Jakšić, Đura - PROZA
„I za to treba platiti, džanum!...“ „Da platim oče... A kol’ko treba?...“ Arhimandrit se nakašlja i stade nanovo meriti Živka: „Mi smo naši, džanum, nećemo da se globimo...
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
To duvarski sahat izbija. Broje svi, a popa Spira glasno: sedamnaest. — Oho! — čudi se pop Spira. — Kol’ko to izbi? — Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest...
Verujte... — Zar je baš nikad niste okusili? — Taaa, nije baš da nisam... Jesam, kol’ko se sećam, samo kao utuk, samo posle šljiva... pa znate, samo u celi da predupredim groznicu...
Klavir u selu u ono doba! U selu je i krinolin bio još jednako dosta retka i bar nepopularna stvar. Kol’ko je samo frajli baš u ovom istom selu izvuklo batina i begalo u šupu ili u zelenu metlu kad se bába zgrane pri
žao momka, baš bi’ ga pitala misli li se tako svu noć špacirati, pa bi’ mu poslala bokterski rog, bar da znamo noću kol’ko je sati!
A i malo kožurice... znaš da svi u mojoj familiji rado jedemo kožurice s vatre.« — »Pa kol’ko da ispečem kožurice, perzekutore moj?« — pita ga kao Savka. — »Pa, onako...
« — »Pa kol’ko da ispečem kožurice, perzekutore moj?« — pita ga kao Savka. — »Pa, onako... kol’ko za jedan dobar opanak«, veli joj Nića. »Ne škodi ako bidne i više...
Ta nije da je đipala i praskala, ta nije da je vikala, već misliš sad će je šlôg. Sve skače k’o gumalastika od zemlje, kol’ko je pakosna, beštija i aspida jedna vasilijska, pa poručuje po Erži i kaže: »Pozdravi ti, kaže, tvoju milostivu
To je već svršeno... Sve mu je zabadava sad. — Nemaj ti brige. Ti pazi kujnu, a meni ovo ostavi. Kol’ko sutra naći ću se s njim. Imamo i inače poslove neke da svršimo.
On, k’o što vam je poznato, najbolje zna te stvari. — Oho! — viknu pop Spira. — Mož’te vi vikati »oho« kol’ko ’oćete, ali to je sve tako.
Kad ono... vi niste ni čuli! Ne znate ni kol’ko ja! — Molim vas... — Ta šta vam ja baš mnogo i znam?! Čula sam, al’ čisto i sama ne verujem...
— Verujem, verujem, slatka, i sama sam vam takva. — Znam, znam, bar meni nemojte, gnedige, govoriti... — Pa kol’ko znate, slatka, kol’ko znate! — navaljuje gđa nataroševica. — ’Oćete l’ malo šećera na dinju? Ima svakojakih gustova.
— Znam, znam, bar meni nemojte, gnedige, govoriti... — Pa kol’ko znate, slatka, kol’ko znate! — navaljuje gđa nataroševica. — ’Oćete l’ malo šećera na dinju? Ima svakojakih gustova.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
— Jeste. — Imate li već za nju kakvog đuvegiju? — Ta bilo bi, — ali, znate, svaka mati traži za kćer što bolje. — Kol’ko joj godina? — Sad joj osamnaest. — Dobro, ja sam trideset i pet, i udovac; stanje moje znate.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Ponekad, oni se sreću i, gle, ponovo ih obmotava tuljenje onog jedinog saksofona u varoši: Geršvin ili Kol Porter — prepoznaju se po svom uspehu ili porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko
Kako samo pastoralno zvuči ona divna melodična rečenica — poziv: »Care, care, kol 'ko ima sati?« Plavi se ljiljan u dolu, lelujaju se trave na aprilskom vetru, nadimaju se pletene košare pune ukusnih
Sremac, Stevan - PROZA
Kad ga dobro istuče, zapita ga opet: — Pa kol’ko ima? Znaš li bar sad? — Ne znam! — A znaš li zašto sam te bio? — Znam!
