: — Znaš, Soko, imam s tobom važnog razgovora. — Pa govorite šta ste radi.

Ti znaš kako sam se oženio, valjda si čuo. — Čuo sam. Tvoja Soka je bila u varoši najlepša devojka, momci su se za nju grabili,

— Pa to je sve, drugo ništ’ ne znaš? — Više ništa, samo se čulo, da je siroma’ Đoka Miloradović prosio, pa je onda umro.

— Više ništa, samo se čulo, da je siroma’ Đoka Miloradović prosio, pa je onda umro. — Ne znaš ništa, ja ću pripovedati kako je to bilo.

Krečar se vrati, i već vino nose. Gospodar Sofra produži. — Dakle da ti ispripovedam. Kao što znaš, učio sam i tabakluk i trgovinu.

pelivan, ne mogu ti iskazati kakva je to devojka bila; kad je glediš od glave do pete, da si gladan, nasitio bi se, ne znaš šta je lepše u nje. Pa obučena ne na visoko, nego srednje, a sve dobro stoji.

Kad se malo podgrejaše, dođe domaćinu volja da se malo popeva. — Ded, Lenka, popevaj! Znaš one moje. Lenka je već znala šta otac želi, namesti malo usta, pa započne. „U mjestu prijatnom, tihoj pustinji”...

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

se prava ludnica, po kojoj trče vojnici, konji, matori kavaljeri i polugolišave žene, dvorski oficiri i zanatlije, nit znaš zašto, ni kroz što.

Tako započe, bez nekih naročitih priprema, da gine i umire Podunavski polk, na Rajni, nit znaš zašto, ni krošto. VII TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM KORAKOM

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Treći da sahrane staru majku. — Sirota starica! Ti je znaš? Helen i ja smo je zvali dođe u Pariz i živi sa nama, ali nije htela… Znam da nije htela. A znam i zašto.

— procedi Pufko. — A i odakle nam lova? – Jedino bi nas čudo moglo izvaditi! – Samo čudo. – Čuda se dešavaju... Znaš li kada? – Kada? — uleće naivni Bel Ami, osmi put u toku dana. – Nikada! — kaže Pufko u nastupu sumanutog smeha.

mi se dopadalo ono mesto kada Princip puca govoreći sa papučice automobila: »Došao si Bosnu pohoditi, srpski ne znaš dobro govoriti, Evo Tebe naša gramatika, iz mojega avutomatika!

– Šta radiš tu? – upita devojčicu. – Ne mogu da spavam... — odgovori dete. – Znaš li koliko je sati? Devojčica nije znala. Bilo je tri i pet. – Hoću da mi završi Pepeljugu!

« – Znam! — reče devojčica. — Tako se rodila Snežana! – Pa, kad znaš, zašto onda lepo ne zaspiš? – Hoću da legneš pokraj mene!

One će ti verovati. »Smršala si... Prolepšala se!« Zavidiš im, ali znaš: nema više povratka, nema, nema, a onaj dan kada će te otpisani autobus čekati na trgu neodgodiv je, sve bliži i bliži.

— Neću kapu, neću kapu! — vrišti dete. — Ići ćemo tatinim autom. Tata ima auto, znaš? —Taksi, srce... — ispravlja je nežno majka. —Šta je to taksi? —Automobil koji stoji pred železničkom stanicom...

Žena se osmehnu: —Onda sigurno znate i koga je sve dovodio ovamo? —To više nije važno! — prekinu celu stvar čovek. Znaš—reče—on godinama igra na prognozi! Jesi li dobio šta u poslednje vreme? — U ovom kolu devet pogodaka!

O.K? —Šta ćemo popiti? —Piće! — ispravi se postiđen. — Piće za mladiće! Oh, Azra, da znaš koliko sam mislio na tebe!

), i to i sa jedne i sa druge strane... Čim se jedna palačinka isprži... —Još si lepa, znaš? —Zar? Čim se, dakle isprži, viljuškom je izdrobiti u istom tiganju...

– Dobro. Ako je nisi napravio samo za sebe, za koga si je onda zidao? – Za decu, ako već hoćeš da znaš! – Pa, gde su deca? – Ovaj put slučajno nisu išla sa nama, jer je Ljiljana otišla sa školom, a Peđa ima...

Ni onaj tamo... Slučajno, decu tvoja kuća uopšte ne zanima. Letuju pod šatorima kao probisveti, samo neće kod tebe. A znaš li zašto? – Baš bih voleo da čujem? – Zato što si ogavan egoista, diktator, i što si dosadan... Da nabrajam dalje?

Matavulj, Simo - USKOK

Kao što znaš, dodijalo mu bješe mijenjajući gospodare, strahujući za svoju siromaštinu i kulučeći vojskama! Znâm da onizi naše vjere

Ima u ćesarovini još: Talijana i Nijemaca, od kojijeh je i sâmi ćesar. — A sve li znaš, jadove, đavo te znavao! — reče Pero Purov.

rekoh, ono su ti sve običaji naši, ali u mene je to polovno, prešno, kao mimogred, jer smo korotni, kako mi kažemo... znaš, u žalosti, jer mi mlađi sin pogibe u četi ima dvije godine, a još nije osvećen! Knez huknu i obori glavu.

Jer, ti znaš, za svakijem svojijem rane su pored srca, a za đecom posred srca! I to bješe milosni pomen đeci, ali, tvrda ti vjera,

Da ti znaš šta sam je očekivao noćas, na što sam bio spreman! Hvala neka je milostivom bogu, što učini da me ti udesiš na mome

Valjda je slučaj bio da se tijeh trenutaka to isto dešavalo i teti. — A znaš li, Janko, da ovaj pikolo grdov hoće da se ženi? — zapita djed. — Tako!

? Kad je još to bilo!? A-nu, sjedite, pa zborite! — Nećemo no ovako — povrnu starac. — Ti znaš da se na večerašnji veče ne dolazi na posjed, no da ima biti druga rabota! Mi smo umolnici!

— Ako je tako, evo ću i ja vas slušati gologlav! — reče on i skide kalpak. Mrgud nastavi: — Ti lijepo znaš, sinovče, da je tvoja radost i naša radost, da je tvoja žalost i naša, da, kao što nam se ne bi dosadilo uz tebe se

“ A ima i još jedan razlog. Kao što znaš, ovijeh dana udajem unuku, Anđu Rakovu, u dobre ljude, pa nijesmo radi da je gluho ispratimo i da nam novi prijatelji

Kad on svrši, Mrgud opazi: — Valaj, pravo imate što se sprdate! I đeca su ih sjekla! Znaš, Janko, da je sinovac vladičin, Joko Perov, posjekao dvojicu tijeh uskogaća, pa mu danas u plemenu zato ne daju mira,

Tu je prednjačio Joko Dragov... Krcun objasni Janku: — To je, znaš, bio stariji sin knežev, soko kakav se rijetko rađa! — Soko, bogme! — nastavi Stevo.

kako se ono zvaše, Stijepo? — Toliko ga bog prizvao! Znam li ga ja! — reče Ćoro. — E, znaš vaistinu! Onaj najveći doglavnik Napoleonon, onaj što je glavio stanak s vladikom na Trojice, pa mu mi ne dadosmo da

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Da niste vi, bio bi drugi. Koliko je nji ištu ti, Bože, znaš; no ja sam njenim roditeljma obećao da ću naći priliku dobru. Imam li pravo?

OTAC: Ti znaš, odkad se pokvari ono što nisam pre venčanja položio novce, odbiše se ljudi. MATI: Ti si mu davao vekslu.

Da mi je da se devojka otisne, kanda bi se rodila. OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro. MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje. Pomisli samo kako bi izgledala da joj nisi kupio fališan zub.

OTAC: E, šta ćemo! Čovek dok je živ sve se jednako muči: malo rānom, malo oko stoke, trgovina — ti, Bože, znaš. Ali šta znamo, kad čovek ima dece, treba da se stara. PROVODADžIJA: Tako je bogme. (Mladoženji.

MATI: Ja mislim da zovemo i kuma Marka. OTAC: Šta će ti taj? MATI: Ta znaš, dobar je na jeziku, ako ovi okupe za novce. OTAC: Pa radi kako znaš. (Odlazi.

OTAC: Šta će ti taj? MATI: Ta znaš, dobar je na jeziku, ako ovi okupe za novce. OTAC: Pa radi kako znaš. (Odlazi.) MATI (sprema s astala): Dobro je, dobro je. Fala bogu, kad se svrši. - Julka!

Dosta si braću služila. KUMAČA: Ta. - A gdi je Julka? MATI: E - Julka ti se zabunila. Znaš kako je. KUMAČA: Ostaću da joj pomognem. Samo da javimo mami. MATI: Bogami, baš dobro.

KUMAČA: Bre, blago tebi, kad se udaješ! DEVOJKA: E, blago da! More, dok si devojka, bar znaš što živiš; a kad se udaš, bogzna kako će te muž držati. KUMAČA: E, mani vragu, opet je bolje kad si udata!

mu u kuću uđete: svašta dosta, vinogradi, vodenice, pet stotina jutara, to jest, oraće zemlje, tolika rana, ti Bože, znaš. Bićete prva, to jest, gospođa. DEVOJKA: Jeste li bili s tatom? PROVODADžIJA: On sve zna, to jest.

DEVOJKA: Nisam. MATI: Tako treba. Devojka mora da se onde pokaže ravnodušna što joj je najmilije. Nego, znaš šta je? Od tvoje svadbe neće, čini mi se, ništa biti. DEVOJKA (žalostivo): Zaboga, mamo, zar da ostanem ovako?

TETKA: I u kartama stoje novci. DEVOJKA: Kazivao mi je provodadžija. MATI: Tako, ćerko, tako; znaš kad se onda pokvarilo, bili smo svi kao ubijeni, pa kako bi nam bilo da se opet sluči.

ŽENA: Ti si moj medeni Svetozar. MUŽ: Odlazi, kad ti kažem. ŽENA: Milo mi je kad sam kod tebe, znaš? MUŽ: Znam, znam; samo me ostavi. ŽENA: Šta ćemo danas kuavti? MUŽ: Kuvaj što oćeš. ŽENA: Al’ šta ti rado jedeš?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Naravno, značaj prvobitnih, dečjih utisaka i uzbuđenja presudan je za poetsko doživljavanje sveta uopšte. „Da, što znaš u detinjstvu — znaš za ceo život, ali i što ne znaš u detinjstvu — ne znaš celoga života”, zapisala je Marina Cvetajeva.

„Da, što znaš u detinjstvu — znaš za ceo život, ali i što ne znaš u detinjstvu — ne znaš celoga života”, zapisala je Marina Cvetajeva.

„Da, što znaš u detinjstvu — znaš za ceo život, ali i što ne znaš u detinjstvu — ne znaš celoga života”, zapisala je Marina Cvetajeva.

„Da, što znaš u detinjstvu — znaš za ceo život, ali i što ne znaš u detinjstvu — ne znaš celoga života”, zapisala je Marina Cvetajeva.

Jedan od dečakovih rođaka-sanjara ovako govori o tajnama zemlje i sveta oko nas: Šta ti, bolan, znaš što se može naći ovamo gore ... Možda kakva starinska stvar, kakva ruda, pa i samo zlato...

proleće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo, pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio. (Bašta sljezove boje) To plače samo zlo postojanja, nadvladano lepotom.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

MILČIKA: Meni je bilo zbog partije. NANČIKA: Ako Srblji dobiju, prvi će u varoši biti Žutilov; a kod Madžara znaš da je morao ostaviti službu. MILČIKA: Kad su ovi dana madžarski oficiri davali bal...

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

»Što ne znaš srpski, metni slavenski; što ne znaš slavenski, metni srpski; a što ne znaš ni srpski ni slavenski, metni kako ti

»Što ne znaš srpski, metni slavenski; što ne znaš slavenski, metni srpski; a što ne znaš ni srpski ni slavenski, metni kako ti drago (što ti prije na um padne).

»Što ne znaš srpski, metni slavenski; što ne znaš slavenski, metni srpski; a što ne znaš ni srpski ni slavenski, metni kako ti drago (što ti prije na um padne).« Karadžić najodlučnije ustaje protivu toga.

Sremac, Stevan - PROZA

— The, to je tvoja stvar — veli mu šef. — Pa će i gospodin Todor, šef, da se malo proslavi. Znam i neke njegove, znaš, onake stvari... — Pa molim te, Jovo, — umiruje ga Toša šef — pa ti to meni, ka’ da sam ja ministar pa te ja otpuštam.

Ama će da se sve ruska pod zubima kad ga onako pečena s mraza donesem! Zato, nikako drukše nego da mi dođeš, pa da znaš šta je pečenica. A slobodno, čikam svakoga sovjetnika ako njegova pečenica bude ovakva! Pogle, priko! A?

I to kakvog ćurana! Ne znaš šta je veće, ćuran ili prase, a kad vam kažem da je prase bilo od sedam i po oka (bez džigerice i droba, od koga će

— Zove me ovaj moj komšija na ručak — veli Jova zadovoljno čisteći kremenjak. — E, moj komšija, mislim se ja, da ti znaš kakav je delikates moja pečenica, ne bi me zvao, nego bi i sam došao da ga čalabrcneš malo. — Ama ti baš pališ, priko?

— Slušala sam već sto puta te tvoje istorije. — More, ne znaš ti ni stôtu čest, iako si slušala! Da ima ko da sedne pa da beleži! A ja da se majem pod starost, nema, priko, smisla!

— More, šali se, šali čovek. Dobar čovek, voli me što sam šaldžija. — »E, Jovane, Jovane, tek će mi reći šef, mnogo znaš, mnogo ćeš i patiti.« »Ama, i patio sam i patim jednako, gospodin-šefe« — velim mu ja.

Kakve gospoje! Šta je ova gospoja Katika, Kristijanova žena! Ti ne znaš to, priko, ne ide ti u glavu, nisi bio vojnik... — O molim, molim, priko! — brani se polaženik.

— Zar ti meni to! Tvome Jovi! Vidiš li, more, onaj pištolj? Sad ću ti ga skresati u čelo! Ti mene znaš! Kad me na ovom stepenu vidiš — mani me! Ja sam zver u piću. I »zver« se zaljulja i umalo ne pade sa stolice.

— Pobratime — viče polaženik — pobratime, nemaš, bre, boljeg prijatelja od mene! A znaš li, bre, životinjo, da sam zvat danas kod gospodina načelnika, pa nisam hteo da idem, izvinio sam se lepo.

Da vi’š, priko, kako peva! Ti valjda nisi to ni znao! Ume ona žestoko da peva! Otpevaj mi baš onu, znaš, zbog koje sam te i zavol’o.

Kad primim tu sumu, odmah ću isplatiti celu mjenicu. I ja ti, priko — ti znaš mene! — ne marim za to trčkaranje i prolongiranje. More, žebračka posla!

Ti ovde, a Kaja će na leđa menice da se potpiše. Raspitao sam, pa mi kazali da ima prava da se potpiše. Kaja je, znaš, delovotkinja, to jest delovođa, u ovdašnjoj Ženskoj podružini i ima trideset dinara mesečno, zato i njen potpis vredi,

Radičević, Branko - PESME

Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela, Ali ne znaš, mila, Šta pre od milote, Jer si tako sila Videla krasote.

Al' najstarij' uši naroguši, Okrete se da me nogom bije: „Znaš da nosim ja prosvѢщeniє?“ Sit ga s' tedo onda da namlatim, Da mu napred velje trude platim, Ali zatim pomislim

starac, milo mu bejaše, Pa ovako dalje beseđaše: „Ta ja i on kâ braća smo bili, Zajedno smo nekad Turke bili. Znaš li ono — al' bilo je davno, Dvaest leta sad će biti ravno, Ti si onda jedva na svet stao, No zacelo veće si slušao

Hej čaušu, ovamo i k meni! Ma ko s' ovo, pobratime, ženi? „Ta Zmajević, da li ne znaš Gojka?“ A mlada mu — „Cveta je devojka, Mila ćerka — no pij, što si stao — De još jednom — pa s Bogom ostao!

1848, u proleće. HAJDUKOV GROB Znaš li ono na polju Kosovu Kad zamagli pa se zakrvavi, Vuk izdade, a Obilić pade, I pogibe naš čestiti Lazo — Tad je

danak, Umiljato kâno vrule jek, Ka izvora što je bistri tek Potekao pa zapao bedno, Pa da ovo nije peva vredno! Znaš li ono kada jednom, brate, Nasrnula ona dvoj'ca na te?

Tebeka divna odonud nestade, A majka mene tvom zlotvoru dade! Ti znaš da beše protiv moje volje. Ne glaj me tako, oh ubi me bolje!

Ne mož' biti, baš nikako, Jera ranjen beše jako, Kako pade, zgledaše ga, Ma ko ono bi kraj njega? Jedan reče: „Ta znaš kuju!“ Ma sad nešto čuju. Pa da nije ovi amo? I odoše brže tamo, Pogledaše, to on nije; Ali de se, de se krije?

“ Ona drkta: „Navek, navek tvoja!“ PREVODI DE STANAK MOJ (po češkom) De stanak moj? De stanak moj? Znaš li Dunav ponositi? Seja Tisa k njemu iti A oko nji divan kraj, Ovog sveta pravi raj. Znaš Srbiju onu drugu?

De stanak moj? Znaš li Dunav ponositi? Seja Tisa k njemu iti A oko nji divan kraj, Ovog sveta pravi raj. Znaš Srbiju onu drugu? Ta Srbija, stanak moj. De stanak moj? De stanak moj?

Znaš Srbiju onu drugu? Ta Srbija, stanak moj. De stanak moj? De stanak moj? Znaš li pleme ono slavno, Još slavnije ne odavno, Kada planu kako zmaj Da sačuva rodni kraj? Znaš li Srbe Vojvođane?

De stanak moj? Znaš li pleme ono slavno, Još slavnije ne odavno, Kada planu kako zmaj Da sačuva rodni kraj? Znaš li Srbe Vojvođane? Kod ti Srba stanak moj.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

i pred svom dečurlijom razgalamio se na učiteljicu: — A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a?! Nije zelen? Pazi ti nje!

u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

— toliko i toliko sati. Ehe, dragi moj, a ti ne znaš ni na koliko si mjesta šupalj, a kamoli što drugo. Djed poučno digne prst.

— Odider vamo. Počeprkao je po svom sanduku, izvadio iz plave hartije Petrakov sat i nepovjerljivo me pogledao. — A znaš ga naviti, veliš? — Znam. — Deder.

Ispod gustih Samardžijinih obrva odjednom prosinuše stroge tužne oči. — Rade, stari pošteni domaćine, a znaš li ti uopće šta je to konj, to ti meni reci, džeko jedna? — Pazi ga! Pa šta ću drugo i znati ako neću to.

Konj je Rade Ćopić, to si i sam kazao. — E, vidiš, pobro, da si bacio čifte u prazno. Nije tako. Ne znaš ti, moj dragi, šta je konj, odmah se to vidi.

— O, ljudi, šta ja ovo jutros čujem! Jesam li ja pijan, šta li? — Da šta si nego pijan. Da ti išta znaš, ne bi se ovako ljutio i propinjao kao jarac. — Kako se neću ljutiti, nikakva vjero.

Djed stuknu od crteža podnesena pod nos i vreknu: — S tijem danas u moju kuću ne uvraćaj. Traži sebi konak gdje god znaš. — Dobro, Rade, dobro.

Svetog Đurđa, znaš. Djed se još više zabezeknu: — Svetog Đurđa na kobili, na mojoj bangavoj Mimi?! E, to ni nekršteni Turci ne bi

Dobiješ tako najmenika koji je bio na situ i rešetu, pa ti ga sad popravljaj kako znaš. Kod jednog domaćina naučio ovo, uz drugog zaboravio ono, a kao za pakost, nit je dobro ono što je naučio nit mu je

— Šta ti je to, kukavče? — Pa eto, krstim se. — Hm, to u tebe nekako zapetljano. A znaš li koju molitvu: Očenaš, Bogorodice djevo? — Ne znam — iskreno priznade čupavi neznabožac s Brdara.

— Ne znam — iskreno priznade čupavi neznabožac s Brdara. — Daleko nam crkva, a vojsku još nijesam služio. — A znaš li makar kako se zove božji sin?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Znam ja Hasanagu. SULjO: Plašim se da ne znaš. Vikao jutros. da mu je ženskinje dovde došlo, da zbog žena ni carevina ne valja, da bi nam bolje bilo da ih nema!

Njegov alat, njegova i rabota! Nisam Hasanaginica pa da se žalim ako i meni ne dotekne. Ali, da znaš, ovo ću da mu upamtim! Biće još nekih pazara, zatrebaće mu i moji groševi! Imaće on i mene zbog čega da pogleda!

Kapalo je iz nosila, kroz platno, koliko sam krvario! Rana do rane, ne znaš kojoj ćeš pre da pritekneš! Je li iko verovo da ću preživeti?

JUSUF: Sad još i kolac! Ali o tvome razlogu ne vredi ni da se govori! Što da ti pričam kad znaš! Pa sam si jutros ženama vojnika zabranio da dolaze! Rekao si, i s pravom, da žene unose nered...

Šeherezada? Biser u pupku? Mnogo ti čitaš i fantaziraš! Od ovog što se ovde zbiva odvoj ti to što o tom svetu znaš! Ovo nije Stambol, nego Trebinje! I tamo nije Bagdad, nego je Gacko! Šta on meni kaže! Žudnja!

JUSUF: Hasanago! Pa ta žena je samo čuvala svoj stid, Kuranom propisan, i u tom stidu je čuvala tvoje ime! A znaš gde živiš, i znaš kako se ime u ovoj zemlji brzo izgubi! Hasanaginica se držala običaja...

