Upotreba reči koliko u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Biografijâ velikih živopisaca toliko je pročitao koliko je na srpskom jeziku prevedenih našao, pa mi je svakad pričao o njima i česta mi je sladio život tih velikih živopisaca.

Eto, dragi prijatelju, od sviju naših veština pesništvo je na najvišem stupnju: pa kaži ti meni koliko nas ima koji bismo umeli i hteli praviti razliku među Brankom i M. D. Rašićem?

D. Rašićem? Pa ako ti se čini da preterujem, a ono među Brankom i Miloradom Popovićem?... Pa, siromah vladika Njeguš koliko puta beše zaboravljen da nedostojnijem od sebe mesta ustupi!... Šta i šta puta ga je Đ.

je nešto s tetkom šaputao, a posle glasno progovori: „Hajdemo, Maro, do mađistrata, da primimo ono malo brašna — već koliko nam dadu, Maro!...“ I oni odoše.

Kad smo bili blizu Čukurove kuće, zastanemo malo, koliko da razgledamo okolinu oko sebe... Noć beše tamna, nigde ništa nisi mogao videti; oko kuće zasađen gust šljivar, u

„Mi, oče, nemamo nikakva pismena“, reče Živko. „Mi, kao velimo, da ti to udesiš, a mi da platimo koliko bude pravo“. Arhimandrit se lukavo nasmešio, videlo se da mu se takvi predlozi veoma dopadaju. „Da udesimo džanum?...

— kad smo pregledali inventarije naših pokretnih i nepokretnih dobara, uverismo se da imamo na raspoloženju toliko para koliko ovakoj sorti ljudi treba da jedno veče zaboravi bedu i muku svakidašnjega života.

divna ženica, nema joj više nego dvaest i dve i tri godine; ceo se sabor zagledao u nju, ne baš toliko sa njene lepote, koliko zbog odela, jer u ono vreme skoro u celome Levču nisi mogao naći na devojci ili ženi nešto kupovnoga, a na Stojni

Obradović, Dositej - BASNE

Znajući ja koliko je nj e g o v o m milostivom i blagorodnom sercu prijatno i drago sve to što se na polzu i prosveštenije mladih ljudi

d r a g a j u n o s t e, pridajem, soveršeno uveren da će nj e m u zato ovo spisanije toliko milo i blagoprijatno biti koliko da je nj e g o v o m slavnom imenu posvešteno.

Nije mi toliko ni na strelu žao koliko na moje perje!” Naravoučenije Človek nepravedan i zao podoban je ove basne orlu.

Pretvori se bolestan, uđe u svoju pešteru i koliko je god dug prostre se i pruži. Pukne glas i svuda se pronese pa se oni strašni i na glasu lav s dušom muči i da je pri

Mučno je čoveka poznati, i koliko su koga glađe reči i slađe, toliko više valja stajati na opazu i dobro smatrati kakvi su oko njega tragovi, sireč: ko

Ova basna priličestvuje onima koji se čine strašni dok ih ljudi ne saznadu, a potom niko se na njih i ne obzire, i koliko oni više viču, toliko se većma drugi smeju.

jednu noć na mesečini, naša stara sluškinja Ugrinka uplaši se od svoje seni; jao njoj kukavici, vikne, pak beži koliko igda noge mogu. Po sreći, iziđe neko pred nju sa svećom: pozna i sama od šta je bežala.

A razuman čovek, ako će koliko znati, opet sluša s velikim vnimanijem što drugi govore. Ono što zna rad je i bolje znati, a ono što ne zna ne misli da

„Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Budale! niti znadu koliko je više polak od svega”, viče, žaleći se, starac Isiod. Blažena reč, kojej kad bi ljudi sledovali — ščastljivi bi bili.

Naravoučenije Ništa nije sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim razrušenijem opštim svojim zlotvorom ne samo radost no i polzu pričinjavaju.

vladjenijam niko se dobar, ni hristjanin ni Turčin, soldata ne boji, no gleda u njemu čuvara svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred janičarom, drkće

se taj isti lav u debelu mrežu koju lovci lavom i medvedom stavljaju, iz koje lav ne mogući razmrsiti se stane rikati koliko igda može.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane? I koliko pepela od jednog sunca ostane? 2. Je li tvoj sjaj tvoj govor? Jesi li zasjala kad su te o jezik obesili?

Bežali od tebe tvoja kosa, tvoje meso! Zalud bradu iznad potopa dizao! Koliko ti mukama treba, toliko disao! z. Na svim ti putevima oklopnici osvanuli! Ujahali u tvoja žita!

O, kako klonuše na bojište tvrdo bankar iz Kelna, vinar iz Burgonje! Kakva beše jama, koliko je brdo, gde smo zakopali vojnike i konje! Kako su ćutljivi Česi i Tirolci! Mirni Prusi neće ni mrava da zgaze!

Širom ovih šuma i livada, po jarugama i po jendecima, Niko ne zna koliko hiljada i hiljada poginulih ima. Al zna se da nema Ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke kuma, oca, sina,

Doći će vreme i postaćeš jači, i koliko jači toliko sitiji, bundevom krunisan jahač na krmači, sve deblji, sve teži, sve ubojitiji.

Zar je naša nada u Gospoda manja od nade ribara u crva? Koliko vredi naša tvrda vera? Litar ulja? Kilo soli? Tovar drva? Da li će nam ova druga vera trajati duže nego ona prva?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

— ,Gut!’ odgovori car smešeći se, ,a koliko je do Užice, Sokola i do Drine od vaši’ mesta?’ — Kažem mu ja, da od naše nahije do Sokola ima 4 sata, do Užica 7, a

i tapiju da su svi seljaci tome i tome agi prodali sve svoje baštine, i tako ti on onda postane čitluk-sajbija, i koliko god spa̓ija uzima od svog sela, toliko i on, a katkad i više.

— Ne mogu reći da se polovina vratila ovamo, koliko je onamo prešlo. Ja ne ostanem dugo u Ašanji, jer moj otac zapovedi te odem u Kupinovo nekom Ignjatu Sabovu, starcu od

Kako su turski sudarci imali običaj da svakoga ko je i najmanje kriv, Srbin ili Turčin, kad padne u aps, da ga globe i koliko više mogu da uzmu, to je svagda moj otac u takvom slučaju zastupao i odgovarao kako Srbina tako i prava Turčina, i

Knezovi uzmu taj tefter rashoda i odnesu veziru u Beograd, koji i svoju porezu troškovima doda i buruntiju napiše po koliko na jednu oženjenu glavu dolazi, i tako jedni̓ puta dođe na mešćemsku glavu po sto a katkad i više groša o Mitrovu-dnu i

A i vi sami vidite koliko ja vojske držim s kojom branim i sebe i vas od čitluk-sajbija; i jošt mi valja skupiti vojske.

a samo carski grad čuvati, i onda baš po hatišerifu carskom nijednu aspru više od vas uzimati neću, nego onoliko, koliko hatišerif glasi; a eto vas i vaši̓ aga i subaša, pa kako vam Bog dade!

oni uglas, — čestiti pašo, ̓oćemo u podne, u ponoći, kad nam god poručiš, i gde rekneš, dovešćemo ti onoliko vojske koliko ovde reknemo i obreknemo.̓ — Na to paša: ,Da-ej, da-ej, benda severum!” (jošt bolje, jošt bolje, i ja to milujem).

̓ (da mu dođe pisar), i ponudi nas da sednemo. Pomozi, Bože, povrati se naš paša! Kafa se donese i razgovor se povede koliko će koja nahija dati vojske.

i tako prema broju glava i vojsku sve u tefter popisa, i svakom knezu kopiju dade, koliko je dužan vojnika Srba dovesti, kad i gde rekne paša.

” Na to je muselim pristajao govoreći: „E, kneže, za tvoj atar donesi pedeset groša, pa da puštam krivca” i tako koliko god muselim zaište, a knez Kalaba opet: „Lepo se drvo na pole cepa.

Knezovi nisu imali kud nego poudaraju prste, bogzna koliko ljudi na to prošenije potpišu, samo da se kurtališu. Sad već one četiri da̓ije počnu rahat da žive; svaki je one svoje

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Paja izašao pred kuću, zapalio svoju simsiju, pa se izvalio koliko je dug. A pušio je nekakav duvan tako ljut da su gazda-Raku više puta oblile suze od kijanja, pa mu je jednom čak i

se račvasto drvo, ali se gleda da vrat može taman stati između onih račava; onaj kraj u dnu račava ostavi se poduži, koliko već zatreba; račve se probuše napremase, uglavi se između njih vrat i udari se klin, koji nekad stoji za vratom a nekad

Nadam ti ja bežati, a ono sve brže za mnom. Potegnem te preskočim vrljike i sapletem se te koliko dug — ljos o ledinu! Senuše mi svetlaci pred očima...

« Ja ti se onda popuželjke skotrljam za jedan trnjak, pa beži koliko igda mogu kući!... Što sam se noćas prestravio, nikad nisam! Seljaci slegoše ramenima, pa se zgledaše začuđeno.

— Vere ti, Radane — upita jedan od njih — pravo mi kaže, koliko si uzajmio od njega? — I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!...

— Vere ti, Radane — upita jedan od njih — pravo mi kaže, koliko si uzajmio od njega? — I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!... Znaš kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa ženom i decom.

— A pošto prođe ovako? — Jedva po dukat. — A koliko si ih već zavezao? — Onoliko koliko smo sela obišli. — Baš smo na šteti što je okrnjena — reče kapetan, pa

— A pošto prođe ovako? — Jedva po dukat. — A koliko si ih već zavezao? — Onoliko koliko smo sela obišli. — Baš smo na šteti što je okrnjena — reče kapetan, pa proračunavši u sebi dodade: — Znaš, Đuko,

— Baš smo na šteti što je okrnjena — reče kapetan, pa proračunavši u sebi dodade: — Znaš, Đuko, koliko smo na šteti? — Koliko, gospodine? — Pedeset i četiri sela — ravnih deset dukata i dva talira!

— Koliko, gospodine? — Pedeset i četiri sela — ravnih deset dukata i dva talira! — Ih, zaboga, gospodine! Mnogo... — zadivi se

izmisli gospodu; napija se u zdravlje »dobrih ljudi« koji počituju gospodu, prizivaju je u svoj dom te ugoste i počaste, koliko se može i koliko je bog dao; napija se u zdravlje domaćina Davida, koji je s Trudom stekao svoj pošteni dom i u domu

napija se u zdravlje »dobrih ljudi« koji počituju gospodu, prizivaju je u svoj dom te ugoste i počaste, koliko se može i koliko je bog dao; napija se u zdravlje domaćina Davida, koji je s Trudom stekao svoj pošteni dom i u domu mahala i zahire, te

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka. Te su kućice bile vrlo proste, tek koliko za to da čovek ima gde zaklopiti glavu od kiše i zla vremena.

Od Rače k Šapcu vodio je put. Beše to običan krčanik: oboreni grmovi, iskrčena česta, koliko da se ima kuda ići. Taj put vodio je, severnom stranom, iznad samog sela. Ukraj puta beše han.

Da mu je otkud da padne s neba u usta. Pa je izbegavao poslove i muvao se oko sudnice i hana. Ni u čemu nije uživao koliko u dočeku i ispratnji Turaka. To su bili za njera ljudi kojima je bog rekao da žive.

Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je... sve.

sve. Niko nije poznavao Crnu Baru kao on, i niko nije poznavao, čak i poimence, dečurliju seosku kao on. Stoku, koliko ko čega ima... sve! On je sve znao. Kruška ga je poznavao. Ama srodne duše kad se nadmeću, mrze se.

Sve živo pretvorilo se u oko... A oni se nose... Obe strane jednake. Koliko ko vlada snagom, toliko i veštinom; jedan drugom paze na svaki pokret... — Ne mogu se oboriti! - veli Šokčanić.

— Šta je, rode? — Što me ne pustiš? — Jesi poludeo, bogami!... Neću, polazi! — Moj babo ima para!... Išti koliko hoćeš, samo me ne vodi tamo!... Marinko je gledao nekim životinjskim pogledom, pa se nasmeja. — Para!... Para!...

I Sima skoči kao oprljen. — Brzo, ali što brže možeš, zovni mi popa! Vide Sima da je to nešto ozbiljno, pa, koliko mu stare noge dopuštahu, požuri da izvrši kmetov nalog. Jova povuče Ivana u svoju odaju. — Ama...

!... — Da je i meni ko pričao, ja mu ne bih verovao... ali obijen sanduk i odneto sve!... — A koliko ono reče da je bilo? — Ravnih dve stotine dukata!... – Dve stotine dukata!... Ih!... A sumnjaš li na koga?

a on ih ne umede kazati!... Ali je osećao da joj mora nešto reći. I reče: — Zalučuješ telad? – Ja. — Koliko ćeš imati „zimkulja”? — (Krave što se muzu preko zime.) – Pet. – Dosta... I umuknu. Više ne znade ništa reći.

Vozio je samo noću. Je li video da je Turčin bogat — onda taj nije stigao na drugu obalu. Nasred Drine on opipa koliko je tvrda Turčinova glava, pa, pre no što Turčin k sebi do đe, pridigne mu ono što kod njega nađe, pa ga onda spusti u

Stanko zinu od čuda. — N-n-ne razumem! — Znao sam da me nećeš razumeti!... Dobro, znaćeš posle. Zasad znaj ovo. Koliko si dužan Lazaru što u goru ideš — toliko duguješ Kruški i Marinku Marinkoviću!... Upamti!... — Ama otkud ti to znaš?!

Dučić, Jovan - PESME

Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je? Koga sledim večno, nesvesno i strasno? I u meni samom koliko je mene? Koliko?... Sve ćuti. Ah! to je užasno. LjUBAV Je li ovo ljubav, ili bolna jedna Potreba da ljubim?

Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je? Koga sledim večno, nesvesno i strasno? I u meni samom koliko je mene? Koliko?... Sve ćuti. Ah! to je užasno. LjUBAV Je li ovo ljubav, ili bolna jedna Potreba da ljubim?

I obamre snaga, i zanemi vera, Dok žeđ tamnog srca postaje sve veća; Tad vidiš da često, koliko i sreća, Vredi jedna topla i lepa himera.

Oboje smo strasno verovali tada Da se besmo našli. I mi nismo znali Koliko smo bili umorni i pali Od sumnjâ i davno preživljenih jada...

— Istom silom laži i svim podlostima; Kao drugi staklo otrova, svoj dugi Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima. Koliko je šuman eho moje laži, Da ne prenu nikog udarci mog srca!

Koliko je šuman eho moje laži, Da ne prenu nikog udarci mog srca! I koliko mira u reči gde grca Cela jedna duša i san od sveg draži!

PESMA ŽENI Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja; Samo si lepota koliko si tajna; I samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka — Jer je san o sreći viši nego sreća.

trenutak, i moj sen, i sjajna Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja; Samo si lepota koliko si tajna; I samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka — Jer je san o sreći viši nego sreća.

I u čistoj veri, praznoverja; da je Ljubav sebičnija nego naše zloće; I koliko laži naše suze taje, I mračnih zavera zamukle samoće.

Kanda tuđe srce bije u mom kutu? Sve svetle palate života pod ključem!... Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi Znao za sve tmine pod suncem! I zna li Iko sva bespuća u sutonu dobi?...

Grobovi kao da imaju srce, neko veliko tamno srce, koje udara nestrpljivo, zaljubljeno. Koliko života, mladosti i snage taj dan među grobovima! Izgleda to kao praznik grobova.

Kakvo čudno odojče! Kada ono siđe iz naručja majčinog i postane čovek, koliko će veličanstvo od snage da pokaže u životu.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— U sobi je bilo s obe strane — ne znam koliko — kreveta. dva ili tri bila su prazna, u drugima su ležali bolesnici. Neko je od njih bio pokriven i preko glave, neko

Pre dvadeset godina bio je moj otac trgovac na glasu, i radio je ortački s Ćorđem Radojlovićem. Ne znam koliko su godina bili ortaci, ali u to doba, pre dvadeset godina, pojavi se kod nas vatra iz magaze!

Vidim prste! — Prste!? — reče pomoćnik s nekom bolnom ironijom. — Vidim onako, plavi se! — Pa koliko ima prstiju? On metnu obe ruke na leđa, i kao čovek koji pruža nepobitne dokaze, gledaše u mene. — A? Koliko?

— Pa koliko ima prstiju? On metnu obe ruke na leđa, i kao čovek koji pruža nepobitne dokaze, gledaše u mene. — A? Koliko? Možete li da vidite? Ah, jadni Đorđe! On opet iskrivi glavu i, sasvim pored pomoćnika gledajući, reče: — Četiri!

Ona poklopi oči rukama, i suza njenog oca pade u more njezinih suza Ne znam koliko smo ćutali. Onda Đorđe prvo obrisa oko, i pouzdanim, čisto veselim glasom obrte se pomoćniku: — A ko će mene tamo

— More, šta ti je danas? — Ništa, brate, — rekoh veselo. — Vidiš! Ja imam to, — smej se ti koliko hoćeš — ali ja to imam: da kad nešto silno mislim, kad mislim da će mi se nešto desiti, da ću se s nekim, na primer,

— Čuo sam njenu svirku, čuo neku dotle nečuvenu sonatu. Ali kako je ona svirala! — Ja sam odmah video i osetio koliko izraza, koliko srca, duše, plemenitosti, ponosa, strasti, svega velikog u onoj što tako s osećanjem oživljava i za nebo

Ali kako je ona svirala! — Ja sam odmah video i osetio koliko izraza, koliko srca, duše, plemenitosti, ponosa, strasti, svega velikog u onoj što tako s osećanjem oživljava i za nebo vezuje naš

Ni sâm se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!

Nešto je dobre volje. Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je. — Zar si povratio?... — trže se. — Zar ti je već opravljen sahat? — Opravljen! — kaže on.

Nas decu ne miluje ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu.

Ne može ništa da se razume, samo što Zelenbać jedanput viknu, koliko igda može: — A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga? Posle opet nasta nejasan žagor i svađa.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki! Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio.

Kad padne kiša i načini se blato, polože čismeni meštani po zemlji pored zida, koliko da čovek prođe, tulaju (kukuruzovinu), a krave naišle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile da je to za njih

Pojedine pevače već poznaje sav komšiluk po glasu. Tako, na primer, jedan se žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu k’o bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat.

primer, jedan se žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu k’o bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat.

kao što je već poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i »politički« vladati, ali žene, žene bogme ne umeju! Koliko je samo puta pop-Ćirinica rekla kad su joj spomenuli pop-Spirin crveni pojas: »Crven pojas!

Ne valja, vidim i sama! — A, dabome, nije nego još nešto! — cifra se gospoja Sida. — Ne, ne, bez šale vam kažem. Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga. Uvek mi prebacuje moj suprug.

« A kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoće da kašlje. Koliko je samo puta noću prevario pop-Ćiru. — Vi opet, mamo, niste uzeli tej od mekinja, pa sad ćete kašljati celu noć!

pop-Spirinog gojaznog tela i komocije, nego i što se tiče pop-Spirine kuće, pa čak i za komšijske kuće bilo je dobro. Koliko je samo puta lopov stao pa ne zna u koju će avliju, jer čuje neko hrkanje, ali ne zna u kojoj to kući hrču, — pa ne sme

Po svemu se videlo odmah na prvi pogled da je kuća bogata. Neka sudi sada čitalac: koliko se njih moralo roditi, venčati i razvenčati i umreti u selu pa da se ovako domaćinstvo podigne!

Perino na konštrukciju. Voleo je g. Pera kao svaki bogoslovac šljivovicu. Koliko je puta uz nju pevao joj onaj svima bogoslovima tako dobro poznati tropar šljivovici: »Presvjataja mučenice,

— Izredno — veli g. Pera i gleda s izrazom divljenja po domaćima i puca polako jezikom. — Boga mi!... A, koliko ga imate još u podrumu? — He-he!

— Boga mi!... A, koliko ga imate još u podrumu? — He-he! Koliko ga imam da imam, tek velim; danas ga nećemo popiti, pa sve da uzmemo u kompaniju i samoga Kraljevića Marka.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Šta se u kući, od kako je on umro, dogodilo. Ko koliki porastao, oženio se, udao. Koliko puta on, mrtvac, u snu im došao, te se videli, razgovarali. Kakav je došao: ljut, prek. I zašta takav?

Ali od tih i ovi drugi prosjaci bežali su, bojali se. Koliko bi puta koji od njih prolazeći pored kakvog groba kao oparen pobegao odatle i doleteo klisarici, drečeći: — Ete ga!

Samo pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde ne zakrpljeno. donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haline.

I ne samo što nije tražio, već je i odbijao kad mu se dâ. — Ne mogu, majstore, ne mogu — odbijao bi uplašeno. Koliko puta bi ga našli, a obično uza zid, u ćošak ispred kakve ćerane1.

Bio je lep čovek. Mlad, plav, koščata i izvijena lica s punom, kratkom bradom. Svi su ga znali, a i voleli ga. Koliko puta bane u ma čiju kuću, i zatraži od domaćice: — Rakije da mi dâš! — Šta će ti rakija? Hleba da ti dam!

z. Manu-Grka. Ubrzo se to doznalo. Skupila se porodica. Ne toliko s muževljeve joj strane koliko s njene. Naročito otac joj. I, šta su mogli da čine s njom? Da je bez dece? Onda se zna šta se u tim prilikama radi.

Ispočetka klisari i popovi bili ga i terali što tako pred vratima crkvenim čini đubre, ali pošto su uvideli koliko on svakog dana donese, navuče: hleba, brašna, pustili ga te oni posle njega to uzimali, čistili.

— I svakom, čak i deci, razdavao bi. Pored toga gledao je, pogađao po borama lica i čela, ko koliko ima godina i koliko će da živi. Pitate ga: — Koliko imam godina?

— I svakom, čak i deci, razdavao bi. Pored toga gledao je, pogađao po borama lica i čela, ko koliko ima godina i koliko će da živi. Pitate ga: — Koliko imam godina?

Pored toga gledao je, pogađao po borama lica i čela, ko koliko ima godina i koliko će da živi. Pitate ga: — Koliko imam godina? On počinje da vam se stidljivo unosi u lice i smešeći se, ponizno da zagleda u vas. — Ima...

— Ima četrdeset... četrdeset i pet godina. Toliko, nema više... — Samog sebe uverava. Tako isto i za život, koliko će koji da živi. I, kao drugi prosjaci, on niti prosi, niti šta traži. Ako mu date što — dobro, ako ne — on ode.

I kao uvek počeli da ga tiho, kradom unose da niko od ukućana a naročito ko od braće mu ne vidi, jer znaju koliko je to za njihove gazde jad, sram...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Vredi li rif čoje sedam forinti, on ga proda lepim rečima po deset, pa još koliko ostane s rifa na prstima! Iznenadno piše mu mati da se što pre kući vrati, jer je bolešljiva, pa sina kod kuće mora

I sam Ljuba priznavao je tu svoju slabost, ali opet nije se mogao uzdržati, pa ma koliko da su govorili da je kartaš. Ovako prođoše Ljubi dve tri godine dana; ali prolazi i kredit i imanje.

— Oprostite, kod nas su ovi prokleti basamaci. Koliko puta sam moga molila da ih već jedanput kasira, pa mi sve obriče na proleće, no neću ni do posle berbe čekati.

On je već sa svojim srcem sasvim načisto. Gospođa Jelka svu je galanteriju na njega prosula, samo da ga obveže. Ljuba, koliko se u Savku zaljubio, ipak nije hteo da se dâ sasvim poznati, da ne bi posle na miraz zaboravio.

Zato bi' bio rad otprilike znati... — Kažite mi pravo, otprilike, koliko vi ištete? — Koliko bi' ja hteo iskati, o tom nemojte ni pitati, no samo: koliko se mogu od vas nadati?

Zato bi' bio rad otprilike znati... — Kažite mi pravo, otprilike, koliko vi ištete? — Koliko bi' ja hteo iskati, o tom nemojte ni pitati, no samo: koliko se mogu od vas nadati?

— Kažite mi pravo, otprilike, koliko vi ištete? — Koliko bi' ja hteo iskati, o tom nemojte ni pitati, no samo: koliko se mogu od vas nadati?

Ja sam želeo bar da mi žena toliko donese koliko ja imam, al kad nije tako, a ono bar hiljadu forniti moram dobiti, pa ne sme baš ni pet para faliti.

— Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi. — Oni mogu to činiti, al' ja ne; nego molim da znam na čemu sam...

Dođe gospođa Persa sa sinčićem. Slabo, čađavo dete od godine i po. — Evo mog sina. — Drago mi je! Koliko mu je godina? Nešto je slab. — Sad mu je druga godina. Slabačak je, al’ će ga tata na leto u ilidže voditi.

Načuje da je taj notaroš izdaleka rod gospođi Jelki Siridžićki. Sad je već znao koliko je sati. Zna da neće ništa biti od ženidbe; već mu je gospođa Jelka pobila cenu. Belkić ne piše ništa.

I godine su joj taman za udaju. Pored nje će se nešto novca dati, ali koliko to ne znam, vidićemo. — Ne branim. Dakle, hajd’mo! Ali da idemo jednim putem na oba mesta. — Naravno.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Ja ne znam, pravo da ti kažem. Ja se upinjem, naprežem, trudim... i eto danas, sve sam činio... Ali neka svaki da koliko ja... Svi se izvlače. Zašto ja i ti večito sve samo mi, jedni isti. — Ja ti rekoh što sam imao, to je sve.

Neka, dakle, Hristić radi kako zna, njegova je stvar i on ima svoju loptu na trupini. A ja ću gledati svoju brigu i koliko sutra pisaću verenici da joj priznam pogrešku što se nismo venčali pre mojih ispita; i ako bi, ko zna, i to, možda,

Je li baš dužan? Gde je ta granica kad čovek može, kad ima potpuno pravo da kaže: „e pa, brate, molim te, dao sam koliko sam god mogao. dao sam koliko sam dugovao, sad me ostavi da živim.” Ali ah!

dao sam koliko sam dugovao, sad me ostavi da živim.” Ali ah! Tamo s druge strane, kao avet neka, stoji ona dužnost i stoji ona čast i

To znaj; to dobro znaj, i čuvaj se! Seti se mojih poslednjih reči. Ti i ne znaš koliko ih je ovamo ostalo zdravih... A sad, evo ovde... vidiš evo ovde spustila sam svoj goreći poljubac za tebe.

anđela, da učiniš kraj ovom neizdržljivom, praznom, pustom i strašnom životu; ne doći, moraš doletiti: da se uveriš koliko tek sad znam biti nežna i slatka i strasna, da zagrliš opet tvoju milu malu pa da umre na tvom srcu, da razbiješ sve

od njega, još dužnijih zajedničkoj stvari, koji nikad fronta nisu ni videli i koji su o ratu znali isto toliko koliko i žene; čak one žene po bolnicama nešto i znaju, ali oni baš ništa.

bi bilo da ne priča i da se ne bruka) njegov otac kad su zauzeli Giljane od Turaka i kad se na prste moglo izbrojati koliko je u celom ratu topovskih metaka ispaljeno.

i priča joj šta znači to samo jedan jedini dan na frontu, pa se čudi kako nije do sad sav osedio kao ovca kad pomisli koliko je tih crnih dana preturio preko glave.

