Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Nesam, veruj, nego znaš, pođoh na njivu, i tvoj me čovek nađe, te — dođosmo! A ti se ljutiš? — Odmah da si išô! — I okrenu se ljutito od njega. — Ljutiš li se? Nemoj! — Ne ljutim se. — Poče ona da guta, kao suze.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Širokijem putem išô, a širijem otišô! Koliko mu bilo u onome bijelom hljebu zrna pšenice, toliko mu dao bog ovnova vilaša, jaraca rogaša,
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Žali bože za mojijeh tri sta dukata! — pa viknu na volove, a volovi pođoše. Tako je išô Grbo nekoliko dana i došô do svoga kralja. Kralj ga upita: — Jesi li, Grbo, doveo đavolskog kralja?
s te ledine. Sad mu je već dotužilo, pa već ni ne mlati, samo tumara. Išô je sad od nemila do nedraga, prošô je i kuse i ruse dok nije stigô na jednu veliku planinu, a na toj planini jedan
s ove dvi tikve i ljudima pokazivati šta je i kako je, nek se uče, — na to će sin, i oprosti se s babom, pa u svit. Išô je sad, i tušta svita prošô, i tušta puta je tikve u uši zadivô, dok nije naišô na dva pijanca, koji su mislili da u
Nasradin okrene magarca, pa upravi carskome saraju. Gladan je kô vuk, jer vazdan ništa nije jeo, kô kad je išô za magarećom pameti, pa ga eto snađe još veći belaj, jer zna da nije dobra čim ga car zove preda se.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Mrzio si sve što god je mrsko, Voleo si sve što god je lepo. Prijatelje ljubio si silno, Al’ ni za kim nisi išô slepo.
Da nam budeš uvek tako, kao do sad, svétô, Da nam budiš lepšu zoru, kâ najbolji petô, Kud god pošô, kud god išô, niko ti ne smetô, Dugo nam se, mnogo nam se Novim Sadom šetô I šta sretô Sve to Metô Na svoje rešeto!
Ja dugujem mnogo svome idealu; Nisam vešto zbilju snovao u šalu, Nisam vešto šalu snovao u zbilju, — Ali sam pošteno išô svome cilju.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Al’ ne u Italiju... gospodaru, ne! I proklet bogdô, proklet svaki taj! Ko bi onamo išô — preziruć Rođenog brata suzu, uzdisaj; Da na oltaru laži mletačke Slobode srpske oklop razbije...
RADOŠ: Pa Radoš zar ne bi smio onamo ist kuđe mu sinovi idu? BOGDAN: Zar bi on išao u Turke? RADOŠ: Bi l’ išô, deco! Ta išao je!...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Ne bude li ništa — ja ću samom caru u Beč! Te je godine Mijo s malim Stojanom obišô sve sudove. Išô je čak i u Sarajevo pješice Zemljanoj Vladi. Svađe je našao zatvorena vrata.
Đe si bio — niđe. Šta si radio — ništa. — Šta ćeš sad, Mijo? — pitaju ga ljudi. — U Beč, uprav u Beč!... Išô bi' i na drugu stranu, ali se nema kud. — A trošak? — upita neko.
— „Ono neke godine, kad sam...“ Ama, natoči mi, Mićane, jednu, post' joj njezin! — „Ono neke godine, veli, kad sam išô u Kaursku, donio sam jednu švapsku škrljačinu i jednu ovincirsku... gerenalsku kabanicu.
A samo, veli, dami nije brade, ja bi' išô, ama ne merem s bradom. Bojim se, veli, poznaće me, pa ode i brada i glava.
Dade mi Partenija svoju pancijeru-košulju, gerenalsku kabanicu i onu škrljačinu što je neke godine, kad je išô u Kaursku, kupio od nekog Prajza u Zadru.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Veselo čedo Arkadije cvetne, On ne zna šta je trnje, šta je kam; Za kršne klance on je slušô možda. Ali po njima nije išô sam.
I tako, u noći kasne, On pesme pevaše ove, uz udar santure glasne. Kada sam prošloga leta za toplu Afriku išô I uzgred Kordovu, Kadiks i pribrežja obišô Slučajno i ove pesme nabavim na putu tada, I ja ih prevedem s pažnjom i,
Kravar se lagano krete, I, tromo brišući gunjče, šaptaše: „Pogano dete.“ Amor je veselo išô, jer draga beše mu zora I oštar, jutarnji vazduh što pirka sa tavnih gora.
A ona obori glavu, I tiho čupkaše rukom visoku proletnju travu. A kmet je, međutim, išô poražen i brižan jako, I pred njim nestašni Amor, svetleći buktinjom tako Da selske nadraži psine.
A ćata, međutim, zbunjen, još kroz noć poljanom ode, Išô je gde noge hoće i kuda oči ga vode, Bežô je od samog sebe. U duši grizô se time: Otkuda kmet da dozna, a još se tukao
Šantić, Aleksa - PESME
Moja duša nije u taštini grezla, Nit' je bilo grubog crva da je načne. Ja sam išô visu gdeno beskonačne Podižu lepote svoja carska žezla.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Dok zapalim Raču ukraj Drine, i pogubim Adži-Melentija, koj’ je išô preko mora sinjeg, te je vlašku ćabu polazio, pa se uzgred u Stambol svratio i od cara ferman izlagao za stotinu
dana po njojzi odio, dok sam tursku uvodio vojsku, s Turcima sam mrsno večerao, večerao mrsno i ručao, s Turcima sam išô u džamiju, turski klanjam, srpski boga molim; u Turaka mlogo ima vojske: sedam hiljad’ i trista Turaka, i pred vojskom do