Pa ta žena je samo čuvala svoj stid, Kuranom propisan, i u tom stidu je čuvala tvoje ime! A znaš gde živiš, i znaš kako se ime u ovoj zemlji brzo izgubi! Hasanaginica se držala običaja...

Ne ljuti se, ne pričam ovo da te naljutim... Tebe čuva tvoje ime, od starina, a Hasanagu čuva njegova revnost. A ti znaš šta u njegovom poslu znači biti revnosan! On nije imao dokazano ono što su tebi još pradedovi dokazali.

Može li on na ranu da se privije? Mogu li taj ilmi-haber da podojim? Meni dete od sise otržu, znaš li to, moj brate, moj Pintoroviću? Hasanaga mi noćas uzeo dete, a ti bi danas da me udaješ! Kad pre?

Košta to! A plus je i udovica! Šta ćeš sigurnije? SULjO: Ne znaš ti žene. Kad pokažeš da hoćeš, one neće, čak i kad im se iz petnih žila hoće! S njima ti treba do kraja izokola.

Slatka je to računica! AHMED: Paz da ti ne padne sikira u med, mogla bi da se oglibavi, znaš! HUSO: Odlučila Šemsa da se s-skine, i primeni trb-bušne veš-štine!

HUSO: Nemoj da ti pokažem na kom sam mestu rogat! AHMED: To ti svome ćaći pokaži, znaš! SULjO: Tako ćete još i do noževa, budale! Ajde, pusti čoveka! HUSO: On meni da kaže da sam govedo!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A i sam se Dimitrija tome radovaše. Koliko puta on dođe k njoj i pita je: — Todo? — Šta je, Dimitrijo? — Ono, znaš... ’oćeš da se udaš? — Hoću! — A koga ćeš? — pita je on ozbiljno.

— Kola, Dimitrijo! — reče popa kad ga ovaj začuđeno pogleda. — Zar ne znaš da Toda treba da ide u selo? — Hajd, spremi! A Dimitrija se zgrnuo pa ništa ne razume.

Ja ga istina... ali ti znaš bole. Obiđi da vidiš! Mati uzima, jede, i ma da je izvrsno jelo, ona opet stavlja primedbe, kako bi to izgledalo da

Ja i ti zaspimo, a one dve nastave razgovor do neko doba. Pa znaš li — kad dođe zadušnica, dan mrtvih? To je jedini dan kada mati namesti i spremi, kao nikad.

Ne mogu nano, strah me je!... Jesam li ja to smeo? Ne! Zagrejan, potresen, klicao sam „Napred!“ I pošao sam. Znaš li, kad se spremah da idem u drugu varoš radi veće škole? Ti pre nekoliko dana ne izbivaše od nas.

Majka ti se zbuni, pocrvene. I, onako malena, ona se još više zguri i prošapta: — Ne znam, ’adžike. Znaš ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi.

Oh, pa znaš li kad te trgne iz sna moj poljubac, ti se probudiš, brzo se setiš da sam to ja, i onda sva ugrejana, u polu dremežu,

Eto, svršio sam! — Ne, ne... ne boj se ti, čedo. Imamo još. Dao Bog. Ne ljuti se. Oh, što ja prokleta? Ne ljuti se ti. Znaš, kad je čovek star on se podetinji. Ovo navlaš izbegavanje, i izokretanje razgovora još više me ispuni gnevom i jedom.

— Ja tek samo onako rekoh, da znaš. — I to „da znaš“ naglasi. — Znam ja sve, ’adžike — poče majka ti pribirajući se i brišući oči šamijom.

— Ja tek samo onako rekoh, da znaš. — I to „da znaš“ naglasi. — Znam ja sve, ’adžike — poče majka ti pribirajući se i brišući oči šamijom.

Uze, otvori dućan, napuni ga espapom i otpoče da radi. Ali ga đavo natera te se malo zaduži kod Doktora... A on, znaš ga, živa vatra. Koga dočepa u svoje ruke taj više čitav ne iziđe. Malo po malo preklopi mu imanje.

Nagoh se na prozor. — Šta ćete? — pitam ih. — sad ćemo da vadimo mantafu. Znaš li, da i ti imaš? Metnula je „ona“. — Eh?! — i nagoh se jače k njima. — Jes’, jes’!

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Tako su te gresi tvoji postigli; i da nisam se ja zato molio, gorim bi putem prošao nego si. Znaš li kako si sa mnom upravio kadno prođo(h) poslednji put preko Trsta?

Posle šta je bilo, znaš, nije potreba da ti povedam; i da sreća ne donese gospodina Varlaama, prošao bi(h) kud nisam mislio. Eto ti tvoj posao!

No gledaj te mi pošlji za moje molitve jedan salandar novaca; znaš dobro da su molitve za novce. Ako li prenebrežeš, teško tebi!

Kostić, Laza - PESME

„Zar opet bula, budalo stara? Ko će da pati, ko da odgovara? Zar ne znaš, bolan, ne znao boga? Zar ne znaš vole paše čestitoga?

„Zar opet bula, budalo stara? Ko će da pati, ko da odgovara? Zar ne znaš, bolan, ne znao boga? Zar ne znaš vole paše čestitoga?

„Budalo stara, kukavico siv! Samsona — ja — da izdam — omanom?! Šta misliš, dede, ko ti je taj div? Gospodar ti je, znaš li, gospodar, gospodar tvoj, a moj je, moj je — car! Pa kakvom si se poneo pomamom da meni ti, ti meni nudiš dar?!

čuješ li pesme, znaš li kakve su?” delila čuje i delila zna, od opomene spopada je stra', od pomisli se krvca sleđuje, a kamo l' glasa

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Oni car ga stane od toga odvraćati: — Nemoj — veli — da ideš nipošto! Ti ne znaš ko je Baš-Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš-Čelika uhvatio, nego o stani kod mene, ja ću ti

Carević se prepane i počne ga moliti da mu oprosti, ali Baš-Čelik reče mu: — Znaš li da sam ti kazao da ću ti pokloniti tri vijeka?

Onda joj on reče: — Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti. A baba mu se uteče u reč: — O, moj sinko, kako ne

Onda se on uputi kroz onu planinu i nađe lovca, i nazvavši mu boga, zapita ga: — Brate, čuo sam da se ti znaš s ticama razgovarati, a one lete svuda; eda li si čuo kad od koje da ima taki i taki grad?

A on odgovori: — Nisam ništa. Ona i njega šakom po obrazu, i odmah mu iskoče dva zuba, pa mu onda reče: — Znaš li što je?

Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjima da ne znaš koji je od kojega bolji. I sam carev sin dođe na trkiju.

Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: — Neću da ti kažem. A car mu reče: — Znaš le ti ko sam ja, n da sam ja car, pa ako meni ne kažeš ja ću te objesiti.

dvore, i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku, babinu kćer, pa zapita babu: — Zaboga, bako, eda li ti što znaš za devet zlatnih paunica?

U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od kojega lepši. A ima jedan u budžaku konj, kao da je gubav, tako se čini, ali on je najbolji; on je brat moga

ako li nećeš ni njemu, a ti iziđi u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zavuci glavu u nju, pa U tri puta zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj.

A on će njoj: — Pa ne hraniš me ti, valjda i sama znaš, nego mi donose pastiri po koricu suva kruha te se tako hranim da se prehranim.

— Pa dobro, — veli dečko — ubiti, ubiti; nego znaš što je, pusti ti to meni; ja ću s tijem biti brzo gotov. — Eno ti je, — veli mu otac — pa je ubi kako ti god drago,

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Idi u tvoju regimentu, pa komandiraj kako znaš. Ovde sam ja gospodar. JEVREM: Varaš se. U kućevnoj regimenti žena je polkovnik.

(Jevrem namiguje Sofiji.) SOFIJA: Ja mislim da znam šta se po kući čini. MAKSIM: Znaš vraga, da te nosi! Neće se kuvati. SOFIJA: A šta ćemo jesti? MAKSIM: Ništa. SOFIJA: Onda bi opet psovao.

Zbogom, Makso, i želim ti bolju pamet, (Odlazi.) MAKSIM: Lepo si počela. SOFIJA: Nemoj tako, Makso, ta ti znaš, da ja svom dušom idem da ti ugodim. Nit me vici šetnja, nit me vidi čestito crkva, pa sve ti nije pravo.

Ju, da idem, plače mi dete! (Ustane.) Pa veliš, eto, da bacim? SOFIJA: A da šta znaš. MAGA: Oh, oh, kako sam pogrešila! Aratos ti, eto, i pekmeza i svega!

žene, a fela od zli žena ima toliko, koliko groznica: jedna je ladna, druga s vatrom, treća nema ni zimu ni vatru, ne znaš šta je. Moja ne viče po kući, ali opet mora da bude sve po njenoj volji. 12.

MAKSIM: Kaži mi, tako ti boga, vitla li tvoja kojekud? NIKOLA: To ne; ali, ako oćeš da znaš, volio bi da je i takva. MAKSIM: E gle, šta ovaj budali! More, gdi si vidio da žena treba da je đavo?

MAKSIM: Hej, hej, srećan si ti čovek, to ja znam! NIKOLA: Šta ću, da je malo oštrija, volio bi. MAKSIM: Ne znaš što govoriš. „Oštrija“ — dođi ovoj mojoj, pak će ti presesti i oštrina i ljutina.

Ko takovu ženu ima, može kazati da ima dobru ženu. MAKSIM: Ti i ne znaš, šta je dobra žena, kad tako govoriš. 4. KUM, PREĐAŠNjI MAKSIM: Odi, kume, ti to bolje razumeš.

MAKSIM: Hodi, slatka ženo moja, evo ti ključ od sanduka s novcima, evo ti kuća; raspolaži, uređuj kako znaš, kuvaj, peci, drži balova koliko oćeš; ja vidim da si ti pametna žena. SOFIJA: Šta je opet ovo?

SOFIJA: Ako oćeš da znaš, to je bio samo vent, koje me je braca Jevrem naučio i upravo naterao. MAKSIM: Da te je učio na što dobro, ne bi

MANOJLO: Da nije to nemačko trifel? DOKTOR: I Nemci tako zovu. MANOJLO: E, pa to su gljive. ISAJLO: A otkud ti to znaš? MANOJLO: Kako ne bi znao, kad kod nas u kući Nemci svaki dan gotovo jedu.

Zar ti ne znaš proizvode razni zemalja? Svaki je predjel bogat na drugima. U Gvijani su proizvodi: jaguare, tapire, mravožderni

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SULTANA: Zapovedam da ti boginje obraz izrešetaju, da te nijedan momak ne pogledi, znaš, kad me toliko jedeš. PERSIDA: Molim, šta vam se priključilo, te ste tako ljutiti?

Zar ne vidiš kakva ti je soba? Kako ti je nameštena postelja? Kako ti stoji ogledalo, a? A znaš da se dereš za plaću. PERSIDA (priđe krevetu da namešta).

STEVAN: Koju Pelu? SULTANA (baci se na njega maramom što je u ruci imala): Oćeš da me doveka jedeš? Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite. STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku.

SULTANA: Uvredila sam te, a ti mene nisi? Šta si tražio otmenu ženu, kad joj ne znaš čuvati čest? TRIFIĆ: Ja ne znam u čemu ti čest polažeš?

Samo se gdigod pofali zato, pak ću ti ja pokazati kakva je razlika između nas... Znaš li zašto sam te zvala? PELA: Ja ne znam. SULTANA: Da obučeš moje aljine, a meni daj tvoje. PELA: Milostiva gospođo...

PELA: Ja ne znam. SULTANA: Da obučeš moje aljine, a meni daj tvoje. PELA: Milostiva gospođo... SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? da nijednu reč ne čujem! Ja znam što radim. Ti si jednakog lica i moga stasa.

PERSIDA: Je l moguće? Vi ste vrlo milostivi. Šta ćemo za ručak? PELA: Kako vi uredite, ja ću biti zadovoljna; ti znaš, ja mlogo ne zakeram. PERSIDA: (Nisu joj mogli svi kuvari ugoditi).

PERSIDA (smeje se): Znaš šta je, Stevo, Ja sam metnula malo opiuma našoj gospođi u limunadu, pak valjda je sirota Pela morala popiti.

PERSIDA: Da je naša gospođa pala tom Sreti u šake, znam da bi se odavno ukročala. STEVAN: Vidiš kako ne znaš šta govoriš! More, kako ćeš da je ukročaš kad cići po kući kao zmija; gdi koga vidi, tu udari.

Oćeš da koga sneveseliš, podaj mu samo zlu ženu. Oćeš da znaš kako se vreme menja, uzmi zlu ženu. Vidiš li koga u društvu, koji oće uvek da ima pravo, podaj mu zlu ženu, pak će ona

SULTANA: Šta? (Pogledi oko sebe.) Gdi sam ja, gdi me je đavo dovukao? Pu! Kako smrdi! SRETA: Ti ne znaš gdi si? Deder, jesi li naviksovala čizme?

(Sultana uzme.) Sad umoči u ovaj viks — tako; sad namaži čizmu — tako; sad uzmi drugu, pak istri. Ta ti znaš, onako kao juče. SULTANA: Ta razumeš li srpski, ne razumeo dabogda nikoga, ja nisam tvoja žena.

Lalić, Ivan V. - PISMO

(3. VI 1989) OKTAVE O LETU Kad već početkom leta senka čvrsne i protka juni kao žila mramor, Tad znaš da leto rano će da prsne Iznutra, i da predvoji se samo O Ilindanu; snage istovrsne Napete nekad tvoje konce drže; Sad

3 Kada te pitam šta si snila noćas, Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš; Da l zbila snito zaboraviš očas, Il zagonetku ne želiš da rešiš?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke

gde oćeš, jer ovde će biti onako kako ja kažem, dok si pod mojim krovom, a kad budeš imala svoju kuću, radi kako znaš!

Dobila si peticu iz „Poznavanja društva“ a ne poznaješ ni svoju rođenu familiju, i ne znaš: da su te gledali kroz prozor sve dok nisi zamakla za ćošak, a da su te pre toga: pokrivali po noći, prali ti guzu i

Oćete li od buta ili od bubrežnjaka? Suvih rebara — nestalo!“ Ništa ti to ne znaš, budalo jedna blesava, šašavice, zunzaro, ćorice ćorava sa minus jedan i po (ali, kazao je doktor da će se to s

), ništa ti ne znaš dok bazaš naokolo bez veze, a vreme leti li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u

Naklatio se on mom matorom na koske, pa masira li, masira ... Te: Jesi li mi spremio miraz za svoju Anu; ti znaš da je moj Gile probirač, može još i da se predomisli?“ Te: „Bogati, kako je to imati ćerku?

— Pre svega, to nije zbog trčanja, već zbog mirisa! — pokušah da se opravdam. — Ti verovatno znaš da ne podnosim miris znoja (alergična sam na njega), a tu su onda i one prašnjave patike, smrad parketa u sali koju

Beskrajna dosada i sve što uz to fura ... —Francuski? —Znaš šta? Kad moja profesorka francuskog dočepa nekog sirotog pisca za gušu, pa počne s analizama slaganja vremena i tim

Matori se naglo uozbilji: —Slušaj, sine ... —I, ne zovi me sine! — presekoh tu nerazumljivu familijarnost. — Znaš da me to izbezumljuje! Ja sam ćerka! To je tvoj problem što si želeo muško, a dobio polužensko dete.

Živim u jednoj krajnje dosadnoj familiji! — Posmatram te poslednjih dana,... kaže moj matori — i znaš... —Hajde, reci! Kako se ponašam? Kao svilena buba?

Dvesta godina, ako mu to čini plaisir! Ali, drugo ništa. Znaš li šta znači čaming? Na mom privatnom jeziku, to znači čamiti! Anči čaming! Lepše zvuči, zar ne?

Da li je to normalno? Jedanput sam bila s njim u pozorištu. Znate li šta mi je kazao posle deset minuta? Kaže: znaš li, kaže, zašto ne podnosim teatar? Zašto? Pa, kaže, zbog toga što je sve u totalu!

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ALEKSA: Oho, Mita! Kakav tebe vetar ovamo dotera? MITA: Zar ti ne znaš da je prijateljstvo dva tjela i jedna duša. ALEKSA: Pravo! I ti nisi siroma što se goli reči tiče.

ALEKSA: Kad me i odatle proteraju, postanem učitelj slavenske gramatike. MITA: Eto ti ga sad opet. Ta ti iz nje ne znaš nigdi ništa.

Čuj, Aleksa, moju nevolju: od jutros kako mi je trbu počeo muziku pravi ti, pa jednako traje; a ti znaš da ja na muziku gore mrzim nego na čumu. Ne bi l mi mogo koji grošić dati, da kupim potajno leba i da ga malo umirim?

Zbogom! Takav prijatelj meni ne treba. ALEKSA: O, o, o, nemoj tako žustro! MITA: Muziku neću da trpim, znaš li? ALEKSA: Pa čekaj, valjda se može pomoći. Evo ti koji tantuz.

ALEKSA: Al’ su nam dosta i pomogli. MITA: Vidim da moram skapati od gladi. ALEKSA: Znaš šta je, Mito, nisam ni ja baš tako sit, a novaca nemam; ajde u onu kuću što je malo uglednija od drugi.

Ja ću biti baron Golić; ti si moj bedinter. Kakav je gazda, onako ćemo se i vladati. Ako bude devojka u kući, znaš kako treba. Ajde, stavi se u pozituru, pak da im javiš vizitu od barona Golića. MITA: Ali zašto baš Golić?

A ti, gizdušo, čuvaj tvoga muža, i baci te vraške tvoje rumane, zašto od nji ne možeš se najesti, a to je najnužnije, znaš li? Jer trbu ne zna za šalu, makar da si usred Beča i prva pomodarka. On oće svoje, te oće. Je l tako, Batiću?

MARKO: Jest, al pitaj nju, da vidiš kako ona mudruje! Nego ništa, neće mi se ni ona dugo ovuda kostrešiti. Znaš li zašto sam te zvao? BATIĆ: Ja ne znam. MARKO: Da bude veselje sad u nedelju. Zašto bi toliko protezali?

Treba ovu pomodarku zabavljati poslom, dok joj nisu ti rumani sasvim mozak obrnuli. Batiću, sad sve znaš; ako ti je itno, možeš ići. BATIĆ (poljubi ga u ruku): Ja ću se truditi da ljubov tako dobrog oca zadržim. (Jelici.

MITA: A kako si ga dobio? ALEKSA: Zar ne znaš? Alat pravi zanat. Odem njegovoj kući, tu nađem jednu babu i zaištem prsten, da mogu i ja takav načiniti.

ALEKSA: O, Dimitrije, ti znaš tko je on! MITA: Ja znam, oprostite: vami je dosadno što veksla nije stigla. No gospodin će (na Marka) sve učiniti.

MARIJA: Lažu koji se izdaje za barona. JELICA: Daѕ іѕt zu vіel! MARKO: Uzmi se ti na um! MITA: Znaš li ti, bezobraznico, kom tako govoriš? MARIJA: Laži i paralaži. ALEKSA: Šta je toliko trpite? Napolje s njom!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

A mome mačku također velim: miševa carstvo za njega nije. Zar ne znaš, Tošo, izreku staru: Najdeblji miš se kod mlina krije.

Pažljivo sluša, lice mu srećom plamti, crteže tvoje, potez najmanji pamti. Ti možda ne znaš, bakin anđele lep, dedica Jovan — već je odavna slep.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Varlaam je zver. O tome sutra. Vidi se kob na čelu naših zvezda. Skučavam. Zar sada, mrcino, skloni se s puta — znaš da ne vidim, crkva se moja topi, od miline, nema sunca, veštice me polako jedu i majka mi srce vadi, i sin.

zlatne maljice na dojkama pokojne kraljice o zemljo učini mi to vreme je za velike slobode za podzemne narode zemljo ti znaš kako ti se raduju oni kojima si ti jedina hrana koji te grizu koji te grle svi preci slavnog zbega kojima uz gusle još

Idi natrag u grad sada po zemlji počinjemo da otvaramo ponore ne znaš kako je kad te ponor uhvati za nogu nudi raskoš i ropstvo i upravlja svoja klešta pravo u lice ispod onih ponora

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste bio sres

AGATON: Nisi, nisi, to je istina. Ne mislim ja da bi ti prokockao ni jednu paru iz pokojnikove imovine. Ne bi, ali, znaš kako je: primiš kiriju, metneš u džep, sedneš s društvom, podele ti karte i tebi padne kec.

TRIFUN: A, to nikad! AGATON: Ama, ne kažem ja da bi ti to uradio od tvoje volje, ali znaš već kako je; kad imaš keca u rukama, šteta je propustiti priliku.

MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite? AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj... MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj?

AGATON: Jesi, to ti priznajem, samo skupo je to tvoje školovanje, i što je glavno: ne vidim, znaš, šta imaš od tog školovanja. Nemaš službe, nemaš zanata, nemaš nikakve koristi.

AGATON: Pa i jesam, Trifune! Znaš li ti šta znači to srez od 52.374 stanovnika? – 52.374 stanovnika, a ja samo viknem: „Mirno!” a svih 52.

AGATON: Hteo sam, znaš, onako da je ispitam malo. SIMKA: Šta imaš da je ispituješ? Nisi ti ovde u srezu, nego na parastosu.

MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta! SARKA: More, ostavi to, nego kaži ti meni, prijatelj-Agatone, ako znaš, kako mu onako dođe ova devojka? AGATON: Šta znam ja?

SARKA: Znaš kako je, prija-Simka, na staro drvo se kalemi mlad pelcer. SIMKA: Pa onda šta znaš: može ova devojka imati kakvu

SARKA: Znaš kako je, prija-Simka, na staro drvo se kalemi mlad pelcer. SIMKA: Pa onda šta znaš: može ova devojka imati kakvu stariju sestru, a može i tetka imati kakvu mlađu sestru.