A osim toga, još je imalo vremena da se sve ono pokaje i popravi i on će to pokajati čim se bude koliko toliko odmorio i zadovoljio.

jutarnjoj rosi mladosti, ta žena koju je on, sa onom neutoljivom glađu osnovnog nagona, želeo u toliko pomamnije u koliko se više njenim nesravnjenim dražima naslađivao.

Njena lepota privlačila je svačiji pogled, ona zato nije kriva, a o svemu onome što je glavno vodila je i sama računa. Koliko se samo mučila, plakala, vežbala da obuzda onaj pogled i sve činila da ga zadovolji, ali on je tražio mnogo i sve više

Afrika

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari.

Velika gužva zbog crnaca koji se iskrcavaju u čađave petrolne šalupe, osvetljene samo lampama protiv vetra. Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva.

Hrišćanin je. Uzimamo pus–pus nas trojica tri pus–pusa, i polazimo u tražnju najlepše crne Konakrijke. Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu belac počasti ženu ili kćer

Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da

U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u hrišćanski duh crne! Ja po ceo dan gledam odozgo ova dva mala crnčeta,

Ne kažem da je zato belac gori od crnca, naprotiv. Ali je jasno koliko svoju superiornost belac plaća svojom lepotom. Planine koje se pojavljuju na horizontu i kojima se približujemo, obale

Danas sam ja u odnosu sa crnima skoro isto toliko druga rasa koliko i vi. Uzmite da nikakvog stvarnog razloga za to vraćanje evropejstvu nije bilo.

Treba videti sa koliko se radosti u tropskim krajevima dočekuje noć u kojoj je čovek siguran za ovoj život do zore, u mogućnosti da odbaci

Zanimljivo je videti na koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke

Crnčićima, razume se, nije neka naročita poslastica taj sok od kokosa, koga imaju kad hoće, koliko ih zanima ta moja igra. Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red.

Nisam mogao pretpostaviti da je zemlja ipak puna, ne toliko reptilija, koliko mrava, da su grane visoke, nezgodne i čvornovate, ili kratke, i slabe, da je ceo prostor pun komaraca i mušica ce–ce;

Zašto je prošla pre vremena i zašto me nije sačekala? Ali koliko je uzaludno i teško objašnjavati se sa crnima. Trebalo bi čekati do sutra.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Ama treba i žena da sluša svoga gospodar. JUCA: Ja ne znam u čemu se vi na mene možete potužiti? JANjA: Koliko sum ti puta molio i pravio inštancija: „Dušo Juco, nemoj da si razgovaraš sos naše mlado notaroš!“ Aja!

JUCA: Zbilja, da mi date po forinte da se kupe žice. JANjA: Kakvu žicu? JUCA: Katici na gitar. JANjA: Kirije imon! Koliko sum krajcari već dao kroz to prokleto gitar! JUCA: Gitar-majstor je već pet sati zbog žica propustiti morao.

Eto ja uzeo sum bez krajcaru, golo, siroto. Ama sad, kako ti dođi u kuća, ne ti pita: „Kako ti je kći!“ nega: „Koliko daš?“ Otkud ćim da dam kad si nema? Moramo da propadnimo sviju. MIŠIĆ: Sad su već drugojačije počeli raditi.

Evo, dakle, lista! Izvolite zapisati koliko vam je moguće. Što više, to bolje! JANjA: U! Zaboga i poboga, gospodin notarius, sad da si čini troška na ova oskudna

„Kolikoj izgubio kir Janja?“... „Deset hiljada forinta.“... „Ajde da go pomognimo.“ Na, na, na, koliko? Sto forinta. Doksa si o teos! Treba da tečim pod mojom starostum. Imam 8 O ja nerećan! Slava Bogu! deca... Pi!

Žao mi je samo taki krasni konja. KATICA: Ja sam dosad plakala, a svemu je tomu papa kriv. Koliko sam mu govorila da pogodi za šupu majstore, koji razumevaju. Aja! Oće on sam da zida, da zaštedi.

KATICA (probira): Slatka mamice, ovo je prekrasno! Koliko sam se puta divila majorovici kako lepo odi. Blago meni, sad me neće u ovom niko preteći.

MIŠIĆ: E, gledajte vi, kao da je ubog siroma! JUCA: On sam ne zna koliko ima novaca. Ali tako se to uselilo kod njega, samo da ne propadne, da štedi.

Čitao sum edno staro mudro grečesko knjiga da tamo ima toliko zlato i biser koliko pasulj u Evropa. MIŠIĆ: Jest, tamo ima neke ptice koje legu biser. JANjA: Uh, uh, uh! Kako je tu slatku reč.

! Ne moži da bude. MIŠIĆ: Zašto, kir Janja? JANjA: Vi ste čovek gospodin, vami treba mnogo novci. MIŠIĆ: Koliko mi treba, toliko mogu zaslužiti. JANjA: Ama, oćite lep štafirung i latura. MIŠIĆ: Onako kao što kir Janja može učiniti.

(Petru.) Čiča Pero, idi brže. Traži te gospodar. PETAR: Naći ću ja majstore za kože, koliko god oće, tek moja ruka neće pristupiti. (Otide.) MIŠIĆ: Ovaj sve o konjma brigu vodi.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Zatim se, koliko ga glas donosi, na nemačkom, prodera: „Na moju komandu, sve, u stav mirno!“ Za trenut, zaista, sve se bilo umirilo i

Tražiću, koliko sutra, samo smrtne kazne i desetkovanje puka.“ „Tražite!“ odgovori mu starac, blago, tako da je to iznenadilo Krfljanina.

Trifun je, tih dana, bio postao, u licu, kao deset godina stariji. On je bio stasit, visok, skoro koliko i Pavle, ali nije bio ni lep u licu, ni otmenog držanja.

A bio je prešao sedamdesetu. Posedeo bi kod Pavla, dan, dva, izbrojao vrata i pendžere, na kući, i čudio se koliko ih ima, koliko, pa bi zatim, isto tako pešice, skromno, srdačno, otišao.

Posedeo bi kod Pavla, dan, dva, izbrojao vrata i pendžere, na kući, i čudio se koliko ih ima, koliko, pa bi zatim, isto tako pešice, skromno, srdačno, otišao.

Izbegavao je to, koliko je mogao. Dok su ostali Isakoviči, o tome, govorili, i brbljali, stalno, Trifun o tome nije govorio.

Gospodin Georgije pomagao je svoje sunarodnike, koliko god je mogao. Kuća Georgija Rakosavleviča, neokrečena, poduprta zidom, bila je na padini brda, ispod rascijanske

A on, Trandafil, nabaviće mu, uz to, policijske papire, i pečate, koliko mu drago. Dabome, to košta. Kir Demetrios Kopša i kir Anastas Agagijanijan, u Beču, svršiće mu sve ostalo, što bude

Morala je da izlazi iz kola, kao da preskače tarabu. Kad Božič zapita Pavla, koliko mu je godina, i Pavle reče da je trideset i sedam, Božička se osmehnu.

Kad je na jednom zastanku silazila iz kola, bila se nalegla na ruke Pavlove, tako da je morao, i nehotice, osetiti koliko je, i kroz haljinu, topla, kao da je gola, a morao je osetiti i koliko je snažna.

Pavlove, tako da je morao, i nehotice, osetiti koliko je, i kroz haljinu, topla, kao da je gola, a morao je osetiti i koliko je snažna. Imala je snagu, kao u mladih husara, rvača. Pavla je sećala na gospožu Kumru, Trifuna.

A ona mu odgovori, drsko, da ona nije dete, i da i ona, kao i sve njene drugarice u Beču, zna koliko vrede oficiri. Oficiri govore svakoj ženi isto. Komplimenti udovca ne vrede.

Teodosije - ŽITIJA

se s više razumevanja čitaju, i da se na njih gleda kao na žive stubove što stoje visoko, da bismo videli sebe — kako i koliko zaostajemo za njima, i da bismo sa vešću sebe osudili zbog lenosti u nama, i da bismo sebe podstakli podbodeni njima kao

A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u

a i ovoga nisu imali dovoljno za pokoj tela, već koliko treba za pokrivanje nagote čiji stid saznasmo neposlušnošću praoca.

saposnik, — molitvama i uzdasima u ćutanju i plaču završi život, i octavi dobru uspomenu onima koji hoće život. Koliko je pohvala po svakoj dobrodetelji ovoga muža sada mi nije moguće govoriti, jer bi se produžilo vreme povesti.

“ I odmah dozva ljubljenoga sina svojega, i reče mu: — Približi se vreme da budem pozvan, čedo. Koliko si se potrudio za mene, za dobro duše moje, sada je još više vreme da mi pomogneš.

pomolivši se Hristu Bogu reče: — Slušam Davida koji kaže: „Ako vam bogatstvo dopadne, neka za njega ne prione srce“; koliko Više je dostojan prekora i ukora onaj koji kopa zemlju i traži ono što nije ostavio, žureći se da uzme?

“ Vidite kolikih se radosti lišiše zbog malog. Vidi i opet koliko je milost draga: „Hodite“ reče, „Blagosloveni Oca mojega, nasledite spremljeno vam carstvo!

Vidi i opet koliko je milost draga: „Hodite“ reče, „Blagosloveni Oca mojega, nasledite spremljeno vam carstvo!“ Koliko iznad svih dobrih dela može i hvali se, reče, milostinja na sydu!

“ Koliko iznad svih dobrih dela može i hvali se, reče, milostinja na sydu! Koliko li oni koji su lenji za milostinju i koji Bogu preko siromaha po mogućnosti ne ugrađuju treba da se boje stojanja s leve

Neka svi razumeju silu tvoju i neizmernu milost, i koliko si dobar po datelj onima koji te se boje i koji čuvaju zapovesti tvoje.

Juče nam je čašu s ljubavlju crpao, a danas mirom svetih svojih moštiju pomazujući osveštava i čudima zadivljuje. Koliko je dobar Bog Izrailjev pravima srcem, koji smirene uzdiže na visinu i daje milost onima koji ga se boje sada i u dane

savesti i osuđivao sebe, smatrajući sebe jadnim i poginulim: — Ja u pustinji — reče — posteći ne stekoh toliko umiljenje koliko ovaj u svetu ratujući!

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Dinarski ljudi obavijaju svoje najdublje narodne ideale, kao velom, nekom sjajnom mistikom. Poznato je sa koliko su takve mistike odenuli i ukrasili u pričama rođenje i život Kraljevića Marka.

više slojeve. I sada se oseća koliko su ti viši društveni slojevi osetljivi na rang, na društveni položaj, pa čak i na najbeznačajnije sitnice.

Znajući koliko su ovi dinarski doseljenici odani pravoslavnoj veri i kolika bi pogreška bila dirati u njihovu veru, bila je pažljiva i

gladi i nepravde, lako je bilo dovesti u zavisnost i formirati ljude po određenom kalupu, kad im se otvore izgledi na koliko-toliko bolji život i kad se zadovoljava njihova junačka sujeta, dinarska sujeta.

Oni ne poznaju planine, šume, zemlje i okolnu prirodu onoliko koliko hrišćani. Iznenadilo me je kako malo poljskih i divljih biljaka poznaju u poređenju sa hrišćanima, koji za svaku biljku

Osim toga je vlada, koliko je god bilo mogućno, štitila ekonomske interese muhamedanaca i usled toga je Bosna bila jedina zemlja na Balkanskom

Preimućstva geografskog položaja su, toliko isto koliko i ovaj srećni spoj latinskog i srpskog duha, doprinela procvatu dinarskih osobina.

Ali ipak nije ni on ostao potpuno nepromenjen; i on se modifikovao usled dodira sa stranim jezicima. Koliko ovaj tip ima u sebi arhaičnoga vidi se po njihovu načinu osećanja i mišljenja, naročito u njihovim narodnim pesmama.

Bio sam iznenađen kad sam zapazio koliko su ljudi zapadnomakedonskog varijeteta, čak i oni koji nisu učili srpske škole, obrnuli svoj dijalekat na srpski

Ona će pokazati koliko su opravdani zaključci izneti na prethodnim stranama. Bićemo srećni ako ova studija, vršena bez naročitih namera već

Ali je znatno da niko od Južnih Slovena nije dao toliko. drvorezačkih tvorevina koliko Mijaci. Po mnogim kućama se vide stolice, nasloni od klupa i tavanice u sobama sa drvorezom.

Zatim ispitivanja o tragovima starijeg stanovništva u ovoj oblasti iznenađuju rezultatom: koliko je bilo srpskog stanovništva u ranijim vekovima i koliko ga je nestalo.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Stražar s visoke sahat-kule razdera se koliko ga grlo nosi: — Narode, lavovi kolju vašar! Brzo zatvarajte vrata i prozore!

— Oho-ho, mijau! — protegnu se on koliko je više mogao, a toga istog trenutka proletje preko neba jedna zvijezda padalica tako da se mišu učinilo da je

Au-vau, tražim prijatelja! — Eno još jednoga koji je u nevolji — prošaputa Miš prorok. — Koliko čujem, to je neki pas. — Šta kažeš, zar da psu pomoć ukazujem?! — začudi se Tošo.

Povazdan zato brojim kruške na drvetu i kukuruze u njivi i računam koliko mi još ostaje da živim. Ostaje mi još najviše desetak dana, i onda se medvjed mirne duše može nazvati Kruškotres

Taj me šapat prevari i uljulja, ja se savih u klupko i zaspah pored samog Šarova. Zaspah tvrdo kao top. Koliko sam spavao, ne znam ni sam, ali kad se probudih... ... kuku meni, opet sam bio u džaku!

Tek što htjedoh da skočim, kad istog trena noge izletješe ispod mene, a ja, koliko sam dug, prućih se po zemlji i glavom bubnuh o brvna. Istog časa Slaninko prestrašeno cijuknu: — U pomoć!

su se prevrtale i letjele jedna preko druge, sve dok žuta lopta ne odskoči daleko u stranu, pretvori se u Žuću i, koliko su je noge nosile, strugnu niz rijeku prema selu. — Aha, drži ga, drži ga! — podrugljivo povika za njim Tošo.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

ti postelja Strava moja uzglavlje Široko ti nepočin-polje Plameni ti zalogaji a voštani zubi Pa ti žvaći izelice Koliko ti drago žvaći Nem ti vetar nema voda nemo cveće Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Kad smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah naša soba za spavanje – i, koliko sam ja video, sve je bilo u redu.

PAVLE: Vašu gospođu? ALjOŠA: Da! PAVLE: Čini mi se da sam je video jedanput kad je dolazila k vama na građevinu. Koliko se sećam, lepa i prijatna ženica. ALjOŠA: Ona mene ostavila. PAVLE: Napustila vas? ALjOŠA: Da.

Moje obaveze prema vama nisu tako obične; vi znate koliko vas cenim i poštujem. Bio bih srećan kada bih vas mogao utešiti bar.

(Kratko razmišljanje.) Tako ću učiniti, otputovaću. LjUBOMIR: Na dva-tri dana. PAVLE: Ne znam na koliko, ne znam ni kuda; u nepoznatom pravcu, na neodređeno vreme.

Ona neće naći ništa što bi želela, ali možda baš zbog toga neuspeha, u besu, u srdžbi, u pakosti, a znajući koliko ja cenim ovaj rukopis, može doći na paklenu misao da iz osvete izvuče jedan, dva, tri lista. LjUBOMIR: Ah!

ANA: Gospođa je sasvim kao obično raspoložena. ANTA: Nije onako ništa čula što bi je uznemirilo? ANA: Ne, koliko ja znam, ništa. ANTA: Idite, zovite je, recite joj stvar je vrlo važna, ne mora baš sva dugmeta zakopčati. Idite!

šest nedela nađen daleko niz Dunav, razume se: deformisan, ali je utvrđeno da je šest nedelja u vodi, tačno toliko koliko je prošlo od nestanka vašega muža, zatim inicijali na košulji bili su inicijali vašega muža i mi smo ga svečano

RINA: Znala sam da nećeš verovati. da, da, nije za verovanje, pa ipak... možeš misliti koliko je to mene uzbudilo. MILE: Umiri se, Bubi; to ne može biti istina.

RINA (vadi iz kesice i daje mu): Ti si tako često u novčanim neprilikama. MILE: Šta ću, šta mogu, otimam se koliko mogu, ali život je tako komplikovan. IX ANTA, PREĐAŠNjI ANTA (ulazi): Nema ga, eto ti, nema ga!

SPASOJE (gurne Antu): Ama, ne vi; akcionari, ovamo na moje grudi, braćo i sestre, akcionari. (Zagrli sve koliko može i kliče.) „Ilirija”! „Ilirija”! Zavesa TREĆI ČIN Radna soba kod Spasoja.

SOFIJA: Ja ne znam, gospodine. SPASOJE: Pa ko će drugi nego ja? Moram odgovoriti; mogu se ja buniti koliko hoću, al' moram odgovoriti. (Vadi iz portmonea i odbrojava pet stotinarki, ia ih stavlja u jedan koverat, koji lepi.

(Polazi.) SPASOJE (prateći ga): I otezati stvar, otezati koliko god možete. MILE: Sluga sam ponizan! (Ode.) III ANTA, SPASOJE SPASOJE (čita ponovo Rinino pismo i smeška se).

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

da ne idem gladan u školu i ne bi se udala za onog groznog čoveka koga sad moram da nazivam ocem, iako je on meni otac koliko sam i ja brat našoj mački.

Došla bi zatim da me pozove na večeru, jer zna koliko volim mladi grašak, a onda bih već ispričao da ona knjiga nije bačena sa stotinu predumišljaja, već iz dosade.

Zbog toga te nikada nisam pozvao u šetnju, iako sam, bog zna koliko, mislio o tome. Ovo proleće i ti, sve su što imam. Hteo bih ti pisati još, ali bliži se vreme za moj čas.

- iako je sada govorio o Tatjani i Onjeginu, a društvo je kao buljilo u knjige očekujući kraj časa. - Koliko još ima? - dolete jedna ceduljica, a Saša Albreht pokaza sve prste jedne ruke, a na drugoj savi dva.

On se svakako oseća kao sopstveni spomenik, ali to mi ne bi smetalo da se pentram s njim koliko činjenica što sam kratkog daha koji mi je ostao kao posledica jednog zapaljenja pluća.

Sumorno, kao ribe iza stakala akvarijuma, oni su buljili u noć ispred sebe. Pomislih na to koliko je vozova dočekao i ispratio Rašidin otac, a da nije otišao dalje od Beograda ili Sarajeva, i ispričah joj o svojim

Pušeći cigarete u WC-y svakog bogovetnog odmora, mi smo se hvalili jedan drugom koliko je ko uspeo mačaka da prevrne. Ja sam bio negde na repu liste, ali to nije važno.

Rekla si da je popravila sve kečeve onog dana! - Sve koje je pitala. Mene nije pitala. Moje prezime je na Č. Računaj koliko joj časova ispitivanja treba dok dođe do mene! - šapnula je prebacivši mi svoju tanku ruku iza leđa. - Ne škaklji!

Zatim smo videli kako se nekoliko desetina metara dalje, na rampi, pali svetlo. - Znaš li koliko je sati? - rekla je Rašida glasom još uvek zaptivenim od trčanja, a ja sam odgovorio da nemam pojma.

Tu sam imao nešto kao krevet. Skinuo sam se i legao, ali mi se spavalo koliko mišu u klopci. Mesečina je bila tako jaka da sam mogao da vidim ne samo slike Merilin Monro već i krstiće koje je

Ona nije želela da ih menjam, jer ma koliko egziš izgledale, one su divne: ne zahtevaju pranje i peglanje. Stanari naše zgrade bili su već u dvorištu i nisam mogao

Svi, ipak, nisu imali prilike da uče evoluciju vrsta i dobiju kompletno marksističko vaspitanje! Meni ono nije bogzna koliko pomagalo.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Ajd’ nešto i po njoj nek bude, a kao otac sve ću učiniti, trošiću koliko treba, samo da bude čovek. Ta valjda fiškal svaki ne mora biti varalica. Koliko sam ih sâm čestiti’ poznavao.

Ta valjda fiškal svaki ne mora biti varalica. Koliko sam ih sâm čestiti’ poznavao. — Tako je, i sam se nadam, da će od Toše čovek biti, dobro se uči.

Ostaše njih trojica i gospođa Soka. On je voleo kada ona do njega sedi, pa makar koliko I kakvih gostiju bilo; i kad posluškuje, i onda je njena stolica do gospodara Sofre, a prazna, pa kad dobije vremena a

U mehani, kad nije oca kod kuće, mušterije časti pićem. U podrumu mlađima daje piti koliko ko hoće, pa, kad ih izopija, to mu je milo. A najvoleo je biti u šetnji, među konjima i kočijašima.

Sofra dâ doneti još polovače dobra vina iz prvih kola pa počne obojicu častiti, a momcima dade u birtiji doneti koliko su hteli. Tu je opet bilo pevanja, i sam je komesar pevao.

— Otkuda ste? — Iz Mađarske. — Ah, iz Vengerske, tamo dobro vino rodi. Imate li vina u koli? — Imamo. — Koliko? — Tako svega oko deset akova. — Drugo ništa? — I polovače rakije. — Je li dobro vino? Da koštam.

— A poznaješ li ti grofa? — Poznajem. — Al’ ako i ovde nasednemo, Čamčo, teško tebi. Koliko si me samo najedio kod armicijaša! — reče gospodar Sofra.

Ostaviti tako bolesnog, to gospodar Sofra neće nipošto. Pita doktora koliko mora čekati. Odgovori mu: „Tri nedelje, ako donde ne umre”.

Pera onako tromo dođe bliže. Otac sedi, a Pera stoji. Žut, neispavan, oči upale. — Lepo si gazdovao: koliko si u dućanu potrošio, koliko u mehani, a novaca nema? — Ja sam sve materi dao. — Ali koliko? — Pitajte nju.

Otac sedi, a Pera stoji. Žut, neispavan, oči upale. — Lepo si gazdovao: koliko si u dućanu potrošio, koliko u mehani, a novaca nema? — Ja sam sve materi dao. — Ali koliko? — Pitajte nju. — Ali koliko si primio?

— Lepo si gazdovao: koliko si u dućanu potrošio, koliko u mehani, a novaca nema? — Ja sam sve materi dao. — Ali koliko? — Pitajte nju. — Ali koliko si primio?

— Ja sam sve materi dao. — Ali koliko? — Pitajte nju. — Ali koliko si primio? — To ja ne znam, nisam „buholter” da protokol vodim; niste ga ni vi nikad vodili.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Sa brda pak, i to najviše osetiše, dopirao je miris voćaka, tolikih voćaka koliko ih, kod njih doma, nikada na jednom mestu ne beše.

doveo je Isakoviča da večera tu, zalivajući sve, obilno, vanrednim vinom, koje je imalo skoro toliko godina koliko i dečaci njegovog dvorskog hora.

Kojeg sa kojom i koju za kojeg. Kad se govorilo o porođaju, čula je koliko ih ima koje će da rode ovog meseca, a koliko ih ima za idući.

Kojeg sa kojom i koju za kojeg. Kad se govorilo o porođaju, čula je koliko ih ima koje će da rode ovog meseca, a koliko ih ima za idući.

Jeza je pređe samo kad nasluti, koliko se sad, svakako, brine za svoje ćerčice. Želela je da vidi šta će joj dever učiniti, kad jednog dana potpuno poludi.

Osećala je koliko je uplašen i nerešljiv, ali i to da samo jedna sitnica još treba, pa da se, sa te na izgled mirne, površine strmoglave

Gospoža Dafina osetila je i pre, nekoliko puta, koliko je žena bedan stvor, igračka, stvar u kući i gledala svoj život sasvim prazan, ali joj se nikad nije činilo sve ono

Pa i tu svoju decu voleo je, nju i ne računajući uz njih. Osim toga, koliko sve žena nije imao, osim nje? Tako, razmišljajući, bi joj malo lakše.

Prljavi i bedni, prođoše kamenita seoska dvorišta, nadenuta senom, puna stoke i osetiše koliko je sirotinja njina sirotinja beskrajna i blatište, u kom su se naselili, bezmerno blatište.

Setivši se svojih, osetio je koliko pripada drugome, nekome što ga ovako šarenog i nadodoljenog vodi tamo‑amo, zajedno sa tom vojskom, kojoj je samo noge

drugome, što je trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko brda i reka, na sve strane, ne pitajući ni koliko bola time sebi nanosi, ni kakav užas za sobom ostavlja, ni u kakvo ludilo pred sobom zalazi.

Sa zapovešću da uči ljude kopanju opsadnih jarkova, primao je i zapovesti da ih uči kako će isušiti baruštine, i koliko ih je učio pucanju iz pušaka u isti mah, čemu ih nikada nije mogao naučiti, toliko ih je učio i nabijanju zidova kraj

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

³⁴ Za razumevanje psihološke osnove i logike ljubavne magije neophodno je shvatiti koliko je čovek koji pati zbog neuzvraćene ljubavi podložan verovanju u svemoć želje.

je nerotkinja spremna da pojede gotovo sve ono što ljudi nerado ili uopšte ne jedu, najbolje i najočiglednije pokazuje koliko je snažna njena želja da zatrudni.

Tako, recimo, na svadbi kod banatskih Hera mlada baca žito, a okupljeni svatovi govore: „Koliko zrna, toliko dece!“ U okolini Zadra kada mlada dođe u mladoženjinu kuću, svekrva baca na nju pšenicu govoreći: „Koliko

“ U okolini Zadra kada mlada dođe u mladoženjinu kuću, svekrva baca na nju pšenicu govoreći: „Koliko pšenice, toliko ti, nevo, Bog dâ sretne djece!

Tako, recimo, mladenci često obuku odelo naopako ili ga izmere na kantar, ali ne gledaju koliko je teško.³² Efikasno sredstvo su i tzv.

U Hercegovini majka u sanduk sa devojačkom spremom svoje kćeri stavi šipak, izgovarajući sledeću basmu: „Koliko je ćerce u ovome šipku zrna, onoliko od tvojega srca bilo sinova i unučadi, i da ih nakon sebe žive i sretne ostaviš.

Takođe je veoma poznata i sledeća basma koju nevesta izgovara na venčanju, pošto prvo u sebi zovne muža: „Koliko ti u glavi zubova, onoliko ti rodila sinova.

“ Kada mlada u Srbiji, Hercegovini i Crnoj Gori stigne mladoženjinoj kući, ona zagleda pod kućnu strehu, pa kaže: „Koliko sagledala kutnih rogova, toliko rodila sinova!“⁵⁶ Osim propisanih magijskih radnji (tzv.

da mlada još dok ide na venčanje, ukoliko ne želi da za neko vreme rađa, treba da izbroji onoliko odžaka na kućama za koliko godina želi da nema dece. U Levču i Temniću nevesta koja ne želi nekoliko godina da ima dece, toliko puta poskoči.

Neka mlada zaveže onoliko čvorova na pojasu koliko godina želi da ne bude trudna, ili — metne toliko novaca u džep.⁶³ U okolini Šapca mlada „još pre dolaska svatova ode

⁶³ U okolini Šapca mlada „još pre dolaska svatova ode na vodu, i koliko godina želi da ne rodi, toliko puta napuni sudove vodom, pa ih prospe“, piše Milićević.

