Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Naročito matere, onako zabataljene, potamnele a prestrašene. Gotovo da izludi od straha, jer oseća da mu nema leka, da će joj umreti, a opet jednako nudi ga, bdije, a u isto vreme mora da nadgleda
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Mišelino, najveći grebator koga sam ikada upoznala, grebao se čak i o struju! Prosto da čovek izludi! Provirih kroz kupolu — negde u tom betonskom prostranstvu, u toj prašumi najružnijih kuća u Evropi, svetlucao se i
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Dok biljke sunča točak usijanja, tek rudnu žicu nemir da izludi. U bukov-krošnji guknu Bog i sumrak, a potok tečno progleda na šljunak. A misli gde su, šta su osećanja?
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Marko opet da izludi. Jednako brani, ne da, a kad primeti da je ko umakao, on sluge da pobije. Sofka, ogrnuta kolijom, ležala je.
Stanković, Borisav - JOVČA
A, šta ima i da crveni? Pravo ima. Šta sam ja? Sluga. Ništa. I pravo ima. I prve godine beše teško, mučno. Da se izludi. Ne smem. Borim se. Šta ja znam, i otkuda smem da pomislim na to?! Gazdarice su mi, snaške!
Tako se preda mnom brčkaju, kupaju, svlače i oblače... I htede da se izludi, da se presvisne, dok jedne noći... MLADEN (izlazi, unezveren).
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
]. Strah, strah, da se izludi!”194 Veza između prostornih ograničenja i moralnih propisa ide u red najtamnijih i sasvim neproučenih pojava kod
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
To je da čovek izludi! Rekao sam joj, što sam mogao smirenije, da je opasno slati slab odred jer su svi okolni šumarci puni razbojnika, da
Stanković, Borisav - TAŠANA
si gazdarica«, a opet svaki na svoju stranu, svaki sebe gleda, a samo ja ovde jednako sama, jednako pusta, pa da se izludi! KATA (preneraženo, uplašeno, prilazi joj): Kako da se izludi, čedo? Kako da si sama? Pa eve tu sam ja!
KATA (preneraženo, uplašeno, prilazi joj): Kako da se izludi, čedo? Kako da si sama? Pa eve tu sam ja! Ja bih ti svaki dan dolazila, ne bih te ostavljala; ama onaj stari, tatko ti,
I onda ne bi tek moglo da se zaspi, da se noć provede mirno, i da se sasvim ne izludi, pobesni od straha. (Šeta se, sama sebi): Da, »jedi, pij, dobro se hrani«, a ovamo, samo groblje, samo pokojnik.
Oh, dedo, onda taj strah! Strah, strah, da se izludi! I tako svakog dana i svake noći. I jednako, uvek, sve veće, sve strašnije... Ali dosta! (Umorna, sustala, tare čelo.
Ne znaš ti, da se od straha izludi! Bud moram da ga čuvam, tud moram i sve kamenje, što sa sobom donese, da izvlačim i sklanjam.
A opet, kad vidi da mu nema njegovog kamenja, tek onda sasvim pobesni, izludi. Tada go istrči i pokazuje na kaldrmu i, evo, vidiš, iz ove stare, tako zbijene kaldrme počne rukama kamenje vaditi i,