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Ugleda je lijepo Sunašce, Ugleda je kroz jelovo granje — Kol’ko se je ašik učinilo, Triput je se Sunce zaigralo, Pa odvuče lijepu djevojku, Da je uzme sebi za ljubovcu — Od nje
109 Oj na ove duge noći Ko ne ljubi crne oči, Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce. 110. Kol’ka je noćca noćašnja, Svu noć ja zaspat’ ne mogo Slušajuć’ lepe lepote Gde lepo poju devojke, Med njima moja
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
izvukli iz mehane, neko sa »laku noć« a neko i bez toga; neko platio trošak, a neko kazao Zacu da zapiše na mušemi, kol’ko do sutra. — Dobro veče — reče Sreta kad uđe.
Ja ne marim što drugo, a za ovo dušu dado’! — veli Sreta i izvuče rukopis. — Tu se, vi’š, isprućio kol’ki je dug. — Što reče? — ’Ajd’ ovamo sa mnom.
Sreta mu ponovi sumu. — E pa zašto sag pa to? — Pa velim šta staje cela depeša, kad je reč šest i po dinara. — Kol’ko?! — veli Đorđe i metnu šaku iza uveta. Sreta mu reče ponova, i šta staje reč i šta staje depeša. — Bre, bre!
— Bre, bre! — viknu ćir Đorđe kao oparen. — Pa sam si obećao! — veli mu Sreta. — Obećao sum, ama nesum znao kol’ko koštuje. — E pa sad znaš. — Mnogo! — veli Đorđe. — Ama nije mnogo!
A jedan srpski reč tol’ko li se zar plaća!? Ej, bukova glavo! — Pa samo nekoliko reči; tek kol’ko avaza da damo! — reče Sreten molećim glasom.
Rakić, Milan - PESME
Svršiće se. Ali niko neće znati Šta sve s nama pade u otmenom bolu, Ni kol̓ko se čezne, ni koliko pati, Pre no graknu vrane u pustome dolu.
Pandurović, Sima - PESME
I najmanje pýta u svojoj smo roli, A najčešće odjek samo tuđe reči. O, kol’ko to tužno i tragično boli Kada duh pred silom materije kleči!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Teško onome po komu se svijet svijesti. — Ko za svetom plače, bez očiju ostaje. — Kol’ko ljudi, tol’ko ćudi. — Gde je čija kuća, tu i sredina sveta. — Svet je najbolja škola.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
kvartir — stan kelija — ćelija kir — gospodin knjigonošnji — poštanski knjigopečatnja — štamparija ko — k, ka kol — koliko kolesa — kola koliko krat — koliko puta kolmi — koliko kolonel — pukovnik kombost — vrsta jela od kupusa
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Unapred mogu vam reći: parnica je dobijena. Dižući se on me upita: — Hoćete li da vam sad platim? Kol’ko? Na ovo pitanje ja se uozbiljih još više, mada sam hteo, ne znam zašto, propasti u zemlju od stida.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Dobro mi je, lako na ovome putu. Oblak s tvoga čela odagnaj i skini, I srećnog me sanjaj u svom divnom kutu. Da znaš kol'ko patim kad pomislim tako Da me možda čekaš i izgledaš svuda: Mene sve zaboli i plak'o bih, plak'o, Na hladu i senci
Tu nekad ja sam život svoj plakao. Tu nekad behu san i zvezde same. Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega Stojim k'o oblik umrlih vremena, Poslednji čovek na granici svega, Poslednji talas
Videlo se kako, sred najvećeg boja, Ljubav neizmerna u srcima živi, I kol'ko se voli otadžbina svoja, Zemlja večne borbe i proplanak sivi.
bereš i na grudi svoje mećeš, Kad haljinu svoju držiš s puno pošte, I ti prsti, i te ruke — da l' si znala, Kol'ku radost meni nose i milošte — Da li ti je kadgod na um mis'o pala?
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ Sad još jači glasi Sa visina plavih: „Pospite se, jadni, Svi kol’ko vas ima, Pepelom po glavi.“ — — — — — — — — — I mi se posusmo Pepelom po glavi...
Jer sve što se u svesnike broji, Sve to danas gologlavo stoji. Kol’ko strana ovog zemskog kruga S tol’ko strana odjekuje tuga. To je ono od čeg’ podli blede!
O, zemljo, lepa grešnice, U beloj kóši pòkâja, Sad kȁviš grehe-negrehe Očara letnjeg, òbajâ. Kol’ko s’ već puta bruka ta Nad tobom jadnom širila, I ti se uvek ponovo Sa nevernikom mirila.