Za vreme venčanja, nevesta koliko godina želi da bude bezdetna, toliko puta krišom okrene prsten. U srezu boljevačkom iz istog razloga ona izbroji

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Kao između planeta i zvezda pratilja, zna se između podanika i cara koliko je milja, i kojom stazom ko ići mora da ne dođe do sudara.

Ja znam ko sam i po mržnji besomučnoj kojom me zlopakosni gone odvajkada, znam po tome koliko sam Ugru pred očima crn i po tome koliki trn u san Vizantiji moja moć zabada.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati,

suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne

bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci — hoće li naići

za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci — hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još

— koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci — hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli… Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.

ili Kol Porter — prepoznaju se po svom uspehu ili porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne može biti sasvim siguran, kao

Uhvati me panika kada se samo setim koliko smo vremena do tada propustili nas dvoje. Odri i ja. Sećam se svega, baš kao da se dogodilo juče: upravo sam bio

Očigledno, bilo je strah od Pariza, ali koliko je bila hrabrija od nas, običnih brbljivaca! I dok smo se tako premeštali s noge na nogu kao krivci, ne znajući o čemu

U septembru se prijavih za vojsku. Gospode, šta sve nisam činio samo da se domognem Evrope! Koliko muka, nizašta! I evo, sad sam ovde, a Evropa je, kažu, na umoru.

Jedva me čovek može i primetiti, koliko sam se smanjio. Njihove žene klimaju glavom i gledaju me opet kroz onaj dvogled, naopačke.

Bogzna koliko se dugo nisam igrao šuge, a poslednjih godina ne primećujem da se deca po parkovima igraju te divne igre, nekada tako

samo da izbegnu dodir malog šugavca, jer baš ti si izabran da budeš zaražen i prenosićeš svoju zarazu drugima; trčaćeš koliko te noge nose, šugav i osamljen, trčaćeš preko nekog bivšeg sveta i njegovih ruševina, a čim dotakneš nekoga od svojih

Matavulj, Simo - USKOK

— pita Marko. — A šta može vladika!? Trči ne patiše po plemenima, hvata vjeru, kune, blagosilja, i tijem pomaže koliko može!

Doduše, i mogao je, jer on sâm imađaše zemlje i stoke koliko polovina cijeloga mu brastva, dakle, koliko četiri kuće! Pred gradom knez uzjaha na svoga ostarjelog, ali još držećeg

Doduše, i mogao je, jer on sâm imađaše zemlje i stoke koliko polovina cijeloga mu brastva, dakle, koliko četiri kuće! Pred gradom knez uzjaha na svoga ostarjelog, ali još držećeg Putalja čuvenog po Katunskoj nahiji i po

Koga nevolja prićera u ove litice, s njim, vaistinu, dijelimo koru hljeba i čuvamo mu glavu koliko i svoju! Kad te dobra sreća na mene namjerila, moj si gost. Ja ću te odvesti ka vladici, kad mine Božić.

Ogriješio se jesam o zakon, ali ne namjerno; tome je bila kriva koliko moja zla sudbina, toliko i bujna mladost, a kazna je bila nečovječna.

Da je bila samo oštra, ma koliko oštra, ne bih ni pomišljao da je izbjegnem, ali mi je ona ubijala dušu i ponos, zato sam stavio glavu u torbu i

Šta gubi lišiv se izvještačenijeh potreba i navika i predrasuda svoga staleža?... Koliko je godina Milici? Po svoj prilici sedamnaest-osamnaest! Šta stari upravo misli kad ga nudi da ostane s njim?

— Ništa. — A kolika misliš da je Crna Gora? I to ne znam. E, evo ću ti ja kazati, koliko ti treba. Prava Crna Gora ima sedam plemena: Cetinje, Njeguše, Ćekliće, Bjelice, Čevljane, Cuce i Pješivce.

A šta bi rekao, koliko mi je godina? Puro Mijuškov, Stevo Bajov, Gašo Perkov i Stijepo Mrkov, sve stariji ljudi, okupiše se oko njih dvojice.

— Da. A onda je Mrgudu već bilo preko dvadeset i pet i šest godina. Dakle, sad lijepo možeš sračunati, koliko mu je? — Mnogo, mnogo — reče Janko, gradeći se da računa, a pomišljajući da im je do šale. Njeko ga zovnu iz kola.

?“ Svi se nasmijaše. Sin mu Rako reče: — Prećera, tajko! Ne bi niko rekao ono, što je suviše daleko od istine! — A koliko je daleko, grdove? Evo da sve ispričam ukratko, pa neka sudi ovaj učevni đetić!...

E, sad, ti, ka učevan đetić, lijepo sračunaj koliko sam godina vojevao. Krcun, koji se često osmjekivao, reče: — Ma, ti misliš, đedo, da sav bijeli svijet zna naše

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

PROVODADžIJA: drugo, treba uzajmiti što više prstenja, lep saat, zlatan lanac, a i dukata, to jest, koliko više može biti. MLADOŽENjA: To je dobro. PROVODADžIJA: A? Zna li brat Sima šta radi?

Da niste vi, bio bi drugi. Koliko je nji ištu ti, Bože, znaš; no ja sam njenim roditeljma obećao da ću naći priliku dobru. Imam li pravo?

MATI: Šta ne gledaš, zaboga? OTAC: Kako ćeš, kad se ispoganio svet. Nije čestito ni u kuću stupio, a već razbira koliko devojka ima. MATI: Nismo ni mi siromasi u boga.

OTAC: Digla si je s tim prokletim modama pa i onaj koji bi hteo, ne sme da se usudi; a opet drugi traže koliko ne možemo. MATI: Zaboga, i drugi ljudi nemaju; ali se znadu pomoći; a mi, kanda je palo neko prokletstvo na nas.

Naravno, to jest, da vi, to jest, niste terali, nego ste imali nastojnike; ali ste se i vi dosta, to jest, napatili. Koliko ste onda, to jest, profitirali? MLADOŽENjA: Ne znam. PROVODADžIJA (za sebe); Mazgov! (Jasno.

MLADOŽENjA: Ne znam. PROVODADžIJA (za sebe); Mazgov! (Jasno.) To je čudo da nikada neće, to jest, da kaže koliko kad profitira. MATI: Takav je i moj muž; jedva i meni kaže, a kamoli kom drugom.

Ali vi znate, to jest, kakav je svet: ako uzme bez novaca, sramota. Zato da znamo napred, koliko devojka ima. OTAC: Za to ćemo najlakše. Samo nek su od Boga srećni! Evo sve što vidite ovde, to je njino i Božije.

“ DEVOJKA (izvuče): „Ja bi se za apotekara udala.“ MLADOŽENjA: E, da! (Izvuče jednu kartu.) „Koliko godina imate?“ DEVOJKA: „Lepa je stvar tajnu čuvati.

MUŽ: Pamtim. ŽENA: Ju, bože, kako mi je bilo žao, ali nisam smela! MUŽ: Dobro, dobro. ŽENA: Sad te mogu milovati koliko oću, je l’? (Oće da ga poljubi.) MUŽ: Ali, ženo, - ta dosta već. ŽENA: Meni nije dosta, ti si moj muž. (Opet mu trči.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

manje jasno i otvoreno, oni sva književna dela, a ova iz dečje književnosti pogotovo, razmatraju po merilima korisnosti: koliko se, njihovim posredstvom, mogu postići određeni vaspitni ciljevi.

Njihova stalna i stvarna prisutnost ne može se smetnuti s uma, bez obzira na to koliko prvobitni stvaralački podsticaji zanemarivali njihove potrebe, raspoloženja, mogućnosti primanja.

”6 Ako, ipak, pisac unekoliko pomišlja na dete-čitaoca, valjalo bi utvrditi koliko je to obraćanje spontano i iskreno, i dolazi po sili dubljih poriva; inače, reč je o nasilnom uprošćavanju i prenemaganju.

umetnost, i koje treba da nam omogući da, isto tako, shvatimo: usmena književnost, uspavanke i popularni roman vrede koliko i bilo koja druga forma književnog izražavanja, te mogu, na nekom zaokretu razvoja, pokazati grumen zlata koji će nas

Stihovi za decu, koliko god privlačni i ljupki bili, nisu mogli da utiču na porazno negativan zaključak o celini Zmajevog pesničkog stvaralaštva.

Dečja pesma, u značenju koje ovde smatram bitnim , ne duguje svoje ime toliko deci , koliko detinjstvu u opšte , i detinjstvu poezije napose.

Dete joj je, iz mnogih razloga, blisko. Međutim, nju potajno ili otvoreno prihvataju i odrasli. Ona je „primerena” koliko dečjem intelektualnom iskustvu, toliko, ako ne i više, i mogućnostima poetskog doživljavanja mnogih odraslih.

Ocenjivati dečjeg pesnika prema tome koliko je uspeo u nastojanju da uđe u „dečji svet“, da prodre u „dečju psihu“ , znači ne shvatiti njegovu pobudu, ni suštinu

Odrasli su nagrnuli na njenu jednostavnost lakoću i ljupkost, ne pitajući se koliko stvarno vrede te tako pristupačne tvorevine.

Ima ponešto i jamba, koliko da se vidi: da je moguć. Zmaj je pustio jeziku i ritmu na volju, da budu ono što im najlakše polazi za rukom: pokazalo

pudara, Al' me ljudi neće, Tu sam loše sreće, buha i muha prepričavaju svoja sitna, svakodnevna nevaljalstva Koliko me vidiš malu, Ja s ljudima zbijam šalu; Ja im zujim oko uha, Čovek maše, trepće, duha, Ljutit skoči da me

U nepravednim društvenim sistemima dete pati koliko i odrasli. Ali potreba za igrom ni tada ne prestaje. Vučo u nju unosi nov sadržaj, daje joj poseban pravac: kroz igru

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povjesnici učili koliko je ko od predaka naši junački glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti

Kosa mora da vam se diže. Šeset hiljada, nije šala; a u šancu nije više bilo od dve hiljade šajkaša. Znate li koliko je palo Madžara? Pogodite. NANČIKA: Valjda je palo jedno tri hiljade. MILČIKA: Oho! Petnaest.

No danica je i našoj narodnosti svoje bagrjanošarno lice pomolila, samo ne treba ni mi da spavamo. I koliko god muški za srpstvo ,rade, toliko triput više našem polu ova dužnost na srdcu ležati mora.

ZELENIĆKA: Sad se može lako znati da će Srblji pobjediti svoje neprijatelje. GAVRILOVIĆ: Badava, ljudi mnogo stradaju! Koliko je sela propalo, koliko nji ostalo bez dobra, bez pokrivača! Srce mi u utrobi plače. ZELENIĆKA: Ha, ha, ha!

GAVRILOVIĆ: Badava, ljudi mnogo stradaju! Koliko je sela propalo, koliko nji ostalo bez dobra, bez pokrivača! Srce mi u utrobi plače. ZELENIĆKA: Ha, ha, ha!

Srce mi u utrobi plače. ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Srblji bi hteli nešto, a neće da reskiraju. Nek propada ne samo koliko je dosad pogoreno i opustošeno nego i dvaput još toliko!

LEPRŠIĆ: Već vaša su nam čuvstva dobro poznata, boljega dokazatelstva ne potrebujemo. GAVRILOVIĐ: Koliko sam ja za Srpstvo činio i to svet najbolje zna, a vi sudite kako oćete.

ŽUTILOV (sam) ŽUTILOV: Opet je pametno bilo sa Srbljima držati. Pod Madžarima nisam za deset godina toliko dobio koliko sad za ovo kratko vreme. A jošt da mi Gavrilović toliko ne smeta! 2.

ŽUTILOV: Za Grinentala sto forinti? Hiljada je malo. Nek mu se sekvestrira imanje, koliko će izgubiti? NANČIKA: Je li u takvoj meri kriv? ŽUTILOV: On je Nemac, pa mir. Nemci su bili protiv nas.

ŽUTILOV: Znate li vi da vojvodina mora biti čista; znate li? SMRDIĆ: Mi je čistimo koliko je moguće; no što se Čivuta tiče, ovako je bolje.

SMRDIĆ: I osim Čivuta ima se dosta raditi. Uzmite koliko nji ima bez brkova, i to Srbalja. Srbin bez brkova ne može biti Srbin, dakle je mađaron. NANČIKA: I Madžari nose brkove.

Komoran je pao; Otinger dolazi s jednom brigadom nama u pomoć; Puhner dobio vjest da će toliko Rusa preko Oršave doći koliko je nužno. (Gavriloviću) No, kako sad stojimo? GAVRILOVIĆ: Meni je to milo; ali ja sam onakovo dobio pismo.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

pravoslavnih Srba u Ugarskoj, i ništa nije toliko uticalo na stanje duhova i stvaranje ideja u tom delu srpskog naroda koliko ta neprekidna verska gonjenja kojima su bili izloženi od prvoga dana svoga dolaska pa, uglavnome, sve do kraja XVIII

* Tek u poslednje vreme, posle kritičkih proučavanja, videlo se koliko je ona nesigurna i slaba. Vasilije Petrović je postao istoričar iz istih ličnih pobuda iz kojih je pre njega postao

Kada se 1758. godine bavio u Hilendaru, tražio je stare srpske letopise i povelje, i, koliko je mogao, ispisivao iz njih. U njegovim hartijama nađeni su veliki ispisi iz istorije Đorđa Brankovića, rađeni još 1759.

29 Želja k »učeniju« koja ga je iz manastira izvukla, gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764.

On jasno uviđa koliko zla dolazi od zabluda, praznoverica i neznanja i smatra da je sve pitanje uneti u dušu pojedinaca i u dušu naroda istinu.

XVIII veku, on svojim duhom obuhvata ceo srpski narod, ne samo bez obzira na državne granice no i na verske razlike, »koliko grčke crkve, toliko i latinske sljedovatelje, ne isključavajući ni same Turke Bošnjake i Ercegovce, budući da zakon i vera

Ma kako on po prirodi bio idealist, ma koliko ceo njegov rad izgledao odblesak evropske ideologije XVIII veka, ipak je on skroz pozitivan duh i njegove ideje imaju

obrazovati«, »polezne knjige sočinjavati«, »priliku i način dati srbskom rodu prosveštavati se i knjižnu kulturu srbsku koliko se više može podkrepljavati«.

Iz sačuvanog spiska njegove biblioteke vidi se jasno koliko je veliko bilo njegovo književno i filozofsko obrazovanje. Tu su ne samo svi glavni pisci grčke i latinske starine no i

Njegovo delo nema književne vrednosti, ali on je igrao korisnu ulogu u srpskoj književnosti. Koliko je mogao, po svojim skromnim sposobnostima, on je zadovoljavao duhovne potrebe šire srpske čitalačke publike, otvarao

1833. pisao je Vuk Karadžić Mušickom koliko ga uvažava Njegoš, koji i sam piše »stihove lepe«: »Glas rodoljupca vašega zna naizust i obožava vas za vaše rodoljubive

Po nekim lirskim mestima daje se oceniti koliko je šteta što su izgubljene njegove ranije lirske pesme. Njegoš je uspeo u onome što su mnogi i pre i posle njega uzalud

Milićević, Vuk - Bespuće

Sve puno prašine i mraka, tmurno, ukočeno i zamrzlo. Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu

Samo se čuo njezin bolan, brz dah u kom se osjećao jauk. Koliko je bilo nesreće i studeni, — one studeni koja ne dolazi s polja, već iz duše, i koja je još strašnija i ledenija, — u

požutjelom i potamnjelom licu u koje se bore dublje i gušće urezale; oči izgorile od vatre i izgubile sjaj; ko zna koliko vremena sjedi ona tako nepomična i nijema, ne osjećajući svoj život, već samo nesreću u sebi, zaprepašćena i satrta

Ali ona je bila jača od njega. Ona je kazala suho: „Ti si kao drugi“ . I njegove se usne prezrivo razvukoše. Kao drugi! Koliko bola, poniženja i istine!

On je zbacio sa sebe kaput, skinuo kragnu i spustio se u naslonjaču, osjećajući se umornim, ne toliko od hoda koliko od razgovora, od vreve, od rada koji je vidio; bilo je neizmjerno mnogo umora u onome jednolikom, teškom i potmulom

„I zašto to baš sada dolazi?“ pitao se. Koliko dana gledao ju je, kao što je posmatrao svaku ženu, ne praveći velike razlike između jednih i drugih i ne misleći

S kolikom je radošću ona ostavila hladne samostanske zidine; koliko mladosti osjećaše u sebi kad se je osjetila slobodna, riješena molitvenika , krunica, svetih slika; nemajući više da

I te posljednje noći ona nije trenula okom; ona nikad nije osjetila toliko nesreće, koliko u tih nekoliko mračnih i nepomičnih časova. A već prije zore čekahu kola pred kućom.

Sremac, Stevan - PROZA

Vešto je izvodio. I koliko je inače povika bila na njega da je ograničen, ovde je pokazao začudo dosta okretnosti i umešnosti, tako da su

I tu je bio pisar, ali je sad beležio koliko je četki, peskonica, frula i solira prodato subotom u korist države i osuđenika kaznenoga zavoda.

— veli Jova. — E, baš mi je krivo, priko, što ne mogu sad da ti dokažem, prangijo jedna, koliko sam ti prijatelj! A da imam, ja bi’ ti pokazao šta je sve u stanju jedan dobar prijatelj za svoga prijatelja da učini!

časa popodne, i nema sumnje da je u to doba i umor mogao osećati, jer ni sama gđa Kaja, koja mu je točila, ne seća se koliko je čaša ispraznio. Ali i pored svega, on je morao u taj par nešto premišljati.

Ustao bi rano, pa bi se prošetao po okolini. To mu je prijalo. Posle svake šetnje osećao je, kad se opipa po vratu, koliko je zdravstveno napredovao. Pođe tako i prođe pored česme, sretne se s vodonošama, nazove im boga i produži put.

je veća, ponese je u ruci, a ako je manja, metne je u svoj Noteѕ, u kome je bilo zabeleženo puno utisaka, sa zapisom koliko veša ima.

Obilazi ga učitelj s prijateljima, pa ga gledaju kako je pri apetitu i kako mnogo ne bira, sve mu prija. Procenjuju koliko će još pojesti i koliko baciti na meso i slaninu. I još samo nekoliko dana je ostalo bilo do suđena mu dana.

Procenjuju koliko će još pojesti i koliko baciti na meso i slaninu. I još samo nekoliko dana je ostalo bilo do suđena mu dana.

— Šta učiš? — Učim računicu! — A baš dobro! — veli Radisav. — A kad učiš računicu, a ti da mi izračunaš nešto!... Koliko ima odavde od naše kuće do tvoje škole? Za koliko možeš da stigneš? — Za po sata!

— A kad učiš računicu, a ti da mi izračunaš nešto!... Koliko ima odavde od naše kuće do tvoje škole? Za koliko možeš da stigneš? — Za po sata! — reče Marjan, i stade se vrpoljiti na stolici. — A natrag? — Toliko isto!

— reče Marjan, i stade se vrpoljiti na stolici. — A natrag? — Toliko isto! — veli i spusti ruke do sedala. — A koliko ima od one »Ruske krune« do ove naše kafane? — Ne znam gde je »Ruska kruna«! — prošapta Marjan, i preblede.

A? — Bole me noga. — A što te bole? Da te nije počem udario »šlog«? A, golube? — Nije. — A koliko ti je, kućo moja, godina? — zapita tonom na koji se moralo odgovarati. — Trinaest! — E, hoće u tim godinama!...

Radičević, Branko - PESME

Sunce jarko, ta koliko reda Tako tebe ja sedati gleda, Gleda tvoje goleme krasote Pun radosti i velje milote, Gleda tamo pa misli nazada,

sama, Nebo vedro, a reka se čista Tamo, amo u prugama blista, Oj Dunavo, o ti reko silna, Ala si umilna! Koliko sam puta preveseo Sa drugovim' u lađicu seo, Zavatio veslom i desnicom, Otisnuo s' vodom i maticom, Ni se bure ni

na nas pogleduje, Poznanicim' svojim se raduje, Ajde' mo nadvor, oh ajdemo tamo, Jošte jednom da ga s' nagledamo. Koliko smo sprama mesečine Tako, braćo, mi stajali puta, Sećali se prelepe starine, Proklinjali sad vremena ljuta, Pa se

Za jednoga boja žestokoga Beše muke dosta za svakoga, Svak činjaše koliko mogaše, I pred sobom Turke razgonjaše. Ja od čete bejah ponajprvi, A vas crven od turačke krvi, Kad gle na me

47. U lovu šta sam tade zadobio, To ne čekajte, mili, od meneka, Divjači koliko sam porušio, Da ovo znadeš, našto je tebeka?

47. Još on pita zlato svoje, I tu malko stade šala, Da mu kaže, koliko je Dragi dosad već imala. Naša dekla tu uzdanu, I suza joj jedna kanu. 48.

Ja sam se trudio opisati nepoverenje drage u ljubavi i vernost dragoga, i njenu golemu ljubav prema dragome. Koliko mi je za rukom ispalo, sudite.

malko se ustavi, Te pomuča, pa time nastavi: „Za jednoga boja žestokoga Beše muke dosta za svakoga; Svak činjaše koliko mogaše I pred sobom Turke razgonjaše.

Nemirno ovde žubori tok tvoj — Taki je onda bio i život moj. (4) Koliko sam evovde na obali Kao mladić bio puta, Koliko se ja ovde izvali, Glava mlada, glava razasuta; Umilno su tići tu

(4) Koliko sam evovde na obali Kao mladić bio puta, Koliko se ja ovde izvali, Glava mlada, glava razasuta; Umilno su tići tu pevali, A duša je moja nadanuta: Pusti u to

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

SELjAČAK 93 BRAĆA 98 BOMBAŠI PRED MUZEJOM 101 PLAVI LONČIĆI 105 RELEJNA STANICA 109 MILOŠ LISAC 113 ORASI 118 KOLIKO JE SATI 121 NE TRAŽI JAZBECA 124 ARTILjERAC MARKO MEDIĆ 127 NA RAMPI 131 DOGAĐAJ U MILICIJI 135 TREBA NALOŽITI

— toliko i toliko sati. Ehe, dragi moj, a ti ne znaš ni na koliko si mjesta šupalj, a kamoli što drugo. Djed poučno digne prst.

Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao. Odgunđa stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.

vajka se djed. — Šta bi moglo biti? — čudi se Sava. — Nidžo nije kradljiv čovjek pa da mu treba jatak. Ma koliko da je u tim stvarima bio čestit i neiskusan, djed Rade je za ljubav bio čuo bar kao za besposlicu o kojoj nije lijepo

— i ode Nidžo, nestade ga. — A koliko je zaradio, kukavelj? — Šta ga ja znam, to ti se kod politike nikad ne zna. — Ehe, i treba mu tako kad se

— Pametan čovjek pobije se, ukrade jare, pa odgudi u buvari koliko ga spada, a političar nikad ne zna svoje porcije. Jednom tako, uz kukuruzovo branje, nakupi se u našoj kući čitav

Baš je njega briga što ću ja umrijeti. — Ehe-he, živjećeš ti nama još koliko ti drago, a bratu Savi šipak! — njaknu samardžija.

je ponešto i eglendisao sa svojim prezidentom, tražeći već upola zaboravljene engleske riječi da bi ga sagovornik bar koliko-toliko razumio.

Sava samo pokorno povi pleća i uvuče glavu među ramena. — Ožeži, brate, koliko bolje možeš, posvetila ti se draga ruka!

I uvijek bi, tom prilikom, pogledao svog starog konja, mučenika, koga mu je sama sudbina poslala da se preko njega koliko-toliko iskupi i oduži za sve muke i nevolje koje je rat sručio na ovaj kukavni svijet.

Kalajdžija primi granatu u ruke, odvagnu koliko je teška i preko srca reče: — Sedam banki, više ne vrijedi. Rožljika brže-bolje grabi granatu iz njegovih ruku, kao da

A da je rabota zaista onako nešto, neprilična koliko ti drago, jeste, brate, nema tu šta kriti. Optužilo našeg kićenog Panteliju da je u po božje noći napastvovao babu

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HASANAGA: Ovde ste me na nosilima doneli, je l tako? Kapalo je iz nosila, kroz platno, koliko sam krvario! Rana do rane, ne znaš kojoj ćeš pre da pritekneš! Je li iko verovo da ću preživeti?

Sad oću da me slušaš! JUSUF: Nisu li te reči malo pretvrde? HASANAGA: Nisu koliko batina! A mislim da si dovoljno bistar da ti batinu ne treba dvaput pokazati!

Ne znaš ti njegovog boga. Njegov bog ima njegovu bradu, njegov trbuh, njegove žuljeve... Mi smo i u Alahu mnogobošci. Koliko aga i begova, toliko bogova. Pa i svaki ti abadžija, i berberin, i konjušar, i asker, načinio sebi boga prema sebi.

Obraz nam je u njenim rukama... BEG PINTOROVIĆ: A koliko ću poniženja da progutam, moš li ti to da zamisliš? Kako ću sa tim pred kadiju? Taman sve lepo uredili, ko ljudi...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— I sve više širi ruke da bi joj dokazao koliko je mnogo voli. Širi ruke, gleda je netremice i nija se. — E dobro — rekla bi Toda — kad me toliko voliš, a ti odmah

A i sam se Dimitrija tome radovaše. Koliko puta on dođe k njoj i pita je: — Todo? — Šta je, Dimitrijo? — Ono, znaš... ’oćeš da se udaš? — Hoću! — A koga ćeš?

hteo i da bije za to) zakitio se cvećem, čak i perunikom, pa sav crven, oznojen od silna rada, trči, smeje se i peva koliko ga glas drži. U subotu, uveče, celu noć se je pilo i veselilo.

— Na, odnesi im. Neka okusi Stana, jer me je dete celog dana slušalo. I tako mi besmo svi skupa, zajedno. Koliko puta ti kod nas, igrajući se, umorna, u našoj toploj sobi, naslonjena na kolena moje matere, zaspiš.

Onda joj nabraja nekadašnje naše njive, čivluke, vinograde; kazuje joj koliko je to godišnje donosilo, s kojim se imanjem graničilo, na koji je način To posle otišlo...

Podmetalo vam se neko ulagivanje i silom guranje kod nas. Koliko bih puta čuo gde govore o tome i to kao sa nekim sažaljenjem pomešanim zluradošću: — Eh, ugniću se.

Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće. Koliko puta me zatičeš. Zamišljen sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda knjige.

Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta umoren i obuzet sumnjom da možda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega.

Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta umoren i obuzet sumnjom da možda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.

Na prelazu u vašu baštu ti zasta, okrenu se i, boreći se, upita me: — Nećeš da se ljutiš? — Ne. Šta? — Još koliko imaš da učiš? Da znam. — Još malo — odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu: — E pa to je... — I ode.

Dođi, kucni na kapidžik, pusti kroz rupu svoj glas, te da osetim dah ti vreo. Dođi! Koliko puta čekam u bašti i gledam na tvoj pendžer... Dragi, dušo duše! dođi da osetim raj svoj i izumrem na ust’ma ti?“...

Retko je od tada pevao. Ali sada, kad god bi zapevao, pevao je tako tužno i izrazito, da bi svi padali u sevdah... Koliko puta, samo ona, u zoru, kad mesečina sja, gleda ga kroz svoj prozor, gde izdaleka, na konju, s paše dolazi kući i peva

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

A ko što dâ, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one

A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi, malo | truda preduzeti za naučiti čitati, čitajući što

— — — Nek nauče — — — to je lasno reći, ali nije učiniti. Koliko je oni(h) koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo!

Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i

Kako bi(h) ja, dakle, mogao odgovoriti na ljubov i prijaznost mojega ljubeznoga roda, razve trudeći se, koliko mogu, za prosveštenije junosti?

Evo ti, brate, moje namerenije u Lajpcigu. Nama(h) ću preuzeti delo, koliko mi dopusti moja nauka, budući da u kole|gije ne prestajem hoditi.

Kostić, Laza - PESME

igumanova da čita, bolan, nečitka slova, nečitka slova s čela visoka, s korice tvrde knjige života; al' u toj knjizi koliko još mora, koliko još biti neviđenih bora, neviđenih bora, nečitanih slova, razvalina crnih izgorelih snova?

čita, bolan, nečitka slova, nečitka slova s čela visoka, s korice tvrde knjige života; al' u toj knjizi koliko još mora, koliko još biti neviđenih bora, neviđenih bora, nečitanih slova, razvalina crnih izgorelih snova?

objavljen liče svetoga mi sna, međ ženama ti jedna delijo, iz ovih ruku ne puštam te ja!” Koliko beše milostiv mu vik, toliko strašan govornikov lik: s postolja, misliš, Dagon siđe sam, da osveti obesvećen mu hram.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ja sám, koliko ih u glavi imam, mogao bih jednu knjižicu napečatiti, kao što je mala pjesnarica. Ima ih vrlo lijepih i udivitelnih,

d.“ (Proglas štampan u Beču o Sreteniju 1852, i razašiljan uz Rječnik drugog izdanja). U koliko su se Vukove nade polagane na narodne pripovetke ostvarile?

U Evropi interesovanje za narodne pripovetke nije bilo onoliko koliko za narodne pesme. Krug proučavalaca narodne proze bio je daleko uži, a sasvim je izostajala masa strasnih propagatora,

pesme, pripovetke, poslovice, zagonetke — neizbežno se nameće povlačenje paralele, vaganje i odmeravanje sudova. Koliko je takav metod u osnovi pogrešan, neće nam biti potrebno da zahtevamo, kako bismo videli njegovu neodrživost, da mu se

instinkata, a naročito sa nastojanjima da se iz ljudske reči izvuku svi zvučni i emotivni efekti, uvidećemo tad koliko nam je ova narodna proza bliska i koliko je naša.

da se iz ljudske reči izvuku svi zvučni i emotivni efekti, uvidećemo tad koliko nam je ova narodna proza bliska i koliko je naša.

Iza njega dolazi Vrčević, ali ne toliko po svojim sposobnostima koliko po kvantitetu prikupljenog materijala iz koga se ima šta odabrati.

(Samo u prvim dvema Vrčevićevim knjigama nalazi se oko 700 narodnih pripovedaka, prema 120—150 koliko ih je Karadžić zapisao u raznim prilikama radeći na tome celog života.

ženu, ja ga dočekam sa sedam hiljada zmajeva, pa mu ne mogoh ništa učiniti, prođi se đavola, molim te, da ti dam novaca koliko hoćeš, pa idi kući.

Car se začudi ovo gledajući, a osobito onoj đeci, ali ih ne poznavaše, koliko ni oni njega, pa reče: — Hvala bogu lepote!

jednu veliku pećinu i u njoj vidi ticu, koja joj u oni isti čas doleće na desno rame, i reče: — Hvala da je bogu! koliko ima vremena da te čekam, — i reče joj suviše: — Hajde u ono jezero onamo, zacrepni vode zelene, i od onoga drveta što

Kralj mu reče: — Ja ne dam više nego svakom po pedeset dukata. Onda mu Grbo reče: — Kad ne daš koliko mi ištemo, mi odosmo. Pa pođe, a za njim oba mu brata.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

“ MAKSIM: Dosta, kume Mito, dosta, kod mene je druga fela od žene, a fela od zli žena ima toliko, koliko groznica: jedna je ladna, druga s vatrom, treća nema ni zimu ni vatru, ne znaš šta je.

MAKSIM: Povoljno, što idem neispavan kao pijan. SOFIJA: E, Bože, koliko si puta ostao s tvojim društvom duže nego sinoć. MAKSIM: Bar je moje društvo.

NIKOLA: E, kume, pa to će ona većma planuti. KUM: To se zna! Baba cikne kao zmija, ali on se čini nevešt. Koliko god puta uđe u sobu, ništa drugo, nego po kojiput (opet preti prstom), pa onda (šeša se kao i pređe), ali ne govori

slatka ženo moja, evo ti ključ od sanduka s novcima, evo ti kuća; raspolaži, uređuj kako znaš, kuvaj, peci, drži balova koliko oćeš; ja vidim da si ti pametna žena. SOFIJA: Šta je opet ovo? MAKSIM: Misliš li ti da sam ja džandrljiv i opak?

A po dana sedi na ogledalu. MANOJLO: Valjda gledi koliko mu naraslo čelo od nauke. ISAJLO: Ne znam šta radi. Tek čas ga vidim gdi očima žmiri i namiguje, čas se smeši i miga

da vidite čuda, svaki koji se za uvjenčanu nagradu javi, ne znajući za tajnu koju sam vam saopštio, kako ga zapitaju koliko je učio, odma počne opisivati trud i muku koja je s naukom skopčana.

PUTNIK: Takove vere nema. DOKTOR: Šta? Šta? ŠALjIVAC: U knjigi stoji. PUTNIK: Neka stoji koliko mu je drago. Tek ja kažem da bišofske vere nigdi nema. DOKTOR: dakle, vi ne verujete na Novi testament.

Ali to je stvar vrlo čudna. Koliko se događa po svetu da nam je jedan čovek danas prijatelj, a sutra nije, pa tako je i s devojkama.

DOKTOR: To mi je milo, ali ja bez razuma ne mogu da budem. ŠALjIVAC: Koliko je to velika nesreća, toliko je s druge strane sreća. DOKTOR: Kako?

DOKTOR: Odlazi s calajućim jezikom i čini što sam ti zapovedio! (Manojlo ode.) DOKTOR (Šaljivcu): Evo koliko može učiniti pakost i zloba. Umesto da me ubiju, ja veću jošt slavu dobijam.

DOKTOR: Ovu paškvilu (pruži mu kritiku) iz koje gvire lična prizrenija. PUTNIK: A, to mi je poznato; no koliko sam primetio, pisano je bez svake uvrede ličnosti. DOKTOR: To?

Koji je kudožestvo — načinjet. ŠALjIVAC: I gdi gviri i gamiži neznanje. DOKTOR: Znaš li ti, u koliko moj jezik učestvuje na izobraženje narodnje?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

ljupkim, tihim ŽENAMA pomračitelnim Horizonta ščastija zemnog osijatelnicama, koje toliko većma mrzimo, koliko silnije ljubimo, i koliko više mrzimo, toliko većma ljubiti težimo; gorčastim sladosti zemne Strojitelnicama Roda

ščastija zemnog osijatelnicama, koje toliko većma mrzimo, koliko silnije ljubimo, i koliko više mrzimo, toliko većma ljubiti težimo; gorčastim sladosti zemne Strojitelnicama Roda Čovečeskog gospodstvujućim

imam da ću skorim vremenom Džandrljivog čoveka izdati, koje djelo, ako ništa drugo, a ono će bar dostatočno pokazati koliko ljubiteljica knjiga srpski rod broji.

SULTANA: Devojko, ti ćeš meni život prekratiti. Koliko sam te puta vikala? Oćeš da trčim u kujnu za tobom da te molim da dođeš, je li?

Pakao se morao nasmejati kad si se ti rađala. Ris u šumi može se ukrotiti, a ti nigda ni doveka. Ali čekaj, koliko sam opijuma u limunadu metnula, znam da me nećeš noćas uznemirivati Dabogda ne probudila se.

Orjatine, sam me đavo morao ovamo dovesti. Sav se u ćiriš pretvorio dabogda, koliko si me mučio! (Tresne vrati i spolja zabravi.) SRETA: Šta? (Oće da otvori vrata.) More, Pelo, otvori, malo ti je bilo?

Lalić, Ivan V. - PISMO

Ushit što si Odevao u reči, kao prorok Što samo sluti buduće, a ne zna Koliko može mašta, neoprezna, Ko vino da se prelomi u porok !

vage u poljupcu skoro, A leto kao da okleva, cedi Još kap, onda još jednu, tako sporo, Kao da meri svojom metaforom Koliko bivše vredi i ne vredi. Dan samo među danima, a ipak Drukčiji, kao beli list u knjizi; Prekid u tekstu. Odmorište.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

), pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!

Dakle, drage moje devojčice, ma koliko da vam je godina, pitaćete me svakako gde sam se sve susretao sa ovom malom brbljivom Anom?

Ovako, ne vredi! Neće mi verovati. Ma, ne! Ne zezam vas, na časnu reč! Da samo znate koliko ste popularni u našoj školi! Ulazite maksimalno u modu, keve mi! Jesam li ambiciozna? Čekajte da razmislim!

Na primer, „Zvezdanu prašinu“ i te fazone! To zvuči tako nekako pospano, ako razumete šta hoću da kažem. Koliko mi je godina? A koliko biste mi vi uvaljali? Osamnaest? Odgovor je tačan — hoćete li dalje, za sto iljade?

To zvuči tako nekako pospano, ako razumete šta hoću da kažem. Koliko mi je godina? A koliko biste mi vi uvaljali? Osamnaest? Odgovor je tačan — hoćete li dalje, za sto iljade? Koji ste vi šmeker!

Ma koliko je imala — opet će ti faliti! Na primer, kad sam imao puno lovudže, pušio sam „Kent“, pio viski i vozio se taksijem, i

Kome je do knjavanja kad se živi tako kratko? Tako, kad neću da zaspim, a oni me ljuljaju. Gospode, koliko su me ljulali, kad se samo setim! Ljuljali su me u ogromnim količinama.

do kioska za novine, jer bakuta u ponoćnim časovima ima običaj da gviri iza zavese i budno motri s kim se družim i koliko ostajem u kapiji. Ko zna ko li je samo plaća za to praćenje? Sve mi se čini da tu CIA ima svoje prste!

nešto kao proslavi, kada ga izabraše da tumači ličnost nekog krajnjeg negativca koji tek u ratu kao postaje svestan koliko je bio zločest, kad ga prvi put u životu prime kao sebi ravnog, mislim u društvo i sve; znate već tu vrstu filmčuga!

“ što se njega tiče, mogli su na Sulencetu, kao mlađem alkoholičarskom pripravniku, da mere svetlo koliko mu drago: potpuno je ispustio iz vida zašto se tu nalazi.

Jefimije, zar i vi niste stigli u Beograd s koferčetom i zembiljem u ruci, a sada lepo sedite za katedrom i ocenjujete koliko sam talentovana i zrela da postanem ravnopravan član društva? Ko ste mi pa uopšte vi da o tome odlučujete, a?

I uzalud ga je deda dočekao okićen džidžama kao božićna jelka, uzalud mu se hvalio koliko je „propešačio za ovu zemlju“ i sve, taj ti se dasa — kožnjak lepo useli kod nas i, mic po mic, isfura dedicu Gavrila

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

RUŽA BUDIMA Plane mi svećom s huma divizma: po kućnoj kocki planine, ravni, napuklost stvari, vidik astralni. Koliko svetla u reči prizma, kad zračno prožme grižu savesti čarom jeseni - puklih cipela, s razvrz-pertlama - što se

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MARKO: A šta je to švermovala? JELICA: Ah, švermovati je to što u Beču kažu švermeraj. Koliko sam puta ja švermovala, ne mogu vam iskazati, ljubeznn tatice. MARKO: Ali šta je to švermovati?

JELICA: Ah, tatice, kad bi se udala u Beču! MARKO: Opet ona. A ne misliš li ti koliko treba imati novaca za Beč? JELICA: Ah, tamo živiti tri dana više vredi nego ovde tri godine!

MITA: Gospodin baron, ja vam s moje strane čestitam i molim da s gospodičnom u brak stupite, ne toliko novaca radi, koliko naipače gledajući na otmenu lepotu, štelung i vospitanije; a vaš gospodin otac vami će dopustiti, jer on zna da vi

MARKO: Ako je to, to mi ne moramo nimalo oklevati, ja ću vam dati novaca koliko vam god treba; i tako je sve vaše. Pričekajte malo. (Iziđe.) ALEKSA (sam): Pa da nije dobar zanat laganje!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Prošao peške, u jednom danu, i još te noge služe? Kaži mi samo, ne budi ljut, Koliko beše dugačak put?“ „Od našeg mlina do kraja sela gde stoji vrba pet, od stare šume do vrha brega dotle se stere

DEDINO PISMO Unuko mila, stiglo je tvoje pismo, koliko žalim: još se videli nismo! Star ti je deka, šezdeset već mu prođe, daleko varoš, pa kako da ti dođem.

Zlatno zrnce u šljunku se žari, nad njim trepte ribice stražari. Jurili smo pod čadorjem vrba, igrali se koliko ti drago, razgledali virove zelence, da pokažu sakriveno blago.

zeleno i ludo, blista, zuji, podigla se buna, a ja sjedim nad školskim zadatkom, i rješavam nešto iz računa: za koliko, pokaži se, Brane, pređe putnik od Krupe do Sane? Ko je, kakav, na šta liči čova? Za kim ti se valja kradom vući?

Gle pašnjaka, poznati dječaci, složna četa pod gorom stasala, koliko im slava ide širom, ne bi gica repom opasala. Priča društvo, prolaze minuti, a moj putnik zastao pa ćuti.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ostrvo prema tome ne bih ni video. — Onda će vas poštanska lađica uzeti. Ona ostaje ovde minut ili dva, koliko da izmeni poštu. Koliko je sad? — Pet. — Biće tačno kroz jedan sat ovde.

— Onda će vas poštanska lađica uzeti. Ona ostaje ovde minut ili dva, koliko da izmeni poštu. Koliko je sad? — Pet. — Biće tačno kroz jedan sat ovde. — Mislim da imam i suviše vremena da se ispnem do vrha sela.

— Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. — Jeste li ribari? — O, ima vrlo malo ribara ovde. Oni žive dole. — Koliko ima ribara? — Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više. — Vaše selo je vrlo lepo.

— Ne verujem. U slučaju da se jezero uzburka, ne biste se večeras mogli vratiti. Svakako, koštalo bi vas mnogo. — Koliko bi me koštalo? — Možda trideset pezeta. — Mislim da to nije suviše. — Možete govoriti sa onim starcem na klupi.

To je prvo dete što čekaju. — Zidate nešto? — Ja sam po zanatu zidar. — Imate posla? — Koliko da se živi. Zatim, tražim posla u svim selima na jezeru.

— Ove zime je jezero bilo smrznuto? — Četrdeset i dva dana. Mladići su održavali prolaz kroz jezero, taman koliko da se provuče jedna barka. Trebalo je dan i noć održavati ga. Ne bi inače bilo hleba. Riba je već bila pod ledom.

Ne bi inače bilo hleba. Riba je već bila pod ledom. — Morali ste grdno propatiti? — I koliko! Posle deset dana niko više nije imao ni pet para u džepu. Nesreća je bila što zimi nema nikoga u zamku.

— Hvala, gospodine. — Gospođo Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama. — Koliko je veliki — čujem da govore žene sa druge strane ulice. — Odakle dolazi? — pitaju poluglasno zidarevu ženu.

— Da. Ali ja čuvam sad krave da bih zamenio jednog mladića koji je prešao poslom u Belmontehu. Ja sam lovac. — Koliko vas ima posluge? — Sada smo četrdeset. Ali će sa gospodinom markizom kroz dva dana doći još dvadeset.

Sada mogu ponešto zaraditi i van ribolova. — Kako ne! Stara gospođa markiza zna svakome ime i brine se za svakoga. Koliko je devojaka udomila! A još treba misliti na goste. Dolaze svake godine.

— Naročito, ničiji saveti nisu tako od koristi kao saveti iskrenog druga, — kaže krčmar. — Miguele nam je pričao koliko ste energični i koliko ste uspeli samo svojim trudom i pameću. — O, ja sam imao naročito mnogo sreće.

— Miguele nam je pričao koliko ste energični i koliko ste uspeli samo svojim trudom i pameću. — O, ja sam imao naročito mnogo sreće.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

do drugog, da nešto porade i pomognu, pa opet štap u ruke i krenu dalje, zatvarajući krug prebivališta u sledu ko zna koliko puta ponovljenom u trajanju svog dugog i posnog veka. Na jednom mestu pomislih: ovde će me sigurno zmija ujesti.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

– Jesam! – Pa dobro, Sarka, znaš li ti kako izgleda pokojnikova kuća? – Ne znam! – Koliko soba ima? – Ne znam! Kako je nameštena? – Ne znam! VIDA: Pa ja mislim, niko nam ne brani da obiđemo i da razgledamo.

(Uzima šolju i u dva gutljaja ispije i nastavi put.) TANASIJE (ide za Agatonom, uzima šolju i srkne): Koliko samo da srknem. (Odlazi za Agatonom.) SIMKA (ide za Tanasijem): Hvala, ja pred podne ne pijem kafu.

TANASIJE: Pa razume se! Jer, reci ti meni, Agatone, ko nama garantuje za tu tetku? GINA: Ko zna koliko je stvari dosad već izneto iz kuće? VIDA: A koliko će se tek izneti dok prođe četrdeset dana.

GINA: Ko zna koliko je stvari dosad već izneto iz kuće? VIDA: A koliko će se tek izneti dok prođe četrdeset dana. SARKA: Ju, moj budilnik! TRIFUN: Uha, kad pre tvoj?

sedeo, pa tanjir, pa nož, viljušku, pa me sve guši tuga; pa pogledam slanik pa mi pade na pamet: bože moj, pokojnik je, koliko juče, umakao u taj slanik... (Zaplače se.) SARKA: Eto ti sad, pa ne moraš ti zato plakati što je on umakao u slanik.

GINA: Tako mi boga, Sarka, uzela sam ga koliko uspomene radi. Ti znaš koliko ja žalim pokojnika. SARKA: Znam, kako da ne znam.

GINA: Tako mi boga, Sarka, uzela sam ga koliko uspomene radi. Ti znaš koliko ja žalim pokojnika. SARKA: Znam, kako da ne znam.

PROKA: Recimo. Ali zamisli meni 3.000, tri hiljade! Pa to je užasno! GINA: To taman koliko sveću da mu upalimo. MIĆA: A šta ja tek da kažem? Dve hiljade dinara.

SIMKA: Da ostavi jednoj vanbračnoj devojki. TRIFUN: Pa ostavio je i crkvi i prosveti. SIMKA: Ostavio je nešto, koliko reda radi i da pokrije sramotu, ali sve ostalo njoj: kuću, vinograd, dućane, akcije, gotovinu, sve, sve njoj.

(Ode za Prokom u sobu.) TRIFUN: Ja nemam bogzna koliko stvari, tek 'ajde da ih pokupim (Polazeći uz stepenice.) Ono što sam bio dužan pokojniku, pošteno sam mu platio, pa

I ne mislim ja na tako što, razumete li, i ne mislim! (Ščepa se za kosu.) I još i njoj ste govorili; mogu misliti koliko je to uvredilo u trenutku najveće žalosti. Vi joj se morate izviniti...

Ožalili ste kao porodica pokojnika koliko ste umeli i mogli i to će vam biti isplaćeno. GINA: Šta će nam biti isplaćeno?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Upakovao sam što mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noći spremi za jelo. Jer ko zna koliko ću putovati, a sad je teško ma šta kupovati na stanicama. Otac me probudio. Oni su već odavno bili ustali.

Otac je razgovarao, a majka me netremice gledala i s vremena na vreme tiho i s drhtajima uzdisala. Uviđao sam koliko je teško njihovo duševno stanje, pa mi se činilo: lakše će biti i njima i meni kad se rastanemo. Pogledao sam na časovnik.

Ali suze majčine su mi navlačile tugu, ne toliko što sam se plašio za sebe, koliko zbog bola koji bi njoj bio nanesen... A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško.

Vočići mile, škripe kola, i čuje se detinji plač. Tek kada se razdanilo uočili smo koliko su ispijena lica u ljudi. Pešaci uporno klackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama.

Ta on je bio njihov drug, doskora je bio živ, i zar da ga bace kao stvar pored puta... A koliko je tek mrtvih pred nama. Pri svakom ovom pucnju, od kojeg zemlja trepti, padaju mrtvi i ranjeni...

To vam je kao neki obuhvatni napad. Ovamte Cer, onamte Šabac... mica trakalica!... Čudio sam se samo sa koliko mira i prisebnosti govori, čak celom razgovoru daje šaljiv ton. Neobjašnjivo mi kako se neko može šaliti kada ljudi ginu!

Jedan od vojnika mrzovoljno klimnu glavom, pa, vadeći pikavac iz usta, mahnu rukom: — Neka bar na miru umre... Koliko li njih leži još po jarugama i njivama. I iznenada mi pade na pamet, šta li je bilo sa onom patrolom.

— Ja sve mišlja, ete tu SMO, na graNici. Kad se ono oteglo mnogo! Onda računaju vojnici koliko smo maršovali mi, a koliko bi trebalo Austrijancima da do đu do Timoka.

— Ja sve mišlja, ete tu SMO, na graNici. Kad se ono oteglo mnogo! Onda računaju vojnici koliko smo maršovali mi, a koliko bi trebalo Austrijancima da do đu do Timoka.

A kad izlaze, odlome čitavu granu jabuke, koliko tek da se „zakite“. Sunce je već zalazilo kada smo naišli na selo Glušce, i usred sela dat je zastanak.

Na istoku zarumene i mesec se pomoli. Zapita neko koliko je časova. — Još pet minuta do deset — odgovorih, i onda se obazreh okolo ne bih li našao šta da stavim sebi pod

Sunce jedva zađe za neka drveta i nišandžija Milovan odmerava regletom koliko je još daleko od horizonta. — Da smo u našim krajevima, ono bi već davno zašlo za planine i već bi se napili vode.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Sreća te država daje platu; onako bi se lipsalo od gladi...« »Još ništa ne videh, ni kakve su učionice, ni koliko imam đaka... Da li je spremljeno sve što treba za otvaranje prvog razreda ?... Kako li će ona...

Ko se ne seća s kakvim je osećanjem išao prvi put na svoju novu dužnost! ... Koliko je tu pomešano miline sa nekom polusmešnom zbiljom i važnošću.

— Računalja... a šta mu je to ? pita je kmet, kao bajati začuđen. Ljubica mu objasni; reče i koliko će koštati. — Bog s tobom, gospođo, što će nam to!

Kaži ti đacima nek ti donesu po torbicu oraja (sad se baš krljuštaju i mnogo su lepi za jelo), pa računaj sa njima koliko god hoćeš. — Gospodin Dragoljub je, uplete se Bogosav, sek’o prutiće, pa ih puno naređa po astalu...

Pa to su najobičnije pojave u školi ; To već ne sme nikako da vas ljuti, jer će vam se ponavljati onoliko puta koliko imate časova rada u školi. — Mora, bratiću!... nastavi Stojan sa kućnjeg praga.

— A već mlade učiteljice i u svojim kućama imaju velike udobnostil.... Ha-ha-ha.... nasmeja se pisar. Znamo se dobro koliko smo teški. A, Bogosave, sedi, reče on ćati, koji se slatko smejao odgovoru njegovu.

Svejedno, i onako će doznati od Stojana koliko mu treba da zna. — Dobro odgovori on. Možemo... samo ranije... Posle podne iđahu niz potes, jedno pored drugog,

Eto, već više od mesec dana čovek dolazi, i osim zadovoljstva i prijateljstva ona ne oseti ništa drugo pred njim. Ali u koliko Ljubica i pisar postajahu intimniji, u toliko se Gojko sve više stade povlačiti, dok se sasvim ne izdvoji iz njihova

Pa tolike druge vaše tužbe na njega. Neka ga, nek oseti ko je jači. Ljubica se rado uhvati za tu misao. »Jest, zbilja! Koliko sam se ja onda uplašila i najedila, a on ništa... Jamačno se još u sebi smejao kako sam morala brzo poslušati«.

— Znam, kazaše mi sad u sudnici... O, brate, što ste dopustili da se tako mučite bez nevolje ! Izvolite, koliko vam treba novaca... I on izvadi veliki novčanik sa gomilom naslaganih banknota. — Ja ću s kmetovima to sad regulisati.

zapita ona bojažljivo. — Vrlo dobro, vrlo dobro, odgovori on gledajući samo cifru, na koliko je glasila priznanica, pa nemarno zabaci hartiju u džep, a Ljubici izbroja i dade koliko je trebalo.

on gledajući samo cifru, na koliko je glasila priznanica, pa nemarno zabaci hartiju u džep, a Ljubici izbroja i dade koliko je trebalo. Sve se to izvrši nekim poluposlovnim tonom, kao da izdaje običnu platu, a njemu dođe da zaigra od uzbuđenja.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

ne boli te s mene, Već te boli s triju djevojaka, Koje su ti zarukavlje vezle; Jedna vezla, dvije tebe klele: “Koliko je na rukavu grana, Tol’ko bilo na Jovanu rana! Koliko je po granama kuka, Tol’ko bilo na Jovanu muka!

su ti zarukavlje vezle; Jedna vezla, dvije tebe klele: “Koliko je na rukavu grana, Tol’ko bilo na Jovanu rana! Koliko je po granama kuka, Tol’ko bilo na Jovanu muka! Koliko je u rukavu žica, Toliko ga ud’rilo str’jelica.“ 120.

Koliko je po granama kuka, Tol’ko bilo na Jovanu muka! Koliko je u rukavu žica, Toliko ga ud’rilo str’jelica.“ 120. Alipaša na Hercegovini, L’jepa Mara na Bišću bijaše.

“ 120. Alipaša na Hercegovini, L’jepa Mara na Bišću bijaše. Aj, koliko su nadaleko bili, jedno drugom jade zadavali. Knjigu piše paša Alipaša: “L’jepa Maro, bi li pošla za me?

“ “Oj Boga ti, Stojko kiridžija, Jest slobodno koliko ti drago!“ Tad zapjeva Stojko kiridžija: “Romanijo, puna li si vuka, Puna vuka i puna hajduka, A još više ljepih

“ 197. Koliko je u nedelji dana, Svi su dani od srebra skovani, A subota od suvoga zlata — Subota je nedelju donela, A nedelja diku

Ja da Bog da, te mu ne rodila, Ne rodila, čim šenica rađa, Već rodila ljuljem i kukoljem! Koliko u šumi borova, On’liko ga udrilo gromova! Koliko je u šumi jelica, On’liko ga udrilo strelica!

Koliko u šumi borova, On’liko ga udrilo gromova! Koliko je u šumi jelica, On’liko ga udrilo strelica! Koliko je na kruški krušaka, On’liko ga ubilo pušaka!

Koliko u šumi borova, On’liko ga udrilo gromova! Koliko je u šumi jelica, On’liko ga udrilo strelica! Koliko je na kruški krušaka, On’liko ga ubilo pušaka! Koliko je na jagluku grana, On’liko mi dopadnuo rana!