– Jesam! – Pa dobro, Sarka, znaš li ti kako izgleda pokojnikova kuća? – Ne znam! – Koliko soba ima? – Ne znam! Kako je nameštena? – Ne znam!

DANICA: Htela sam, boga mi, tetka, ali je to neki čudan čovek. Uvek razgovara o drugim stvarima. TETKA: Ne volim, znaš, da držim tuđ novac, a da ne predajem račun. DANICA: Da te pitam nešto, tetka? TETKA: Pitaj!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

ali ja sam star... osećam... — donja mu usna zadrhta. — Ne govori o tome. Sve će dobro biti. — Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre — on se opet uozbilji. — Budi razuman i čuvaj se. E, zbogom, i srećan ti put!...

Stroga vika na vojnika! — čuli su se glasovi. — A što si ti zapeo prvoga dana, kad ti je blizu? — Znaš kako je... rat je, možda mi komanda krene, pa ne volim da imam posla sa ratni paragrafi — objašnjavao je neko pored

— Sigurno ti ovo prvi put, te ne znaš šta znači to „džodisati“... Vidiš... jedinica krene, pa stane, onda opet hajd sto metara, zatim stoj tri sata u mestu.

Sve ja moram... — Gospodine naredniče, ja sam mislio — usudi se Trailo. — Šta mislio, gde piše to?... Znaš li ti, podnaredniče, da ću da te zgromošem...

Molim lepo... ali budi majstor da te ne vidi komandir. A ti razmanuo kao barjakom. To i babe umeju. E, da znaš!... Zato sam ti slatko udario deset batina. Kad komandant zastane da propusti divizion, onda je svaki na svome mestu.

— Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš... gde znaš, i da me sutra izvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo? — Razumem!

— Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš... gde znaš, i da me sutra izvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo? — Razumem!

—... A jedra da prsne, sva je nabubrela. Stoji kod bunara, znaš, i gleda me pravo u oči. Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja.

— Znaš... kratka im cev — kritikuje jedan. — Naš je zatvarač bolji... — Pazi kako je telo zatvarača zarđalo. Ne bio ti ja kap

— Znaš... nema tu šta... — govorio mi je samouvereno podnarednik Trailo. — Ovaj... znaš, boj se bije, kako da ti kažem...

— Znaš... nema tu šta... — govorio mi je samouvereno podnarednik Trailo. — Ovaj... znaš, boj se bije, kako da ti kažem... „srcetom“, a ne potkovanim cokulama. Ne dam ja Tanasija za deset njihovih.

— Na svoja mesta! — začu se komanda, i baterija krete. — Ne da mi se — veli očajno Aleksandar. A znaš kakva je! Pitam ga otkud je vide u mraku. — E... suknja...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Kako nam je dosad mogao jedan otaljavati !... E ali revizor letos dogovori se sa pređašnjim odborom — a mi smo, znaš, od skora izabrani — pa tako... — Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud.

Neki mu se lome, a neki ostaju celi. Sa njima je on jednako računao. — More, znaš li onoga onomlanjskog, Svetislava. Uze od mene velike krompire (a behu mi rodili i raskrupnjali se za priču) pa naređa

šta ja! Ovo mi je treće mesto, nego otkud ti ovde, kad si bio u Podrinju ? Kad se pre oženi i čak steče kozu! — Znaš... naša posla ! I meni je ovo treće mesto.

Je li, Gojko ? — Pa ti me znaš: kakav sam bio u školi, takav sam i ostao. A ti sigurno nisi postao mirniji? — Ja — još luđi!

— Ja — još luđi! Koga će da umiri ovo večito čergarenje, ovo teranje bez krivice i reda!.. More, šta tu !... Znaš li da čak osećam neko zadovoljstvo kad potrpam u kanate svoje prnje, pa ozgo usednem sa ženom i detetom, a za dušemu

— Izvol’te i prošćavajte... Mi smo ti, bratiću, znaš bećari i sirotinja. Što je dao Bog... Budite zadovoljni!... — Gle, molim te, čuda! reče mu Velimir, smešeći se.

Gledaću, čim primim platu. Znaš, dužan sam malo... — Pa kad dođete k meni, razgovaraćemo nasamo o tome. Gledajte da dođete još ove nedelje, dok je

« — Ostadoše njih dvoje sami. Ovaj kresa okom, kresa, dok se Bogosav seti pa ode. I ja se sklonih, bratiću, od zla. Ne znaš ti kakva je ovo sila u srezu ; i kapetan ga se boji ; tako je to, bratiću moj. A ona ne zna, nego...

Sad će i on izići. Kažem ti ja, bratiću, ne boj se ti. Njemu baš nemoj zube pokazivati, onome znaš... nego onako niz dlaku. Laži ga polako dok ne uhvatiš za vrat, pa onda o zemlju. Ja, bratiću, tako je to.

Bogosav, čuvši kašalj, stade se dizati iz prašine. — Čekni de ti Peru pisara, ček!... On će tebe ’nako znaš... kâ pogaču od belije, sve oko ruke...

— Baš bi bolje bilo da iziđeš, nastavi čiča veoma tihim glasom, u kome se čujaše molba. Ne znaš ti, bratiću, ove... Ljubica mahnu glavom odlučno, ljutito, i čiča iziđe pokunjene glave.

trebaš ti njima. — Šta ti govoriš... kao da ne znaš onog zlikovca! — Zato i govorim što ga znam... Mene i svakog drugog on bi odjurio, a tebe neće, jer si mu ti potreban.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

srećo dome? Kako ću ti u dom stajat, s jadom stala! Ludu đecu podizati, prekukala! Trajat mladost u neradost, znaš ti, dome! Evo idem kukavica u dom kuku! Kada dođem u dom tamni, tamnoj mene! Šta ću đeci kaživati, đeci lele!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Šta kaže, „ja mislim”! Ništa manje! Zar se sa takvom glavom može — misliti? Znaš li ti uopšte šta znači to, taj proces, taj glagol, ta glagolska radnja: misliti?

TOMANIJA: Što nećeš da mi kažeš kakvu akciju? DARA: Što manje pitaš, manje znaš, a što manje znaš, mirnije živiš! (Zatamnjenje) II SLIKA SASLUŠAVANjE GLUMACA U PREDSTOJNIŠTVU POLICIJE (Sumorna, prazna

TOMANIJA: Što nećeš da mi kažeš kakvu akciju? DARA: Što manje pitaš, manje znaš, a što manje znaš, mirnije živiš! (Zatamnjenje) II SLIKA SASLUŠAVANjE GLUMACA U PREDSTOJNIŠTVU POLICIJE (Sumorna, prazna kancelarija.

Ne razumiješ. Da si ti, da tako kažemo, banda... I da ti pođeš da pucaš u Švabu... a da znaš da zato moreš golokur da visiš na pijaci... Kaži, bi li puco? VASILIJE: Nisu to moja posla. Ja sam glumac.

Kaži, bi li puco? VASILIJE: Nisu to moja posla. Ja sam glumac. DROBAC: Kad neđe pođeš, a znaš da moreš da pogineš, razmislićeš bar dvaput pre no pođeš! Pa, kad razmisliš, pođeš ili ne pođeš!

GINA: Drobac! DROBAC: Tačno. Drobac. A ni ovo što ga pitam neće znati! (Vasiliju) Znaš li zašto sam Drobac? (Gini) Ne zna. (Vasiliju) Zato što drobim koske! I vadim drob! Zato sam Drobac!

BLAGOJE: Mašingever! GINA: Da je Sekula kod kuće, bila bih mirnija! BLAGOJE: Samo ti sluti! JELISAVETA: Znaš li gde je Filip? VASILIJE: Možda negde probada Polonija, možda broji talire... Otkud znam!

BLAGOJE: Glumci su boemi, i umetnici, i svetski ljudi! I nisu oni krivi što ti to ne znaš! GINA: Ne treba meni neko veliko znanje da poznam ko je kurva, a ko lopuža!

(Sa desne strane, sa ulice, dolaze Dara i Tomanija) DARA: Gino, smiri se, znamo kako ti je! GINA: Otkud ti znaš kako mi je? DARA: Zato smo i dotrčale odmah, jer znamo da je tebi sada najteže! GINA: Meni najteže?

GINA: Meni najteže? TOMANIJA: Pa zar ti još ne znaš? GINA: Šta ne znam? DARA: Pa jeste vi čuli onu pucnjavu malopre? BLAGOJE: Zašto pitaš? SIMKA: Ko je pucao?

TOMANIJA: U varoši je kao u osinjaku! GINA: Bože, gde li je Sekula! TOMANIJA: Pa zar ti ne znaš? Da joj kažem? DARA: Sekula ti je uhapšen! GINA: Šta kažeš? DARA: A ja sam mislila da si ti to već čula!

SIMKA: Jesi ti luda? GINA: Da su ga ubili, pa da se Bogu zahvalim! BLAGOJE: Znaš ti šta govoriš? DARA: Ćuti, zasad je važno da je živ! A, dok je živ, još može da se izvuče!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

“ ZAMORENOJ OMLADINI Da li znaš još naše noći budne kad su u jorgovana rumene senke kad je tavan kao žudne nebu uperene oči?

“ „Pa šta misliš sad?“ – pitao sam ga. „Ne znam ni sam. Sâm sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekud. Možda pije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati?

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

— Ali, prijatelju, valja da znaš da u svetu, pa i u ovoj pustoj gori, ima mnogo stvari koje te mogu naljutiti. Ako nema ljudi, tu su komarci, tu mušice,

Ali mu car ne dade da dovrši, već ga ljutito prekide: — A znaš li ti da sam ja car pa ti mogu zapovediti da novac uzmeš, a ti znaš šta te čeka ako ne izvršiš moju zapovest — završi

car ne dade da dovrši, već ga ljutito prekide: — A znaš li ti da sam ja car pa ti mogu zapovediti da novac uzmeš, a ti znaš šta te čeka ako ne izvršiš moju zapovest — završi car srdito.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

,,Čudnovato, to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina“ — pomislim, a glasno zapitam: — Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji? Zar ni po čemu nije čuvena? Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća.

— Ništa ne razumem, gospodine. Čime sam mogao učiniti toliko zla? — primetim u strahu. — Ostario si, a ne znaš ni ono što znaju i mala deca po ulici...

Naša zemlja strada, i mi svi žurimo da joj priteknemo u pomoć kao njeni valjani sinovi, a ti se iščuđavaš, i ne znaš za tako važan događaj! — izgovori moj poznanik glasom što drhti patriotskim bolom.

Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj.

Time se zabavljaše društvo nekoliko dana, slatko se smejući, pa onda puče nova bruka. — Znaš li šta je novo? — upita jedan. — Imamo naučnika! — odgovori drugi. — More, to je staro, nego dobio naučnik kritičara!

— Kmet upravlja sa svojim pandurima. — Kakvi su to panduri kod vas? — E, pandura, znaš, ima raznih, i razlikuju se po rangu. Ima viših pandura i nižih...

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

okvirima, izmalane sjajnim, živim, čarobnim bojama, kakve samo priroda može dati, pa tako zanesen, očaran, ne znaš kud pre da pogledaš, gde pre da se okreneš...

Ležiš tako i obrćeš glavu, pa čisto ne znaš, kud ćeš pre da pogledaš... ili u grozd, što ti nad glavom visi, ili na mirisne, žute dunje, koje se polako ljuljuškaju

Gledaš pa ne znaš kud ćeš i šta ćeš pre... Štrpneš puce od čardaklije, pa ga založiš sa drenkom i tamnjanikom, pipneš mirisnu dunju, pa te

— Dobro, kako ti.... a, ti si to, Pajo, otkud ti ovuda? — Ja bio do dućana, kupov'o neke sitnice, znaš, zovemo malo komišanja pa mi reče tajo da udarim na tebe, da te zovnem; ti si mu, veli, nakričio, da ti se javnemo.

Kod rpe ću se najbolje odmoriti. — Kako, bolan, zar da mi ne nazoveš Boga u kući! E, ti si poboravio naše adete, a mi znaš, s našim pojkom, sve 'nako po starinski.... Nije vajde, nema se kud, no 'ajde u kuću.

— 'Oću, vala, ne beri brige; samo ti sedi tako da ne mo'š u nas gledati.... Znaš, moji su vojnici malko stidljivi. — E dobro, kad nije drukče. Evo ja ću ovde, za vašim leđima.

— E dobro, kad nije drukče. Evo ja ću ovde, za vašim leđima. — Boga mi je to poblizu. Mi bi, znaš, najvoljeli da sedneš, ne bilo ti zapoveđeno, s one strane rpe. — Pa 'ajde baš i tako, kad 'oćete.

— E jes', neće mačka ribe. Dede ti samo počni, pa da vidiš 'oće li. — Ta one baš i nisu s raskida, no, znaš, ne možemo da se pogodimo. Ova neće ovoga, ona onoga, pa muka....

— Ene de sad! Pa 'ajd', priznajem, imam. — Šta ćeš priznavati, kad smo je mi viđele. — Đe, bolan? — Znaš đe, na kiseloj vodi. — Zar obadvije? — Jok, onu jednu, a druga ti je dolje. — Ama zdravlja ti, pa kako izgleda ova?

Ama što gradi drukčije, no što ga je Sozdatelj načinio, po Bogu si brate?!.... — Istina, Cvejo, ti već znaš zašto se 'nako grade? — Pa, da budu lepše. — Ha, ha, ha, brate moj, jadno ti ga ljepše.

Ime joj Milica. — Neka baš. — Sad šta ću ti, kad mi ne veruješ. 'Ajde, Anđo, počinji, ime znaš. — Očiju ti, nemo' da đavoliš, no kaži ime. — Ja sam vi kaz'o. — E, mi nećemo da pevamo to.

— Ja. — A jesi znala da je on, kad si ono vrisnula? — Jesam. — Pa šta si, bolan, vriskala! Znaš da je on stidljiv. — E jes, da znaš kako je to. — Ne znam, baš. A je l' te poljubio? — No!

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DANICA: Nisu to prazne reči. PAVKA: Nego šta su? DANICA: Ja znam da nisu. PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja. DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva?

PAVKA: Dobar dan. SIMA: Je li gospodin kod kuće? DANICA: Nije! SIMA: Hteo sam, znaš... a ti si njegova rocpođa? PAVKA: Jeste! SIMA: Hteo sam, znaš, da ga zamolim za nešto. Baš...

DANICA: Nije! SIMA: Hteo sam, znaš... a ti si njegova rocpođa? PAVKA: Jeste! SIMA: Hteo sam, znaš, da ga zamolim za nešto. Baš... ako hoćeš, rocpođo, molim ti se, progovori mu i ti.

A ko će je i isprebijati ako neće muž? PAVKA: Ja ne znam o čemu ti to govoriš? SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam!

(Simi.) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata. SIMA: E, oprostite, ja vidio, znaš, firmu na kući; pa mislim... ova druga vrata, je l'? DANICA: Jeste! SIMA: E, hvala, oprostite! (Odlazi.

PAVKA: Ama, kako preterujem! Pa eto, otkud ti sad, u ovo doba kući? Gde je sebe podne! JEVREM: Došao, znaš, da pročitam novine. Stigla pošta, a u dućanu larma pa ne mogu da čitam. PAVKA: Eto. Je l' kažem ja!

Digneš ruke i od dućana i od kuće. JEVREM: E, nije nego... Bolje idi ti pa mi skuvaj kafu. Znaš kako je, slađe se čitaju novine uz kafu. PAVKA: (polazeći): Dobro, Jevreme.

JEVREM: Preskoči i Englesku. Vidi-der ti tamo, u dnevnim vestima: da nije ko od bivših ministara išao u dvor, jer, znaš, čim bivši ministri počnu da idu u dvor, onda znaj da će biti krize!

JEVREM: A je li moja Pavka individua? IVKOVIĆ: Da! JEVREM: E, hvala ti. To sam, znaš, hteo da te pitam. A veliš načelnik dobio poverljivo pismo da nađe mekšeg čoveka? IVKOVIĆ: Tako se čuje! JEVREM: Može!

JEVREM: Sedi! (Odlazi desnim vratima.) Danice, deder još jednu kafu. JOVICA (sedajući): Imam, znaš, neke napoleone, pa rekoh da ih ne dajem iz ruke dok tebe ne pitam za kurs.

Nego, ako si došao za neki posao, a ti govori! JOVICA: Pa... pa i za posao. Ti imaš, znaš, neke jareće kože. Jedanput si mi se žalio ne znaš šta ćeš sa njima, pa, rekoh, ja ću skoro u Beograd...

JOVICA: Pa... pa i za posao. Ti imaš, znaš, neke jareće kože. Jedanput si mi se žalio ne znaš šta ćeš sa njima, pa, rekoh, ja ću skoro u Beograd... JEVREM: Ama, otkud ti, bre brate, kože padoše na pamet!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Što dižeš larmu po novinama?« — on samo odgovara: »Ti ne znaš šta je javan organ, javna govornica i javno obaveštavanje.

— More, ti si pismen?! — Ama nijesam, gospodine. — Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?! Ti lažeš! — Ne lažem te, boga mi, gospodine, a što da te lažem?

— Hm! dakle se, — reče otežući — ne slažete, mrziš vlast?! — Ama ne mrzim je. Nit’ je volim, nit’ je mrzim. Onako, znaš kako!

A da sam pismen, kud bi moj kraj danas bio! Neznam, gospodine, ni čitati ni pisati! — Hm! Dakle ne znaš? A znaš li ti ko sam ja, kad se turim nekome na vrat; je si li čuo, more, to?! — Kako da nijesmo čuli, gospodine!?

A da sam pismen, kud bi moj kraj danas bio! Neznam, gospodine, ni čitati ni pisati! — Hm! Dakle ne znaš? A znaš li ti ko sam ja, kad se turim nekome na vrat; je si li čuo, more, to?! — Kako da nijesmo čuli, gospodine!?

! — Kako da nijesmo čuli, gospodine!? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe.

— Je l’ meni? — Tebi, da. — Pa Makso, Maksim Joksimović iz sela Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog. Ako znaš Joksimoviće, e ja sam, vala, od otih. — A jesi li pismen? — zapita ga Sreta prelistavajući onako od bede neku knjigu.

— zapita ga Sreta prelistavajući onako od bede neku knjigu. — Nijesam, gospodine, zar ti ne reko’ maločas?! A ne znaš kako mi je sad krivo. Gledam ovu đecu evo ovđe, nema gi šaka jada, a čita ka’ iguman đe mu otvoriš.

— Jesam, gospodine, biće već petnaest godina. Sve sam tu, tu okapah kod čkolje. Naučio sam se, znaš, na ovu dževu i galamu đečiju, pa mi je sve ka’ gluvo kad njih nema. Zato i ne tražim ljeba na drugoj strani.

Bajonetima se sve može, samo se ne može na njima sedeti! Aaaa... ovaj... a što da ga se boje? — Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši.

Tako je kazao da će da radi još kad su ga ono okmetili; jer, znaš, on im se nije nametao, nego je »pod moral« došao; jedva su ga namolili! Nikako nije ćeo!

Ne zaboravi da otvoriš prozore, da uđe svež vazduh. Tako ćeš mi svaki put promahati sobu. Dakle, tako. A znaš li da zgotoviš kajganu? — Ama zar ja?! Ja sam bog u kajgani! — reče ponositim glasom Makso famulus.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Ej, čoveče, u grabežu ne znaš granicu: Sve prigrćeš, šakom, kapom i mačem. Putuješ na Majorku, na Bled, Planicu. I do zemlje poklanjaš se Najjačem:

Čim je približiš do zuba, usne — nisi je ni načeo, ona pljusne. Zato je ne grizi bez potrebe. Ne znaš: piješ li je, il ona tebe. GROZDOVI Pčele se na grožđe okomile.

Duva vetar, a zora se Na konopcu suši. Zemlja škripi kao lađa, Zaglunuše uši: Ne znaš da li sve se rađa, Ili se sve ruši.

i seva; (Brda od kostobolje boluju); Sklopi se noć, i zdesna i sleva; Zagrmi; isključe struju; A žaba, kraj potoka, ne znaš da l zeva Ili guta oluju. OLUJA Između oblaka otvoren šestar Opcrta krug, i nepogodu Objavi travi.

A ti, koji sve znaš o Singidunumu, Pogledaj, malo, na ulice vrveće! Ako zidari od drveta ne vide šumu, Ti, od šume, ne vidiš drveće...

Kako li je bilo našoj svetini Vekovima, na balkanskoj vetrometini. Gde danju i noću duva odasvud A ne znaš koga da goniš na sud?

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

No ako si i prešao iz života ovoga, brige i stradanja čeda svojih znaš i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom. Prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao, moli da mnogoletni u dobru

Rakić, Milan - PESME

O, to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža,— Na usta moja pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža. Da, pesma moja biće moćna tada.

Sad znaš. Pa ako hoćeš da se laska Tebi ko svakoj drugoj ženi, draga, Ako ti godi praznih reči praska, U izobilju imam toga blaga

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

VUK RASLAPČEVIĆ Nemoj, Draško, tako ti života! Ne valja se biti kukavica... Ali ne znaš, rđa te ne bila, da su one šćeri Lazareve? STADE VELIKA GRAJA NAVRH CRKVINE, NA SJEVERNOJ STRANI VIŠE JEZERA.

KNEZ BAJKO Što zboraše Hamza i Nikšići? Šćaše li im mila vjera biti da izdižu mirno u Rudine? SERDAR VUKOTA To znaš, Bajko, bi im mila bila, od dobra se jošt bježalo nije. Kâ ne žele Turci dobrovanje, da u miru raširuju ovce?