Kérica mu nosi jela, Jela kô bajagi — Slon joj plati, a publika Smeje mu se snagi. Ao slone, ao slone, Kol’ka ti je njuša! Da zamaneš, pobegla bi Svaka živa duša.
vina U jednoj bih danas čaši digô od milina; Digô bih je da je vidi ceo srpski svet, Sve bih tebi nazdravio: kol’ko kapljic’ tol’ko let’, Sve u zdravlje našem milom, vragolastom čiki, Neumornoj al’ humornoj „Starmalovoj“ diki; A
bi mi čaša vina tako slatko pala, Kâ što pada nama svima tvoja lepa šala; A čašicu razbio bih na toliko česti, Na kol’ko nam ti razbijaš brige i bolesti.
Mnogi puzeć’ brzo stignu do trpeze, — lako j’ to, — Kol’ko si se ti nahodô, dok smeš reći: „tu je sto!“ Sto si stigô, ali da li blagovati smeš za njim?
Više pleća vrat se diže... Nek’ pojede mnogo sármâ! A da sarme bolje prođu, Ne bilo mu s polja jarma! Kol’ko ljudi, tol’ko glava; Kol’ko glava, tol’ko ljudi. Al’ ja želim da ne bude: Kol’ko ljudi, tol’ko ćudi.
Nek’ pojede mnogo sármâ! A da sarme bolje prođu, Ne bilo mu s polja jarma! Kol’ko ljudi, tol’ko glava; Kol’ko glava, tol’ko ljudi. Al’ ja želim da ne bude: Kol’ko ljudi, tol’ko ćudi.
Kol’ko ljudi, tol’ko glava; Kol’ko glava, tol’ko ljudi. Al’ ja želim da ne bude: Kol’ko ljudi, tol’ko ćudi. Ko sabliži razne ćudi Izvršiće divno delo: To je slavno, al’ je glavnô: Pošten obraz,
Šta nam sloga vredi, ja sam dobro znao I njojzi sam mnogo, mnogo žrtvovao; Al’ ti kol’ko žrtav’ smeš prineti slozi, To promisli sama, — Bože, ti pomozi!
Ti sad čini svoje, a ja ću se smirit’ — Al’ zato ću ipak kroz tarabu virit’. »Starmali« 1889. MILINA Vidiš kol’ko vidiš sa ostatkom vida (Al’ davno i gledaš, motriš bez prekida) Vidiš, zemlja-mati i prima i daje, Po njivama
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Sasvim zaronjen! Od njeg’ ni đavo nema pomoći! RADAK: Kô da vas ne znam ja! Tu čivitarsku, kaišarsku krv! Kol’ko da nađeš zgodan izgovor, Svu dragu noć si konjski radio Da sopstven čamac vodom napuniš. „Pa eto, vid’te!...
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
HHIH Daj mi ruku, da je vidim... Ova ruka, ova mila, Kol’ko je već krasna cveća U moj život posadila. Daj mi ruku, da j’ osetim...
— Ta strahota daklem ume Da se stiša i zataji! Ko ga gleda, ne bi rekô Kol’ko s’ u njem mrtvih snova, Kol’ko s’ u njem izgubilo Želja, nada i brodova.
— Ta strahota daklem ume Da se stiša i zataji! Ko ga gleda, ne bi rekô Kol’ko s’ u njem mrtvih snova, Kol’ko s’ u njem izgubilo Želja, nada i brodova.
— Ko te pita, ko li haje, Što je dole u dubina. Ko te pita, ko li haje, Kol’ko j’ na dnu mrtvih snova, Kol’ko s’ u njoj utopilo Želja, nada i brodova! LI Od čega si, Bože, srce znao stvorit’?
— Ko te pita, ko li haje, Što je dole u dubina. Ko te pita, ko li haje, Kol’ko j’ na dnu mrtvih snova, Kol’ko s’ u njoj utopilo Želja, nada i brodova! LI Od čega si, Bože, srce znao stvorit’?