Koliko je u šumi jelica, On’liko ga udrilo strelica! Koliko je na kruški krušaka, On’liko ga ubilo pušaka! Koliko je na jagluku grana, On’liko mi dopadnuo rana! Koliko je na jagluku veza, On’liko mi dopadnuo sveza!

Koliko je na kruški krušaka, On’liko ga ubilo pušaka! Koliko je na jagluku grana, On’liko mi dopadnuo rana! Koliko je na jagluku veza, On’liko mi dopadnuo sveza!

Koliko je na jagluku grana, On’liko mi dopadnuo rana! Koliko je na jagluku veza, On’liko mi dopadnuo sveza! Koliko mu na jagluku kuka, On’liko mi dopadnuo muka, Što je mene mladu prevario, I sa srećom mene rastavio! 214.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Treba i Gini da se nađem pri ruci. Vidite šta ih je snašlo? VASILIJE: Taj njihov sin... SIMKA: Sekula? VASILIJE: Koliko ima godina? SIMKA: Ako bi ovo preživeo, o Nikoljdanu bi napunio devetnaest. VASILIJE: Zašto kažete: ako bi preživeo?

MILUN: Imaće on tamo zatvorsku ranu! GINA: I ti si sigurno otac, razumećeš! Blagoje, posluži čoveka rakijom! Koliko ti pomogneš nama, neka tebi i tvojima toliko Bog pomogne! MILUN: Gordoljiva ti ova rakija!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku. OČI O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za sobom moje tužne misli u očima ti bistrim, neveselim...

O koliko puta kad nam nad posteljom sat ućuti, i na tvom pobledelom licu od milja primetim dosadu lutalicu... O koliko puta tad u

O koliko puta kad nam nad posteljom sat ućuti, i na tvom pobledelom licu od milja primetim dosadu lutalicu... O koliko puta tad ustajem sam, poguren i crn pa se zagledam kroz mutan prozor u proplanke daleke.

Ljubi krpe kao zlatnu krunu, a u osmehu krije toliku zabunu koliko je nema u proleću i majci. Oče naš ali sin tvoj nema više moći, da se u štalama na putu u noći ičem od smrti nada.

Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video? I njoj me mati dojila, od prvoga plača? Ljubičasti Šar zna koliko sam se stideo, jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.

Kad su je udali za mog oca, moj otac je bio toliko pun dugova, i toliko osiromašio, da nisu imali ni toliko novaca koliko je onda stajala jedna kolevka. Mati me je povijala u jednom koritu u kom je hleb mesila.

Imamo mnogo dezertera, pa čak i oficira, koji idu u Beč sa papirima koji nisu u redu. Ma koliko da je to smešno, i mada su Austrija i Mađarska jedno, zabranjen je unos mesa, masti, brašna, u Austriju, to jest iznos

Idemo, dakle, u tu delegaciju i tamo nam određuju dan kada ćemo polagati prisegu. I tako, ma koliko to bilo neverovatno, rat se za mene svršava ne samo u Beču, nego se zaklinjem srbijanskom suverenu u samoj zgradi

je došlo do japanskog uticaja na rokoko, do onih tako širokih postelja; zašto je Marija Antoaneta postala lezbijka i koliko je uticala na revoluciju, engleska muška moda, koja je naterala Monsenjera, brata kraljeva, da ga dva snažna lakeja,

Između činova, na zavesi, javljaju rezultat trka, i, ako se negde sudario voz, koliko je mrtvih. Posle, reklamu lepog boksera Karpantijea, koji je fabrikant posuđa. Posle se komad nastavlja.

Nađosmo jednu svetu Katarinu, sa jako stisnutim kolenima; i ona je držala mač u ruci. Ja, da pokažem koliko sam obrazovan, setio sam ih jedne lepe Bogorodice, malo veselije, koju je Reskin nazvao: soubrette picarde.

Ceo moj život bio je vezan za lišće, za grane, koje su mi davale misli, i modre vode, od kojih je zavisilo koliko gde ostajem, i sve što se oko mene zbilo.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Čak i krava, onako teška, glomazna, ma koliko da se opirala, poče da poskakuje i odskakuje, da đipa, da se rita, da se okreće uokrug kao da je dobila vrtoglavicu,

Car se smešio od zadovoljstva. — Eto ti reče on starcu — uzmi blaga koliko hoćeš pa podigni crkvu u slavu moju i Božju. Starac je ćutao. — 3ašto ćutiš? — pitao ga je car.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Već mi dosadiše ista te ista pitanja sa čuđenjem: — Odakle si?... 3ar nemaš nijedan orden?... — Nemam. — Koliko ti je godina? — Šeset. — Pa još nijedan orden?! — Nijedan.

Ispravan... a kamo ti odličja? — Nemam. — Lažeš, matora kujo! — Nemam, tako mi boga! — Nijedan? — Nijedan! — Koliko ti je godina? — Šeset. — Zar za šeset godina nijedan orden? Pa gde si ti živeo? Na Mesecu, gde li?

Momak me pogleda namršten, gordo, s nekim prezrenjem, pa će reći: — Čekaj! Vidiš koliko tu ludi čeka?! — Ja sam stranac, putnik, i ne mogu odlagati — rekoh učtivo i poklonim se pred momkom.

Ne znam, prosto, čemu čovek pre da se divi! — The, moglo bi i bolje biti, ali mi se trudimo koliko možemo! — reče ponošljivo, zadovoljan mojim komplimentom.

Ne možete verovati koliko sam zadovoljan! Šta mislite šta sam pronašao? — Neki način kojim ćete moći usavršiti privredu u zemlji. — O, ne!

— rekoh. — To su zakoni, upravo reći, klasični. Ni jedna zemlja, verujte, ne troši na podizanje privrede koliko naša zemlja. — Tako i treba, — rekoh — to je i najvažnija osnova za napredak svake zemlje.

mestu je ekonom za srez sa velikim personalom činovnika, i nad svima su pokrajinski ekonomi, ima ih dvadeset, na koliko je pokrajina podeljena naša zemlja.

— Ja veoma cenim istoriju i lude koji ceo svoj život posvete toj zaista važnoj nauci — rekoh učtivo da bih, koliko-toliko, opravdao svoj malopređašnji zaista nerazmišljeni postupak.

— Sasvim tako! — rekoh. — Eto, vidite — opet će ministar — koliko bi bilo štete kad bi se, recimo, o granici naše zemlje utvrdilo onako kako to iznosi moj kolega ministar građevina.

Uzmite, samo, pa čitajte njegove poglede povodom toga pitanja o staroj granici naše zemlje, pa ćete videti koliko tu ima njegovog neznanja, pa čak, ako hoćete pravo, i nepatriotizma. — Šta on dokazuje, ako smem znati? — upitam ga.

Šta mislite koliko štete time nanosi ovoj napaćenoj zemlji?! — uzviknu ministar ljutito, S pravednim gnjevom, uzdrhtalim, bolnim glasom.

— reče on s pouzdanošću, pa odmah zatim dodade: — Glavna je stvar budžet dobro izraditi, pa sve ide lako. — Koliko je miliona godišnje budžet vaše zemlje? — Preko osamdeset miliona.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

radnika tako oveseliti, ništa mu ne može naterati srce da brže lupa, kao pogled na tu divnu, zrelu goru — hraniteljku. Koliko znoja, koliko truda i muke, koliko teških dana provede on, dok sve to uzora, poseja, povlači, okopa, pregrte; koliko

Koliko znoja, koliko truda i muke, koliko teških dana provede on, dok sve to uzora, poseja, povlači, okopa, pregrte; koliko strašnih i

Koliko znoja, koliko truda i muke, koliko teških dana provede on, dok sve to uzora, poseja, povlači, okopa, pregrte; koliko strašnih i mutnih oblaka isprati on

Koliko znoja, koliko truda i muke, koliko teških dana provede on, dok sve to uzora, poseja, povlači, okopa, pregrte; koliko strašnih i mutnih oblaka isprati on sa dršćućim srcem i smrtnom zebnjom: evo, sad će se provaliti!...

Odredi mu se, na primer, za ogrev učilišta 1000 groša. On odmah proba sa koliko »ćutaka« može da zagreje sobu, izračuna: koliko mu kola treba za celu zimu, a koliko dnevno.

On odmah proba sa koliko »ćutaka« može da zagreje sobu, izračuna: koliko mu kola treba za celu zimu, a koliko dnevno. Preko toga računa nije se smeo utrošiti ni jedan ćutak.

On odmah proba sa koliko »ćutaka« može da zagreje sobu, izračuna: koliko mu kola treba za celu zimu, a koliko dnevno. Preko toga računa nije se smeo utrošiti ni jedan ćutak.

mu godine istorija »ne iđaše od ruke«, i ako su najslabiji mu drugovi iz nje imali trojke i četvorke, ali ipak je on, u koliko se seća, redovno pratio i učio sve lekcije.

Sa vašarima ja nemam nikakve veze i, u koliko mi je poznato, njihova je sezona još daleko. Nu, stvar je veoma prosta. Vratio sam se sa »patarice« jednog svog kolege,

Prema tome nije ni čudo što se moj duh, našav ovako podesno zemljište za svoja vežbanja, odmah dao na posao. Ne znam koliko je trajala ova blagorodna gimnastika mojega uma, tek ja odjednom opazih da je svanulo.

Znao sam da od mog stana do škole moram koračati pravom ulicom sto i devet puta. Izmerim od prilike koliko sam prošao, pa pođem napred i počnem brojati.. — Jest, ona je; to je moja škola.

rekoh joj. — Ta na vaš časovnik iz XIX veka. On je, kao što znamo, u prošlim vekovima bio u velikoj upotrebi. — U koliko mi je, kao profesoru, poznata istorija evropske kulture, ova je spravica našla najširu primenu u našem današnjem XIX

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Nije da kažeš da je čovek otvoreno kazao, nego tako: bila njegova tetka dva-triput, progovorila o tome, raspitivala koliko nosiš i... eto, to. Samo razgovor i ništa više. Ocu čak nisam ni govorila. Šta imam da mu govorim prazne reči?

Ako hoćeš da kupiš konja, a ti prvo počneš razgovor o obručima i buradima. JOVICA: Pa, znaš kako je, trgovački red koliko da otpočne razgovor. A... jesi li slazio od jutros u čaršiju? JEVREM: Jesam. JOVICA: Pa biće onda i da si čuo što?

Ako ti je počem stalo do toga, a ja pristajem i da podelimo, da me pustiš prvo mene jedno dve godine, koliko znaš da se pomognem, pa posle ti idi, ako hoćeš, u skupštinu. Evo, ako hoćeš, i ugovor takav da pravimo.

Pa onda pomilovanja! Koliko sveta leži na robiji bambadava, pa i to ti je lep posao, samo kad je čovek vredan i okretan. Da li me sad razumeš?

SRETA: Hm, narodno poverenje? I to ti je, brate, artikal kao i svaki drugi artikal. Metneš ga na kantar, vidiš koliko je teško, odrešiš kesu pa platiš.

IVKOVIĆ: Ta... radi se koliko se može. JEVREM: Mnogo govorite, što tako mnogo govorite? IVKOVIĆ: Kako govorimo? JEVREM: Pa tako, zborovi,

JEVREM: Jes'! SRETA: E, Helgoland – to sam ja! JEVREM: Opet ti? SRETA: O, koliko još potpisa imam ja: Barnava, Herostrat, Golijat, Hadži Bera, Prosper Merime; sve su to moji potpisi.

a još građani počeše da viču: tako je! Pa me to još više odvuče. SRETA: Od jutros se na sve strane lepe ove plakate koliko da zamažemo malo stvar. Evo čitaj. (Čita mu sam.) „Nevaljalstvo opozicione štampe prevršilo je meru.

Pođi samo tamo među birače; ohrabri ih; reci im da je vlast samo toliko jaka koliko se mi bojimo; reci im da je vlast nemoćna da građanima uskrati prava koja im zakoni daju; reci im...

Pa ipak zato, sešću odmah i ublažiću govor koliko god mi je to moguće. DANICA: Dobro, pristajem! IVKOVIĆ (seda za sto i popravlja govor).

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

ovo desilo, pa do danas, kad ja ovo pišem, ili još bolje: kad vi ovo uščitate, samo bog i gospodin ministar valjda zna koliko je on sela promenio i u kome se on sada nalazi i kud će ga još talasi života poneti, kao onu tikvu niz vodu; odneti ga

Pa mu se učini da učionica nije dovoljno ni akustična. Odmah raspita koliko ima đaka i odmah izvadi colštok pa izmeri dužinu i širinu i visinu sobe.

Rajhov Sistem higijene znao je sav skoro napamet, kao vodu. Koliko je puta samo citatima iz Rajha »pomerio cimentu« kapetanu kad je pisao dopise protiv njega!

Pisao je dalje: o đerzonkama košnicama, o obdelavanju konoplje, o filokseri, o tome koliko apoteka treba u varoši od tri hiljade duša; dalje, o poboljšanju stanja radeničkog, povišenju nadnice i smanjivanju radnih

« Ali kad ovaj produži deljanje i Sreta vide s kim ima posla, on okrete leđa vičući: »Ja ustupam sili!« i bega koliko ga noge donose. Eto takav vam je bio Sreta kao čovek u javnosti.

Zato i ne tražim ljeba na drugoj strani. — A je l’ se izmenjalo koliko učitelja ovde? — Pa i nije, gospodine. Bio je prije tebe tu doskora gospodin Trivun. Tu sam ga već zatekao.

anteriji od ćitajke prodavao zviždaljke i petliće od šećera, crvenu i žutu limunadu po marjaš čašu, pa se jednako dere koliko ga grlo donosi: »’Ajde, ’ajde! Oh, ala je ’ladno! Vidi, vidi!

krupna među njima pa, onako usput, kad smota i proguta po koju malu jadnicu, pa se i ne opipa po trbuhu da vidi bar koliko je deblja, nego zine pa pliva dalje; — e, tako, vidiš i naš ćir Đorđe samo obzine (a onaj mu sam uleti) i proguta

Bio je čovek patriota. I nije jedanput ćata čitao seljacima Zvanične novine i u njima darežljivost ćir-Đorđevu. Koliko im je samo puta čitao kako sam gospodin ministar vojeni izjavljuje blagodarnost darežljivom darodavcu Đorđu Ružiću,

— Pa... sad... — veli Maksim... — tvoje tolike čkole i nauke... pa gledaj... — Pa, videću. Da spasemo koliko se može. To reče Sreten i ode u svoju sobu. Sede za sto, uze pero i hartije, pa stade uvrtati svoju bradu.

I tako mu naš Sreta pusti muvu pa ćir-Đorđu nikako ne izbija kmetstvo iz glave. Koliko će mu samo taj čin vredeti radi kupljenja veresije! I, boga mi, on se baš dade na posao.

da kod nas Srba što se toga javljanja i predstavljanja tiče, nije bolje ni po varošima a kamoli po selima, gde smo mi sada. Koliko puta sede braća Srbi u kafani, zasede se do neko doba noći, piju i kucaju se i razgovaraju; i svi za jednim stolom i

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

” „U jednom samo loncu ima nektara Koliko na livadi od pet hektara, A u jednoj tegli više šećera Nego što roj može da povečera!

Iskri se srebro u odblesku. Jedna zvezda seda u čun I tone u dalj plavu, nebesku. Tračak iskosa, pao u žbun, Koliko da osvetli notnu svesku Popca što svira: jun! jun! jun! ROSA U travi, konci rosne pređe.

Brams bi vojevanje i mogao shvatiti, možda, Ali mi sumnjamo u muzičko obrazovanje Vožda... Koliko je tu isprednjačio Nemac, koliko zaostao Sloven? Gde stoji Karađorđe, a gde je, prema njemu, Betoven?

Koliko je tu isprednjačio Nemac, koliko zaostao Sloven? Gde stoji Karađorđe, a gde je, prema njemu, Betoven? Karađorđe je po Mišaru gonio hordiju, — i to

Neki se još pitaju: „Vaseljena Da li je, i koliko naseljena?” Kad pogledaš u pravcu Neptuna, Učini ti se puna, prepuna Svetlosnih šljokica i ukrasa, Tišine, jeze i

vekovnoj bedi, Što ima, da iznese na tržište, Da prema drugima odmeri koliko vredi; A sve što tri babe imaju, jeste Taj deda, rođen devetsto šeste.

Ponoć beše odavno prošla. U desku je bilo toplo. Nije mi se išlo kući, gde su me čekali ledeni zidovi. Bog sveti zna koliko sam noći proveo, tako, kunjajući po redakcijama.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

ostalo, ali je ostalo ono što se iz toga materijala izvuklo, a to je činjenica da su larve bile sve gušće, a sitnije, u koliko se od Feroera silazilo na jug.

određene okeanske oblasti radijalno ras— prostirale na sve strane, pa počevši od te obla— sti, hvatane sve veće u koliko se udaljavalo od nje i time svedočile jasno i nesumnjivo da ta oblast obeležava pravu kolevku jegulja.

Za sve to vreme one lagano rastu, u koliko u putovanju ne budu progutane od raznih morskih organizama. Za dve do tri godine takvog putovanja one stižu, jedne na

Pri pomenutom silaženju jegulje u gustim masama niz reku, ova postupno postaje sve šira u koliko se stiže bliže ušću. Dotadašnja slatka voda počinje se menjati i kod samoga ušća dobijati slan ukus.

rukovodila velikog danskog prirodnjaka: da su jeguljine larve, koje imaju najmanju veličinu nad tim mestima, sve veće u koliko se hvataju dalje od ovih, ili obrnuto da su sve manje u koliko se približuje takvim mestima.

koje imaju najmanju veličinu nad tim mestima, sve veće u koliko se hvataju dalje od ovih, ili obrnuto da su sve manje u koliko se približuje takvim mestima.

svetlost udari na površinu mora i prodre u vodu, ona ne samo što apsorpcijom bude oslabljena, i to u toliko jače u koliko je dubina veća, već se i razlaže na raznobojne zrake iz kojih je sastavljena i koji i sami budu na isti način

Životinjskog sveta sve je manje u koliko je veća dubina. To je stoga što je tu hrane sve manje. Ostaci uginulih organizama zgrabljeni su još dok padaju na dno i

Organske ostatke proždire i mnoštvo okeanskih riba koje se samo njima i hrane. A može se shvatiti koliko toga proguta samo proždrljiva ogromna ajkula, koja se lovi i na 3000 metara dubine.

Ali to je kao i sa onom starom i jako ukorenjenom predrasudom, koju sam i ja, kao i toliki drugi, delio kao dete: da, u koliko se više silazi u dubinu mora, voda zbog pritiska postaje sve gušća i da predmeti potonuli u vodu plivaju po njoj na

kad je ono dugačko, pa pošto je trenje u prolasku kroz vodu proporcionalno toj površini, ono će biti u toliko jače u koliko je dubina veća.

Za vreme od tri i po godine, koliko je ostala na putu, ekspedicija je ispitivala dubine Atlantskog okeana, Tihog okeana i polarnih mora.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnoga ih uračunaj, jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči, već koliko je moguće malome mi razumu, pa zato imale nagrade čekam.

No nisi ti tako, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, bio malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno, te

Rakić, Milan - PESME

Svršiće se. Ali niko neće znati Šta sve s nama pade u otmenom bolu, Ni kol̓ko se čezne, ni koliko pati, Pre no graknu vrane u pustome dolu.

I u čudnom strahu ja se pitah tada, Kakvo sudba oprema ispaštanje veće, I koliko treba nevolje i jada Da okajem ovaj čas nenadne sreće! I ne videh ništa.

Kako sam mnogo obećav̓o, A koliko sam malo dao, I, čekajući svoje pravo, Doček̓o opšti udes zao! Ah, krepki prkos gde je sada Da preziranjem život

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Vidite li, ako Boga znate, koliko je mora i primorja, ravne Bosne i Hercegovine, Arbanije upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak

Vidite li, ako Boga znate, koliko je mora i primorja, ravne Bosne i Hercegovine, Arbanije upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje sijevaju, a nas

i sunce ogrije: pred večer se nad tobom izvedri, Turke mrtve po tebe brojasmo, pogodit se nigda nè mogâsmo oko broja, koliko ih bješe. (ostavlja gusle) VOJVODA BATRIĆ Danu, Vuče, nemoj prekidati, razgovora bez takvoga nema.

Ja sam mnoga zažegâ kanđela na oltaru crkve pravoslavne, pa sam slijep došâ među vama da podžežem, koliko uzmogu, i vaš oganj sveti na oltaru, na oltaru crkve i poštenja.

MNOGI IZ GLASA: Zbori, oče, svi ćemo slušati koliko te god volja, ako ćeš do ponoći. IGUMAN STEFAN Ja imadem osamdeset ljetah.

U pomoć nam ko god ču priteče, sakupi se vojske kao vode. I što ću ti duljiti pričanje? Koliko je ravnoga Cetinja, ne uteče oka ni svjedoka, ni da kaže kako im je bilo, te pod sablju svoju ne metnusmo koji ni se ne

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši. Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“.

— I od jeda zavaljivao bi se na jastuk. Ne toliko tada ljut i besan na njega, sina, koliko na nju, na tu njenu tobož toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga

koje su nosili, nisu bile kao ostale, čak ni kao hadžijske, sa krstom, već sitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile dugačke, ipak mogle sve u šaku da skupe. I u brijanju i šišanju kose izdvajali su se.

crkvom, nad kakvim opštim dobrom, biran je i po jedan član iz njihove kuće, i to ne toliko zbog njihovog učešća i rada, koliko zbog tih poklona i priloga.

Sofka po materinom licu vidi da ona reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, | razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više

A već arende i zakupi od vodenice toliko su unapred i ko zna za koliko godina uzeti i toliko zamršeni, da je to bilo gore nego i sama prodaja.

I kada je Tone došao da to sve kaže Sofkinoj materi, ona, po njegovom licu, izrazu i treptanju očima, videla koliko je on pri tome ukrao, nagrabio se. I to on, njihov sluga, koga oni odnegovali i podigli na noge!

Lica ne toliko sveža koliko bela, nešto malo duga, omekšala, koščata ali sa čistim i visokim čelom, crnim, krupnim, malo uskim očima, uvek vrelim

Dakle, ta već očigledna sirotinja nije toliko plašila mater koliko taj očev sve ređi i ređi dolazak. Strepila je da ih, kako je počeo a znajući ga kakav je, naposletku sasvim ne ostavi,

bi kako se razilazi svet, osobito ženske, kada počnu iz crkve da izlaze gde su bile ne toliko radi službe božje koliko da ih svet vidi u njihovom novom, tek tada prvi put obučenim haljinama.

Tako isto koliko bi puta gledala i one kćeri Taška samardžije, više njihne kuće, u istoj ulici. Ima ih četiri. Sve jedna drugu sustigle.

Onda bi se unosila uživajući u svojoj lepoti, osećajući draž od te svoje otkrivenosti i od golicanja vazduha. A koliko bi puta, čisto kao kakav muškarac, sa tolikom strašću počela da posmatra svoje prave, krupne dojke, u kojima su se

Pandurović, Sima - PESME

Ti, najdalja čežnjo očiju nam zemnih! Koliko je duša na rastanak spremnih, Koliko je srca, nadahnuća mlada, Otišlo u more večnosti daleko Pod zracima sreće i

Ti, najdalja čežnjo očiju nam zemnih! Koliko je duša na rastanak spremnih, Koliko je srca, nadahnuća mlada, Otišlo u more večnosti daleko Pod zracima sreće i okriljem nada: Da uzdahe naše saslušava

Na kaldrmi moga rođenoga grada Koliko sam čudnih doživeo noći, U društvu fantoma radosti i jâda, Sve u čudnoj vrevi i opet samoći!

Korakom nemim ispod neba plava Išao sam hodom teških somnambula — To je bio tol’ko san koliko java: – Šetao alejom zaspalih zumbula, Potrvenom stazom gde je krin do krina. Opojan miris čudnih ruzmarina!

i peku, U prahu i krvi, s klonulošću blagom, Sa očima mutnim, bez suza što teku, Donose ih tužno zavičaju dragom. Koliko su retka osećanja što se U srcima sviju neumitno bude, Kod sveta što gleda kako ih sad nose, Te proste heroje, te

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Siđite pa vidite, to jest siđite pa se popnite na bedeme vašeg grada, o jadni građani, pa ćete vidjeti šta je! Koliko je polje pred gradskim vratima, sve je polje vojska pritisnula...“ Tako otprilike ovijestiše prvi glasnici.

Konte Pjero, pošto prošaputa nešto sa svojima, otisnu se od njih, te se primače k ivici bedema. Koliko se starac izmorio (a možda i prepanuo), ne moga progovoriti, no čekaše, jadnik, da mu se dah povrne.

Znaš, vidite, sve što smo doživili otkad je princip prošao! Koliko se gostiju izmjenilo i kako se ispratiše! A svijet je obezbožio, znaš, vidite, napustismo naše stare običaje pa i

zgodna, odigla desno stegno i na nj naslonila torbicu, nabrala obrve, pa premeće nešto po torbici; jadnica, kusur čini koliko je potrošila, jali da nije što zaboravila, jer će odgovarati, možda, svekrvi...

Nije čuo kako ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne padoše na njegovo vruće čelo.

Svekar i svekrva pažahu je koliko i svoju Stanu, a Stana, od milošte umjela je tako priljubiti k sebi dijete joj i nju, da se ni jedno ni drugo, noću ni

stopica Božinih po zemlji, no zasuše sve, brda i dolove, da ne osta nigdje, ni u prisoju ni u zavjetrini, gole zemlje, koliko bi dlanom pokrio. Uzdarje, dakle, obilatije no drugijeh godinâ. A, čujte, rašta!

Ćelija bijaše prostrana koliko bi tri puta kročio pro nje i, gotovo, prazna, jer od pokujstva ne bješe do niski krevet u nuglu, trpezica jedna uz

Pa ima i još nešto rašta izostaše“, reče Đorđije, namignuvši. „A kako se ti nakani?“ Iguman stade da priča koliko je konaka hodio — i druge sve zgode i nezgode njegova „putešestvija“.

Nauznak se slađe spava i bolje odmara. A bjehu li bar sigurni na tome mjestu? Tratina bijaše prostrana koliko dva gumna; oko nje porasla visoka planinska stabla, a među deblima bilo je grmova i crnogorice podosta.

„Vaistinu lezite! Nemamo se šta dogovarati. Poruka je sigurna da ćše danas naići, danas jali sjutra. Koliko će ih biti ne znam. I on je među njima, odista.

S Otašem ostadoše: Spasoje, Petar i Marko. Četovođa je htio da na njega prvoga naidu Turci, da ih propusti koliko treba i da udari kad treba.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

predmeta koji se poredi u sliku koja ga zamenjuje dobijaju drugo, mnogo jače i slikovitije značenje, koje je koliko izražajni kvalitet poetske lepote, toliko i sredstvo višeg književnog stvaranja.

— Žmureći; Koliko je sati? — Koliko juče u ovo doba). Ovakva odgovaranja i nadgovaranja mahom se čine po sazvučju prema pitanju — slučaj i

— Žmureći; Koliko je sati? — Koliko juče u ovo doba). Ovakva odgovaranja i nadgovaranja mahom se čine po sazvučju prema pitanju — slučaj i kod izricanja

(Ječam); Ide seljanka i nosi kotaricu sa dvadeset jaja; ispalo jedno; koliko joj je ostalo (Nijedno, jer ispalo je dno).

