Ilić, Vojislav J. - PESME
Od sviju Budinih slugu što hrabro padaše tamo, Muž plašljiv i slabe duše, Ben-Kasim, odbeže samo. U kršnom Tibetu donjem, gde Lhas veselo cveta, On je, u gorkoj tuzi, trajao sumorna leta, Jer ga je
Šumori visoka trska, kad vihar veselo stiže, A nad prostranim ritom jato se vivaka diže... Tamo Ben-Kasim često po vazdan usamljen radi, On seče visoku Trsku I od nje čibuke gradi, Sa tankim i oštrim nožem on šare po njima
Jedne večeri tako, na svome kamenom pragu, Seđaše Ben-Kasim dugo i u noć gledaše blagu. Nebom se osuše zvezde. Daleko, u samoći, Tajni se strže usklik po jasnoj, zvezdanoj noći I
I gospod sasluša njega, jer baš u času tome, Javi se Ben-Kasim žurko na besnom paripu svome, On se dohvati tajno bedema i tvrda grada, I kresnu balčakom kremen i bazar zapali tada.
Sa ruse njegove kose bašlik se spustio dole, A beli, široki burnus grudi mu pokrio gole. To beše Ben—Kasim glavom... Kô putnik s dalekih mora, On gleda u čudno veče s razvali braminskih dvora, I celu njegovu dušu obuze sumorna