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Svirjel moju čuće ona. Ti znaš ove c'jenu, I kol'ko sam jagnjad im'o ja na silu njenu. Ja ću zaći izdaleka, zametnuti trage, Nek' pomisli: Veseo je, taj nije bez drage.
te daj sutra, — serce mi se nada, Neće proći ni pet dana da se mnom oblada; Da pitoma tako bude, da ju svirjel mami, I kol'ko god jogunastoj uzbude se čami.
I tast, i svast, i punica, i svâk su te vreže, I kol'ko vas rod sa četom Slavujevom spreže; Braća vaša k'o i snahe, južiki ostali, Svi su meni na vovjeki pamtiti se dali.
kloni eja, Dobrodjetelj ljubi; Dobrodjetelj nas pratit Preko groba mračna, I vo mjesto uvodit Gdje sut blagozračna. Kol sladosna nišča Jeja tiha nadežda, Bragorastvorjajušča Gorkost smerti vsegda.
Vsjaki hudožnik v svojemu djelu Zanimajet sja, a pastiri v frulu, Stado po rosnej travici sleduja, zvuk tihi dajut. Kol jego luči sut previspreni I dosizajut oka v magnovenij' Našuju zemlju, juže tvorjat plodnu teplotom svojom. 1811.
vidilo je Sa detinjstva milim društvom; Dunav ono levom spira, Ostrova dva desnom dira Sa ugnutim k jugu pruštvom. Kol’ko put sam na breg stao, Želio što nisam znao, Ne znaš za čim uzdisao sam: Obraženja, želje tajne, Čuvstva ljubve, družbe
plavetan nek’ te, dušo, uveri Da mi serce ot ljubovi sve gori; Nek te silno opomene Da se sećaš bednog mene Počesto. Kol’ko dana u godini osvane, Toliko je teških muka za mene Što ne mogu s tobom biti, Čarne tvoje i ljubiti Očice.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
BOŠKO: Ma zbilja, Vujo? Ja je ne viđeh — Je l’ onoliko lepa gospođa Kol’ko je naše pesme uznose? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Pesma je uznosi?
Jakšić, Đura - PESME
one strane Tisovice, Potkaza mi turske zveri: Da su noćas u nameri Našoj kuli oganj dati, Na nas mučki napadati... Kol’ko ih je?... Pobro ne zna!...
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
« a »đurđari« pevajući blagosiljaju bukovim grančicama koje raznose i dele: »Kol̓ko ima grančica, tol̓ko bilo račića! Kol̓ko ima pupića, tol̓ko bilo purića! Kol̓ko ima listića, tol̓ko bilo pilića!
« a »đurđari« pevajući blagosiljaju bukovim grančicama koje raznose i dele: »Kol̓ko ima grančica, tol̓ko bilo račića! Kol̓ko ima pupića, tol̓ko bilo purića! Kol̓ko ima listića, tol̓ko bilo pilića! Kol̓ko ima bukvića, tol̓ko bilo praščića!
Kol̓ko ima pupića, tol̓ko bilo purića! Kol̓ko ima listića, tol̓ko bilo pilića! Kol̓ko ima bukvića, tol̓ko bilo praščića!« (ZNŽOJS, 43, 1967, 140).
Kol̓ko ima pupića, tol̓ko bilo purića! Kol̓ko ima listića, tol̓ko bilo pilića! Kol̓ko ima bukvića, tol̓ko bilo praščića!« (ZNŽOJS, 43, 1967, 140).
Ćipiko, Ivo - Pauci
Zgledaše se trenimice i lica im zasjate, kao da su oduvijek zajedno. Ona popođe preko ograde i iskrene kol puta u oveću košaru. Povrativši se s praznim krtolom, nastavi branje na drugome stablu.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Tu uskliču ponosito kol'ko šuma vredi, a proleće iza džbuna ćuti, pa ih gledi – na breg, na breg! Gleda vazda umiljato, pa im sreću snaži,
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
” — „Čovek, a ne žena. Al' opet, kad bolje proštudiraš, žena; bolja i od tebe, Maco, i od svi' vas kol' ko vas je tu Bog il' đavo dao.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
na vodu Bojanu, ugleda je Mrljavčević Gojko; junaku se srce ražalilo, žao mu je ljube vijernice, žao mu je čeda u kol'jevci, đe ostade od mjeseca dana; pa od lica suze prosipaše.
