Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Možda se i Nića za to spremao, zato se i on izvali na prvu klupu, pokri se kabanicom, i poče po svom običaju da broji zvezde na nebu (da bi pre zaspao); izbroja sedam osam zvezda, pa zahrka junački i taj
Matavulj, Simo - USKOK
Pijero, suh starčić, s vlasuljom i trorogljastim šeširom na glavi, ogrnut mletačkom kabanicom, nabadaše tankim nogama, na kojima bjehu zategnute svilene, bijele bječve do koljena.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Obiklo je, valjda, bilo da tako čini, u takvim prilikama. Soldat se snebio od čuda, pa se povuče u nugao i pokri kabanicom po glavi.
„Dobar veče!“ reče prvi, omalen okošt, crn kao gavran. Onaj za njim bješe visok, bjeloputast, zagrnut vojničkom kabanicom iako bješe vrućina. Ovaj potonji ne nazva, no prstima dotače kapicu. „Dobra vi sreća!
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Pregledaće kolibu i goveda. — Čuvaj mi djecu! — prikriči Ilija ženi s kućnoga praga i, zagrnuvši se prostranom kabanicom i pokrvši njome glavu, iziđe iz kuće.
Pa proviruje na odškrinuta vrata i videvši da je Ilija iz kuće zagrnut kabanicom izašao i zamakao između kuća, iziđe napolje. Pažljivo protežući se i oklevajući popođe putem.
Jednoga ponedeljka jutrom uputšie se njih dvoje na poziv suda u varoš. On se ogrnuo kabanicom i pokrio njome glavu, taman kao onoga jutra kad se pričinio da će u planinu, a Cveta ide za njim uzastopce.
duga je noć... Deca, skupivši se jedno uz drugo u rpu, leže pokriveni po glavi kabanicom, ne miču se i dahću da jedno drugo zagreje. A stara, pošto sve ispi, leže. A on sedi još i gleda u golo ognjište.
Okretan, gibak, usrnuo bi u njenu čobansku kabanicu, povalio je u tren oka i silom pokrio kabanicom sebe i nju, i tako ležeć, naglo dahćuć prama njenim obrazima, dugo bi stajao i jario se, slušajući njeno zamorno disanje.
Ćipiko, Ivo - Pauci
A dok se suton spustio, pokaza se mjesec u vedrini. Rade, zaogrnut svojom novom kabanicom, što još mekom ispranom vunom miriše, nogostupom ide ka seoskome bunaru. Miran je.
I cura dolazi, kao i on zaogrnuta svojom novom, curskom kabanicom koju Radi u prćiju nosi. — Božice! — javi se Rade i, uhvativši je za ruku, povede je za sobom.
Božica se sleže, srebreni đerdan s nje zvekće, a Rade, ulazeći za njom, veli joj: — Pod mojom novom kabanicom biće nam, vala, noćas ljepše i prostranije nego u kući... ...
Ždrale i Krilo nadimak im je u selu. Niko leži uz vatru, pod kabanicom. Nad njim stoji junac. Nešto je bolešljiv, žao ga Iliji, jer ga već hvata u plug, pa ga je priveo k vatri.
puta kleči, s prislonjenom glavom na punoj mješini, zgrbljen čovjek, kao da se pred oltarom moli; glava mu pokrivena kabanicom, a njeni skuti natrpani saleđenim snijegom.
I, došavši, poredaše se oko mrca i gledaju u njegov zamrzao život, pokriven toplom, vunenom kabanicom. Neko se sjeti, pa skrši nekoliko suhih grana sa zamrzlih golih drveta pored puta i — naloži.
Čeljad se okupi oko vatre. Starješina, zaogrnut kabanicom i s omotanim peškirom oko glave, veli Radi: —Uzmi, bolan, svoju kabanicu sa oca, ogrni se njome: njega već niko ne
Diže se i pođe k ognjištu. Otpreta vatru i ugarcima ispiri je i naloži. Pa leže uz djecu, što su obgrljena pod kabanicom uz baku ležala. Rade dalje premišljaše ...
Rade, zaogrnut kabanicom, goneći pred sobom kravu, uputi se niza selo. Žena s vrata gleda za njim: žao joj krave, ali ne reče ni cigle riječi.
Za njom dotrča dječak, ogrnut kabanicom. U šumu pada slapa nad mlinicama i u zavaljaloj južini gube se njihove riječi: ne može da ih razabere, a želeo bi znati
A ko zna i je li njegovo? I dugo učini mu se kao da gleda pred sobom ono dijete, zaogrnuto djetinjom kabanicom, kako skače po njegovoj oranici... I dođu mu na pamet njegova djeca... —Ali — trže se, — o čemu ja sada premišljam?
suvotni smo ostali, Rade, kao nigda! Rade se uprti i prije no će iz kuće izići, pogleda na djecu što obgrljena pod kabanicom spavaju; mlađe je odgrnuto. Rade sagne se i jednim krajem kabanice pokri maloga Ivu, i iziđe. —Zbogom!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Zatim ga svukoše i ogrnuše skrletnom kabanicom. Potom spletoše krunu od trnja, staviše mu je na glavu a u desnicu mu staviše trsku.
Ogrnuše ga skrletnom kabanicom pa opletoše trnovu krunu i ovom ga okruniše. Tada ga počeše pozdravljati: 'Zdravo kralju jevrejski.
Zatim vojnici opletoše krunu od trnja, staviše mu je na glavu i ogrnuše ga skrletnom kabanicom. Potom su dolazili k njemu i govorili: 'Zdravo, kralju jevrejski.' I još su ga udarali po obrazima.
Petrović, Rastko - PESME
A onda, skačući s busena na busen, nizbrdo, Iskrsnu on ogrnut prevrnutom kabanicom, Kao mesečina, skačući niz bregove, Zvezda, što se sa neba samih skotrljala.
Mladić, bez naročitih misli, bez čuda, Prosto naprosto, mladić ogrnut kabanicom. Samo glava tamna, od sunca preplanula, Samo oči, noći i vetru otvorene. ”Zovem se Selim. Rodio se u Bosni.
“ Tako govori jedan mladić, ogrnut noćju i kabanicom, Pod planinskom vejavicom, Pod nebom oštrim, tamnim, hladnim, Kotrljajući se za ovcama niz bregove, Neznatan, bedan,
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Govori mu Miloš Vojinović: „Sjedi, care, pak pij rujno vino, ne brini se mojom kabanicom! Ako bude srce u junaku, kabanica neće ništa smesti: kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nije ni ovce ni runa!