KNEZ ROGAN Riječanja bi li među vama oko roblja al' oko drugoga? KNEZ JANKO Bi, Rogane, grdna razgovora! Da li ne znaš Turke od Nikšićah? U malu se dlaku ne isklasmo, da pâs pasu dovijek kažuje za krvavo naše sastavanje.

Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ? Priđe si im s koca utekao,¹ dabogda im skapâ na čengele! Žališ nešto, a ne znaš što žališ; s Turcma ratiš, a Turke svojakaš, domaćima tobož da s' umiliš, a jednako, nemoj se varati!

Nek zna prijed, pa čini što može! VUK MIĆUNOVIĆ Otpiši mu kako znaš, vladiko, i čuvaj mu obraz kâ on tebi! VLADIKA DANILO (otpišuje) „Od vladike i svijeh glavarah Selim-paši otpozdrav

POP MIĆO I ne daju žita ni u šaku, do po runo i po grudu sira; pa i to mi daju kâ na silu. Da li ne znaš naše davaoce? VUK MIĆUNOVIĆ Amanati, ne naijedi se! A kako im čitaš leturđiju kad ovako u pismo zatežeš?

KNEZ ROGAN Ima, kneže, nekijeh rogošah, pod oblak će ustrijelit orla! VUK MIĆUNOVIĆ (vladici) Ti, vladiko, znaš duboke knjige; nalaziš li u njima vještice? VLADIKA DANILO Đe vještice, što govoriš, Vuče! Nema toga ni u jednu knjigu.

pokaže se stvar sasvijem protivna pred oči, slast i silu izgubi pričanje, um se smuti, a jezik zaplete, — češće ne znaš što si htio reći. A slijepcu oči ne smetaju, no se drži sve jednoga puta, kâ pjan plota kada se prihvati.

VLADIKA DANILO Čuj, Nikola, kneže dupioski, i ti ruku pružaješ na kletvu! Ti si nejak, znaš li, u Crmnicu, a Turcima pred kućom Crmnica. Krivu kletvu na dom ne ponesi, jer je muka s Bogom ratovati!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

svoje sinove jednako njime, „batom svojim“, kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im: — Hajde, hajde, znaš ti, doći će on. Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta.

— Sedi, sedi poče ga nuditi ona dajući | mu kafe i duvana — zvala sam te — a nije Bog zna šta. Znaš ti one naše bačve? — Kako da ne, snaške? Pamtim još kad su pravljene!

Kako da ih ne znam! — E, pa one, te... Sad nešto preturah po podrumu, pa mi padoše u oči. Znaš, sad godine nerodne i ne mogu da se sve napune, pa zato sam te i zvala da te pitam: kako bi bilo kad bi se ko našao da

Ti već znaš to. Radiš sa vinom. A za zatvor na podrumu znaš već kakav je siguran! — A već za to. I Sofka po glasu njegovu oseti

Ti već znaš to. Radiš sa vinom. A za zatvor na podrumu znaš već kakav je siguran! — A već za to. I Sofka po glasu njegovu oseti kako Tone već unapred sve zna.

— Baš dobro. Bolje ti nego tuđin — odahnu mati. — E dobro. Hvala ti! — nastavi brzo Tone. Samo, snaške, znaš, ja ako mogu jednu ili dve bačve da zahvatim.

Znaju već oni kakvu će da pošlju, kad je za nas. Samo brzo, jer posle moramo da idemo. Sad znaš. — Znam, snaške! I Magda, stara, suha, koščata, obučena pola seoski pola varoški, brzo navuče na bose noge neke

Pokazujući glavom u kujnu na onu korpu sa jelom i komađe pita, poče da je nudi: | — Uzmi, uzmi. Makar okusi. Znaš da treba i ti što u pokoj duše da uzmeš. Sofka, mrzeći je da se odupire materi, pristade.

Kroz plač, poče Sofku da moli da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se: — Idi, idi čedo! Oh, zar ne znaš šta je. To je. Sudbina zar? A znala sam ja da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada šta je.

Oh, zar ne znaš šta je. To je. Sudbina zar? A znala sam ja da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada šta je. I bar ti me, Sofke, ne muči. Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh!

običaj, pošto je ona već time što je došla gore, poljubila ga u ruku, pokazala da pristaje — on ipak poče: — Sofke, znaš već šta je. Znaš šta će biti. Ali ja, tata, ako bude sudbina da ti to budem, imam | pre svega nešto da te molim.

je ona već time što je došla gore, poljubila ga u ruku, pokazala da pristaje — on ipak poče: — Sofke, znaš već šta je. Znaš šta će biti. Ali ja, tata, ako bude sudbina da ti to budem, imam | pre svega nešto da te molim.

Pandurović, Sima - PESME

KRAJ OGNjIŠTA Ti znaš vrlo dobro, moj životni druže, Da smo prešli mnoga zla i iskušenja Strmim, golim putem preko hladnog stenja, Jer

— Želite li, možda, našem društvu prići? Tu je tako zgodno i veselo. — Hvala... PORUKA Ne, druže! Neka i to znaš na kraju, Da ništa ne mrzim što sam nekad vol’o. Ako je srce sad pusto i golo, — Bednici se samo i ništavni kaju.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Veseli vlasi jurnuše u grad i razmetnuše tragove po njemu. „Ono znaš, vidite, ja sam znao da nije ništa“, reče konte svojima, „ali opet znaš, vidite, svašta mi je padalo na um.

„Ono znaš, vidite, ja sam znao da nije ništa“, reče konte svojima, „ali opet znaš, vidite, svašta mi je padalo na um. Znaš, vidite, sve što smo doživili otkad je princip prošao!

„Ono znaš, vidite, ja sam znao da nije ništa“, reče konte svojima, „ali opet znaš, vidite, svašta mi je padalo na um. Znaš, vidite, sve što smo doživili otkad je princip prošao! Koliko se gostiju izmjenilo i kako se ispratiše!

Koliko se gostiju izmjenilo i kako se ispratiše! A svijet je obezbožio, znaš, vidite, napustismo naše stare običaje pa i sreća ostavi nas“, to govoreći, značajno pogleda svoje drugove, koji svi

“ reče onaj što bješe najprvi ušao, okošt čovjek, sredovječan, crnijeh velikijeh brka. „Ti lijepo znaš što si ti nama, naša perjanica i naša dika, a što smo mi tebi, tvoja krv!

Cijelu su božiju noć vijali, a sad je u prozorje dva puta studenije no oko po noći, (ako ne znaš iz iskustva) pa i oni urlikali dva puta jače, da se po svem polju razlijegalo. Ni to ne prenu čovjeka na prozoru.

Njeguš pade kao kameni stub, ne previ se. „Nijesam ranjen, no me izvuci ako Boga znaš!“ viknu Imbro. Snažno Ture izvuče u čas Imbra ispod mrtva konja.

“ reče on molećim pogledom. „Nemojmo!“ povrnu ona žalostivo. „Karali bi nas kao da smo mi krivi; znaš, mama, kad god se najedi, uvijek prijeti da će nas dati grofu Pavlu!

Krio se od Elvire, koja ga je zaludu pratila i željela da š njim druguje. „Znaš što Vira! ja ću da idem k njemu!“ reče Jan, blijed u licu ali pregaočkim pogledom i glasom kako bi kakav junak rekao

„Jan, Jan!“ vrisnu curica. „Čuješ!“ reče on, povrnuv se. „Bolje bi ti bilo da me ubiješ, no da me prosočiš doma, znaš!“ to rekavši, otrča kao srndać. „No, gdje ti je vojska, kapetaniću?“ zapita grof Jana, odignuvši glavu s knjige.

„Ma ne reče li ti, maloprije: onaj kome je namijenjena?“ „Rekoh!“ „Pa ti znaš poslovicu: nije što je kome namijenjeno, no što je kome suđeno!“ „To biva ponekad, ali u ovakome poslu, e!

„Ja ću činiti kako je tati milo“, kaže ona. „Pa i bez toga, ti lijepo znaš, da se djevojke i ne pitaju!“ „A da serdar, što on veli?“ „Serdar neće da pogazi vjeru.“ „A da ko smeta, onda?

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Neretko one su po čitava strofa ili i manja pesmica, kao: „Biser se momi / Niz lišce roni; / Znaš li mi kazat / Što momu boli?

Dabogda sâm da ne znaš, a drugoga da ne pitaš! Dom ti se od muškijeh glava ispraznio! Đavo ti čorbu posrkâ! Živeo, dabogda, od petka do

— Ne reci zlo da zlo ne čuješ. — Tko govori što hoće, valja da sluša i što neće. — Ne kaži sve što znaš, ne čini sve što možeš, ne vjeruj sve što čuješ. O UMU — Car caruje, um boguje. — Um caruje, a snaga klade valja.

— Ko ti iskopa oko? — Brat. — Zato je tako duboko. — Lijepa je kisela pogača u kiselo mlijeko. — A okle ti znaš? — Viđeo je moj otac đe jede popov đak. — Odakle si? — Odakle mi je i žena. — O Turčine, za nevolju kume!

10 Rekao je međed: — Rodiće ove godine kruške. A neko ga upitao: — Od kuda ti znaš? — Zato što su mi mile i drage. 11 Pitali psa: — Zašto svakoga rijepom pozdravljaš? — Zato što nemam kape.

— Zato što je mukte došlo. 7 Pitao aga agu: — Od ovijeh tvojih čipčija koji ti je najmiliji? — Vala, to i sam znaš! Bogme, oni koji mi se ne može više no do pasa pokloniti od teške torbe na leđima.

— He, moj sinko, bolje je dati jedno s mirom nego dvoje silom. 9 Pitao aga čipčijsko dijete: — Znaš li zašto te bijem? — Zato što si naš aga. — A ko ti je kazao? — Kazao mi je đed i otac.

I ni za kakve pare druge! 12 Pitao Primorac Crnogorca: — Znaš li talijanski? — Ja za tuđim nikad ne čeznem. 13 Pitao Hercegovac Primorca: — Ima li i kod vas magaraca?

— Kako mi je viđet na fadžolu (grahu), ove ga godine ne dolazi. 7 Pitali seljani popa: — Znaš li pisati? — Znam, ali pošto se osuši ne znam čitati. 8 Pitali kaluđera: — Kakvo ti je najteže breme?

— Kazala sam ti sve ono što bih momu popu kazala. 10 Pitao mladi pop popadiju: — Znaš li što seljani o meni govore? — Oni vele da si im težak i kriv, a ja da si zdrav i živ!

(Pâs, tj. pojas) B) PRAVE ZAGONETKE 1 (ČOVEK) 25 — Biser se momi / niz lišce roni; / znaš li mi kazat’ / — što momu boli?

— Ma što zovete, a ne date mi ovu pjesmu ispjevati, da bog da i vi ostarjeli! — Bolan, da li ne znaš da ti je skoro brat a onomadne sin umro, pa kako pjevaš?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad, da je izvadi: onda đavo poviče: „Šta pobratime, ako Boga znaš! Pa to tvoja žena! i ti mogao s njom živiti! I opet došao da je izvadiš!

! — Prođi je se, ako Boga znaš! Ostavi je tu, đe je; a evo ja ću tebe učiniti čestita, što si me od nje izbavio (pa iščupa iz zemlje jednu travku, i

Kad se pogača ispeče i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu: „Znaš, sinko! što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka

ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu: Kad ja bija u mlado doba stari čovek, onda mi imadijasmo

Onda mu premudri odgovori: „Ako | uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!

nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, t.j.

nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, t.j.

eda li ti što znaš za devet zlatnih paunica?” A baba mu stane kazivati: „E moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo

U toj i u toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čili, ali je on najbolji; on je brat moga |

” Onda joj on reče: „Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš te napasti.” A baba mu se uteče u reč: „O moj sinko, kako ne bih!

A zmija joj opet reče: „Idi mati, ne premišljaj ništa, jer znaš da su svakoj devojci vrata otvorena; a ako ti je baš car ne da, ne će ti glave uzeti.

” Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj pa mu reče: „Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako znaš.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

GOSPAVA: Nemam vremena ni za cigaretpauzu! Al tebi ovo da kažem: one miševe diskotiš kako znaš! Grebu pod krevetom, ne mogu da se kocentrišem! (Izlazi) MILE: Jesi vido kako pravi grimase dupetom?

A točkovi još mirišu na hrastove! Izađeš prètkuću, što si uradio tu je, vidi se, raste, znaš čemu služi! Vidiš u čemu si proveo život!

GOSPAVA: Dosta je, vala, i bilo! I to pod ovakvim uslovima! Znaš li ti šta je ovo? Mišja raž! A znaš li gde je izraslo? Ispod kreveta! IKONIJA: Pa šta onda? GOSPAVA: Šta onda!

GOSPAVA: Dosta je, vala, i bilo! I to pod ovakvim uslovima! Znaš li ti šta je ovo? Mišja raž! A znaš li gde je izraslo? Ispod kreveta! IKONIJA: Pa šta onda? GOSPAVA: Šta onda!

Na vratima se čuje snažno lupanje.) CMILjA: Zatvoreno je, fajront! JAGODA: Odringlavaj! Pomagaj! Ako Boga znaš! CMILjA: Ma ko je to? JAGODA: Ja sam! Ona! Od večeras! Ona što se udaje! Za profisora! CMILjA: Što odma ne kažete!

A izgleda mi da je iskren i otvoren. IKONIJA: Iskren i otvoren! CMILjA: Šta znaš, možda bi mogo neko da ga prevaspita, lepim, neko ko ima razumevanja?

Važno je da znaš da nije sve u tome što ti sediš u zatvoru! Razumeš? IKONIJA: Pričam ti priču! CMILjA: Ćude! IKONIJA: Šta sad tu

Malo kundakom u vrata... MANOJLO: Treba se čuvati i od srpskih i od austrijskih trupa! Znaš da smo ovde po specijalnom zadatku! TANASKO: Mogla bi žena diznese nešto čorbasto!

Brzo se i on spusti na zemlju i zaspi. Zatamnjenje.) IV SLIKA Kafana, prazna. Ulaze Cmilja i Anđelko.) CMILjA: Da znaš, maco, da si mi bio drugi! ANĐELKO: Ajde ne pričaj. Vama je svaki posle prvoga drugi. CMILjA: Misliš da ja lažem?

ANĐELKO: Ma, ko ti je šta reko za domaćinstvo? CMILjA: Šta ima ko da mi kaže, znaš šta se desilo među nama! ANĐELKO: Ma je l ti zato zamišljaš da ja zidam?

Da mi i muda oćelave! MILE: Mogu ja i nešto bolje da uredim. Sad je smenjen jedan frakcionaš, i to zadrti, a znaš ko dolazi na njegovo mesto? Ilić, drug Ilić, odličan kadar, proveren! Išli smo zajdno u zanatlinsku...

Išli smo zajdno u zanatlinsku... IKONIJA: Šapto si mu ono od Đure Jakšića! MILE: Otkud znaš? IKONIJA: Otkud znam! ANĐELKO: Slušaj, moš ti to malo brže, oće ovi škembići da mi se olade!

Stanković, Borisav - JOVČA

Nemoj da kapija počne da škripi, konji i kola da lupaju i da se zbog toga on probudi, pa znaš posle... SLUGA E pa kako ću? (Pokazuje na sunce.) Eto već otkada je dan a toliki posao čeka.

) Eto već otkada je dan a toliki posao čeka. Ne znam, da opet ja ne budem kriv... MARIJA Kako »ne znaš«? Ti bar znaš. Znaš da kada on dođe, da se ne sme ništa po kući, da se lupa, dok se on ne probudi.

) Eto već otkada je dan a toliki posao čeka. Ne znam, da opet ja ne budem kriv... MARIJA Kako »ne znaš«? Ti bar znaš. Znaš da kada on dođe, da se ne sme ništa po kući, da se lupa, dok se on ne probudi. I kada znaš, bar ti ćuti.

Ne znam, da opet ja ne budem kriv... MARIJA Kako »ne znaš«? Ti bar znaš. Znaš da kada on dođe, da se ne sme ništa po kući, da se lupa, dok se on ne probudi. I kada znaš, bar ti ćuti.

Ti bar znaš. Znaš da kada on dođe, da se ne sme ništa po kući, da se lupa, dok se on ne probudi. I kada znaš, bar ti ćuti.

VELA Jesam, tato. JOVČA Kako deca? VELA Zdrava su. JOVČA Kako onaj tvoj? VELA Pa ti, tato, najbolje znaš kakav je... JOVČA dok ga nisam oženio tobom, ja sam znao kakav je, ali sada ti treba da znaš...

JOVČA dok ga nisam oženio tobom, ja sam znao kakav je, ali sada ti treba da znaš... I sinoć prolazim pored čivluka i vidim da je tamo nešto menjao, neke štale premeštao. Šta je on imao tamo da se meša?

MARIJA (stojeći do zida, pognuta): Ništa. JOVČA Kako sinovi, snahe? Kako čivčije i berićet? MARIJA Pa kao što znaš, tako je. JOVČA Jeste zdravi? MARIJA Zdravi. JOVČA A Vaska? Kako ona? MARIJA Zdrava je. JOVČA Zdrava?

Videćeš je već kakva je. JOVČA Znam ja kolika je. Ali, kamo je? Gde je? MARIJA Sigurno nije još ustala. Šta ću? Znaš, ti si je tako razmazio pa i od tebe duže spava. JOVČA Ako, ako. Je li čula da sam došao? MARIJA Nije.

Svaki ima da jede i da živi. A Vaska, ona je moja i hoću da je moja. I ti, da ne znaš da si je ti rodila, ti si joj mati, i da ja, zbog nje, moram da te trpim — ne bi mi se ovako ti sada preda mnom...

Ali, ti to znaš, i zato ovoliki jezik i imaš. A sada, hajd idi, i tamo u čaršiji pokupuj pa metni u bisage i posle razdaj svima, kao

Tako. Bar eto i sam bata neka to vidi i čuje kakva si. JOVČA Ama šta je, govorite. MITA Pa eto to, bato. Znaš onog njenog. Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom. Pa sad eto taj njen sin...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

A on meni: „Da znaš, Dimitrije, da ljudi mladi koji starije nad sobom imadu, iz svoje glave ništa ne valja da počinju ni da preduzimlju; ako

Moj hristjanine, da ti znaš kako je tvoja u dve-u tri reči molitva bogu slatka i blagoprijatna, kad ti pošteno i pravedno živiš i s[a] znojem lica

Ja znam da si ti iguman; al’ ako ga ti uzmeš, kako si ti ljut i naprasan, on će treći dan od tebe pobeći. Ti znaš da kod tebe đak ne može obastati.” Ig[uman]: „Ako bude kao tvoj Maksim, neće ni trećega dočekati.

Pre dva sata milostivo me je primio, a sad goni; da sam mu što skrivio, ne bi[h] žalio. Onda on opet: „Znaš li zašto te teram?” Ja: „Ne znam.

Što je onda bilo, znadu oni koji su onda živili; a ja znam šta sad vidim. A znaš li šta si mi neki dan iz one ruske knjige čitao, da i između sveti[h] otaca bilo je svakojaki[h]; kad su isti oni koji

” Zil[otij]: „Kao kakav revnitelj [h]oćeš da ti govorim? Ti znaš da naši pravi revnitelji hoće i iziskuju da narod vavek kao pod ularom ostaje, da slepo sleduje i veruje sve što mu se

po kom se nadati možeš da ćedu tvoji jedinoplemenici moći poznati da ,ti bez svakog pristrastija i interesa postupaš. Znaš da sve za tim stoji.

Ti znaš dobro, ljubezni moj, da svi narodi koji samo pri starim mnjenijam i obiknovenijam ostaju, moraju, kako god ostali azijati

A to nije dopušteno, druge koji štogod drugojače od nas misle ukarati i psovati.” Zil[otij]: „Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodno misliti, kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik.

No, da pravo rečemo, neznanje i prostota naroda svemu je uzrok. A znaš kakovo je ustremljenije naroda kad misli da revnuje za veru i zakon?

Čujemo u jednoj avliji pesne i razgovor množestva ljudi. „Znaš li što je”, reče mi Atanasije, „i tako sam žedan; uđimo u avliju za iskati vode i viditi šta se tu čini”. Uljezemo.

Poljubim mu ja ruku i zafalim na takovom obeštaniju. „No, valja da znaš, moj sinko“, reče mi on, „da, ako [h]oćeš, možeš ovde i nekoliko godina sve potrebno soderžanije imati i učiti se, ali

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

A sad dosta i za dosta! Ti mu, Barice, spremi malo prtenila i što znaš, pa neka iđe sutra sa mnom. Taa-ko! A ti me, mali, izuj! Osinjača dopade i ižljubi obje ruke djeveru.

Lipo! Ali ćeš čuti istinu, pa čini kako znaš. A istina je ovo: u Zvrljevu dosad nije bilo lupeža, palikuće, ubojice, ni drugog vražjega stvora, kâ što će biti ovaj

Rkalina pogleda prezirno Stipana: — A što se ti uplićeš, ti skitaču, ti vratarski tavozilu, a!!? A znaš da ću ti uzeti te crvaljike iza pasa, pa ću i’ slomiti oda te!... — Pokušaj! — reče Stipan izvadivši kuburu.

— Ma čućeš sad, čim dođe ćaća. — Znam, ali bi rada, da te posavitujem. Ali, jopet, radi kako znaš. Oćeš da te izujem? Nećeš, veliš! Pa ti, po ovome vrimenu, oklen doklen. Valaj, ni vra-Naćvar nema srca!

Ma šta to može biti, dite?! Cigurno nika velika stvar. A šta ćeš ti raditi, ako dođe stari Krkota s njim? Znaš, odma mu reci: „Rš! nisu tvoji posli!“ Tako učini. Ladaj se mudro, drago dite! Poslije jednog časa dovede knez Kenja.