I tako je u grad pa donose čedo u kol'jevci, te ga doji za neđelju dana; po neđelji izgubila glasa, al' đetetu onđe ide rana: dojiše ga za godinu dana.
dvorova protopop-Nedenjka, ali prota doma ne bijaše, no u crkvi bješe na jutrenji, na jutrenji i na leturđiji. Kol'ko s' silni ognjeni čauši, koliko su silni od silnijeh, te ne kćeše konje odjahati, no u crkvu konje nagoniše, potegoše
da pobodu noži, a ne znadu na kome je carstvo; mene zovu na polje Kosovo, da im kažem na kome je carstvo“. Kol'ko Marko težio na pravdu, tol'ko moli Jevrosima majka: „Marko sine, jedini u majke, ne bila ti moja rana kleta, nemoj,
Otkako te mati odgojila na čistomu krilu bez kol̓jevke, junačkijem dozivala glasom, muškijem te opasala pasom, te ti pašeš sablju brijetkinju i ti jašeš bijesna
“ Nedeljko je stajaće ime za starca. Dok u crkvi zakon savrišmo, tj. dok se odsluži služba. Kol’ko Marko težio na pravdu, tj. koliko je hteo da postupi po pravdi. Ne bila ti moja rama kleta, tj.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
! Zašto, Mane, dete moje? U zêm da propadnem, odi sram i rezilak! Živa ti ja! Uzmi si, dovedi si dom nevestu! Pogle kol’ki čovek stade! Tatko ti Đorđija beše u Kotine godine kad me dovede u kuću si!“ E zašto da ti propada vek?!...
A što pa ima devojčiki što su pristasali za udavanje, — paša, pa da g’im ne maniše! Em kol’ko gi milo da se udadnu, i tol’ko gi jošte dvaput pomilo za našoga Manču, otkad se, ete, vrnu iz vojsku iz Beograd!...
O, bož’ke, kol’ku mi čes’ čine i davaju devojčiki, a sve zaradi tvojega Manču! Ubavo si vidim, demek, zašto je toj!
More, ima si čovek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pričaše mi čovek sve... Sal što ne plače kol’ko mu žal dođe i teško! — E, e! Tuj mi se uvrte, — reče Jevda i pokaza čelo — ete, taj Mitka!...
Udarija baksuz u kuću i dućan; a pazar misečni stade kol’ko pre nedeljni pazar beše!... U sobu si nikoga ne pušta, a kad si iskoči, a on si turi katanac na vrata — em kol’ki
U sobu si nikoga ne pušta, a kad si iskoči, a on si turi katanac na vrata — em kol’ki katanac! Golem kako katanac na magazu! A ključ si turi u džep, pa si ide!
— „Češljevi, sapuni, đulijaci neki, ta neki ženske štifletne, kolani, podvezice, gakice ženske, čorape, — ama znaš kol’ko su duge!... Duge, kako da će okolo šiju da gi vrzuje!...
— Mori, Jevdo, zar sal Petrakija što ima muku?! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puče bruka, pa si znamo, a kol’ko gi ima čorbadžijske kuće što si kutaju od svet... Onomad na slavu jednom beomo, kod čorbadži-Gana. I on si ima sina...
Mori, „dok si imaš grbinu, će nađeš lasno i samaricu“! Lasno će nađeš, — em ne jednu, veće kol’ko iskaš devojčiki! Ama žal da ti neje, krivo da ti neje!... Nesam si ostala postidna!...
Ama gi i ja, berem, ubavo kaza!... Znaješ li, Mančo, da te neće više da poglednu zaradi onija moji rečovi — kol’ko gi ubavo kaza!... Mori, tvoje „živo-zdravo“ neće prime više!... — veli mu zadovoljno tetka Doka odlazeći.
A i dućan pa što mu je!... Kakav mu je?... Dućan mu kol’ko sarafsko čifutsko sanduče... Pa, ako što je sirotinja, — ama, berem da je momak krotak!...
gruva se u prsa Mane — sal toj da si dočekam da gi pukne bruka i ode aber po ma’ale, pa posle sal tol’ko da poživejem kol’ko od zajca op’nci da pocepam! Tol’ko, pobratime, e što mi veće treba i svet i život!?...