Počeci narodnih zagonetaka često svedoče o tome koliko naš narod voli igru reči; on, po sličnosti na pojedine izraze ili po sazvučju reči, izvodi nova bespojmovna govorna

“ (Led, grad i cigančići), „Koliko je polje namereno, / Na njemu su ovce nebrojene, / Pred njima je rogan-čoban, / A za njime Lasak Pasak?

— (kletva devojci). Zaklala ga puška crnogorska! Zgrčio se kao srp u planinu! Koliko mu odovud stopa, toliko odonud godina! Koliko hljeba pojela, toliko jada imala! Ko te izda, izdalo ga ljeto!

Zaklala ga puška crnogorska! Zgrčio se kao srp u planinu! Koliko mu odovud stopa, toliko odonud godina! Koliko hljeba pojela, toliko jada imala! Ko te izda, izdalo ga ljeto! Krv platio na svom domu! Kud god išao, vazdan kukao!

Ne vjeruje ni svojim očima. Nema na njemu valjane ni dlake. Nema ni dve vijuge u glavi. Nema pameti ni koliko pače. Nema četvrte daske u glavi. Ne staje on na trulu dasku. Ni vratiša, ni platiša.

Prvu, srednju i poslednju (čašu). — Odgovori se kad ko pita: koliko si čaša popio? Sveži, likom, pa ne daj nikom. — Odgovori se u šali onome koji kaže da ga što boli?

— kukuriče petao. — Kuku, kuku, kô akov! Kuku, kuku, kô akov! — kakoće kokoš kad snese prvo jaje, čudeći se koliko je veliko. Kuku, Lazar — britvom zaklan! — kuka kukavica. Kuku, Stevan, Stevan zaklan! — Zašto? — Za ključ!

— Orao se uvijek na visine vije. — Životinje su šarene spolja, ljudi iznutra. — Mučno čovek uvek jednak može biti. — Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka. — More se prozrijet’ more, a čovečje srce ne more.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

neka gradi; „Ne zavidim, na čast svakom svoje“; a ja ću samo gotovo da skupljam ono, što je narod Srpski već izmislio. Koliko se ovaj posao čini lasan, toliko je, i još više, širok i dugačak.

“ — „Bili i ja mogao tu malo samljeti?“ — „Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.“ — Ali dijete pomisli, šta mu je otac rekao, pa iziđe na polje, i pođe uz potok u drugu vodenicu.

Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: „Koliko to vrijedi?“ A oni mu kažu: „Četiri pare.“ — „E! (veli) dobro!

” „Koliko se ovaj posao čini lasan toliko je i još više širok i dugačak. Čitav čovječij vijek trebao bi jednome bezbrižnom čovjek

prije šta je bilo od onoga kovača, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda mo- | glo.

Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca: „Po što?” Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčii odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju.

Od toga časa ne mogoše čeljad ni polak jesti koliko su donde jela, a sutradan i otac i mati prestave se. Onda mu domaćin da dva junca, a on mu zahvali pa pođe kući.

” On uzme trista cekina i konja, pa pođe govoreći: „Hvala Bogu! koliko me dopade od cijeloga kraljevstva!” Poslije nekoliko vremena sretoše se ova dva brata u putu jašući oba na konjma.

” Po što on reče: „dosta već” i cekini prestadoše izlaziti, reče mu starac: „Uzmi koliko možeš, pak hajde od mjesta do mjesta, te kupuj duše za blago.

tu ćeš naći veliki bor, i pod borom trorogi kam iz kojega pišti voda kao suza; iskopaj ispod kamena toliko dubine koliko je on visok, pa će ti se otvoriti obla jedna džara sa zlatnijem zaklopom puna aspri, digni zaklop i onđe ostavi a aspre

i reče mu: „Ja se odolen ne mičem, jer niti je | tvoje ni moje blago ovo, ma sa svijem tijem, ako prebrojiš sve izvore koliko ih ima u ovoj planini i da mi dođeš da kažeš, maknuću ti se s mjesta, a drukčije nikako.

Došavši u carev dvor — šta ćeš da vidiš? navrvlješe okolo njega Bog zna koliko jagnjića od svake vrste i skačući uzanj stane ih bleka, i to bješe znak kao da ga odvrate od te misli da se ne bi i on

Sveti Sava - SABRANA DELA

Zato i ja, ukrepiv svoju nemoć, pokrenuh se koliko mi snaga dopusti, podigoh vrt sveti, dom Presvete Vladičice naše Bogorodice, Prisnodeve Marije, svetoga opštežitija, i

Napisasmo ovaj ustav o pojanju i o jelu. Molbom molim da ne bude nepromenjen, osim ako se u bolest padne. Tada koliko krepost može.

Provedite podvizavani na dobro. Ni na desno, ni na levo, nego po snazi, koliko ko ima moći, carskim putem tecite opominjući se šta jeste. (Pr. 4, 27) Trudove plodova svojih ješćeš.

Jer oni treba tri puta nedeljno da se pričešćuju, koliko znaju sebe da su se očistili od nečistih misli i slaganja sa njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja, laži i

trpezar igumana, saopštavajući mu i uzrok izostajanja, pa ako je za blagoslov, oprostiti mu, inače da čini metanije, koliko iguman zapovedi.

svetinjama, praznujte svetlo i svečano, jer je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima, kada se uvodi za trpezu koliko je moguće. I na vratima dajte u hlebu i vinu koliko bude bratije.

I na vratima dajte u hlebu i vinu koliko bude bratije. O ovome je dovoljno reći ovo, a spomenućemo i o drugim stvarima.

4, 8) starajući se da ispunite koliko je moguće. Jer reče Gospod naš Isus Hristos: „Ovako zapovedam vama da volite jedan drugoga, kao što i ja vas zavoleh“;

Toliko da vas bude koliko je dovoljno da imate hrane, i koji pobožnost, ljubav i jedinstvo svemu drugom pretpostavljate, koji se svojim igumanima u

miru i u potrebnoj poslušnosti i poštovanju pokoravajući se, da i među vama mesta ima kako bi se Davidov ispunio glas: „Koliko je dobro i koliko krasno kada živi bratija zajedno“. (Ps.

poslušnosti i poštovanju pokoravajući se, da i među vama mesta ima kako bi se Davidov ispunio glas: „Koliko je dobro i koliko krasno kada živi bratija zajedno“. (Ps.

Neka gledaju časno, koliko je moguće, one koje starešine šalju. I kao što je ukazano, oni da budu mudri i starci, ako je moguće, zbog strelčevih

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Sastanak ogranka! Nakreni vamo taj kišobran! A tebi, Anđelko, laka ti crna zemlja! Da si znao koliko ti je suđeno, možda bi živeo malo pametnije! Pokisnućemo kao miševi! Što lije! Počelo i niz leđa da mi curi!

Stanković, Borisav - JOVČA

(Sedaju na minderluk.) A zaželeo sam te se, odavna te nisam video. Koliko već godina kako nisi došao?! Ima već čitave dve godine kako si jednako na putu, po trgovini.

Za tebe je, Jovčo, sve, i alal ti vera! Ne da kažeš da ti sad ovo u oči laskam, ili ma šta... Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti. Jer, da tebe nema, šta bi od nas, od ove crkve i vere bilo?!

što si njen, što nju dvoriš, služiš i što, kad je oblačiš, možeš rukom da je dodirneš; što noću, kad spava, možeš, koliko hoćeš i kako hoćeš, da je gledaš! Eh, kad bih ja bio njen, na tvom mestu! Ali, šta i meni, kod mojih snaška, fali?

VASKA I mnogo para imaš? MLADEN Pa, ne znam. Sigurno imam dosta. Mećem u sanduk. Ne znam koliko ima. Sigurno dosta. VASKA Kako ne znaš? Zar ne služiš da stekneš?

Zar ne služiš da stekneš? Sigurno jedva čekaš da malo zaradiš, imaš para, da ne bi više služio. A ovamo: ne znaš koliko ima. MLADEN Pa imam, imam dosta. Mogao bih da ne služim više. VASKA A opet služiš? MLADEN Pa, ne služim.

VASKA A opet služiš? MLADEN Pa, ne služim. VASKA Kako: »ne služiš?« Kad, od kako si, ti si kod nas, i koliko već godina ima, samo si kod mene, samo mene služiš, dvoriš. MLADEN A, pa to. Jest, to. Služim, ali nije to služba.

JOVČIN GLAS E, prijatelji, eto to je ta Jovčina kuća, imanje. Široko koliko zid ovaj drži čak tamo; a duboko tamo kroz voće, tamo do na kraj varoši i dalje, dalje, u polje, u goru...

Dotle došlo? (Baca sveću u njenom pravcu, te se ugasi i kotrlja niza stepenice.) MARIJA (ironično): »Došlo«? Ko zna koliko, ali kroz koji dan možda će da rodi... (Pometeno silazi, beži u kujnu.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Od koliki[h] 6edstvovanija i napastej izbavila! I koliko krat moje sovete i namerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila!

i[h] se stidim, i od koji[h] ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad i[h] pominjem, pomažući mi da se ispravljam, koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti i tako srpske kćeri prsima, koje su me odojile, ako ne koliko bi[h] rad, barem koliko mogu, blagodaran javiti se.

i tražio, srpskoj junosti preporučiti i tako srpske kćeri prsima, koje su me odojile, ako ne koliko bi[h] rad, barem koliko mogu, blagodaran javiti se.

človeku na svetu, budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno, i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna, za koje roditelji (o, roditelji, slatko i sveto ime!

Kako možemo drug drugu ugoditi, tiho, mirno i ljubezno između sebe živovati i dne žitija našega, koliko je moguće, oblekčati i usladiti, potaštiću se izjasniti.

Što se kasa poznanstva sebe, pravda, da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevežestvo, toliko i mnogo više samoljubje zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane.

Ovu ću, dakle, koliko mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju. Posle polze i zabave, koju želim kom god

Ja, koliko sam mogao poznati ljude, po višoj časti poznao sam i[h] dobre; i ako gdi pogrešavaju, ili čineći ono što ne bi valjalo,

Meni je žao da ljudi koji ne misle, ne sude i ne postupaju sledujući pravilu zdravoga razuma, sebi [h]ude i vrede. O, koliko bi svi ljudi na zemlji s[a] strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali, misleći i

Ukorenjenije stari[h] običaja podobno je korenju veliki[h] drva; za koliko godina su se uglubljavala daleko u zemlju, toliko potrebuju da se osuše.

Utešen ću poći s ovoga sveta znajući da sam braći mojej dobra želio, da sam se silio učiniti toliko polze koliko sam mogao i da nisam zaludu živio.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

A kako bogatstvo nije na odmet ni u svetloj lozi i kako je vrijedno znati koliko treba da čovjek ima pa da bude najbogatiji u Zvrljevu, čujte šta je bilo njegovo: Od nepokretnijeh dobara Kušmelj

“ A i jest fratar Kušmelja ljubio mimo braću i mimo sve rođake, ljubio ga je „kao kruh vino“. Samo da znate koliko je puta s njim jeo, baš s njim za jednijem stolom, i u manastiru i po župama! S njim je i putovao.

putovani put, ni oduženi dug, ni pokriveni krov, ni zapaćenu stoku, ni stečeno kneštvo, sve mu to ne zaviđahu toliko, koliko nješto čemu se Kušmelj nadao. A Kušmelj i Osinjača zebli su u srcu da im se nadanje neće obistiniti.

Ive ili Bakonja, „vtororođeni“ sin Kušmeljev, bijaše od dvanaest godina koliko drugo napredno dijete od petnaest, rumen i zbojit, živolazan, veseo i gotov uvijek na „galijotstvo“.

Bakonjine ruke, ali i njegovo tijelo, bješe puno možulja, ama se nikad ne uteče ocu da ga on brani, nego se svetio sam, koliko je mogao, i trpio junački.

nikad ne reče grke riječi, no ga je zaklanjala u svakoj prilici, i onda kad je njegovo galijotstvo bilo i suviše očito. Koliko i koliko puta Kušmelju prevri, pa skoči da istuče „nesritno dite“, a Osinjača se onda nakostriješi put muža, baš kao

Koliko i koliko puta Kušmelju prevri, pa skoči da istuče „nesritno dite“, a Osinjača se onda nakostriješi put muža, baš kao kvočka

— Taa-aa-ko! Uf! neka vas vrag nosi sve, sve, sve, koliko vas je!... — A prokleti antikristi! lupeži! galijoti! žbiri! ajduci! ubija vas bog!

Bakonja se čudio gdje toliki narod poznaje strica, a eto su odmakli bogzna koliko od Zvrljeva! Kad u njekoj prodolini htjedoše prijeći cestu, dva konja letijahu put njih, upregnuta u gospodska kola.

— A koliko mu je godina, Brne? — Dvanajs... — Šališ se, čoviče! Nije moguće! — Nije moguće, više mu ima! — ponoviše svi u čudu.

Vire mi, ja ga i zaboravija bija. Je li galijotâ šta? — Nije, dujo, križa mi, nego, koliko mi se čini, baš je mudro dite. — Taa-ko! E, e „nova neva svaka je valjana!“ dovedi ga posli k menika.

— reče Bakonja razvivši list nepisane hartije. — O Isuse slatki, ima li još ko ovakoga diteta!? — uzviknu Barica, pa koliko je bila vesela natoči čašicu rakije i ponudi Kenju. A knez se uputi k njemu, viknuvši: — Daj krunaše odma! — Šta?

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sâm i sâma!) I samo se tek po neko od nas seti Kako su, koliko juče, goreli suncokreti Iz bašta u predgrađu, sa suncem u semenkama.

O bolje da si kud bilo Pošao i da je pala Ko druge — zemlji u krilo. Ovako: o tvojoj niti Živeće teška i mala Toliko koliko i ti. SA USPOMENOM NA JEDNU PANONSKU SOBU Krevet u duborezu.

Ćosić, Dobrica - KORENI

„Ja znam šta SI ti.“ Tada se on i odelom i držanjem krio. Nije hteo da iko zna koliko žutih nosi u nedrima. Sa slugama je i jeo i spavao. Gledao je u Turkinju, uplašen i od njenih očiju i od isukanih sablji.

„Ne mislim što si trgovac samo“, rekla je, a dim se iskidao u onoliko pramenčića koliko je reči izgovorila. I te reči tiho su gorele u belom dimu.

Kad rabadžije popiju rakiju, zovi! Što svaki put da te opominjem da staviš čergu na prozor? Čik da izbrojiš koliko sam puta zanoćio ovde? Mehandžija bez reči zamrači prozor i vrata za sobom zatvori oprezno, tiho, kao da gazda spava.

Đorđe uzdahnu „ja znam koliko puta“, zari prste u čekinjastu bradu i zamisli se. Od svoje šesnaeste potuca se on po putevima, dalekim varošima,

onih mehanskih, zbog čuvenog oca od svih krio prezime, hteo da mu samo dukati pronose glas, da vredi samo onoliko koliko su mu kese teške, i pred ženom i ocem i svetom.

tikava, s majkom ih razbijao svinjama, a ona je, držeći pune šake sluzavih semenki, rekla: „Muško si, bogat si, žen ima koliko hoćeš i kakvih hoćeš. Nemoj Simku. Uzeće sebi slugu i živeće kao kneginja...

„Jesi li ih videla ovoliko?“ Ona se zagledala. „Kao da je kukuruz.“ Napunio je šaku. „Vidi koliko su teški.“ Uzeo je njenu ruku i njome blago mešao gomilicu. „I u mraku svetle. Moji su. Ja sam ih zaradio.

Vukašin je pred ogledalom četkao zeleni redengot i ćutao a on mu je govorio da sada treba da pokaže šta zna i koliko vredi, i da treba odmah da se oženi; on će mu sa svojim prijateljima naći devojku koja njemu priliči.

— Sigurno nije kao naš. — Nije. — Pa kakav im to Božić može biti, kad, kažu, nemaju božićnjara! Koliko su ti srpski seljaci jadni, još više su samouvereni. Ona je prema njemu dobra, pažljiva, ali šta može?

Rasturi ti se ognjište, razlomi imanje i zatre loza. Moji unuci biće Tošićevi unuci. Aćim čupa bradu. — Da izračunamo koliko ste potrošili na mene. — Izračunaj ti! — Izračunao sam, Đorđe. Meni pripada trećina.

— Da izračunamo koliko ste potrošili na mene. — Izračunaj ti! — Izračunao sam, Đorđe. Meni pripada trećina. — A koliko je zarađeno u ovoj kući otkako si ti otišao iz nje? Hoćeš i moju muku? I to je bratski!

A čim je došao, grožđe, orahe i jabuke odnela mu u sobu. Grožđem mu i prozore okitila. Koliko je puta u umornoj tuzi, onoj pred san, onoj kad je sama, njim tešila sebe.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Baš si smešan! — devojčica se zakikota, ali ipak zatvori oči, osećajući kako je zahvata lagani dremež. Ko zna koliko je spavala? Šta sanjala?

Ko zna koliko je tamo ostao? Kada se vratio — Bele žabe nije bilo, ali je na mestu gde je samovala blistao prekrasan beli cvet.

Sat otkuca osam, pa pola devet. Kao da ga povuče zvuk zvona, starac se skotrlja u san. Ni sam ne zna koliko je spavao, šta je sanjao... Ali, kada je otvorio oči, sve oko njega blistalo je u mesečini. »Gle kako sam žedan!

— Jesmo li teške? — Pa, naravno! — osmehnu im se, mada nisu bile teže od pene. — Vidite koliko vas je! — talas se okrete levo, zatim desno. Kakva divota! Kakav sjaj!

Nije mu bilo do takmičenja. Čak je i lovio samo onoliko ribe koliko je odnosio majci. Svi su se pitali šta jede, kamo odlazi kad mu se u visinama izgubi trag? On je ćutao. — Gle ti njega!

Trebalo je to pljeskanjem proslaviti. Trebalo je odmoriti se od pljeskanja. Ko zna koliko bi to trajalo da Crnoglavka ne povika: — Budite se, ustajte!

Ko zna koliko su putovali? Već se u krpe pretvorio ogrtač cara Ferfelina, izlizale caričine papuče, natekle noge jadnih princeza.

« Žaljenje u njoj poraste, ali nastavi da hoda. Ko zna koliko je tako išla, dok na ivici pustare ne ugleda mladića kako kopa bunar. — Baš ćeš u pesku naću vodu!

— Zašušta vetar krilima, pa polete u Zemlju ledenih bregova, a lepotica pođe da traži Kameno jaje... Ko zna koliko je išla raspitujući se.

— A tako! — uzviknu glavni uhoda i pozva četu vojnika. Ko zna koliko su putovali? Koliko pustinja prešli dok Nisu stigli do mora i ispod moćnog stabla ugledali male svirače?

— A tako! — uzviknu glavni uhoda i pozva četu vojnika. Ko zna koliko su putovali? Koliko pustinja prešli dok Nisu stigli do mora i ispod moćnog stabla ugledali male svirače?

« Sakriven pod palubom izvidničkog broda on napusti ostrvo istoga dana. Ko zna koliko je, zatim, svetom plovio? Koliko štedeo Dok nije kupio prvi čamac? Tek u snu promaklo bi mu kroz sećanje rodno ostrvo.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

je sledeće godine kada su Ustavobranitelji već dobili bitku, u njemu iznenada iskrslo pitanje: nije li ova bitka vođena koliko za Ustav toliko i za Vučića? Nije znao otkud je iskrslo, odgurnuo ga je, ali mu se pitanje, odgurnuto, stalno vraćalo.

se sve luđe rasplamsava u ljudima: uživali su u smrti neprijatelja a neprijatelji im, već odavno, nisu bili toliko Turci koliko prijatelji od nekada.

Rečima, dabome. Izgledalo mu je da nikad življe nije ocećao nego tog dana koliko su onaj dečak-nesmajnik od nekada i ovaj dostojanstveni terdžuman, slični.

Mržnje su nicale lako i skrivale se dugo, sumnje su uvek bile tu. Koliko puta je on, za koga se govorilo da je pravedan kao sam Bog, u sebi iznenadio zlomisao prema onom koji se s njim u

ustanka, oboleli od vlasti i od zlosti, stali da rade jedan drugom o glavi, iako je u početku izgledalo da su složni koliko i hrabri a iznad svega da su odani jedan drugome.

To je, dabome, uvek ista priča koju samo Karađorđe nikad nije zaboravljao (kao da je od detinjstva čitao Tacita). Koliko puta ga je Vasa Čarapić, jedkni koji je smeo da mu uđe pod šator iz nenada, zaticao sveg crnog i od sumnje: nije

U isti mah, nije verovao da se može uzmaći i zato se ponekad trzao. Na njegovom licu, crnom koliko od sunca toliko i od nesanice, ništa se nije videlo.

Kao kad je bio mlad, tako je bio nestrpljiv da poleti, ali je čekao. Milisav Čamdžija, pevač čuven koliko i ratnik, zaverio se sinoć Karađorđu da će se, ako bude živ, kad ustanici, u tišini, osvoje Sava – i Varoš-kapiju,

Ne podseća toliko na zgradu koja pamti ona strahotna turska doba koliko na naherene zgradurke koje je, u svojim stripovima o miševima i francuskoj provinciji, crtao slavni Mašero.

Bio je još sasvim mlad kada je primetio da to što se zove moj život promiče, uglavnom, neprimećeno. Koliko je, recimo, svitanja on zapamtio iako je gledao skoro svako i skoro svako je bilo drukčije?

sa čuvenim Mehmed-kapetanom; tako je bilo i sa onim Mulom Sarajlijom koga je ubio, istina ne na megdanu nego u poteri, koliko metkom iz kubure toliko i silinom uprepašćenosti koju je u njemu izazvao. Bilo je to 1806.

(IZGLEDA DA JE TO BILO NEIZBEŽNO, TI IZ ORANA, U ALŽIRU, KOLIKO GOD DA JE BILO POGREŠNO: TADA NIJE BIO SPREMAN DA PAMTI OPOMENE.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Oboje smo strasno verovali tada Da se besmo našli. I mi nismo znali Koliko smo bili umorni i pali Od jada, od davno preživelih jada.

I u čudnom strahu ja se pitah tada: Kakvo sudba sprema ispaštanje veće, I koliko treba nevolje i jada, Da isplatim ovaj čas nenadne sreće! I ne videh ništa.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Ah, ovo je najviša taina i duhovne najstrašnije bure - ovoga su u grobu ključevi. Koliko sam i koliko putah, dubokijem zauzet mislima u cvijetno lono prirodino, hraneći se pitatelnim sokom iz nje sise

Ah, ovo je najviša taina i duhovne najstrašnije bure - ovoga su u grobu ključevi. Koliko sam i koliko putah, dubokijem zauzet mislima u cvijetno lono prirodino, hraneći se pitatelnim sokom iz nje sise gole i prelesne,

da dičnija na jutro izide pred očima svoga vladaoca - na sva moja žarka ljubopitstva smijehom mi odgovara njenim. Koliko sam i koliko putah svod plavetni neba sveštenoga, brilijantnim zasijat sjemenom, zaklinjao dušom zapaljenom da mi

Koliko sam i koliko putah svod plavetni neba sveštenoga, brilijantnim zasijat sjemenom, zaklinjao dušom zapaljenom da mi svetu otkrije

Kad stubove u visinu popnu koliko je s zemlje do mjeseca, onda ti se u pravilne duge sviju sferom neba blaženoga, na četiri nebesne granice u

Bi mirovah čislo, neponjatno nikom drugom do meni samomu, pod haosne ostalo oblake zakopano u njedra mračnosti. Koliko sam ja posla imao dok sam vreme oteo mrakama iz njinoga lanca i tavnice, puštio ga da leti svobodno po opširnoj

Iza ovog te sam iskazao, ja dopirem do granice mrakah, mrakah mećem koliko svjetlosti; ja ovako prostor razumijem.“ „Arhangele uma visokoga, ka duh jedan dovoljno se dižeš i čest tvome činiš

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

To traganje bilo je zanimljivo, a kada je uspelo, stvaralo je uživanje što ga oseća svaki lovac, ribar i kolekcionar. Koliko sam se obradovao kada pronađoh reprodukciju stare kamee koja predočava Ptolemaja Filadelfa i njegovu suprugu, a još

Iz toga izvedoše Tales i Anaksimander zaključak da naša Zemlja lebdi u središtu te nebeske sfere. „Koliko su ta učenja ovih mudraca bila različita od onoga što sam od svojih pređašnjih učitelja čuo!

Tu sedoh na lađu koja me doveze ovamo“. „Koliko si dana tako pešačio?“, upita ga Pitagora. „Deset dana“. „E pa lepo!“, reče Pitagora svojim učenicima.

Tada im ispruži stopalo svoje desne noge. „Neka taj zid bude toliko debeo koliko je moje stopalo dugo! - Šta mislite, koliko bi naš oprobani pešak Piteas morao da hoda da sa jednog kraja tog zida

Tada im ispruži stopalo svoje desne noge. „Neka taj zid bude toliko debeo koliko je moje stopalo dugo! - Šta mislite, koliko bi naš oprobani pešak Piteas morao da hoda da sa jednog kraja tog zida stigne do drugoga?

Ovo bi bio dostojan predmet za njegovu majstorsku kičicu“. I on uzdahnu duboko da pokaže koliko ima smisla za slikarsku umetnost. „E, sada pođimo dalje!“, reče on svojim pratiocima.

„Šta trtljaš tu kojekakve budalaštine?“, razvika se Grilus. „More nemirno? - Lažeš koliko si dug! - Ja sam svojim očima video da je more bilo glatko kao ogledalo kad sam noćas...“ On ućuta.

„Ova so sastavljena je iz sitnih zrnaca. Svako takvo zrnce možeš razdrobiti u sitan prašak. I taj prašak, koliko god da ti njegovi delići izgledaju sićušni, možeš razdvojiti u još sitnije deliće. Evo pogledaj!

Hipokrates je slušao pažljivo, a Demokritos je tumačio dalje. „I sam vazduh, koliko god da nam izgleda proziran sastavljen je iz sitnih delića. Iako ih ne vidimo, osećamo ih pri najlakšem povetarcu.

„Kuda juriš, sinovče, kao izbezumljen? Vijam te čak od Propileja, i jedva te stigoh“. „O, striče Nikijo, koliko iznenađenje i radost što te ovde vidim!“ „To ti je kao volja bogova. Od kada si ovde?“ „Tek što sam stigao“.

Aristoteles gledaše zamišljeno preda se, a stric promeni temu razgovora. „Otac ti je, koliko znam, ostavio lepo imanje“, reče on Aristotelu. „Da, dobih prilično para za nj“. „Ti si ga prodao!

Valjda ću moći ovde naći kakvog dobrog učitelja geometrije?“ „Za dobre pare, koliko god ih zaželiš. - Ostaćeš, dakle, ovde?“ „Hoću. Ali pre svega moram da potražim sebi stan“. „Da potražiš stan!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

nisam smeo ni da gledam, a šetalica na zidnom satu jecala je jedva mucajući sekunde dok najedanput, valjda slučajno i koliko da me potpuno dotuče, stade kao srce u samrtnika.