Zar je nestalo konja vra-Brni? Zar ga je niko ukrâ? — Ukrali ste ga vi... Ti već znaš, koji vi — reče Bakonja oštro. — Ne pomaže tu zabašurivati ni trošiti riči u vitar... Sve se zna.

— Borme, sinko, za dlaku je škapulâ! — veli knez. — Sutra zorom hoćeše ga Krkota odvesi na bosansku granicu. A znaš šta su bili smislili? Da slažu stricu, kako si ti izdâ konja drugim nikim lupežima!

— Viš! — reče mu Dundak. — On bijaše briljuzak, brate. Ti znaš šta mi u Kotarima zovemo briljuzak? To je, znaš, jaje koje se izleže bez kore.

— Viš! — reče mu Dundak. — On bijaše briljuzak, brate. Ti znaš šta mi u Kotarima zovemo briljuzak? To je, znaš, jaje koje se izleže bez kore. A on je bio tako jaje, pa je pukao od studeni... — Sakrrr! — viknu majstor.

— Kakav je ovo zavrzan ako boga znaš!? — veli Srdar. — Odakle si ti? — Ja! Je li? — reče kao iz badnja Bukovičanin, gledajući blesasto.

nego sam iz Zelengrada, a u Zelengradu nema rišćana, a nema ik ni u Medviđoj, nema ik u ta dva sela, a sve ostalo, znaš, sve je po Bukovici rišćanluk... — Pa bi li ti umija timariti konje? — pita Naćvar. — Ja? Je li? Bik, bogme, ja...

— A kako te zovu? — pita gvardijan. — Mene, je li? Zovu me Grgo... — Čegović? — Prokasa! Grgo Prokasa, znaš, iz Zelengrada... — Ne bi nam falilo nego još da ovake životinje uzimljemo u službu! — reče talijanski fra-Duvalo.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

USNULI KAVEZ Dolazi noć koja budi U tebi usnuli kavez U kome zveri i ljudi Sklapaju bratstvo, savez. Ti samo znaš šta bruji U toj džungli od tela: Kolju se lav i slavuji I kriče jata bela.

Ćosić, Dobrica - KORENI

I jatagani se brzo istupe. Kost čovečja tvrđa je od stare klenovine. I, da znaš, kratko se živelo. Što ja dočekah osamdesetu, i još poneki, duša se nosi, to nam ne služi dostojanstvu i časti.

„I u mraku svetle. Moji su. Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni. Mogu da pevaju kao ptice. Da ciče kao krdo prasića. Da se smeju kao trešnja puna dece.

— Živeo sam da taj dan dočekam. Živeo sam... Ti znaš. — Otkinu gornju kopču na kožuhu, razdrlji se. — Treba da znate da se ženim. Da, prvo to...

— Polutku. Pravo... A šta se to tebe tiče? Otkud ti znaš šta je pravo? — Tvoje je, Đorđe, tvoje, nemoj da se ljutiš. Meni je teško... Žena sam ti, uvek smo se lepo dogovarali.

Meni je ovde dobro. Gubi se odavde! — Pomozi joj. Dok je živa, paliće ti sveću na grobu. A ti znaš kakva je tvoja duša: ribica u krvi! Ne možeš da umreš s njom. Pomisli samo...

On je prkosno okrenuo glavu. Kad su kasnije izišli na ulicu, otac je, kao da se pravda, rekao: „Ti znaš da ja imam para da kupim celu Vasićevu magazu. Videćeš i sâm: najslađi je hleb koji sam zaradiš.

Ne mogu... Znam, boli te, gledaš me, osećaš kako umirem u tebi. Boli i mene. Pa ti znaš koliko mene boli. Onda je dugo bio bez ikakvih misli: glava je nabijena prazninom.

Zato što ja nisam zaslužio... Gazda-Đorđe, da se pogađamo. Šta bi mi, recimo, dao za ovog drugog opasnika? Da znaš, otkako se rodio, nije suzu pustio. „Veliku livadu i zabran“ Neću da čujem. „Dve njive i livadu.“ Nema razgovora.

Za školovanje sam ti dao više od pet stotina... Mnogo, Vukašine. Jedna nas majka rodila i sad ovako. Ti znaš, na svetu bližeg od tebe nemam. Ionako će sve tvoje biti. Tvoja će deca... Ja sam, brate, najveći mučenik.

— Molio bih te malo daščica da mu kućicu napravim... I još za ponešto, znaš... čovek je umro. — Daću Ti sve što ti treba. Sve ću Ti dati. Pređi.

Više njega volim od tebe.“ „Znam“, kraj noge spusti lampu. „I opet da znaš.“ Sudariše se očima. „Pročitaj pismo.“ Po sobi su senke drhtale. „Idi, neću ništa da čitam!“ „Tvoj Vukašin piše.

„Ti moraš da me slušaš!“ rekao je Nikoli. „Dan je tvoj, a moja je noć.“ „Prošao si svet. Po tebi su prošle godine. Znaš sve.“ „Malo je ludi s više dukata od tebe.“ „Dukati nisu živi. Ne rastu i ne govore...

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Devojčica preblede. — Ne mogu da kažem! — prošaputa. — Zar nisi malopre rekla da si videla Tataginu decu, a znaš da ona nikoga nema? Zar lažeš? — majka se strogo namršti, a devojčica zaplaka, i plakala je sve do večeri.

U njoj je, zaista, bila voda. On je s uživanjem popi, i okrete se malom posetiocu: — Hvala ti, ma ko da si! — Ti znaš ko sam! — mališan se nasmeja. — Celog me života poznaješ! — Ja tebe? — zgranu se starac. — Sad te prvi put vidim!

Tek kada se zapadni rub neba zarumene, Princ oblaka se trže: — Vreme mi je da pođem! — prošaputa. — I sam znaš koliko je samotnih kula, koliko usamljenih dečaka i devojčica u njima... Princ oblaka se osmehne i polete.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

(ALI KAO ŠTO ZNAŠ, TI IZ ORANA U ALŽIRU, TU PRIČI JOŠ NIJE KRAJ. NEMA ČIČA-MIČA, IMA I TREĆI PORAZ.) Neki mesec kasnije, 1814, Mačvom

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

njena, To rumeno čedo, Melem naših rana, To proleće živo Sred jesenjih dana, Oh, rumeno čedo, Proleće i cveće, Znaš li onu pesmu: „Oj pelen pelenče!

“ „Znaš u hladu, ispod one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane; Kažu da je iz vilinih dvora; Od njeg' bolnik ozdraviti mora“

O, to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža; Na moja usta pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge, I ti beše samo

I ne znaš da nije Ni sad ispijena ta čemerna čaša, I svirepi otrov jedne ironije; I da će nas večno strašna prošlost naša U nemi

Jadno drago moje, znaš li gde su bili, I zašto umiru tužni i krvavi? D. Simić CXLVI RASKLAPA ZORA... Rasklapa zora trepavice sene, I budi

Tu gde ja klečah nije bilo groba. Duša je moja - to znaš - groblje sama! I život što mi pritisla tegoba Ne izrazi se u vrelim suzama!

O Rode! Ti si malen, i sve je u tebi mâlo, Rasturen, - ni sam ne znaš dokle ti dopiru međe; Ti brata svog ne poznaš, i malo ti je stalo Što su međ' vama staze sve bleđe i ređe. O Rode!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

ka duh jedan dovoljno se dižeš i čest tvome činiš stvoritelju, - mogući mu tvorac odgovara - al' prostora ne znaš značenije: prostor mrakah i prostor svjetlosti koje umom tvojim voobražaš - da se c'jela ova dva prostora u šar

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

“, upita Hipokrates. „Taman posla!“, odgovori mu nomofilaks. „Sada dolazi na red najvažnije: jagnje! Treba da znaš da je u ovo doba godine jagnjetina najslađa; pečena na ražnju, ona se topi na jeziku“.

On poče tim što zacvile plačevnim glasom. „Oprosti, ako Boga znaš! - Slep kao što sam, nisam te odmah prepoznao, pa ti dadoh odgovor sa kojim sam se svakog kupca ratosiljao.

„Kojem srećnom slučaju ili proviđenju imam da zahvalim za tvoju posetu?“, upita Demokritos Hipokrata. „Ti znaš, dragi moj, da ja već po svom lekarskom pozivu mnogo putujem. Nedavno sam bio poduže u Ateni.

Idem do kapije da o tom izvestim izaslanike nomofilaksove“. On ode i vrati se ubrzo, nasmejan. „Znaš li šta sam rekao vođi moje telesne garde?“ „Šta?“ „Da sa mojim stručnim mišljenjem nisam još gotov.

Ali Demokritos ne zaspa cele noći; Hipokrates ga zateče izjutra budnog, no svežeg i veselog. „Znaš li do kakvog sam zaključka došao?“, reče Demoritos Hipokratu. „Govori!

On dade Aristotelu znak da mu se primakne bliže, pa mu šanu na uvo: „Ti znaš da se naš prestolonaslednik Filipos nalazi sada u Tebi kao talac; ja sam mu pridodat kao pratilac i pomoćnik.

se i šakom i kapom rasipaju pare, kao što je Perikles uradio i potrošio veći deo državnih prihoda za ove građevine. Znaš li, sinovče, šta je sve to koštalo?“ „Kod ovakvih nedostižnih umetnina ne pita se za cenu!

A u takve astronome ubrajam i Eudoksa“. Aristotela obli blažen osmejak. „Ti znaš, sinko, nastavi Platon, „da su Pitagorejci zamišljali svaku planetu pričvršćenu na svojoj zasebnoj sferi koja je nosi

“ „Pa znaš valjda? Napisao je jednu značajnu geometrisku raspravu“, reče Kalimahos. „Tako bar vele naši geometričari“, dodaje

Gelonu, sinu kralja Hijerona - koji je, budi ovde uzgred rečeno, umro nekoliko meseci pre svoga oca - ovim rečima: „Ti znaš, kraljeviću Gelone, da astrolozi zovu svetom loptu čiji centar leži u središtu naše Zemlje, a čiji je poluprečnik jednak

„Ne vičite toliko! - Znam i kako se zove“. „Kako? Kako?“ šaputahu one dve. „Demarista“. „Otkud znaš?“, zapita plavojka. „Pazite dobro!

„Šta si mu obećao za taj dar?“ „Tri očenaša“. „U redu!“ Opat razmišljaše nešto, pa zatim reče nastojniku: „Znaš Marko, ne osećam se baš najbolje. Zato ću večerati u svojoj sobi zajedno sa svojim gostom, umornim od duga putovanja.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

„Toliko vremena prođe od poslednjeg našeg viđenja, ostarismo i ostah te željan... a znaš da boljeg prijatelja nemam“... i šta ti ja znam. Otvorim pismo: tačno kao što sam očekivao.

A ti znaš, takav sam, da kažem, bio i pre pet godina kad sam sa drugoga sprata stare Velike škole, opet jednog jutra pred čas

ti znaš ko. „I takav ćeš umreti.“ „To ne znam. Ali sad takav sam. I to od zimus kad sam jedno veče po prvom snegu šetao sa njo

Dugačka figura moga starog školskog druga, koji mi pruži ruku, uozbilji se usiljeno: — Ti znaš da ja, kao narodni poslanik kome pucaju leđa od narodnih briga, treba da putujem neuznemiravano.

— O blagi Bože, nisam se nadao, hvala ti. Plakali smo obojica. — Zašto se nisi nadao? — Pa, znaš kakvi smo danas.

— Ti znaš — nastavljao je on — svi smo danas nervozni. Ne možeš mirno da govoriš, ne možeš da vladaš sobom, ne možeš da čitaš, ne

U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote.

da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su imali, a njih učinio nesposobnim za rad i običan život. Znaš li šta kažu ovi jadni ljudi? „Mi još jedino živimo iz radoznalosti za sudbinu ovog nesrećnog naraštaja.

Molim te: ti, kao pravnik, kao čovek od zakona, znaš i sam koliko je beznačajna, neznatna ova tvoja krivica. A TI SI je toliko naduvao!

Jer, veruj, na svašta sam pomišljao u strašnim trenucima gorčine. Pa paleći cigaretu: — Da znaš kako me je obuzelo novo, snažno i složeno osećanje kad sam saznao da je to malo biće, što sam tamo ostavio na milost i

— Nikola — rekoh uklanjajući maramu s očiju — ti znaš i moje nesreće. Ali veruj mi kao bratu: do danas zbog njih moje oko nikad nije zasuzilo.

Pa još brže i nervozno: — Šta ćeš? To je taj život o kome mi nismo imali pojma. Nekad je, to dobro znaš, plamen naše ljubavi lizao do neba. Voleli smo se iskreno, toplo, ludo, ali, naivno.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Nalazili su da to ima i svojih dobrih strana. — Na taj način, ono što znaš, znaš uprav onako i u onom vidu u kome tebi treba i odgovara: to tvoje „znanje” tako reći krojeno ti je po mjeri.

Nalazili su da to ima i svojih dobrih strana. — Na taj način, ono što znaš, znaš uprav onako i u onom vidu u kome tebi treba i odgovara: to tvoje „znanje” tako reći krojeno ti je po mjeri.

Što je već skoro sve posvršavano, što je već blizu čas kad se sa sebe skida kecelja. „Znaš, sin mi je završio studije!“ „Znaš, uskoro navršavam godine za penziju!“ „Zamisli, neki dan sam postao djed!

„Znaš, sin mi je završio studije!“ „Znaš, uskoro navršavam godine za penziju!“ „Zamisli, neki dan sam postao djed!” Pomišljao sam: ovome, od glavnih stvari u

” Metodička večernja gimnastika volje, istjerivanje kompleksâ pomoću „svjesne autosugestije”... — Ti se smiješ. A znaš li da se ja takvih ljudi pomalo bojim!

— Hajde, ma'ni ti to!... Nisi ti tako bezazlena ovčica! I sam vrlo dobro znaš, nisu tu posrijedi nikakve „razlike u gledištima”! ...

Ako ne uspije, tad promijeni taktiku: pokuša im to imputirati, ne bi li uvjerio bar sebe. — Čudno. — A znaš li što se zapravo skriva ispod toga? On drugima zavidi. Konkretno, sada tebi. — A na čemu meni?

Ti ne znaš kako često čitav jedan ljudski život animira i čitavu jednu ljudsku aktivnost pokreće nekakav mali kompleks, nekakva

Nego znaš li što sam saznao o Ivanu? — Što? — U tajnosti piše pjesme i šalje ih pod šifrom raznim časopisima. Vjerujem da bi

„Budi oprezniji!” opomenuo sam se. „Što ti znaš kakva ranjava tkiva povređuješ i kakve sve kotačiće neznanih procesa u njemu pokrećeš nekom svojom nerazmišljenom riječi?

— Sjećaš li se galame koja je podignuta oko premještanja učitelja Zmajčića? A znaš li da je sve to u stvari bio jedan blef? — Je li moguće? — Nego šta!

Svira po sebi, po strunama svog vlastitog organizma, kao po cellu... Taj sam!... — Ti vrlo dobro znaš da nisam tako mislila.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Ono znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio,

— Ono znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako 'nako...

«... Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš. Čiču pitaj... Posle takva dočeka Vujo bi uveo svoga prijatelja u sobu, gde ih je

vrlo oprezan i lukav kao lisica: mogao je, kad je nalazio za potrebno, govoriti ceo dan, pa ipak, na kraju krajeva, ne znaš o čemu je govorio, a vidiš da je razgovor pametan.

— Otkuda ovaj peškir kod tebe? — zapita on babu. — Znaš, valjad', kad ti je Mićo ležao kraste ko ga je izvidao. Onda mi je to Stojka donela.

— Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj'da znaš šta je dete... Pero, po Bogu si brate, ti znaš... — Mak' se otale, babo, Dok nisi zlo prošla!

— poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj'da znaš šta je dete... Pero, po Bogu si brate, ti znaš... — Mak' se otale, babo, Dok nisi zlo prošla!

No sad je lako. Ovaj će prokazati ostale. — Hm, bogme ćete imati muku sa njim. Ne znaš ga kakav je paksijan... Mučno da će on što odati.

Dušu će da izvadi, a život da ostavi, ja kako... — Ne govori tako, ako znaš za nevolju, jer poludeh od muke; no reci mi šta bi ovo od mene, ko to prokaza? I šta da radim sad?

No već to je bilo i prošlo, ali šta ćemo sad? — Pa ja pogiboh, brate, misleći, ali znaš da bez tebe ne mogu ništa. Čekô sam te kô ozebô sunce, pa sad što mi ti kažeš, tako će i biti. — Ono znaš...

Čekô sam te kô ozebô sunce, pa sad što mi ti kažeš, tako će i biti. — Ono znaš... muka je to. Stvari su kod tebe nađene, tu ti ne pomože niko.

Gledaću, ako pristane Radisav, da ne provaljujemo zid... — Koji Radisav? — prekide ga Đurica. — Tvoj apsandžija, znaš ga valjad’? — Kako, zar je on... — He, moj sinovče, zar bi ti sad bio u toj apsani sa sokaka, da mi nije njega.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— Evo ložim vatru — izadre se starac onako ljutito, a sveti Ilija mu reče: — Nemoj se ljutiti, jer ti ne znaš s kim imaš posla. Ti služiš vraga; on je otimao i neće doći dok ti ne prođe godina, a ti ne znaš kad ti je godina.

Ti služiš vraga; on je otimao i neće doći dok ti ne prođe godina, a ti ne znaš kad ti je godina. Starac mu reče: — Ne znam. A sveti Ilija mu reče: — Tebi je godina ujutru.

Kad vrag dođe, pitaće te šta radiš, a ti reci: ložim vatru; on će te pitati da li znaš kad ti je godina, a ti reci: danas.

A jelen će mu: — Nemoj, ako znaš za boga, nego ubi aždahu, ne bih li ja živ ostao. Mališa se stade misliti, misli, misli: e, da sada počne tući zmiju,

Sultanija se začudi, pa će joj: — Boga mi, miluje, ama mi je za čudo oklen ti znaš da sam ja sultanija. — Kako ja ne bih znala, kad ja svašta znam? Ta ja sam to i pripomogla da ti dođeš za nj.

Uvečer kada ode spavati, zovnu ona robinju što ulazi u aščinicu, pa je upita: — Ti ulaziš u aščinicu, znaš li ima li kakav jabandžija tamo?

— A znaš li gdje noćiva? — Znam, noćiva u aščinici. — A noćiva li još ko s njime? — Jok, niko, samo što ima štene i mačku.

— Znam, noćiva u aščinici. — A noćiva li još ko s njime? — Jok, niko, samo što ima štene i mačku. — A znaš li ti što za ovaj prsten? — Pa joj izvadi prsten i pokaza. Robinja se malko osmjehnu pa će: — Znam, bogme.

Na to će jedan mali, sakati miš, koji se je bojao ako se vojska pusti da je on prvi na redu: — Ne puštaj, ako boga znaš ,ja ćy ići, pa što god bog dade!

bogate dvore i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku, babinu kćep, pa zapita babu: — Zaboga, bako, eda li ti što znaš za devet zlatnih paynica?

U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja, za jaslama, da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga

Onda joj on reče: — Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti. A baba mu se uteče u reč: — O, moj sinko, kako ne

Petković, Vladislav Dis - PESME

Ti još ne znaš ni da l' sam te vol'o? Moja ljubav ostala je tajna. Ne znaš ni to, da sam sve prebol'o, Da si sada prošlost moja sjajna.

Ti još ne znaš ni da l' sam te vol'o? Moja ljubav ostala je tajna. Ne znaš ni to, da sam sve prebol'o, Da si sada prošlost moja sjajna.

Dobro mi je, lako na ovome putu. Oblak s tvoga čela odagnaj i skini, I srećnog me sanjaj u svom divnom kutu. Da znaš kol'ko patim kad pomislim tako Da me možda čekaš i izgledaš svuda: Mene sve zaboli i plak'o bih, plak'o, Na hladu i

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

- Kapu dole, nevaspitana seljačino! Zar ne znaš kako se stoji pred pretpostavljenim? - promrmljao je on obraćajući mi se.

i nema drugog novca; peti, koji je već bio u Americi, pričao nam je, kao sa neke visine, da bez obzira ko si i šta znaš i imaš, kada se iskrcaš u Novom svetu bićeš ”žutokljunac” (grinhorn) a ”žutokljunac” mora da odsluži svoj šegrtski rok

je samo koštice i to me je podsetilo na reči moga saputnika sa iseljeničkog broda koji je rekao: ”Bez obzira ko si, šta znaš i imaš, kada se iskrcaš u Americi bićeš ”žutokljunac”.

Tada se setih onih reči mog saputnika sa iseljeničkog broda, koji mi reče: ”ne pita se ko si, šta si i šta znaš - bićeš ”žutokljunac” kad stigneš u Novi svet: ”žutokljunac” mora da odsluži svoj šecpski rok pre no što stekne pravo da

Govorio je da se treba pomoliti i zahvaliti bogu što si ostao čitav. A ti znaš da je stari Ljubomir bio u pravu i da te je samo bog sačuvao da bi u životu postigao mnogo više od Gavre, čijoj sreći

- Znaš li šta sve ovo znači? - upitao me je Nikola. Odgovorio sam negativno. Na to je on rekao: - To znači da svaki Nemac oč

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Poznajem ih. —Ubijaš me... Nemoj tako! — iznenada će Cveta. —Ja ti rekoh, a ti radi kako znaš! završi mirno Zagorac i ode od nje. — Kuku meni! — uhvati se žena za glavu. Naposletku s mora zvižnu.

—Najbolje je da se povratimo, — ponavlja Spasoje. Nije vajde svoje poslove drugome kazivati. —Radi kako znaš, — odgovori mlađi. Ali časkom smisli se: — Znaš što?

Nije vajde svoje poslove drugome kazivati. —Radi kako znaš, — odgovori mlađi. Ali časkom smisli se: — Znaš što? Proto dobro nas poznaje; da ga zamolimo da Mitra s radnje otjera, da druge ne brka.

