Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— I on će skoro. Očekuje Ivanka iz Sarajeva. — Jeste. Otišao je da kupi darove... Ne znaš kako je naručit taj Ivanko... Ama kao kremen... Pouzdan, siguran — svud ti se prometne kao šilo!... Bogami!... — Ne bogmi se!...
Turci su, brate, pametni!... — Jadna im pamet a gora godina! — ukopistio se Ivanko. — Ne dam ja, bre, jednog našeg za deset Turaka!... Evo ja ću udariti na dvadeset njih!... — Tako je!...
— Ne dam ja, bre, jednog našeg za deset Turaka!... Evo ja ću udariti na dvadeset njih!... — Tako je!... Ivanko pravo veli! — viču Jovan i Jovica.
— upita Zeka, i uze glavu iz Stankovih ruku. — To je. — Nabijte je na kolac! — zapovedi Zeka. Ivanko je dokopa i u trenu glava se Mujagina kezila na Turke. Surep i Zavrzan se zabunili oko Stanka.
Alal ti vera, Jovica!... Ne daj se, Nogiću, stari hajduče!... Udri, udri, Ivanko!... Samo neka se pravi džumbus!... Ja volim samo džumbus!... I opet ga nestane... Sila je rasla kao kvasac.
I to sve nekako čudno teknu... Zeka se stade osvrtati... Surep se uzjazbi... Nogić, Jovan, Jovica, Ivanko i... svi prenuše. — Zavrzane! — jeknu Surep. Ali se niko ne odazva... Najedared pobesne sve.
Bežalo se to glavom bez obzira. — Zavrzane!... Zavrzane!... Ali se niko ne odazva. — Da nije zarobljen?... — upita Ivanko. — Onda ću ih goniti do njihove ćabe! — cikao je Zeka. — Evo ga! — reče Latković.
— I Turci baš ćute? — Ćute. Išao je Ivanko onomad do Sarajeva. „Nikom, veli, i ne pada na pamet da udara na nas.” A posle, i zima ide... — Zato ti i htedoh reći!
Tamna noć prekri sve svojim plaštom kao guberom, samo su straže i vojvode bile budne. Ivanko beše na straži kraj Zasavice, nedaleko od samoga šanca.
Glava se sve više primicala lako, neosetno, da se jedva šaš zaljuljao... Prikučivši obali, podiže se. Ivanko zinuo od čuda. To beše Deva. Čim izide na obalu, uputi se žbunu za kojim beše Ivanko. Ovaj stade preda nj.
Prikučivši obali, podiže se. Ivanko zinuo od čuda. To beše Deva. Čim izide na obalu, uputi se žbunu za kojim beše Ivanko. Ovaj stade preda nj. — Otkud ti? — upita ga. — Od Turaka. Hoću vojvodama. Jesi me opazio? — Jesam.
Zavrzan je pravio šale i sa živim i sa mrtvim. Ivanko mu reče: — Grehota je podsmevati se mrtvacu!... — A šta smo mi?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
(Vodnici ove čete bili su četiri mlada i odlična oficira, potporučnici i to: Ivanko Obradović, Vladimir Joksimović, Dragutin Knežević — sada profesor negde u južnoj Srbiji i Radomir Milać — sada