A na drugoj stanici uđe kondukter, pregleda kartu, obračunasmo se, to jest isplatih mu koliko sam smatrao da vredi njegova izuzetna pažnja pa ostadoh sam da, uz prijatno truckanje, slušam kako se prozori lako

I odjednom dođe mi da je uverim koliko je volim pa joj rekoh: Hoćeš li da skočim dole? Ali molim te reci, klimni samo glavom. (Govorio sam brzo.

— Ne nalazim da ste u pravu — reče ošišana studentkinja, suva, dosta dužna i ispijena žena niskih grudi, koliko da se umeša. — O ovo ovde, šta ti je to? — To su: Senke jutra Arcibaševa.

Svaki danas može da zaradi, ako hoće i koliko hoće. A vi ste vrlo neučtivi i drski. — Moguće — odgovori mirno student kao da je očekivao baš ove iste reči.

Međutim malo docnije voz stade i ja siđoh pred stanicu da bacim pogled unaokolo, bar koliko dopušta slaba svetlost pred njom i oko nje. Ali mi se sad sve učini drukče nego nekad.

Pop, mlad, veseo čovek i popadija, puna, sa velikim crvenim pečatima, žena „u srpski“, nisu krili koliko im čini čast što smo njihovu kuću izabrali za ovu srećnu priliku. A kad je bilo vreme jutrenja odosmo u crkvu.

Pa kad si pošao, kako si putovao, šta radiš? I opet ne čekajući odgovora na koje od svojih pitanja: — Koliko imaš odsustva? — Tri dana bez putovanja. — O, baš ti hvala. Provešćeš sve kod mene? Nećeš u Solun? — Ne mislim.

izmučeno lice i puno bora čelo po kome su, ispod šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio: koliko ovaj starešina, pun snage i prostote, mora ulivati poverenja ljudima koje vodi.

Ja sam ćutao. A on me, u nadi valjda da će ga svež vazduh koliko-toliko okrepiti, zamoli da otvorim malo okno prozora koji se sam bio zaklopio.

On uzdahnu isprekidano. — I vazduh ovaj nije više vazduh. I doista, koliko sam puta, budeći se u svojoj zemunici i pritisnut istim grobnim mrtvilom maćedonskih urvina, imao ovaj utisak i sećao

Pa uveren da se ništa slađe u životu ne može ni doživeti od onoga što oseća dete kad ga budi sunčani zrak i slavuj, koliko sam se puta naprezao da zamislim: kako opet kroz san slušam onaj isti žumor svemira i osećam sav onaj, buran, pun

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

me u njih dovele, ne po presudnosti onoga što sam u njima doživio, ne po dobru i zlu koje sam u njima našao, ne po tome koliko sam u njima opržio ili uprskao perje i koliko sam svoga živoga mesa u njima ostavio: pamtim ih ili pod zrakama sunca ili

sam u njima doživio, ne po dobru i zlu koje sam u njima našao, ne po tome koliko sam u njima opržio ili uprskao perje i koliko sam svoga živoga mesa u njima ostavio: pamtim ih ili pod zrakama sunca ili u sjeni oblaka; valjda po tome kakve sam ih

Zamislite dijete u garde-enfant-y s brkovima!) Koliko god je moj otac zadao djedu jada i glavobolje svojim nemirom, toliko mu je ovaj stric, na sasvim drugi način, nanosio

Baš mu hvala. Jer doista ne mogu više da gledam lica spavajućih. Koliko li sam se samo napatio za onih pet-šest dana što sam imao sobnog druga!

lica koja sam viđao po bolnicama, po ratištima, po vojnim poljskim previjalištima, nizovi lica s pečatom patnje i bola. Koliko li nijeme istine na tim licima !

Na prstima, sasvim tiho, prošli bismo mimo duge redove kreveta. Koliko ljudske tuge na tim razoružanim licima! Sretan sam što sam opet sam u sobi.

Ovaj naš život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od ovog našeg, i opet je samo jedan dioni život — samo jedan mrtvi rukavac vremena.

Ta nije umro Bog!” — Nisu je shvaćali. Pa jasno! Sasvim jasno! Umrla je samo jedna — ma koliko draga, ma koliko dobra — bakica. Jedna jedinka. Nije umrlo sâmō načelo postojanja!

Ta nije umro Bog!” — Nisu je shvaćali. Pa jasno! Sasvim jasno! Umrla je samo jedna — ma koliko draga, ma koliko dobra — bakica. Jedna jedinka. Nije umrlo sâmō načelo postojanja!

Dijete je ne prepoznaje, još joj ne zna imena ni slova, ali već se ježi od njezina hlada. Koliko puta djetinjom dušom promakne, neznana, smrt!

A tavani — te staretinarnice smrti pohranitelji su i čuvari takvih materijalizovaih uspomena, hramovi tog pijeteta. Koliko li smrti na tim tavanima!

slučaju, mislim da je veoma samilosno došla ta vanjska, slučajna nesreća koja mi je povrijedila ruku i skvrčila prste koliko je bilo potrebno pa da mi prepriječi takozvanu „dalju karijeru”.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Stanka nije bila toliko neobična po lepoti, koliko po naravi svojoj. Beše to tako samovoljna i ćudljiva narav, kakva se i među ljudima retko nalazi.

«... Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš. Čiču pitaj... Posle takva dočeka Vujo bi uveo svoga prijatelja u sobu, gde ih je čekala spremljena čutura vina,

I usred tih misli on se seti hleba, zgrabi ga i poče žudno jesti, ne toliko zbog gladi, koliko radi želje da otera od sebe misli, da se zabavi jelom, dok mu ne padne kakva druga misao na um.

Pogledavši na onu stranu, gde je bio prozor, Đurica opazi da nema više onih zrakova od sunca. Da bi bar koliko izbegao ovaj nesnosni zadah i da bi doznao šta se radi na ulici, pope se opet na prozor.

Ja ću sad da se provučem ovuda — viknu Marko. — Ni glava ti, brajko, ne može proći — odgovara terzija. — Koliko daš, de? — Šta da dam?... Znam da ne možeš. — Hoće da se klade! Bravos, Marko! — povikaše radoznali gledaoci.

— Ovamo, sinovče, pa se odmaraj koliko ti duša hoće — reče Vujo, dižući ram sa hartijom. Đurica ga pogleda začuđeno. »Šta će to sad — pomisli u sebi — da

šta ima u njemu, a mehandžija, videvši da mu obojica okretoše leđa, zađe iza vranca, pa se okrete i strugnu uz brdo, koliko ga noge poneše.

vršimo posla — promuca kmet, pošto se pribra od prvog utiska. — Jovane — obrte se Đurica onom siromašku — koliko ste struka našli?

— Broj! — reče mu Đurica. — Lako ćemo prebrojati, no dede pričaj. — More broj to, da vidimo koliko ima. Vujo ustade i, ne progovorivši ni reči i ne pogledavši ga, ode u drugu sobu, ostavi tamo zavezak i vrati se u

Samo iz tvoga sela traže pet kuća: Stojići, Ilija, Nikola, Jovo... — Podaj im svima, koliko god sad možeš, jer će mi ti ljudi trebati. I onima u Vojkovcima treba poslati. A čim nađeš priliku, kaži, pa da idemo.

— Ne boj se, snaho; ti se kâ da nešto plašiš — reče on blago, i da bi je bar koliko umirio, sede na klupu pod šljivom, pa nastavi: — Imam mnogo hitna posla do gazda Janka, pa te molim, ako je tu, kaži mu

Čim dođem do novaca, sve ću ti vratiti, a dok sam god živ, neće te zaboleti ni dlaka na glavi... — Koliko ti treba? — prekide ga Janko odsečno. — Pet stotina dukata. — Ništa ne možemo učiniti...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Ove, videći Petra gde im se približuje, povikaše kao iz jednog grla: — Petre, hodi da lomimo čiode, pa koliko čioda danas slomijemo, toliko ćemo dana živeti.

oživeše i počnu opet lomiti čiode, pa kad ga opaze, a one iz sveg grla poviču: — Petre, hodi da lomimo čiode, pa koliko god danas čioda slomijemo, toliko ćemo dana živeti. Petar im na to odgovori: — Teško vama i vašem životu!

— pita vrag. — Hećy, — reče starac — nego me plati, pa da idem dalje. Potom ga vrag pita: — Šta išteš za platu? Koliko ćeš novaca? A starac mu reče: — Ja novaca neću, da me ko za njih ubije, nego daj mi onu staru kabanicu iza vrata.

šta je doživio — ovako kao ja vama pa mu najposlije reče: — Čestiti gospodaru, mene je bog dosada čuvao, a tvoja kći koliko je meni mila toliko sam i ja njoj, nego da nam i ti dadeš dovu pa da se uzmemo.

Isprodaje sve što je spečalio, pa si šturnu u svet da pečali koliko hlebom da se hrani. Tumarajući tako po belom svetu, nameri se u nekom selu da konači u nekoga golemoga domaćina.

ženu, ja ga dočekam sa sedam hiljada zmajeva, pa mu ne mogoh ništa učiniti; prođi se đavola, molim te, da ti dam novaca koliko hoćeš, pa idi kući.

Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi koliko gođ hoćeš. Ali carev sin veli: — Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego xoćy Baš-Čelika da tražim, — a

Kad, su došli kući, div sustao, sav se u golu vodu učinio pa, otvorivši vrata od mlina, huknu koliko može više, a od one njegove sile sva djeca razlećeše se kud koje, neko na pantu, neko napolje kroz badžu, ele nijedno ne

Po večeri pokaže on trešnje, a svi se začude i počnu ih jesti. Ali eto i većega čuda: koliko god koje okusilo trešanja, onoliko mu izniklo rogova na glavi. Sad se car nađe na nevolji.

Sretno vam bilo! Onda vezirović dade carevoj kćeri onoliko jagoda koliko joj je bilo rogova na glavi, i vjenča se s njome. Ako su živi, lijepo im je i danas.

KO DOBRO ČINI NE KAJE SE Bio ti je ono neki vezir, prav, pošten i dobar za sirotinju, ama bogme opet koliko je god bio dobar, sve mu se je činilo da je mnogoga uvrijedio i ucvijelio, kan̓ ti kada je ko na velikoj paji, pa ne

Kada sluge nakupiše vreće i zavezaše, reče im da i sebi nakupe koliko hoće, pa i oni nakupiše koliko su mogli, a kako i ne bi: onako pusto blago, pa da ostane!

Petković, Vladislav Dis - PESME

Sve mi se čini grob moj nije ovo. Koliko prostran k'o grob sviju ljudi S danima njinim teškim k'o olovo, Teškim k'o suza, koja mrtve budi, K'o noć sa suzom, kada

O, kad bi znala koliko si divna Onome koga smrt strašna ne boli, Čija je ljubav vedra i naivna, Koji tek misli da te dugo voli.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ništa me ne bi uplašilo više od zagrljaja tih koliko strasnih, toliko i neprivlačnih rođaka. Jednom, dok me je majka nosila u svom naručju, pitale su me koja je od njih dve

- video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u

Nastavih da hodam kao da se ništa nije dogodilo, kada me stranac sustiže. “Koliko Vam je godina?“, upitao je, ispitivački me posmatrajući. ”O, oko pedeset devet”, odgovorio sam. “Zašto?

Na taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko sam želeo. Ali jednom prilikom dogodilo se nešto što me je nateralo da ih počnem poštovati.

” i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom. Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pašće u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina. III.

Neverovatno je koliko su ljudi malo znali o uzrocima ovog zla koje se pojavljivalo u zemlji svakih petnaest do dvadeset godina.

V. Visokonaponski predajnik Kada razmatram događaje iz prošlosti, shvatam koliko su tanani uticaji koji formiraju naše sudbine. Jedan događaj iz moje mladosti može da posluži kao ilustracija za to.

predvidim nije me toliko podstakla misao o komercijalnoj i industrijskoj revoluciji koju će on sigurno prouzrokovati koliko humane posledice mnogih dostignuća koje će on omogućiti.

Da bih ilustrovao koliko duboko je ukorenjena sklonost da se u ovo veruje, čak i kod trezvenih Amerikanaca, pomenuću jedan smešan događaj.

Pretpostavljam da ovi inženjeri nikada nisu saznali koliko je malo trebalo da ih izbacim iz svoje kancelarije. Od kada su mi najveći ljudi toga vremena, vodeći ljudi u nauci, čija

Tek koliko da se stekne izvesna predstava o tome, navešću sledeći primer: zapazio sam da će stakleni balon od 12 inča sa izvučenim

Ali, bar koliko je meni poznato, danas ne postoje instrumenti kojima bi se sa preciznošću mogao ostvariti takav cilj. Godine studija

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Mihajla Pupina U spomen majci PREDGOVOR PRVOM IZDANjU Kada se osvrnem na period od godinu i nešto više dana koliko mi je trebalo da napišem ovu knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti svrhu ovog

Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima,

Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima,

Stari i mladi, ljudi i stoka, svi se usredsređuju na žetvene radove. Ali niko ne radi toliko koliko srpski vo. On je svuda najverniji i najvažniji sluga srpskog seljaka, a naj više u Banatu On poore sve njive u proleće,

Dobro sam znao koliko bi joj bilo teško da nastavi da me izdržava na školovanju, a ocene u školi mi nisu davale za pravo da se obratim proti

imao mnogo novaca i nosio skupa varoška odela, ali nije bilo nijednog uglednijeg srpskog seljaka u Idvoru, bez obzira koliko je bio siromašan, koji sebe nije smatrao važnijim od ovih ljudi čija je uloga prolazna.

Jedan od njih me je upitao koliko sam dugo u ovoj zemlji i kada sam mu rekao da sam tu samo oko dvadeset i četiri časa, nasmejao se i rekao da je tako

U ovome sam video njen pokušaj da mi pokaže koliko ceni moj običaj da idem u crkvu i da me ohrabri da u toj navici istrajem.

Za svaki konkurs koji se pojavljivao u novinama, prijavljivalo se na stotine kandidata i, bez obzira koliko rano bi se pojavio na određenom mestu, uvek sam zaticao masu sveta.

Meni se činilo da su ga Džimovi nazori isto toliko zanimali koliko i rad u ložionici. Jednog jutra, vrlo rano, pre nego se fabrička sirena oglasila i mašina počela svoj svakidašnji rad,

!” Dok je to govorio, Džim mi se smeškao i namigivao, stavljajući kažiprst na čelo, kao da je time hteo kazati koliko se pameti nalazi u praktičnoj glavi jednog dovitljivog starog ložača.

To nikoga nije diralo koliko mene, jer ga niko nije tako dobro razumevao kao ja. Kad je uvideo da se ja iskreno divim njegovom znanju i da me veoma

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Drugi se stali ceriti i dalje zadirkivati dok župan ne odseče: — Večeras ćete se šaliti koliko vas je volja; sada prigni šiju i kupi! Opet je pred zahod zahladnilo. Uokolo je tiho i spokojno.

Cveta se veselila: „Ako ovako potraje, biće zarade!” — i već je u glavi sricala koliko će novaca doneti bolesnom čoveku.

Nije verovala svojim očima. Prebaci ga preko ruku nekoliko puta. —Malo je, gospodaru! — i zagleda u šaku. —Koliko smo se pogodili? —Je... No nije ni toliko. Manjka šesnaest novčića. —Nije moguće!

A ona je napremila da pođe. Ko zna kad će vreme umekšaš. Znala je dobro koliko treba da plati za parobrod. Taman onoliko koliko je platila do amo. Lepo sve sračuna u glavi, pomažući se prstima.

Ko zna kad će vreme umekšaš. Znala je dobro koliko treba da plati za parobrod. Taman onoliko koliko je platila do amo. Lepo sve sračuna u glavi, pomažući se prstima. Zaludu, fali nešto, ako će i malo.

—Dvije cedulje za me i za ovoga, — i pokaže na sina. —Kuda ćeš? —U O... —Daj novac! — i pruži ruku. —Koliko? —Dvije krune i dvadeset! Daj, brzo! Žena se skanjiva. Najposlije smisli se, razveže maramu i pruži mu krunu. — Ča?

— Ja se prazan neću vraćati; u svijet ću poći...Vidim ja što je: najgrđi je drug nevolja, a kod nas je ima koliko te volja... Gdje je korisnije, tu je najbolje... — A zbore da je bolji svoj kamen no tuđe drvo, — opazi djevoj ka.

Ali ona ne može da se odluči, i zasve da je on kod nje, ne može da se otme svojim mislima. Koliko se puta zaželela čovjeka, koliko je puta čeznula za tolikim mornarima i ribarima koje sretaše po pustome školju i s

Koliko se puta zaželela čovjeka, koliko je puta čeznula za tolikim mornarima i ribarima koje sretaše po pustome školju i s kojima bi se tako brzo upoznala!

Kad bi razgovarala s kojim od njih, koliko je puta mislila na malu kućicu do mora, u njoj naći se s kojima od njih, proživjeti vijek, a te želje još jače osjetila

Ne znaš koliko si mi dosada jada zadala! Brodica pristade uz zgodan školjić; oboje iskoči na kraj; ona ga čeka dok brodicu naredi, pa

— 'Ajdemo! — povika on iznebuha. — Ili ne znaš da si mi žena?! Ne znaš koliko sam se grizao u sebi tebe radi!... Zar još misliš na druge?

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i zasnovan na konvencijama koliko i svi drugi.

u prostoru i bliskost po istorijskoj sudbini ne ukidaju naše obaveze u tananome razlučivanju i tumačenju razlika, ma koliko da su nam inače, i to s pravom, susedstvo i bliskost krajnje dragocene i drage.

Mislim da ne treba posebno isticati koliko su pesnici od simbolizma pa nadalje nastojali da poeziji vrate izgubljeni „ugled“ upravo tako što su pokušavali da

I koliko je samo ovo nastojanje indikativno za mesto na kome se poezija obrela kad se opasno zatvorila u privatnoosećajnu sferu.

Svi mi osećamo izuzetnu melodijsku snagu koju nose mnogi njegovi stihovi i svežinu koja je neponovljiva koliko i neuhvatljiva.

Ali ovakva moderna poezija, ma koliko zavisila od nacionalne kulture, redovno uspeva da se uzdigne do onoga stepena univerzalizacije čovekovoga iskustva gde

U srpskoj kulturi verovatno nema drugog mita koji bi je koliko kosovski mogao da zatvori u sebe samu, a Vasko Popa je upravo sa njim želeo pesnički da se ponese, da ga reartikuliše u

rečju Kosovo, i zbog čega se okupljamo u ovoj prostoriji Udruženja srpskih pisaca, plod jedne dosta duge, kratkovide koliko i opake separacije, unutrašnje deobe našega kulturnog prostora.

Obratiću vam pažnju, i pokušaću nešto o njoj i da kažem, koliko se to uopšte može u nekoliko dozvoljenih mi minuta, na jednu književnu oblast za koju držim da nam je malo znana.

Mi ne možemo znati koliko je tamo pogubljeno pesama koje bi Vuk svojim nesravnjivim književnim čulom zapazio, i šta bi između tolikih usmenih

U osnovi je „tamni vilajet“ prostorni pojam. Ali se čini da književno uobličeni prostor nije toliko kod Nastasijevića koliko je kod Stankovića pogodan za nešto bliže razumevanje balkanske kulture.

I mi i oni čudimo se zapravo kulturnim navikama konvencijama viđenim spolja, tuđim očima. Uostalom, koliko nogu stvarno ima mala noćna životinja iz naše dosetke? Sudeći po ruskom jeziku, ima četrdeset, jer se zove sorokonožka.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ČEDA: Je l' plaćeno? ŠEGRT: Jeste! (Predaje mu šest kutija.) ČEDA (iščuđava se): Oho! Pa koliko je to? ŠEGRT: Šest stotina. ČEDA: Šest stotina?!!!... ŠEGRT: Toliko je gospođa poručila. ČEDA: Dobro, dobro, idi!..

DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi. ČEDA: Pa onda – šest stotina vizitkarata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka? Ili misli možda da svoje vizitkarte rastura po narodu kao proklamacije?

ČEDA: Pa kako da je ne uzimam ozbiljno kad će taj Nikaragua doći sutra da te gleda? DARA: Može on mene gledati koliko hoće, pitanje je hoću li ja njega gledati. ČEDA: Pa dobro, šta si ti kazala majci kad ti je govorila o udaji?

) Oprostite, boga mi, što vas ovako sve zajedno primam. Ja vidim i sama da nije red, ali ne možete prosto verovati koliko sam zauzeta. Nisam ni u snu sanjala da je to tako teško biti ministarka.

DARA: Šta će sad opet, šta znači taj uvod? ŽIVKA: Ja sam ti rekla da ćeš se i sama uveriti koliko te ona vucibatina vara. E, pa, evo, kćeri moja, došao je čas da se svojim rođenim očima uveriš.

ANKA: Htela sam samo da vam kažem, jer gospođa mi je naredila: koji god prodavac prođe, da kupim sve koliko god brojeva ima, ali svega je jedan prošao otkad stojim na kapiji. Ne znam da l' još da čekam na kapiji?...

PERA: Molim! (Ode.) VIII ŽIVKA, VASA ŽIVKA: Boga ti, Vaso, reci ti meni: poznaješ li ti koliko-toliko zakone? VASA: Pa, kako da ti kažem, Živka, niti ja poznajem zakone niti zakoni mene.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Seoba ipak je potpuno zaseban roman, koji se na svim čisto književnim ravnima razlikuje od Seoba onoliko (i onako) koliko se pozni Crnjanski razlikuje od ranog Crnjanskog iz dvadesetih godina.

Ukratko, stvorena je književna varoš, utopijska koliko i stvarna; svojim se granicama, unutarnjim i spoljnjim, ona podudara sa prostorom po kome se likovi kreću i žive.

s činjenicom da je Stanković, kao retko koji naš pisac, uobličio jedan tip ili model stare varoške kulture, zatvorene koliko i stroge, sa jasno gradiranom lestvicom vrednosti.

A, opet, poznato je da junak unapred sve može znati i sve predviđati što će se kasnije u romanu desiti samo onoliko koliko je primaknut pripovedaču (naratoru) koji je zauzeo autorski položaj ili - što nije isto ali je blisko -

Štaviše, njih likovi nisu toliko voljno odabrali koliko su im oni prosto oteli maha. I valjda iz te za nas nemerljive, ali za Stankovićevog pripovedača i merljive i znane

15 U hladnoj i razgrađenoj kući razgrađen je i svekoliki porodični red: svak uzima što mu i koliko mu treba, vuče za sobom predmete i ostavlja ih ne mareći za druge ukućane; deca Sofkina iz naćava izvlače komađe hleba,

I više od toga, ne samo iz njene svesti, nego,i to je još važnije, iz njenoga ukupnog samoosećanja, emotivnog koliko i čisto telesnog.

jedna važna okolnost koja je mogla znatno uticati na tumačenje jezika, stila i kompozicije Stankovićeve Nečiste krvi koliko i ostalih dela.

Čoveka danas može pomalo i da iznenadi koliko su ondašnji srpski kritičari bili saglasni u zamerkama upućivanim našem piscu.

48 Verovatno nije slučajno što se u srpskoj književnosti upravo u to vreme, na prelazu vekova, formirao koliko značajan toliko i teško odredliv beogradski stil.

delo izvan toga konteksta, koji se tokom vremena menja, moguće je, a i upražnjava se, ali nam zato daje osiromašenu koliko i iskrivljenu sliku.

Lazarević, doduše, nije objasnio u čemu je nepravilnost; od najranijih kritičara činio je to, koliko znamo, jedino Vladimir Ćorović.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Naprotiv, postao je hajduk da sam šale raboše za globe i da pokaže kako se otimlje. Neka mu se smeju koliko god hoće što mu je strina Božana još Božana, i to baš u Brodu pokraj preklada, i što su mu bratanci u Prizrenu u

Beše nastalo podne i sunce tek prodrlo svom snagom u ždrelo. Koliko da sabor oživi od jutrošnje jake planinske svežine.

da ih one dvore i poslužuju kao Kolašinci, no im sami donose kavu i medovinu i ostavljaju da se same vesele kako i koliko hoće. Ovamo na zaravni poviše konaka logor Rogožnjana.

Zato mu nije nimalo smetalo što turski nije znao ni vode potražiti, a arnautski — samo koliko da mu se na govoru podsmehnu Dreničani i Ostrozubljani.

Ta se odluka na vreme objavljivala i posle završnoga dana bilo je dopušteno da u tuđe vinograde ulazi ko hoće i bere koliko može, pa čak i stoku uvodi.

Hristov pečat kao na poskurniku, te da se i na onom svetu zna ko je ovamo u čijem Toru bio, pa turčio se ili šokčio koliko mu god drago?...

Pri otškrinutim vratima, kao što to svi po selu čine dok ne legnu, Bogdana je nešto radila oko naćava, koliko da zabašuri i sebe i svoje dete da je ne zapitkuje kad će mu otac doći.

Čuješ li?... Tu vašu malu Moravu. koja se kočoperi i uzimlje svijet na vrat, a nema je ni koliko dobar turski vilajet. Čuješ li, mrzim je!

sina Arnauti, kojima će možda biti drago da je vide slomljenu i neobučenu, pa da se posle svete ne toliko, svakako, njoj koliko njenom narodu: „E nema, međer, mekša srca od srpskoga!..

glavu, no je sama pažljivo spusti, pa priđe Vujani n bolno je zagrli, ovlaživši je nelažnim suzama: — O, sestro, koliko bi bila srećna da moj sin leži mesto tvoga Jablana!.. Da Bog da majka ni jednoga kod kuće ne zatekla ako je ovo laž!..

— Dajte, sinovi, po jednu kavu novim gostima! — reče najzad Bac Hadžić, koliko da zaturi trag svojoj zbunjenosti. — Ne po jednu, pobratime, no koliko možemo! — dobaci mu pakosno pop.

— reče najzad Bac Hadžić, koliko da zaturi trag svojoj zbunjenosti. — Ne po jednu, pobratime, no koliko možemo! — dobaci mu pakosno pop. — Koliko ti duša hoće — opet domaćin krto kroz zube. — I večeru, pobratime!..

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

»Starmali« 1882. ĐURO DANIČIĆ Samo plač čujemo, samo grob vidimo, — Mi još i ne znamo koliko gubimo. Strah nam neki stegô bola obilata — I gubitke ’vake tek budućnost shvata.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

No jošt nije dockan, moja lepa Evicken, samo se ti na mene ugledaj, pak se možeš jošt koliko-toliko popraviti. EVICA: (Ah, bože, šta će jošt od mene biti?) POZORIJE 2.

Ti si može biti tražio proste ljude, pak si došao kod noblesa. VASILIJE: Ta ja nisam lud; koliko sam puta dolazio dok je jošt i pokojni majstor živio. FEMA: Riftik, opominjem se, kad je teo za pedintera stati.

FEMA: Ja opančarova žena, u ovi aljina opančarica? Ah, same daske moraju od žalosti plakati! VASILIJE: Ali zaboga, koliko ste me puta nazvali vašim zetom? FEMA: Ti moj zet, s ovim izdrtim laktovima? Sad će me smesta groznica uvatiti.

Ne znaš li ti da je moje tjelo slabo? JOVAN: E slabo, da! Koliko ste boja od majstora izeli! FEMA: To je inpretinencija!