Braća se živo zgledaše, a otac promijeni govor i upita ih: —A imate svoju potrebu? —Imamo. Da znaš: zarada nam je kod tamničara... To ti uzmi kod njega što ti je potreba, pa ponesi kući...

— Ozgo, iza onih brdina, i pokaza lakim kretom ruke prama Crnoj Gori, — odavno me dovedoše dolje... Sreće ti, ti bolje znaš, kako se žive tamo? — upita iznenada živo. On ništa ne odgovori, a ona nastavi: — Vjeruj, zaželela sam se poći tamo..

Mislio sam da si jača, — veli joj kao u šali, pa časom nadoda ozbiljnije: — Misliš da ću te štjedeti kao jutros?... Ne znaš koliko si mi dosada jada zadala!

— Pusti još malo! — zamolila ga i besvjesno iz njegove istrže svoju ruku. — 'Ajdemo! — povika on iznebuha. — Ili ne znaš da si mi žena?! Ne znaš koliko sam se grizao u sebi tebe radi!... Zar još misliš na druge?

— 'Ajdemo! — povika on iznebuha. — Ili ne znaš da si mi žena?! Ne znaš koliko sam se grizao u sebi tebe radi!... Zar još misliš na druge?

— prekidoh ja. —Da, sama!... oduži on i, nasmijavši se od srca, pogleda u staru. — Kaži gospodinu sve što znaš! — umiješa se Antica mirno. — Nije u tome zla! — A što ću kazati? — popusti on.

— Što ćeš? — okrene se prama njemu sa doksata parohijalne kuće. — Znaš da sam umoran, a podne je, i pođe u kuću. — Samo dvi beside ! — reče stari odlučno i uniđe za njim.

Ha, sada znaš! Mladić ga ne sluša, već brižan za kozom gleda uokolo, i, ne pozdravivši se, ode. Danguba ostade sam kunjajući.

Propovijeda večeras o mukama paklenim. Paron Zorzi, naslonjen na kameni stup do stare krstionice, sluša. — Da znaš kakve paklene muke čekaju te, okorjeli grješniče, ne bi nikada rasrdio boga tvojim drskim bezbožnim djelima! — Znaj!

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Naslonila makaze na usne i zamislila se gledajući u pantalone): Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo. SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.

ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote. SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa. ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu.

već znaš!... SAVKA: Teško je, bome, danas. ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazna, po tri puta čovek da joj kaže.

ŽIVKA: Šta? SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju? ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti? SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju...

ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče. Ako ne može nikako drukče, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne gine. SAVKA: Ako je samo za tri meseca...

(Izgura ga.) Žurite, molim vas, žurite! XVI PREĐAŠNjI, bez MOMKA ŽIVKA (Čedi, pošto je momak otišao): Ti znaš nešto? ČEDA: Ne znam ali... dabome! Kriza... cilinder... ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo?

) ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što, a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici. ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (Odlazi.

(Odlazi.) XVII ŽIVKA, DARA ŽIVKA (seda umorna na kanabe): Oh, bože, ne smem čisto ni da kažem; a znaš li ti šta to znači kad se traži cilinder? DARA: Ne znam! ŽIVKA: Zovu ga u Dvor. DARA: Oca? A zašto ga zovu?

Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je. DARA: Ušao je već u dvorište. ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

Al' tako je to kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući. XXIII PREĐAŠNjI, RAKA RAKA (uleti): Mama, znaš šta je novo? Tata je postao ministar. ŽIVKA (ljubi ga): E, a ko ti je kazao, čedo.

U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme. RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar! ŽIVKA: E?!... A zašto?

Jer,eto, šta si ti svršio – ništa. Niti imaš škole, niti znaš jezike; triput si dosad otpuštan iz službe. Zar nije? ČEDA: Dozvolite...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

U oba slučaja pripovedač. Kosta obraća se na „ti”. Prva rečenica u verziji iz 1898. godine glasi ovako: „Ti ne znaš kako je udobno tamo živovanje!

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Njega se najzad seti Sulj-kapetan. Pa pozva staroga slugu Ćerima: — Ali znaš, moj Ćerime, da mi je sega srce ćumur? Još jedna žiška — pepel će se učini!...

— Da se branim, aga. — Čime?... Puškom?... Kaurska glavo nerazbrana!... Zar ne znaš da je vaša puška umrla odavno? — Zaista je tako, aga!... Ali desi se po neka...

— Takav, ako Bog da!... No ispij je najprije!... Tako!... Na zdravlje!... Hoćemo da se napijemo večeras. Ti znaš da ja ne pijem, ali noćas hoću, zbog tebe...

— Koliko hoćeš samo da siđemo dole u kuću. Znaš, pobratime, ovi ljudi ne piju rakiju, možda će neko i klanjati, pa je nezgodno...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

“ A ruzmarin usudi se, Šapće — uči je: „U svatovi ja mirišem Malo drukčije. To ti ne znaš, luda mlada, Sad ti rekoh, znaj! Ako misliš da te varam’, A ti pokušaj.

“ Pa odgovor čeka njen. „Dobar veče!“ moma reče, — Stid je zavi u rumen. Al’ ka’no što, ne znaš kako, Od pupoljka bude cvet, Njene prve reči tako Razviše se u ćeret.

Ali natrag — teret to je... Pa i lep je onaj dô, A još tice kako poje, Ne znaš, majko, ne znaš to!“ »Javor« 1884. HEJ, DA MI JE CAREVATI...

Ali natrag — teret to je... Pa i lep je onaj dô, A još tice kako poje, Ne znaš, majko, ne znaš to!“ »Javor« 1884. HEJ, DA MI JE CAREVATI... (Po nemačkom) Hej, da mi je carevati Tebe radi, moja mila!

Zlatna riba nudila ti svaka otkupa, — Zašt’, nebore, ne zaiska novo korito? Ovo staro znaš da nam se juče raspuklo“.

Znam da nećeš zaboravit’ Jedan očenaš. E pa posle rakijajte, — Ti taj posô znaš; Samo svađat’ nemojte se Ukraj mene tu, Jer i mrtav ja ću mrzit’ Na tu rabotu. „SONET“ Sonet se lako stvara.

“ Tako je lelekô U Negdinu neko. A đavo mu šapnô: „Hihi, hihi, hi! Pa zar ne znaš leka, — Hajd’ u krčmu, pi!“ A čovek, kâ čovek, Šta je drugo znao, Što mu đavo rekô To ga poslušao.

Šetaj, šetaj, gazi blato, Abukazem’, brale naš, Gazi blato obilato, ti ga dobro gazit’ znaš! Neka ti se čizma kalja, ne gledamo na nju mi, — Mi gledamo svetlo čelo, a to puno imaš ti!

— „Imaš li srca!“ — On se nakostreši. „Šta će mi srce? — Meni treba zlata!“ E sad si skučen, ne znaš ni sam kako. Al’ ove kandže ne puštaju lako. Teško si tebi u njegovoj vlasti I svakoj žrtvi kamatničke strasti!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

(Duva u prste.) Ne znam, ne znam kako ću te vospitati: francuski ne znaš, ne znaš praviti komplamente, a kolika si; sad te moram od azbuke reparirati. EVICA: O, majko, sad je dockan.

(Duva u prste.) Ne znam, ne znam kako ću te vospitati: francuski ne znaš, ne znaš praviti komplamente, a kolika si; sad te moram od azbuke reparirati. EVICA: O, majko, sad je dockan.

(Čepeći se.) dragi moj, gde si ti taj epiket naučio da u sobu noblesa uđeš bez kucanja, bez komplamenta? Znaš li ti da mogu taki na pedintere povikati da te čak na sokak isteraju?

JOVAN: Šegrt od majstora? FEMA: Dakako, medvede! — Vidiš i ja kako sam se promenila. Da znaš, ja ti više nisam majstorica. Gospođa, frau fon, ili ma... ma...

) FEMA: Tako, sad mi je već lakše. Ti, bezobrazniče, da se više ne usudiš preda mnom tako što govoriti. Ne znaš li ti da je moje tjelo slabo? JOVAN: E slabo, da! Koliko ste boja od majstora izeli! FEMA: To je inpretinencija!

Taj smrad u mojoj kući neće više biti. JOVAN: Kad neće, ja idem od vas. FEMA: To je inpetretinencija! Znaš šta je, Jokan, ako me opslužiš tri godine dana, daću ti pet stotina forinata. JOVAN: Pet stotina forinata!

(Oda ponosito.) ANČA: Milostiva gospoja! FEMA (češeći se): Samo zapiši, Ančicken, pak ćeš mi poslati kontu. Ti znaš, velike madame o novoj godini trinkelt daju. Ančicken! ANČA: Čujem, milostiva gospoja. FEMA: Oh, oh!

JOVAN: Gdi ću ja sad pod starost da naučim, to je teško za mene. FEMA: Sapr tuder fo. Vidiš kako nije teško... Znaš šta je božur? JOVAN: Kako ne bi znao kad nam je puna bašta božura. FEMA: Sapr bu, to je francuski dobro jutro.

EVICA: Nemoj vikler. Bolje iberok. da ne kažu ljudi: eno, vidiš, dobila na lutriji, pak digla nos. VASILIJE: Pa znaš gdi ćemo kuću kupiti? Na pijaci do „Dva pištolja“. Ja sam već pitao.

VASILIJE: Ali ti moraš. EVICA: Ja neću. VASILIJE: Kad nećeš, ja ti neću nijednu aljinu kupiti, znaš. EVICA: Vaso, srdiš se? VASILIJE (zagrli je): He, ti si moja. EVICA: Ti si moj Vasa. (Poljubi ga.) POZORIJE 2.

RUŽIČIĆ: Dosta! Bjedni robe grada, Ne znaš šta je priroda, Ne znaš šta je jestestvo, Tiho veličestvo, Gdi fauni ode, Gdi se smeju rode, Gdi travčica raste, I

RUŽIČIĆ: Dosta! Bjedni robe grada, Ne znaš šta je priroda, Ne znaš šta je jestestvo, Tiho veličestvo, Gdi fauni ode, Gdi se smeju rode, Gdi travčica raste, I proleću laste, Tam je

Miljković, Branko - PESME

je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći da joj kažu uzalud je budim ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

Krakov, Stanislav - KRILA

Potom se poverljivo nagao. — Znaš ovaj lekar Francuz baš ništa ne zna, odmah šprica kininom, i sramota čoveku da kaže gde toplomer meću.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Pitam ih šta je. Neki mladićki glas objašnjava da je grijon pevao: „Ti si čovek, ti si beo, ti si dobar, ti si hrabar; znaš šta treba, šta ne treba, tvoja je cela zemlja, tvoj je vrhovni fetiš. Ti si tako visok da si viši od sviju nas!

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

ISAK: I namah lipsô mesom otrovan. VUK: ’Ma pogle, Rade, zdravlja ti! Ne znaš šta više liči krpeži: Da l’ opaljeni vetrom obrazi, Koje su nekad crne boginje Arapskom šarom grozno šarale, Il’

smrt! GLAVAŠ: Mene?... A znaš li mene ti?... ISAK: Sa Mula-pašom na Malajnici — Davno je bilo, al’ sam slušao Moćnoga glasa strašnu grmljavu; — I

Večna poruga! Il’ ubij sebe, ili izbriši Sa čela svoga ime dedovo!... (Počivka.) A šta bi s Hadžijom?... Znaš li što?... RADAK: Umakao je srećno, Stanoje. Al’ braća tužna!... Snahe njegove!

SPASENIJA: To nikad neću!... Majko, vodi me! GLAVAŠ: Ni korak jedan!... Zar ne znaš, Spaso, I ne sećaš se noći strahotne?

Il’ ako misliš Prosijak da će bolje pristati, Ti torbu o vrat, štaku pod paz’o, Pa putuj, brale!... Samo pohitaj! Znaš da je Radak dole na skeli, Da za Prodana sprema prelazak, Pa zato hitno svršuj posao!

Samo ćut’, da ne opazi ovaj pogani Cincarin, što li je... Te se sad vrzem oko Dunava, kad uzmoram... znaš!... Pst!, neko kao da dolazi!... VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!... Ovamo se vidi vatra! Bih se zakleo da su naši!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

U tom pristignem i ja: — Što je g. doktore? — upitam ga, a smeh da me uguši. — Ta ništa, znaš, konj mi se malo spotakao.

A pogledaj ovoga staroga Čerkeza. On je divljačan, surov, krvožedan, grabljiv. Ali znaš li gde je njegova postojbina? Divni, daleki Kavkaz. Pa otkud on ovde, ko njega amo dogna? Žalosna je to i duga istorija.

se u ono malo prostora pod onom jadnom lubanjom — i ti usporavaš korake: smrt je blizu, ona je tu, neminovna, ti to znaš, ali ti bi rad sporošću koračanja da ugrabiš još koji trenutak života, da poživiš još malo, makar još malo...

— A odakle si rodom? — Sa sred lješanske nahije u Crnu Goru, ako možeš znat'! Tamo sam se, znaš, rodio, ali sam davno siša' amo y Šumadiju. Trbuhom za kruhom, bogami, gospodine. Nemaština smo ti ljyta...

Koja ti vajda i da ih ukradeš, kad znaš da ćemo ih opet zajedno popiti, pa bile kod mene, bile kod tebe?! Čudan razgovor pred stupanje u borbu, uz kobno

zato ti ja mogu jamčiti. Ja taj Novakovićev koncept imam u rukama. — Ama, bogati, veliš? Otkuda ti, brate ako boga znaš? — Našlo se. — Ama gde ga nađe? — Našli ljudi u Novakovićevoj kući na onom mestu, gde se obično bacaju stare hartije.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Združiće se sreća da me tamo prati, Odakle ću tebi Novu sreću slati. Ta znaš li kad grli Svako zlato svoje, Znaš kako te boli Samovanje tvoje!

Združiće se sreća da me tamo prati, Odakle ću tebi Novu sreću slati. Ta znaš li kad grli Svako zlato svoje, Znaš kako te boli Samovanje tvoje! Tako moje srce Često mi se moli, A ja ću mu reći: Utoli, utoli!

Tako moje srce Često mi se moli, A ja ću mu reći: Utoli, utoli! Znaš li gde na svetu Anđelsku priliku, Anđela po duši, Anđela po liku.

To rumeno čedo, Melem naših rana, To proleće živo Sred jesenjih dana. Oh, rumeno čedo, Proleće i cveće, Znaš li onu pesmu: „Oj, pelen-pelenče!“ Sestro moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida.

HIH Ja ti moram i to reći, Neka i to znaš, — Srpkinja si, treba da me Srpski pogledaš. Naš je život bokor drvo I slavujev stan, Pod drvetom provedosmo

Ljubi mene ljubovanko, Nek nam sreća sja, Ako ne znaš šta je ljubav, Učiću te ja. XXV Oj, ružice, cvete viti, Ti se nemoj ponositi!

LIV „Znaš li, dragi, onaj sanak, Što se zimi rascvetao? Znaš li, dragi, onaj danak, Što je divno mirisao?“ Ne znam, draga,

LIV „Znaš li, dragi, onaj sanak, Što se zimi rascvetao? Znaš li, dragi, onaj danak, Što je divno mirisao?“ Ne znam, draga, onaj sanak, Sećati se nemam kad, Ne znam, jane,

Nikad nisu usta još na usta pala, A poljubac prvi rad se uvek skriti, Je li, moje lane, pa znadeš ga i ti! Znaš ga i ti, lane moje, Znaš, — jer ko ga ne bi znao, Ko se ne bi njega sećô, Ko ga ne bi spominjao!

Znaš ga i ti, lane moje, Znaš, — jer ko ga ne bi znao, Ko se ne bi njega sećô, Ko ga ne bi spominjao! A ja ovu pesmu izmislio nisam, Tu si bila i

“ Znaš u hladu, ispod one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane, Kažu da je iz velinih dvora, Od njeg’ bolnik ozdraviti mor

XXVI Sudbina se zove, — kako l’? Ova ruka tako ledna, Ruka hladna kao zmija, Ruka zlobna, — ne znaš čija. Leva strana naših grudi, To je njeno igralište; Ima nokte kâ u tigra, — Srcima se našim igra.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Morao sam i revolver da potržem. Naiđe tada i jedna grupa artiljeraca, noseći neke denjkove na leđima. Znaš... gospoda artiljerci pratili vojnike čak na Ostrovsko jezero, da im se pere veš...

Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni šest, nego odgurnu jednog našeg pa se naže nad izvor. A meni, znaš, smrče se. Ja trpim od žeđi pokraj izvora da bih svojim primerom poslužio vojnicima, a sad još i nemu da ustupam mesto.

— Jesi li čuo za zmiju naočarku? — Čuo sam... To je neka otrovna zmija. — Vrlo opasna. A znaš li kako je hvataju? — Ne znam — veli onaj. — Ona živi u toplim predelima.

U ruci ima dugačak štap. Onda polako, tiho, nečujno približuje se. Znaš... Zatim opruži štap i hop! — skine joj naočare. Ona tada ništa ne vidi... — A otkud joj naočari? — pita onaj u čudu.

Prikradali smo se polako samom otvoru... Vidimo reku... Crna reka. Ona, znaš, teče pravo na sever, pa onda skreće desno, na istok. Naišao sam sada na njen istočni krak. A-ha!

Kad smo stigli u puk, bila je ponoć. Naiđosmo na naše predstraže i zamalo da izginemo. Jer ti znaš, u ratu ma ko dolazio sa neprijateljske strane, za toga ne važi: odziv i lozinka.

A biće to njihova genijalna zamisao, što smo se ovako isprepletali u ovoj noći i koljemo se međusobno... Znaš, druže, volim vojsku, ali ne marim za teoriju. Sve, sve...

Slušaj šta ću ti reći. Ti si artiljerac i ne znaš možda. Pešaci u borbi pucaju iznad glave, misleći da se brane, i ne znaju da li su koga pogodili.

— On prilazi Brani i ljubi ga. — Moj rođeni! — Onda gleda „Mahera“ poluotvorenim očima. — Znaš... poginuo kaplar Stojadin, onaj... i Marko, i Radovan. — Njegove oči napuniše se suzama.

— Ja mislim, sad će lovac da pogine — namiguje kapetan „Fikus“ i doliva Perinu čašu. Pera nastavlja: — Znaš... a lovac podigne pušku. — Pa nišani... — Nišani... — dobacuju ostali. — More, ne „prebacivaj“ se, nego pij to!

— on skide bluzu. Pera „Đevrek“ pritrča i oko noge veza mu belu maramu. — Znaš, da ti stegnem tetive. Zaleti se i Brana, ali mu se marama uplete oko nogu, i on udari trbuhom o sto.

— A šta mu ga znaš — upade Živadin — možda je život jednih uslovljen smrću drugih... — Naravno. I smrt lebdi nad zemljom od praiskonskoga

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Jerbo Sfrauchen imadoh ti, Pa od toga i Kopfweh! A i onaj tu je bio, Pa znaš da smo mi fâcheux. „Ja bih došla, ali, Lіebe, Znaš li za mein neueѕ Kleіd?

A i onaj tu je bio, Pa znaš da smo mi fâcheux. „Ja bih došla, ali, Lіebe, Znaš li za mein neueѕ Kleіd? Kako mi je, da vi'š, šnajder Ferfušov'o celi Leіb!

Pita l' tebe tko za mnje: „Znaš li ono tko je?“ — „Dosad“ reci, „nije g' vid'lo oko moje; Neverno, čula sam, njegovo je srce.

Stan', promisli, postoj, dragi, ne hitaj! Pustinja je tamo, trava i polje, Gdi poete vele, ti znaš bolje. Za marvu je samo polje, bunar, izvori, Gde padaju s hukom u tavnoj gori, Gdi ptičice poju, eho govori.

Svirjel moju čuće ona. Ti znaš ove c'jenu, I kol'ko sam jagnjad im'o ja na silu njenu. Ja ću zaći izdaleka, zametnuti trage, Nek' pomisli: Veseo je,

Ah! docne će biti, Neću, ćerko, zeta očima viditi.“ A ko će me, majko, jadnu zaprositi? Znaš, mamo, da nemam ni prebijen novac, Zato mene neće siromah trgovac; A bogati broje kuće i dućane, I koliko ima zemlje za

No silam našim potpora nužna gde? Ah, tu ot silnih ne možeš tražiti. Iz sebe uzmi! Znaš što j' meni Serce i duša dojako bilo.

rado svojima volovi, Po lepim, toplim, plodnima predel'ma, Ocena svojih žitne njive, Ručak i užinu čekajući, — Znaš, zgotovljenu prabapskim načinom Od vernih ljuba, — nevine desnice Hajdukom dali, koji zverski Lesu po gustomu blude

Kol’ko put sam na breg stao, Želio što nisam znao, Ne znaš za čim uzdisao sam: Obraženja, želje tajne, Čuvstva ljubve, družbe krasne Prvo tu tek osećao sam.

Al’ su mi vezane oči, Nos zatvoren mi je: sama po duši izberi, poštenu Platu za cvet dajem. — Znaš, jedno sa drugim; na svagda Proleće kad bi nam trajalo, bi l’ bi želili maja? — Ti si pametnija malo od prve.

Plug mi se ako pokvari, udešam Sam; a ti ni oritka držati, ručice nit’ znaš. Hajd’ nek’ ti oru sluge, — oni ti oru za platu.

Vesnom suvo tvoje promenjuješ lice pečalno, Al’ preskorbne spomen bede promenit ne znaš; Žarom reke tvoje zasušuju obraze vlažne, — Potoke suza naših tko će osušit igda? — — — — — — — — — — — 9.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

S biserom sitnim i s koralima Na dnu je morskom našla grobnicu. — Ko čeka, znaš li? VUJO: I reć ti šćadijah — al’ ti me zbuni, svijetla gospođo, i riječ mi prekide. — Neki čojek, dijete li?

ĐURAŠKO (u sebi): Igra se s njome! E gle ti skotine! Ta pristala bi i uz boginje! I on se igra s njom! — — VUJO: Znaš, mator je čovjek dijete — izbij zube, lezi u bešiku — do jučer se igrah junakah, a danas, pod sijedu kosu, igram se

KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Pesma je uznosi? Ne znaš je, Boško, nis’ je video, A, takoreći, bi se stideo, Nisi pred njome klečô, strepio, Pred njenim sjajem nisi slepio —

tu se sa Serdarovićima razgovaraše — et’ tu, gospođo, baš pred dvorom u vrtu — a šta ti se tu nije besjedilo?... Znaš, mladići su... JELISAVETA: Sad možeš ići — A pustićeš ga, kad dođe on — znaš. VUJO: Žnam!... (Pri odlasku.

Znaš, mladići su... JELISAVETA: Sad možeš ići — A pustićeš ga, kad dođe on — znaš. VUJO: Žnam!... (Pri odlasku.) I napustiću ga baš!...

A evo te još i u bešici služah... znaš kad te ono obučavah orlove strijeljat? Pa namješte orla ti ubi Ivan-begova najmilija jagara... E bijaše smijeha...

Hm! Za njim će, čedo, mnogi žaliti, Jer beše junak, hrabar, razborit; Al’ starost — znaš, ostareo je, A starost često umljem pomeri, Postaje zlobna, puna zavisti. — (Šulović, Mićić i Vuksan.

zverske jarosti Kolevku tvrdu srpske slobode Sa blatom ropstva braće nesrećne Izravna, sruši, zgazi, izmrvi, — Pa znaš, ko beše vitez besmrtni, Da silnog pašu silom dočeka? Radoš Orlović! Prognani Radoš, da!

MIRA: A sad? Zar ne znaš više ljubiti? STANIŠA: Ja ne znam — Ne znam ni kako mi je, Otkad me ona zmija ujede, Čisto mi srce posta divije.

BOŠKO: Haj, da nam oca znaš!... RADOŠ: Možda i znam.... BOGDAN: Orlovića znaš li? RADOŠ: Slušâ sam za serdara Radoša, što su ga sa nevjerstva

BOŠKO: Haj, da nam oca znaš!... RADOŠ: Možda i znam.... BOGDAN: Orlovića znaš li? RADOŠ: Slušâ sam za serdara Radoša, što su ga sa nevjerstva progonili... BOŠKO: Prognao ga je nevjernik!

Oh, sunce, ženo, jaoh, Svetlosti, Još ne znaš plamen moje milosti, Goleme strasti, želje nesite, Ljubavi silne, muke večite. Još nisi čula — ne znaš pakao?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— 'Rišćanine, ne upleći se u moje stvari, jer će nas, ikone mi, svukud biti! Nekom neće valjati!... Ti znaš — Sveto Pismo kaže: „Jedno stado i jedan pastir“ — ljutio bi se pop na pokojnog Miju.

— Ama narod pripituje, moja slatka dušo, pa ja, 'nako znaš, kazujem... Šta'š:: drvo na drvo — čojek na čojeka. Tako je uvijek bilo.

— poče Stevica, sin popa Jove, žilavo i okretno momče. — znaš ti još kakav je to čovjek, da Bog milostivi sačuva! Nikog ne voli, nikog ne trpi, nikom ne vjeruje.

— Što? — Ne znaš ti, kažem ti, još kakav je to stvor! Možemo i nastradati. Istina, on mene ne mrzi kao oca, ali... Što se više

— Je li te to poslô kuljavi Džibo da se malo, znaš, navrneš kod prote: da vidiš je li krepô? Ako nije krepô, biva, da ga upitaš kad će, a?

Stevica poblijedio, pa drhće kao prut. Oči mu se ukočile od straha. Puška grmnu, pas skiknu! — Tako! Kad protu ne znaš čuvati, koji s tobom zalogaj bratski dijeli, a ti sad nosi pozdrav u pakô starom Džibukardi! O-o! Ama kako su mogli ući?

Sjedi se oko kotla, pomalo pije i priča da kotlar ne zadrijema. Odmah do pinte sjedi Simeun Đak. — Znaš ti zbilja, Petriću, kakav je zulum Simeun počinio u Bronzanom Majdanu?

— upita me kotlar Mićan i sagnu se da sjarne vatru. — Još malo, pa će prokapati! — Zar ne znaš zbilja? — Ne znam. Kakav zulum? Kad? — Eto ga, nek ti pripovjedi. — Samo što nije prokapalo!

— Veli pokojni Partenija: „Simeune, sine moj du'ovni“ — nastavi Simeun, kad iskapi čašu — „ti dobro, veli, znaš šta su, kaže, Majdanci radili...

Dobro to, veli, znaš, šta bi ti, kaže, govorio!“ — „Znam, ama kako ćemo?“ — „Lijepo“, veli. — „Ono neke godine, kad sam...

Naredi' mu da sazove sve Majdance, i ja se okrenu' prema Medenjaku, pa zabrkljači': „Batalijun, girdena sora!“ Znaš, da se ne bi pobunili... Skupiše se ovi.

Ja ću nju gradijerati. Dok okusim, znam koliko je gradi. Mićan mu dodade punu čašu. — Znaš što je, Mićane, ako još samo kap... Znaš što je kap?

Bojić, Milutin - PESME

Ne raspi život svoj slučajem stvoren, U dušu moju dubok dubi koren; Stani, jer ne znaš šta u sebi kriješ. IX Jaduju staze u večer jesenju I modra reka ogrće se ćutom Ledenim srebrom a po velu žutom

XXVII Završila se jedna tiha drama, Vetar je cveće razneo poljanom, Šinula bura nad nežnošću sanom, Ti ne znaš šta se odigralo s nama.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA (završava čitanje): „Tvoj do groba verni Đoka.” (Zgranuta.) JEROTIJE: Boka! Eto ti ga s misli i s personom! Sad znaš ko je Đoka. ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, ju! Gospod je ne ubio!

ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma. JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pisma.

Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš sa cimetom. Eto, došlo od jutros puno pisama: iz ministarstva, iz okruga, iz opštine.

E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš. ANĐA (razmišlja): A opet, šta znaš, Jerotije, možda je ovo kakva dobra prilika? JEROTIJE: Hm, dobra prilika; Đoka, dobra prilika! Idi, boga ti!

Šta je? VIĆA: Šifra. JEROTIJE: Šifra? Poverljivo? VIĆA: Vrlo poverljivo. JEROTIJE: Anđo, skloni se ti! Znaš, poverljive stvari nisu za žene. ANĐA: Znam, de, razumem ja to! (Polazi.) JEROTIJE: A je l' ponese ono pismo?

VIĆA: Ne znam! JEROTIJE: Jesi razrešio? VIĆA: Jesam. JEROTIJE: Pa šta je? VIĆA: Ne znam! JEROTIJE: Ama, kako ne znaš? VIĆA: Eto, pa čitajte sami! (Daje mu telegram.) JEROTIJE (čita i iznenađuje se.

VIĆA: Gle! Nisam, boga mi! JEROTIJE: Pa to će biti, to će biti, gospodine Vićo! 'Ajde brže, ako boga znaš, izgoreh od nestrpljenja! 'Ajdemo u kancelariju! (Odu desno.

Tada već ni otac ni majka neće imati gde...” (Prestane čitati.) Ovo dalje te se ne tiče! Eto, sad znaš! Jesi razumela? Na to mi on odgovara: „Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u pismu izložila”. Jesi razumela sad?

VIĆA: Bome! JEROTIJE: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi. Šta misliš, gospodine Vićo, šta nosi ova depeša? VIĆA (sleže ramenima).

MARICA: Slušaj, oče, ti znaš da sam ja već u godinama i da je red i dužnost roditeljska da me zbrinete. JEROTIJE (ne sluša je, već razmišlja za svoj

A šta je to sumnjivo lice? 'Ajd' kaži, Taso, šta je to sumnjivo lice? (Tasa sleže ramenima i gleda u ukazna lica.) Ne znaš, dabome!

” JEROTIJE: Čekaj! Dakle, je l' mu znaš lični opis? ALEKSA: Ne znam! JEROTIJE: Mlad? ...Je l' znaš sigurno da je mlad? ALEKSA: Pa jeste, mlad je!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

— Mladene, sinko, pošto sad kupuješ so? Znaš, tatko ti je kupovao po toliko... Mladen mu odgovara. Odgovara mu radosno, bez dosade, jer zna da mu on zato

Sedi. Sad ću ja. — Pa baš dobro — dočeka ona. — I ranije da idemo tamo; znaš, nemaju bogzna koga. Pa ako mi nećemo, kao prve komšije, onda ko će? — Dobro, nane! A jesu uzimali štogod od nas?

— Pa... ti znaš. Ako možeš, podaj mu — odgovorila bi baba. — Koliko? — Toliko i toliko. Mladen bi se zamislio, kao pribirajući u

— Dragička, Mladene! — čisto ravnodušno, jer već su joj počeli bivati obični ti svakidašnji napreci, kupovine. — Znaš Aribegovu vodenicu, čivluk? Ona se trže i čisto uplašeno upita: — Znam, pa? — Naš je! Ona posrnu.

Radoznali, željni, molećivi da ostane, ne prekida, ne narušava... [Ipak iziđe. Čuje izdaleka pesmu:] Zar ti ne znaš šta je milovanje, Milovanje, slatko uzdisanje? — Uzdisanje znam, ali ne milovanje.

— Kako: od pameti? — Od velike pameti. — Pa zar samo ludi su zdravi? — Ne znam. Samo i ti znaš: ona voćka što rano sazre, rano opada.

i tražio da mu iz ćilera ili podruma što da, što treba za taj dan, za jelo, piće, ona bi često ljutito odgovarala: — Znaš gde su, idi pa uzmi! [Baba se razbolela, snaha i nevesta je neguju.] — Deco moja slatka!

— Ne znam ja, sinko, ništa! — mucala je i drhtala. — Sad znaš i idi! Kako je ona otišla, i sišla, ko zna, samo posle po časa, odozdo dotrča uplašen i usplahiren brat mu: — Bato,

Ćipiko, Ivo - Pauci

— prevrne gazda govorom. — Hoćeš jš ih otkupiti? —Nemam čime, gospodaru, do jeseni, a na jesen uzmi koliko znaš. — Pa, oslobodivši se, veli: — De, dobri gospodaru, povrati mi ih da ne skapavaju od gladi!

— 'Ajde, brate, — veli mu, — nemoj da griješim! Znaš da ti ne mogu već ništa dati... davao sam kao i drugima dok sam imao na što ... i pomalo izgura ga iz dućana na kišu.

— Što je to!? — čudio bi se seljak. — Pomozi, Vaso, ako boga znaš! — Uložiću za te utok i ne plaćaj mi ni pare dok ne vidimo šta će starija vlast ..... Ima, bolan, i težih od naših!

—Oženio se i ti, Rade? ..... —pretrgne ćutanje žena. —Znaš da jesam... —A imaš li djece? —Na putu je, — nasmija se Rade. — A ti mišljaše da neću biti vrijedan. — Ne velim ja ...

da se otmem ... Jednako um me k tebi nosi!... Htjedoh ići kući, ženi, znaš... Ali, eto, što bih tajio, potražih tebe... I nađoh te. —Bilo sa srećom! ... A što ću ti ja?

— veli Maši, dok je do nje stigao i, uhvativši je za ruku, povede je za sobom u kolibu. — Uveo sam te da znaš gdje ćeš doći:. ti si ovdje moja domaćica, inoča, druga žena!... —A kud ti je čovjek? — upita je. —Pošao je u varoš.

— Ti ne znaš gdje si? — veli Rade smijući se. —Zagrijala se, a? Čekaj, sada ćeš se ohladiti. Idi samo za mnom! Obima rukama

— Čudo je, viđu i ja sada, — zamisli se otac. Ali nije se moglo drukčije... Zar pustiti zemlju u tuđe ruke? Ne znaš ti, sine, u kojoj sam vatri bio onih dana! Rade posmatra oca.

—A ja od njega ni biljega! — reče žena zabrinuvši se naočigled. — A poslije onih ljetošnjih dana u planini... znaš... nadala sam se ... — Nije do mene, — prekide je Rade živo. — Što nije bilo, moglo bi biti...

Ali otkada ono u planini sjaranismo se nas dvoje, ne marim ga na oči! Ne znaš ti kako je to teško ! ... Čini mi se tuđ ..... prljav... Ma'ni... i zakrene rukom kao da se od nečega brani.

— Ja joj ne branim. — Pa se smisli i veli: — Idi, Cvijeto, idi, sestro! ... a ako ti bude krivo, znaš gdje si se rodila. Cvijeta poplašeno gleda uokolo i ni na kome od kuće ne ustavi očiju.

—Čuj i ovu! — začudi se Petar. —Znam ja za nju, — nasmija se oni vremešni čovjek. — Na tvojoj sam, Pavle! —Pa kad znaš, pričaj da te slušam! —žuri Pavao. —De ti, prvi si počeo ... .

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Da li ti unapred znaš, ako si svemoguć, šta ću reći, vodiš li mi misao, mogu li ipak skriti od tebe neku svoju malu tajnicu, nešto kao neku

Ako možeš, Gospode, da upravljaš mojom sudbinom, da stvarno znaš sve, bez izuzetka sve šta će se dogoditi, pa mi čak i ovo pitanje u glavu stavljaš, zašto si ovaj naš kukavni život

Zar ne nađe za svoga raba ništa lepše među tvojim stvorenjima, nego ovu ljigavu rugobu koja mi se, znaš, celog života gadila?

Matiju nešto duže. Ni on nije hteo da te ganja po celom Saborištu kako je mogao. A znaš li ti, presvetli, zašto su oni odustali?

Ilić, Vojislav J. - PESME

Lutke i lýtka neka, Ne zabavljaj se time. Ah, zašto crveniš, ludo? Ta lutak lepši te čeka... No, ti mu znaš već ime. 1888. VEČITA HARMONIJA Na čisto, lazurno nebo sa blagim, nečujnim hodom, Silazi Dijana svetla.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Osluškujemo. - „Jesi li, dragi Teofrasto, dobro zaključao sva vrata i kapije? Ti znaš da me Atinjani ne mare što sam metoik, došljak, i podozrevaju što sam bio učitelj Aleksandrov.

Da ja o tim stvarima drukčije mislim, znaš vrlo dobro, isto tako su ti poznati moji dokazi da je Zemlja lopta: pri svakom pomračenju Meseca, granica Zemljine senke

kada se obazre po dvorani i uvide da ovde nije mesto za besne prepirke, on se savlada pa reče pomirljivim glasom: „Ti znaš, sine moj, koliko ja cenim Kopernika i poštujem njegovu uspomenu.

Svaki top, kada izbaci projektil, trgne, kao što znaš i razumeš, malo unatrag. Zamisli sada da smo uz naš vasionski vagon pričvrstili jedan top, bolje reći neku vrstu

„Pa i ti si nekada bio pronalazač i zarađivao pare sa patentima, da ih potrošiš sa ženama. Valjda znaš da patent ne traje duže od petnaest godina. A, za petnaest godina nećemo još poleteti po vasioni.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela, Ali ne znaš, mila, Šta pre od milote, Jer si tako sila Videla krasote.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Opet čivčije? STANA (prilazi joj nasmejano, užurbano): Ništa, ništa, snaške! Znaš ti njih, oni kad god dođu i donesu berićet, onda da im je samo što više da jedu i piju, i jednako traže: »daj kotliče,

Valjada će opet da se vrate. Naročito hadži Rista. Znaš da on ne propušta, a da svake subote ne dođe, ne obiđe i vidi tebe, decu. TAŠANA A majka nije dolazila? STANA Nije.

TAŠANA (odbija rukom): A, neka to. STANA (s navaljivanjem, čuđenjem): Kako, snaške? Red je. Znaš da može, uoči nedelje, ko naići, i onda zar da te takvu nađe? Eto, hadži Rista tek što nije došao. Bar za njega znaš.

Znaš da može, uoči nedelje, ko naići, i onda zar da te takvu nađe? Eto, hadži Rista tek što nije došao. Bar za njega znaš. On godinama, to se zna, to je njegovo: da je ovde, da dođe, posedi, razgovori se...

Eno ja sam (pokazuje na dvorište, kujnu) već to sve spremila. I kad znaš, onda? TAŠANA (prekida je, s dosadom): Znam to, Stano, znam. Dobro, hajde donesi mi odelo.

Da li su sve doneli što se obralo po čivlucima? TAŠANA Ne znam, hadži. HADžI RISTA (uvređeno): Treba da znaš, kćeri! Drugih godina ovde se donosilo po sto, dvesta, i više kola... a sada da je manje... TAŠANA Ne znam.

ne zna, od skora je, ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi; onda ti, ti bar znaš, ti bar treba da znaš... STANA Pa znam, gazda! Gledam ja, čistim, radim... HADžI RISTA »Radiš«.

ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi; onda ti, ti bar znaš, ti bar treba da znaš... STANA Pa znam, gazda! Gledam ja, čistim, radim... HADžI RISTA »Radiš«.

Sve da je kao što je i bilo. (Pokazuje iza sebe u okrug). I bašta, i šedrvan, i drveće, i avlija, i cela kuća. Ti bar znaš kakav ja imam amanet. Ti znaš kakav mi je amanet ostavljao kad umiraše stari ti gazda, a moj pobratim. Znaš li?

I bašta, i šedrvan, i drveće, i avlija, i cela kuća. Ti bar znaš kakav ja imam amanet. Ti znaš kakav mi je amanet ostavljao kad umiraše stari ti gazda, a moj pobratim. Znaš li? STANA Znam... oh, Bog da ga prosti!

Ti bar znaš kakav ja imam amanet. Ti znaš kakav mi je amanet ostavljao kad umiraše stari ti gazda, a moj pobratim. Znaš li? STANA Znam... oh, Bog da ga prosti! HADžI RISTA (već naljućen): Pa kad znaš, šta onda? Ulazi klisar crkveni.

Znaš li? STANA Znam... oh, Bog da ga prosti! HADžI RISTA (već naljućen): Pa kad znaš, šta onda? Ulazi klisar crkveni.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Sve je to on nosio u sebi kao neku tajnu. Jedared samo poveri se poslužitelju čitaonice. „Znaš, kad tako čitam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni

Majka zakuka. Majstor Kosta se savlada: „Pa kako ćeš, ludo dete, u svirače, kad ni svirati ni pevati ne znaš. Šta ćeš međ njima. Hoćeš tanjir u šake pa od stola do stola u prošnju. Je li to hoćeš?

— Zaboga, dijete! Otuda ne izlazi sunce. S te strane zalazi, pred veče, zar ti to ne znaš, teško meni! — Paula pocrvenela. — O, Gospode, moram i da se prekrstim.

— Dobro da me razumeš, Todore. I mi volimo uspomene iz mladosti, samo, znaš, u našem kraju ostavljaju venčane vence tako samo katolici, Švabe, a ja ti, brat si mi, ne volim Švabe...

Stari Lazarić je ponekad besneo: — Školu nisi hteo da učiš, ekonomisati ne znaš. Sve ćeš sfurdisati! Kad ja umrem, i podelite se, tebi ni do ručka neće stići imanje.

(Gospa Nola se jedared vratila s njiva sva crvena. — Ne znam ja ali ne znaš ni ti! Čitaj, brate, i nauči i mene, nemoj da me sluge popravljaju!

sišli s planine, ne šugavci, nego ljudi od soja, radili i stekli, niko nam nije bio neki naročiti rasipnik, i, kako znaš, što imasmo, ne sačuvasmo! Je l' nas vidiš!

Balkon na kući ogroman, kao neki vagončić, a na njemu nikada niko ne sedi. — Balkon je znaš — tumačio je gos-Toša ranije ženi — volela moja mati, i on je ekstra dozidan; to se i vidi, pljuni pa zalepi izgleda.

Takva mu je ćud, nikad ne znaš koja mu važi. Dve kravice je već ranio. Jutros, privezali ga za kola, dali mu da gricka što najviše voli, i razišli se

Evo, sad ću odmah da bacim ove pelene u koje me zaviste doktor Mirko i ti, i da se dignem, ali onda ću, da znaš, tebe da povijem. Ili da odmah prestaneš plakati.

Ili da odmah prestaneš plakati. — Ti se šališ, Nano, a ne znaš kako se sve u kući prevrnulo bez tebe... Odlutala i moja keruša, i nema je da se vrati.

— Gospa Nola razrogači oči. Ima dva dana po dva sata apsa u gimnaziji... Molio me da ti ne kažem. Već znaš. kako on moli, Julice, vilice, i vilina kosice, nemoj reći Nani, dok ne ozdravi, moja Nána, moja brána.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Zato, sinko, eno ti konj u štali, osedlaj ga i idi kud znaš da će za tebe najbolje biti.« Ovo je za Romana bio glas anđela, i ne čekajući da se sveštenik po običaju zaplače, đipi

OD 20.000 duša što ovde obitavaju, nije nijednom na pamet palo tebi pomoći, osim mene, no treba da znaš da ti drugi i ne može tako pomoći kao ja, jer sam ja agina kći, i samo počitanije koje sam ja u moji poslednji 18, i

Ja bi želio da se stara ona pesma: »Znaš li, dušo, kad si moja bila« lako ne zaboravi. Ovu da svaka devojka dobro naizust nauči pređe nego što počne čitati

« — »Ju, Amor, mamo, i ime mu je strašno, a kako je on umiljat« — »Čuvaj se, velim ti, ti ne znaš koja je to beda«. Devojka oće baš iz tog uzroka da vidi šta je to, dok u škrip ne padne i ne počne i ona kao Dositejev

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

pakošću crkve prema prosveti — Jest, to je dobro, jer što je glavno ako si profesor, a ti ne moraš ni da znaš predmet koji predaješ. Ja, na primer, ne mogu prilikom venčanja da pevam posmrtno opelo, je l'?

Jok, ne možeš da mu primetiš. A ne možeš mu ni ceni zameriti; otkud mu ti znaš šta košta. Ne možeš tek reći: slušajte, vi ste skupi, Mita bakalin prodaje mnogo jeftinije salvatus purtatus!

Danas ti ne zameram što ne znaš, ali gledaj za sutra da naučiš. Pozdravi oca! A ako grobarev sin ne bi znao lekciju, onda bi učiteljev prekor ovako

— E pa, kako je on mogao potegnuti mrtav sa Marice, gde je poginuo, i doći pa ubiti Uroša? — Ne znam! — E, kad ne znaš, a ti čitaj za vreme ferija, pa dođi naknadno da polažeš ispit.

se, Sretene, takođe okretati oko sebe, a, okrećući se oko sebe, da trčiš i oko ovoga Živka koji predstavlja, kao što znaš, Sunce. Zatim stavi mene u red. — Ti si Mesec.

Najpre padnem ja kao Mesec, na mene se sruči Zemlja, a na nju Sunce. Napravi se jedna gomila, niti znaš ko je Mesec, ko Sunce a ko Zemlja. Vidiš samo, viri jedna noga Sunčeva ili nos Zemljin ili tur Mesečev.

i povlačio pisaljkom po imenima, ali, kad bi se na kome ustavio, rekao bi: — Iziđi ti, vepre, i odgrokći nam šta znaš o...! A vepar bi se digao iz klupe, opuštena repa, izašao bi pred tablu i počeo groktati lekciju.

— Pa dobro, Sretene, kaži ti meni — veli mu profesor — koga ćeš ti da zovneš u pomoć kad ne znaš lekciju? — Komšiju Živka! — odgovara Sreten. — Ovoga Živka što sedi do tebe u klupi? — Jeste!

A kakvoga si duševnoga raspoloženja, mladiću, kad si budan? Jesi li sačuvao pamćenje, znaš li, na primer, da mi recituješ štogod? — Znao sam, ali sam zaboravio. — Možda si upamtio kakvu narodnu pesmu?

— Znao sam, ali sam zaboravio. — Ili ma šta drugo, ma kakvu pesmu, reci šta znaš? Dečko se domišlja, domišlja, pa tek zapne: — Kvadrat od hipotenuze, To zna svako dete, Ravan je kvadratima Od obe

— Odakle si rodom, Spiro? — ponavlja profesor. Spira ćuti, trepće i gleda u tavan. — Zar ne znaš, po bogu brate, odakle si rodom? — Zaboravio sam. — Pa šta onda znaš?

Spira ćuti, trepće i gleda u tavan. — Zar ne znaš, po bogu brate, odakle si rodom? — Zaboravio sam. — Pa šta onda znaš? 'Ajde reci mi da čujem šta ti znaš, kad već ne znaš ni odakle si rodom?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Pustite ih. To je dobar znak. Nisu, znači, još premoreni — razmišlja potpukovnik Petar. — Ti znaš, kad balon počinje da pada, onda se iz njega izbacuje balast... Tako je i sa njima.

Vele, sigurno je iz našega puka. Ulazeći u bivak, natrapaju baš na komandanta diviziona... A ti znaš njega... On je u stanju da digne na noge celu bateriju za neki mali kaišić, a tek zamisli sad... U pitanju je bio konj!...

Ali zato, kada sam se vratio u bateriju potražio sam prvo Svetozara. Ti znaš... ja nikada nisam udario vojnika. Ali tada sam svu ljutnju i bes, koji se skupljao u meni, čini mi se, od moga rođenja,

Đe će, siroto, nego gurne naprijed i vikne: uh — i ode onamo đe si ga namijenio.“ — E, vala, znaš, ti ne možeš da živiš, a da ne „prećeraš“! — smeje se poručnik Protić.

Zapamti gde si stao — i Dušan ode žurno, držeći se za trbuh. Opet poče blagajnik. — Znaš, Momčilo, trebalo je ipak... zbog vojnika. — A posle, ni groblje nije daleko...

— Blizu... nema četiri kilometra odavde. Živadin se prigušeno smeje. Počesmo i mi ostali. — E, znaš šta je, preteraste! — veli, smejući se, kapetan Velja. — Hajd što rekoste da je šakal kao konj.

Vidi joj zube, vidi zube! — veli Živadin. — Bre, Dragiša, ništa ne znaš. Ona me podseća na san letnje noći, pa makar zabadala prste u onu tvoju tortu.

— dira ga Živadin. — Nemoj da me prekidaš. Ja pričam verno kako sam razgovarao sa čovekom... Znaš, a on meni kaže: „Ama baš i ja to tražim.“ Vrlo dobro! I tako ti pođemo zajedno.

— Ti si iz Drinske divizije? — Ne, ja sam bio u komitskom odredu. — A... Tako mi kaži. Zato ti i ne znaš gde je Kožuh. Dakle, pazi: Kožuh je na našem krajnjem desnom krilu. Tamo dalje drže Englezi...

— onda se okrete Predragu: — A ti slušaj i pazi šta on govori, pa ćeš posle reći šta znaš. — Evo kako... Da vam prvo izložim opštu situaciju.

Petrović, Rastko - PESME

Da znaš, mila, meni što si: džbunje plavo jorgovana! Popine se sapi rascvetale, U tom džbunju slavlje ptice zapevale. Pa divni i

O slatki brate, zasviraj mi violon, Sviđa l' ti se Žan Fransoa Vilon? Ta on je umeo da bude i lopuža; Da l' znaš brate, one tamo sa Gruža?

dakle neizdvojim od života našeg fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u pokretima svojih ruku npr.

A prijatelj: ”Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice tvoje štujem! No rečima pogrdnim koje jedino sada zna, Rečima koje čupa iz muke svoje i sna!

“ Vikah, vikah: Za ove reči jedino ti smeš da znaš! ”Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem, Al koliki užas i koliki strah!

”Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem, Al koliki užas i koliki strah! Ti znaš, jedini znaš, da lice tvoje štujem.

”Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem, Al koliki užas i koliki strah! Ti znaš, jedini znaš, da lice tvoje štujem.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Trže se dečak. Sakupi snagu i reče da traži Mesečev Cvet. — Mesečev Cvet? — planu starac. — 3ar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu? Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići!

— obrati se Zlatokosoj s prekorom u glasu. — Zar ne znaš da mačem uboge branim, da je mač samo u mojoj ruci čaroban?

Samo mojim dahom pokretana svirala ima moć! Ostavi mi bar nju! Zar ne znaš koliko je bolnih i nevoljnih? — Jedna od žena zajeca. Verovala je da će joj svirala izvidati slepoga unučića. Šta sada?

— Sad znaš zašto nikada nisam doneo šarana u zamenu za lubenicu! — reče Sofronije i osmehnu se. — Danju su one ribe, bar ljudi misle

Ali, nadigrati me nećeš... — izbaci orao karte ispod krila, rasturi ih kljunom po steni, pa reče: — Deli prvi! Uslov znaš: ako dobiješ — propustiću te, ako izgubiš — progutaću te.

— Jedino s njima u brak ulaze — žalosno Grana saže glavu, a Belutak se nasmeja: — Pa, ja sam stena! — reče. — Zar ne znaš? Nije znala, ali vremena za istraživanje nije bilo. Pribi se, Koralna Grana uz Belutak, osmehnu.

videla stubove prozračnije od mojih, zlatnog jahača i zlatnog orla, kazaljke koje pokazuju dane u mesecu i sate u danu? Znaš li ikoga napravljenog po želji jedne princeze? Oj, kako se uzbuđivao sat spominjući Princezu!

— Pa, pokaži šta znaš! — rekla je Carica udobno se zavalivši u naslonjaču, a slikar je raširio platno i povukao prvi potez.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Ovamo! (Privlači je i ljubi). KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli! VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?...

Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom... VASKA A što? A tebe zbog njega strah?

STANA (uplašeno, da ko ne čuje): Ćuti, Vaska, ćuti! Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje... VASKA E, nije on do sada već sve čuo.

(Viče): Nano! Ulazi Kata. TOMA Gde ti je sin? Sin tvoj? KATA (snebivajući se): Pa... ti znaš... TOMA (besno): Ne znam! I ništa neću da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A šta ti znaš?

ti znaš... TOMA (besno): Ne znam! I ništa neću da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A šta ti znaš? Kad si i ti nešto znala? Nikad! Ništa! Od koje si familije? »Motikarke«! Ko ti beše ded, otac?

(Trza se, Arsi): A što ti stojiš? Sedi! (Viče): Sveću! ARSA A, ne! Kakvo sedenje? Znaš da mesta nemam dok ovaj praznik ne prođe, ovi — ne sveti, nego, Bože mi oprosti — ludi dani.

Ali za to... TOMA Eh, poštena: Sigurno radi njenog poštenja toliko se besni i trči oko nje. ARSA Ništa ti još ne znaš, hadži! Oni mladi, pa već čovek i da se ne ljuti. Ali što za ove druge, starije, domaćine!

Ovo, ovo ti meni kaži: Zar ja na ovaj sveti i Božji dan, pa ovakav da sam?! ARSA Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio.

TOMA Pa Magdo, kako... MAGDA Nemoj, slatki gazdo, nemoj da se ljutiš što smo mladoga gazdu... Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete.

Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete. Znaš koliko sam te služila pa mi nikada reč ne reče a kamo li da se naljuti.

TOMA (izdiže se): Eh, a sada kad bi još i onu! Ali ne znaš je ti. Stara je to pesma. U moje doba, kad ja beh mlad, tad se ona mnogo pevala. Tvoja majka, Salče, pevala mi je.

KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda Mitke? MITKA Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (pokazuje na sebe).

Šantić, Aleksa - PESME

A znaš li zašto Ono poluđe? U moje srce Ti noćas uđe, Pa s njega ode Svih bola tama, I ti ga vatrom Zapali sama — Jer i

Tiho miris vije, Na tvoje leje mesečina pada Topla i meka, i ruže ti mije Srebrom... Ti ne znaš da preda mnom sada Noć druga stoji, pusta, i u čami, S razvalinama...

I senke bez broja Sokakom grnu, i svaka kuca mi Rukom u prozor, kako prođe koja... Ti ne znaš... Tvoju noć svetle dragulji, Dokle iz tame sve u okna moja Kô slepo oko pozni mesec bulji. 1911.

Svud sam brao đule i grozde behara, Mojoj sreći nigdje ravne bilo nije — Sve od Banje Luke pa čak do Mostara! Znaš li čase one?... pozno sunce grije, Vrhovi munara kao vatra gore, A svuda iz bašte miris đula vije.

No gle! Junak samac nije, Za njim sjedi cura neka; Vrana joj se kosa vije Kô prosuta svila meka. Znaš gdje laka srna pase, Voda pada s hridi gole, Kako bršljan obvija se Oko breze i topole?

Puna dobrote tihe, blagodatne, Pruži mi ruku i kô sestra prava Priča mi svoje pripovjesti zlatne... Znaš li zvuk harfe kada podrhtava Od slatke čežnje? Tako dršćem i ja Na svaki glas joj do razdanka plava... 1911.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Mio zete, deli-Strahin-bane, rašta si se tako razdertio? Znaš li, zete, — ne znali te ljudi! — al' ako je jednu noć noćila, jednu noćcu s njime pod čadorom, ne može ti više mila

Grohotom se derviš osmjenuo: „Ti, delijo, Strahiniću bane! Znaš li, bane, ne znali te jadi, da sam sade na Goleč-planini, da te vidim u carevoj vojsci, poznao bih tebe i đogina, i

te vidim u carevoj vojsci, poznao bih tebe i đogina, i tvojega hrta Karamana, koga voliš nego dobra đoga? Znaš li, bane od malene Banjske? Poznajem ti čelo kako ti je, i pod čelom oči obadvije, i poznajem oba mrka brka.

Znaš li, bane od malene Banjske? Poznajem ti čelo kako ti je, i pod čelom oči obadvije, i poznajem oba mrka brka. Znaš li, bane, ne znalo te čudo, kad zapadoh ropstva u vijeku, — panduri me tvoji uhitiše u Suhari vrhu na planini, u ruke

tebe se, bane, ražalilo, te ti zovnu Rada tamničara, tvoj tamničar na tamnička vrata, izvede me k tebe u avliju? Znaš li, bane, znaš li, Strahiniću, kad zapita i mene ulita: „Ropče moje, zmijo od Turaka, će propade u tamnici mojoj!

Znaš li, bane, znaš li, Strahiniću, kad zapita i mene ulita: „Ropče moje, zmijo od Turaka, će propade u tamnici mojoj!

Milica tvrdom kletvom zaklinjati: „A tako od rana, razbojniče, ozdraviti, kadno mi si, delijo, isred polja od Kosova, znaš li meni štogodi za l'jepu gospodu, razbojniče dobar?

Otale se Đemo podigao kroz nekakvu Janjinu planinu. Teško Đemo ožednjeo bješe, deli-Marku tiho govoraše: „Znaš li, Marko, vode ja mehane? Teško me je osvojila žeđa“.

Kad to vid’la mlada Pavlovica, zavidila svojoj zaovici, pa doziva ljubu Radulovu: „Jetrvice, po bogu sestrice, ne znaš kaka bila od omraze, da omrazim brata i sestricu?

Moj sestriću, Jovan-kapetane, san je laža, a bog je istina; ružno si se glavom naslonio, a mučno si nešto pomislio. Znaš, sestriću, ne znali te ljudi!

naša, a šapatom zbori sirotinja, đe mi sjedi snaha isprošena i kod baba i kod stare majke, a đe sjedi za devet godina. Znaš, sestriću, ne znali te ljudi! da ću tamo junak poginuti, neću moju snahu ostaviti, ni veselje jutros rasturiti.

Al’ govori Senjanine Ivo: „Da moj brate, Jure barjaktare, ne znaš đegođ kamene pećine, đe bi mogli vatru naložiti i junački život povratiti?

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

nas tajno čeka pored ceste U zasedi iza petnaeste Kad osetiš da ti srce lupa Kao neka vodenica glupa Šta je ne znaš ali nešto jeste U zasedi iza petnaeste Pa se oči nađu na mukama Zaboraviš kuda sa rukama Nigde mira da se noge

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Nije zato ni čudo što je Stric, pri pomenu Lunjina imena, počeo da viče i da se zabrinuto roguši. — Da znaš, Jovanče, ona će nas prva pronaći, budi u to siguran. — Kako će nas naći, ako joj niko ne reče?

— Ehe-he, jeste li se prepale? — Da znaš, tužićemo te učitelju da nas plašiš! — svadljivo viknu jedna djevojčica. — Ne idem ja više u školu pa da me učitelj

— Eto baš nije mene, nego Boku Potrka! — zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš. Ne znaš, ne znaš, baš, baš! — Znam, baš znam: Đoku Potrka i Lazara Mačka, eto ti!

— zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš. Ne znaš, ne znaš, baš, baš! — Znam, baš znam: Đoku Potrka i Lazara Mačka, eto ti! Obojicu je danas istuko.

— zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš. Ne znaš, ne znaš, baš, baš! — Znam, baš znam: Đoku Potrka i Lazara Mačka, eto ti! Obojicu je danas istuko. Eno ih, ostali su u zatvoru.

Mačku sinuše oči. — Oho, šta li ćemo sve tamo načiniti da samo znaš. Pusti me, idem odmah na svoj tavan da mislim. Eto me sutra u Gaj.

— Ej vi tamo, upalite! — molio je glasić. — Sad ću da se javim ! — prošaputa Jovanče. — Ono je patuljak. Znaš, onaj iz priče. Mačak mu čvrsto steže ruku i promuca: — Hajde pa šta nam bude.

Traže logor. Svi problijediše i prestadoše jesti. Jovanče pretrnu, i oštro pogleda djevojčicu. — Otkud ti to znaš? Lunja samo sleže ramenima i odgovori neodređeno: — Pa tako... Hoda neko, šulja se. Tu je negdje.

Prokin gaj ponovo pade na um, on mudro zaključi: — Možda ih je strah od ovoga novog učitelja čak i tamo otjerao, šta ga znaš. Kad li taj malo popije pa pograbi šibu i razviče se, gori je od svakog drekavca.

— Gle, šta će ti to? — začudi se knez. — Rakija nije nikakvo oružje. — Kako da nije — povika Lijan. — Znaš kako su Bosanci u ratu govorili: „Dok je ruma, biće šturma!

— Šuljaju se oni sa svih strana — šapatom reče Lunja. — Kako ti to znaš? — obrecnu se Stric i pretrnu. — Znam. Osjećam da dolaze. — Dolaze?! Ko dolazi?

Oko Prokina gaja množili su se i ukrštali tragovi zečeva, vukova, lisica, čak i vjeverica. Prosto ne znaš ko je koga gonio, ko od koga bježao. Glava da ti se zavrti pred tom zamršenom mrežom bjegunaca i gonilaca.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

DOKLE NA TIHU VREMENU PLAVAŠ... Dokle na tihu vremenu plavaš, dotle lađu čuvaj da je gde o što ne skrhaš. A ako li znaš zlo mesto gde se hoće nasaditi, brzina li je na kladu naneti, dotle ugovori i sastavi pomoćnike sebi u svome strepljenju!

Zgrešili su tvoji ljudi zašto su prestupili moj zakaz. Tako da znaš, jer toga rad sinovi Izrailjevi ne mogu stajati suproć dušmana im svojih, niti ih mogu više nadbijati dotle, dok god od

« I pak mu reče brat: »Jest, onakva za kojuno ti ne znaš, kojuno je tebi sazidao onaj sluga što ga u tamnici držiš.« TIRSKA BLUDNICA U Tirskome gradu je bio neki harmicar

Pak mu reče: — Eto, da znaš, sad ti već dajem pročku i puštam te, al' otsele vrlo da se paziš i merkaš na sebe, da ne bi pak u komu hitlenluku ne

RAZGOVOR O POSTU I PUTU Trgovac: Ne znaš ti, oče, što je i kakav je put. Mi na putu nigde ne zgrevamo svoga srdca. Hodeći, putujući po tuđi vilajeti, u tuđoj

Strele vražje su to tuštene, a ne znaš otkud te streljaju, te ako bi kako bilo valja ti poginuti s dušom, ako od pisma ka tome ne uzimaš dobra štita ni zaklona.

Na svoju vodenicu vodu navraća. Čuo, nedočuo, video, nevideo, što znaš, za to ne doznao! Ne čini zuluma, da te zlo ne stigne. Ne sej po brazda nepravde, da je ne požnješ sedmorinom!

Pošalji tvoga hleba i vodom, po nekom vremenu hoće ti se k tebi s dobrom povratiti. Ne znaš to, našto će ti kad, omrknuti, osvanuti li dan.

I to se dostaput zgađa da pravica i k dobru suproć stane. I voda je slaba, al' vatru silovitu gasi. Što ne znaš, nauči se!

Bolje je s bremenom i polako doma putovati, negoli praznu trčke doći. Zlo se sa zlom proteruje. Zlo mu znaš, a o dobru si mu nevešt. Ko pre ugrabi, njegovo je. Dokle je gvožđe vruće, dotle se kuje.

proneraziš da joj se duša i srdce ne oprepasti, ni smuti od tebe, nego lepo tiho, i krotko ulezi ukazati joj se. Znaš, nije ono prorok slobodni, nego plašljiva sama devojka! A meni je posvećena s prvim ti glasom.

Gavril Arhijerej prorok Zaharija Jelisavetin, muž tvoje rođake, dobro za to znaš da kad on ne poverova mojim rečma te izarad toga onemi.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Znaš li, bre, kako ću da ga potkupim? More, ni pas s maslom neće ga moći pojesti!... I održa reč! Napisao tako da je sve br

A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna. „Uzni si, strinke Doke,

“ — Ti što mu napraji? zapita’ ga pa ja. — „Ta što da mu činim? jedno mi je dete, znaš kako je! Kupi mu štifletne a-la-franga...

— „Češljevi, sapuni, đulijaci neki, ta neki ženske štifletne, kolani, podvezice, gakice ženske, čorape, — ama znaš kol’ko su duge!... Duge, kako da će okolo šiju da gi vrzuje!...

) Ništa ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne znaš ili se smeši ili će da zaplače...

Oj, hoj-hoj, lele, Zone, u čiček-anterija... Pa tek skoči, ne znaš ni zašto ni krošto. Ostavi dućan na kalfi, a on se žuri kući kao da mu gori.

Devojačku sreću da batisuju... Pa kako se naprajilo toj čudo, reci mi, Taske, ako znaš? E, ne znam ni sama si, Tašano, veće si i sama krstim s obe ruke, i pitujem: što je ovoj?!

— Ću te pitujem, ako, demek, znaš da mi kažeš ništo... Eli se, Mičo, devojke vode predi svadbu u amam, eli posle svadbu?...

U naš varoš, — taj si je adet... — Pitujem, — veli Vače Šatorče — zašto, znaš... Eto, zab’ravija sam zar onaj stari adet, pa iskam da znam.

naučija se... — Ha! — odobrava Zamfir. — Aškoljs’n za taj reč!... Ovuja mušljiku imam si... znaš od koje vreme gu imam? More, i ne pantim veće!...

— Što, ne veruješ, bata-Mane? — Da se nesi posmešila, nevesto?... Znaš: Manulać i Manča slično mu dolazi, — ta može da si zab’ravila za koga ti rekoše... — Ama, de! — smeje se ženica.