Ovaj gurbijan Johan tako gadne reči govori, da se čoveku moraju creva mutiti. Ančice, danas ćemo imati jednu gošću. Koliko ima sati? ANČA: Devet prošlo. FEMA: Sad je najbolje praviti vizite, je l’? Ančice, samo dobro uredi. Evo ti trinkelta.

ANČA: Milostiva gospoja, vi ste vrlo dobri. FEMA (oda uspijajući po sobi): Ančicken, koliko me god puta mojim pravim imenom, milostivom gospođom, nazoveš, toliko ćeš puta dobiti trinkelt.

SARA: Ja ću nju taki dovesti. Ona je jamačno u kujni, uređuje šta će se za supu mesiti, kakav će biti sos, od koliko feli cušpajz, kakvo pečenje, zašto, da vam pravo kažem, nema gostoljubivije žene od gospoje Miričke; i ja sam na ručak

SARA: Gledajte vi, mon frer, da se usrećite; slušajte moj sovet, mon frer, ona je krasna žena, vaša prilika. Koliko su vaši ti bogovi sa malo postarijim personama zadovoljni bili, samo da im je pun trbu.

Ovo je prezident što vam nosim Istina, moglo bi i drugo biti nego burmutica i sat, ali on će pokazati koliko puti kuca srce kad oće da bude venčanje.

JOVAN: A, baš pogodiste! Koliko ste redi bosi i sa mnom zajedno rastezali kože. FEMA: To je impretinencija! JOVAN (produži): Pa znate li,

Evice, ja znam da se ti šališ, samo oćeš da me namučiš; daj reškontu, da primim novce, pa onda uzmi koliko oćeš. EVICA: Ubio me bog ako znam o kakvoj reškonti! VASILIJE (legne na zemlju): Oh, sad sam nesrećan!

MITAR: Aa, sad mi pada na pamet koliko sam je puti vidio kad sam pokojnom grafu čizme pravio. Tu je ona bila kuvarica.

Miljković, Branko - PESME

O, u slepoočnice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na pustome zidu biti. Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave.

zemlje ko biljka il cvet Raste, i to je odbrana zemlje Namučeno zrno misli cvet Dan misli sunce I to je odbrana zemlje Koliko je zemlje iza nas Toliko je snage u nama I to je odbrana zemlje REQUIEM I Moja je krv moj put do tebe preludijum To je

Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen. Reč krv! najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode.

Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode.

ROĐENDAN Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; Vreme je da sunce kaže koliko je sati; Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Krakov, Stanislav - KRILA

Uklanjao je pramene zalizane kose koji su padali na oči. — Koliko ih je bilo danas? — Zar bih znala?.. pogledaj, to sam zaradila...

Petrović, Rastko - AFRIKA

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari.

Velika gužva zbog crnaca koji se iskrcavaju u čađave petrolne šalupe, osvetljene samo lampama protiv vetra. Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva.

Hrišćanin je. Uzimamo pus–pus nas trojica tri pus–pusa, i polazimo u tražnju najlepše crne Konakrijke. Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu belac počasti ženu ili kćer

Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da

U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u hrišćanski duh crne! Ja po ceo dan gledam odozgo ova dva mala crnčeta,

Ne kažem da je zato belac gori od crnca, naprotiv. Ali je jasno koliko svoju superiornost belac plaća svojom lepotom. Planine koje se pojavljuju na horizontu i kojima se približujemo, obale

Danas sam ja u odnosu sa crnima skoro isto toliko druga rasa koliko i vi. Uzmite da nikakvog stvarnog razloga za to vraćanje evropejstvu nije bilo.

Treba videti sa koliko se radosti u tropskim krajevima dočekuje noć u kojoj je čovek siguran za ovoj život do zore, u mogućnosti da odbaci

Zanimljivo je videti na koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke

Crnčićima, razume se, nije neka naročita poslastica taj sok od kokosa, koga imaju kad hoće, koliko ih zanima ta moja igra. Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red.

Nisam mogao pretpostaviti da je zemlja ipak puna, ne toliko reptilija, koliko mrava, da su grane visoke, nezgodne i čvornovate, ili kratke, i slabe, da je ceo prostor pun komaraca i mušica ce–ce;

Zašto je prošla pre vremena i zašto me nije sačekala? Ali koliko je uzaludno i teško objašnjavati se sa crnima. Trebalo bi čekati do sutra.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

PRVI TURČIN: Silan, pa se još više sili! DRUGI TURČIN: Oko tebe, muselime, i kojekako. ’Ma pašu ne cijeni koliko svoga dorata! HASAN: Pa onda vele: „Pokorna raja!...“ Pokorna nekom! Al’ nije svugde, i nije sva!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

francuskoga na srpski i sa srpskoga na ruski i francuski, nosi đeneralu Černjajevu raporte i primaj od njega zapovesti. Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nađoše, već baš mene!

Moravskom se dolinom povijao gust dim, kao golema ustalasana reka, a sav predeo preko naše granice, koliko se okom može dogledati, beše u dimu i plamenu.

Svetlo sunašce! Koliko su dubokih, krvavih rana na bojnome polju osijali tvoji poslednji zraci; koliko se tvojih svetlih iskrica prelamalo u

Svetlo sunašce! Koliko su dubokih, krvavih rana na bojnome polju osijali tvoji poslednji zraci; koliko se tvojih svetlih iskrica prelamalo u kapljama ljudske krvi, kojom je danas tako obilno orošeno bojno polje; koliko je

koliko se tvojih svetlih iskrica prelamalo u kapljama ljudske krvi, kojom je danas tako obilno orošeno bojno polje; koliko je samrtnih uzdaha na bojištu izumrlo sa izumiranjem tvojih zraka; koliko se suznih očiju zaklopilo pri tvome zalasku,

je danas tako obilno orošeno bojno polje; koliko je samrtnih uzdaha na bojištu izumrlo sa izumiranjem tvojih zraka; koliko se suznih očiju zaklopilo pri tvome zalasku, da te nikad više ne vide; koliko će nagrđenih trupova i teških ranjenika,

izumrlo sa izumiranjem tvojih zraka; koliko se suznih očiju zaklopilo pri tvome zalasku, da te nikad više ne vide; koliko će nagrđenih trupova i teških ranjenika, ostavljenih na bojištu sa razdrobljenim kostima u lokvama krvi, orositi tvoja

ostavljenih na bojištu sa razdrobljenim kostima u lokvama krvi, orositi tvoja večernja rosa i uviti tama ove noći; koliko će usana koje na domu čekaju vreli, slatki poljupci, puni nege, ljubavi i milošte, osvanuti sutra neme, hladne i ukočene!

A one su bar bile krupne i zaista su se mogle predvideti... Pitam dr. Vladana, šefa celokupnog saniteta, koliko imamo danas ranjenika. Veli preko 200.

Varošani još ne znaju gde je upravo neprijatelj i koliko ga je, ali već osećaju njegov otrovni dah i težinu njegovoga prisustva; ko god se makne van reona varoških opkopa, njega

Alah! Alah! i čekao sam svaki čas da se Turci sjure u naš šanac, da se borci dočepaju za guše i da svi koliko nas je u šancu izginemo u ovom strašnom pokolju.

Ali major Sava Grujić odgovori ga od toga, veleći da, koliko on zna, mina još nije ni totova, a ako je gotova onda će za nju znati narednici koji su u šancu.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

XXXVIII Od detinjstva, od jedva-sećanja, U vremenu nevina golublja, Imao sam, uz koje prianja’, — Tad ne znadoh koliko ih ljublja’.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

To je ono mučno i teško stanje neizvesnosti, šta li će nam doneti sutrašnji dan. Ja se već i ne sećam više u koliko sam sve borbi dosad učestvovao.

— Pazite dobro! — rekao sam im. — Rastojanje da bude koliko da se dodirnete raširenim rukama. A sada, u strelce! Masa se rasturi uz kloparanje fišeklija i zveckanje ašovčića.

— I mi smo toga dana ostali u svojim rovovima — reče Predrag. — Bilo je doduše neko malo pomeranje, koliko da se izravnjamo. Ali tukla nas bugarska artiljerija s boka, tamo negde od Starkovog Groba.

A ovi su preko telefona sigurno zakukali, te oko podne prestadoše sa gađanjem. Koliko sam mogao videti kroz puškarnicu, ceo plato bio je pokriven leševima naših i bugarskih vojnika. Da vas muka spopadne.

Ogromna planina. Slušajte: mora zbilja da se oda priznanje i tim Drincima. A počeli su iz ravnice. Koliko su morali vrhova preći da bi se podvukli pod sam vrh Kajmakčalana. Kapetan Radojčić ga prekide: — Eto, vidite.

Ali se čudim kako se onaj jedan upleo kao da su ga uvijali žicom. — A koliko je bila udaljena ta žica od vas? — pita Mišić. Čujem gde neko levo od mene šapuće: — E, dosadan ovaj čovek...

Paljba je postajala sve življa... Mišić se opet umeša: — Zar je toliko važna bila ta Siva Stena? — Isto toliko koliko i sam vrh Kajmakčalana. Ona zajedno sa vrhom čini dvoglavu aždaju.

— Ja, bogati. Ljudski život tamo ništa ne znači — upade poručnik Mišić. — Na frontu se to i ne oseća mnogo, koliko ovde u Solunu.

— Na frontu se to i ne oseća mnogo, koliko ovde u Solunu. Kad pomisli čovek da smo svi mi, koliko nas ovde ima, bili žrtvovani, dok je ovde varijete, pun lepih ženskih... — Ništa to nije. Da vidite sad šta je bilo.

Jednome vojniku iz vrata kulja krv. Prilegoh uz njega. Ne smem da se maknem, da ne bih odao znake života. Koliko vidim, nema metra gde ne leži mrtav ili ranjen vojnik. Moji bolovi su sve jači. Došlo mi je da zakukam... do neba.

A sad, kako je onaj trećepozivac zaplašio Boga, ko zna koliko ćemo još ratovati. — Kakav trećepozivac? — zapitao sam ga. — Ne znate?...

Jedva smo se razmrsili i svaki pronašao svoju jedinicu. Na položaju je bilo sijaset mrtvih Bugara. Ali je čudnovato koliko ti ljudi malo polažu na svoje pale drugove. Sećam se jednoga primera.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

kao da je, pažnje dostojne pa i znatne, nikako nije ni bilo; kao da i sama zasenjujuća pojava Branka Radičevića, koliko začetak nečega bitno novoga, nije istovremeno, a bar u toliko isto odsudnom stepenu i opsegu, takođe i završni

i radost, jer takav primer i podstrek, i da ovakav prikaz neprekinutog pesničkog razvoja uokviri u celinu jedne slike, koliko je to sa našim mršavim današnjim znanjem o njemu uopšte moguće; ne dopušta dakle ova knjiga da poplava našeg nemara sasvim

Ali, odakle je zapravo pošao, i sa kakvim književnim nasleđem i opterećenjem, i sa koliko potrebe, svesti i snage da ih se bilo delimično bilo sasvim oslobodi — pitanje je već manje jasno a odgovori na njega

prateći u tolikoj meri konkretne poetske sudbine u njoj radi njih samih (sveta ih je nekoliko koje to odista zaslužuju), koliko opšti duh kojim su se oplođavale njihove ma i čedne umetničke egzistencije; tragajući pre za njihovim obično do kraja

izraženog i neiživljenog, kao ponornica ćudljivog, a uza sve još i kao nekako stidljivog podražavanja narodnoj pesmi, — koliko u važnoj okolnosti da se sva naša poezija toga vremena — sa izuzetnim slučajem sasvim izuzetnoga Njegoša — začela,

uvek, nešto malo oskudnog i sumnjivog zavičaja, pri prvom buđenju sebičnih nacionalističkih romantizama taman onolišno koliko i u mnogo uzdržljivije doba kozmopolitske prosvećenosti.

predbrankovskog vremena u pravcu narodnog, kao što će se videti i u kolikoj meri i obimu je taj prodor bio uslovljen, a koliko nezavisan od Vukove intervencije (jer naravno da je i toga bilo).

Ja sam se trudio da svoj glavni zadatak — izbor tekstova za ovu Antologiju — obavim koliko god je moguće bolje, tj. uz najobimnije moguću informisanost, sa nastojanjem, da koliko god je to čoveku izvodljivo,

uz najobimnije moguću informisanost, sa nastojanjem, da koliko god je to čoveku izvodljivo, pazim da u Antologiji ne ostane ni najmanjeg traga neke moje kapricioznosti ili moguće

Stoga pesme, koliko god se to inače nije slagalo sa mojim teorijskim uverenjem, nisam mogao ni smeo odabirati isključivo po kriteriju

stalo da vreme koje obuhvata ova Antologija sine i lepotom i obiljem raznovrsnosti i harmoničnog unutrašnjeg sklada — koliko god je to uopšte moguće.

Ubojim se da ne spazi da joj se [ja] divim (Ne bih ju rad uvrediti, koliko što živim!) — Pouzmaknem. Odolim se, premda serce žalko Sovjetuje da postojim još i jošte malko.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

LEONARDO: A da bi mogla javno priznati Koliko hrabrost ovog naroda U naklonosti ceni golemoj, — Republika mu šalje štamparu Što je u dužda Đurđe zaiskô.

Posle i društvo!... Sve avetinje!... Šta će mi to?... Sve ih rasteraj! Jednog pauka mo’š mi ostavit, Koliko samo da me posluša — On će mi vesti tanku košulju, A ja ću njega svako predveče Učit molitvi...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Ustade, priđe baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu: — Dobro se ti, Jabo, narucaj. Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi Moj Jabo — samo šjutra!

— A samo da ti je znati kakva ljuta zima more biti 'vođe, na planini. — Zima, veliš? — Da, zima, zima! Koliko li je samo svijeta pomela mećava na 'voj planini! Vidio si, valjada, one grobove iznad mog šjenokosa...

Zemljo moja, majko moja... — zagrcnu se. — Zemljo moja, majko moja, koliko li sam znoja, suzâ i krvi svoje na tebi prolio! Koliko li sam jada i čemera na tebi vidio!...

— zagrcnu se. — Zemljo moja, majko moja, koliko li sam znoja, suzâ i krvi svoje na tebi prolio! Koliko li sam jada i čemera na tebi vidio!... Stole moj, moja slatka dušo! Stole moj, grdna rano moja!...

On se selu od svoje strane oduživô kako je i koliko je mogô. Kazivô nam je kad je koji svetac; kad se smije, Boga moleći, raditi, a kad ne smije.

— Da je ovo otrov, nalio bi' Mu i deset vildžana, ane jedan — nek crkne pašče!. . . Da je te bi znati, koliko je mene njegov đed, pa otac, pa svi njegovi mučili, oblagivali, panjkali i kod turskog suda, i kod ovog švapskog suda, i

Na li-de, Mićane, jednu čašu, pa dodaj 'vamo. Ja ću nju gradijerati. Dok okusim, znam koliko je gradi. Mićan mu dodade punu čašu. — Znaš što je, Mićane, ako još samo kap... Znaš što je kap?

— jauknu Partenija. — Ja mislio 'nako malo... a on sad počô ozbilja. Da budale, Bože moj!... Goni, Mićane! Poćerasmo koliko igda mogosmo. Mi na vr' gaja, a on na okuku; on na vr' gaja, a mi u luke; on u luke, a mi pod Bradarinu kuću.

Mene obuze nekakav silan merak, oči mi, usplamćeše kô dvije žive žeravice, pa podvrisnu koliko me grlo donosi: — Stoj! Budi mene miran, Asan-beže Čeko, bulešiku ti tvoju!

Sretosmo se. On sâm, ja sâm. Ja podvrisnu' koliko me grlo donosi: — Stoj! Budi mene miran, kurvo kučko, Asan-beže Čeko!

! (Krsti se začuđeno i hoda po sobi.) Žena oženita! Ama, zar se u vašoj zemlji žene žene? Sudac (dugo razmišlja): Koliko je stara ta tvoja žena? David: Pa ima jedno trideset godina s jedne strane, a... Pisarčić: No, mlada je još.

“ Sudac: A što je nisi vjenčao? David: Ište pop mlogo za vjenčanje. Sudac: Koliko? David: Ište, bolan, četrdeset vorinti, a sva ona moja krezubača u temelj ne valja pet vorinti!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio. JEROTIJE: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu. ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma. JEROTIJE: Moram!

Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš sa cimetom. Eto, došlo od jutros puno pisama: iz ministarstva, iz okruga, iz opštine.

Daj ovamo tu depešu! (Stavlja je na dlan i uznosi kao da bi hteo da joj odmeri težinu.) Šta misliš ti, gospodine Vićo, koliko je teška ova depeša? VIĆA: Bome! JEROTIJE: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi.

Naslone oni praktikanti uši na vrata, pa svaku šifru cela varoš odmah sazna. I koliko sam ih odučavao od toga pa, badava, ne pomaže ništa.

JEROTIJE (ne sluša je, već razmišlja za svoj račun): Treba poslati pandure u srez. Koliko imamo konjanika pandura? (Broji na prste.) MARICA: Ja sam čekala sve dosad da vi tu svoju dužnost ispunite.

” JEROTIJE (za vreme čitanja posmatrao ih je važno): Jeste li čuli, gospodo? Uviđate li koliko je ovo važna stvar? Na nama je da spasemo državu; u nas, u ovome času, gleda i država i dinastija! (Opšta tišina.

ALEKSA: Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti više, al' više od šest nije bilo.

ŽIKA: Pa što ga potežeš kao da ti je rođeni ujak?! Zakon nije napisan za tebe, nego za mene da znam koliko da ti odrežem. Je l' razumeš! MILADIN: Razumem! Al' velim... ŽIKA: Je l' imaš ti kantar u dućanu?

Zapiši mu tako, gospodine Milisave, kako se ono kaže, pa ćemo videti već. (Đoki.) A koliko ti je godina? BOKA: Dvadeset i šest. VIĆA: Piši! Jesi li bio koji put osuđivan?... BOKA: Nisam.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Od dramatične kosovske večere, načinjene koliko po uzoru na Hristovu večeru toliko i po ugledu na običajni ritual slavske svečanosti, u srpskom narodu posvećene

Pri tom je vrednost pesme koliko u pohvali njegovoj hrabroj izdržljivosti toliko i njegovoj dubokoj ljudskoj muževnoj slabosti prema ženskoj lepoti.

"). U tom smislu se Karadžić i poduhvatio stilizacije priča. Koliko je to bilo teško, požalio se još u Rječniku. KNjIŽEVNOST 18. I 19.

Bio je to srećan sticaj okolnosti, jer su tada nove književne ideje dolazile iz Pariza. Za dve decenije - koliko je moderna najviše trajala - umetnički uspon književnosti bio je veći no ikada ranije.

zborniku Pripovetke (1924) oseća sigurnost u jeziku i uravnoteženost u komponovanju, koje isto toliko duguju prošlosti koliko je i uvode u moderna vremena. Njegov bogat pripovedački opus raznolik je i tematski i morfološki.

Pa ipak, obnova tradicionalne književnosti nije njihova zasluga, jer ona 30-ih godina nije toliko obnavljana koliko je, nakon gašenja avangardnih pokreta, njeno prisustvo postalo uočljivije.

trećeg i najdužeg perioda, koji obuhvata savremena književnost, označio je isto toliko kraj jednog rata koliko i promena društvenog sistema. Drugi svetski rat podjednako je bio razoran za srpski narod kao i Prvi.

Raičkovićeva transpozicija pesničkog doživljaja u prirodu i pejzaž izgleda nam stara koliko i sama lirika. Ali je on ipak moderan pesnik, koji u sasvim ljupke slike iz prirode unosi nešto od egzistencijalne

Nešto mlađi Aleksandar Tišma (1924) nije toliko sklon kontemplaciji koliko suzdržanoj, čak hladnoj deskripciji u pripovetkama i romanima.

Od svih poratnih pisaca niko nije pripovedač u užem značenju koliko Antonije Isaković (1923). Tek je on u pripoveci s ratnom tematikom dao nešto zaista novo.

Očima takvih likova viđen je koliko neobičan toliko i čaroban svet u romanu Crveni petao leti prema nebu (1959), koji je - kao i neki drugi Bulatovićevi

zapaža, kao pojava koja uzima sve većeg maha, to je zaokupljenost pisaca isto toliko svojim zanatom, ako ne i više, koliko i predmetom opisivanja: ista tematika podvrgava se različitim postupcima pripovedanja, da bi se onda isti postupci

Nastasijević, Momčilo - PESME

O, trikrat suva bi listala grana, trikrat bi oko trulog panja namotalo leta, koliko vinu i njoj. I samo i samo smežurava ruka o dojku. Ne guknu, sejo, novorođenče na njoj.

O, da je po volji samo grešnih nas, ni sebe samog, građani, ne bih ja! Znam od kojih sam, i ko, i koliko mogu, i šta, ushtednete li vi, i Bog!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

u kojima je, istina, bilo najbolje vino, ali nikad ne napunjene do vrha, da se preliva, već čiste, sa po dva prsta koliko treba prazne; po čistom uokvirenom jelu u sahanima, a ne da su ubrljani, presipani... Tako i po samim sobama, odajama.

tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već tolikog ima, i opet mora za svašta da je pita. Koliko brašna, masla, sira da uzme; koje će jelo da gotovi?

kada ona, baba Stana, za neku kaže ne samo da je dobra nego i pristane da joj dođe u kuću i bude snaha, onda se znalo koliko to znači.

bi mati, Mladen polegali, ugasili sveću, otac bi još tamo kod babe ostajao brojeći pare i dajući joj računa šta je, koliko i od koga pazario, kupio... Mladen kroza san čuo bi kako otuda kroz kujnu dopire očev glas. Pun, kratak i ponizan.

ona još ne legala, ostajala da u sopčetu sedi, računa, vodi brigu o svemu, o sutrašnjici: koje će se jelo gotoviti, koliko još može taj i taj ćup masti, vreća brašna, sir ili meso do te i te nedelje dotrajati, dok ne dođe drugo i dok se još

Ne toliko da mater i njih teše, koliko da pomažu pri gotovljenju jela, spremanju za na groblje. Njihne postelje oko Mladena nazirale su se, belile prazne, sa

Da on, još dete, usled toga plača još više se ne uplaši, ne ražali za ocem, i tamo u dućanu, radnji, ne pomete se. I koliko je puta Mladen viđao noću kako u onom njenom sopčetu sedi obučena na prostrtoj postelji. Bez sveće, bez ikakva znaka.

Cene svačemu već je znao. Već je u mislima uvek mogao da oceni i proceni ne samo koliko i od koga espapa ima nego i ceo dućan i magaza koliko otprilike vrede i koliko se za to u svako doba može dobiti

Već je u mislima uvek mogao da oceni i proceni ne samo koliko i od koga espapa ima nego i ceo dućan i magaza koliko otprilike vrede i koliko se za to u svako doba može dobiti novaca. Čak u tome osećao se lakši, srećniji.

uvek mogao da oceni i proceni ne samo koliko i od koga espapa ima nego i ceo dućan i magaza koliko otprilike vrede i koliko se za to u svako doba može dobiti novaca. Čak u tome osećao se lakši, srećniji.

A sada, moralo se ono što je najnužnije. Da se ne oseti nemanje, sirotinja, a opet koliko treba, koliko je dovoljno. Jer, ko zna sada kako će on, Mladen, tamo, u dućanu?

A sada, moralo se ono što je najnužnije. Da se ne oseti nemanje, sirotinja, a opet koliko treba, koliko je dovoljno. Jer, ko zna sada kako će on, Mladen, tamo, u dućanu?

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

, izlečiće se ma kako da je i ma koliko da je dugo bolestan (SE3, 19, 390). B. se vrlo rado upotrebljuje pri magičnom »otvaranju« bolesnika (SEZ, 14, 296; 19,

prim. malo docnije). Vuk spominje običaj, kad se j. kome svom šalje, da se malo zagrize, koliko da se poznaju zubi (primedba uz Pjesme, 1, 386. Upor. i Grimm, Kl. Schr. ‹2, 177 id›).

, kao simpatetično drvo, sadi i neguje uz devojku (BV, 11, 1896, 373), koliko iz činjenice da se ona sadi pored grobova (narodna pesma, BV, 10, 217).

ga ukopaju, krišom i od kopača, u ovaj odžak i to se smatra za prenošenje tuđih plodova na svoju njivu (SEZ, 19, 362). Koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko dinara biće skuplji od prošle godine (Karadžić, 3, 1901, 136, Smederevo).

žetva (SEZ, 19, 396). Kad porodilja šalje vodu svešteniku za molitvu, koliko godina želi da ne rađa, neka u nju metne toliko zrna k. (SEZ, 14, 100). KUKUTA Schіerling (conіum maculatum).

Zanimljivo je da je u blizini lipničke l. bio manastir, i da je tome manastiru po klonio aga zemlje »koliko je hvatao lipin hlad« (a to je, s obzirom na dužinu senke pri zalasku i izlasku sunca, bilo dosta, BV, 6, 217). O l.

, 223). Ako ovcu iskasapi vuk, treba je nakaditi nad l., i ozdraviće, ma koliko da je iskasapljena (samo da joj grkljan nije prerezan, ZNŽOJS, 6, 124). LjUBIČICA Veіlchen (vіola odorata).

U narodnoj medicini m. se upotrebljuje kao purgativ, ali i to retko, jer se boje njenog otrova (GZM, 12, 1900, 151). Koliko je, međutim, jako uverenje u njenu spasonosnu snagu, vidi se i iz verovanja da od ujeda zelembaća, od čega inače ne

Devojka koja želi puno prosilaca, seje na Badnji dan proso oko plota i tri puta kaže: »Koliko ovde prosa i proštaca, onoliko me prosilo prosilaca« [etimološka magija!]. Zatim ode šljivi, pospe oko nje p.

, i ona počne goreti; Bogorodici bi žao, siđe s neba, uhvati šakom za klas, i ugasi vatru: i klas ostane onoliki koliko je Bogorodica uhvatila (іbіdem. Za slične skaske, gde ponekad takođe Bogorodica interveniše, upor.

Pred setvu potrebna je molitva. Nu očita ili sveštenik (SEZ, 40, 331), ili sam domaćin (prekrsti se i kaže: »Koliko zrna, toliko vreća«, SEZ, 19, 361). Toga dana obavezan je ponegde i post (SEZ, 40, 331).

l. koliko ostaje živih članova u kući« (GEM, 1962, 178). Kako u ranije tako i u kasnije objavljenim varovanjima b. l. je (v.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— prevrne gazda govorom. — Hoćeš jš ih otkupiti? —Nemam čime, gospodaru, do jeseni, a na jesen uzmi koliko znaš. — Pa, oslobodivši se, veli: — De, dobri gospodaru, povrati mi ih da ne skapavaju od gladi!

Rade je uradio ono što i drugi rade od pamtivjeka; njegov otac i on ženili su se onako, i nije kriv Rade koliko pop misli.

—Prevario si se! —Ništa zato, bolan. I javi se Vasi: —Nemoj zaboraviti Ilije, daj mu koliko hoće! —A što ćeš ti, Vojkane? —Što i drugi ljudi, gospodaru. —Eno ti Vase.

—Imam, gospodaru, žita u kući. —Čekaj, budalo! Uzmi kukuruz, pa ga u čaršiji prodaj , — eto para ..... A koliko trebaš? —Tridesetak talijera...

Dok gazda razmišlja, Petru bježe oči na željeznu kasu „vertajmovaču”: kako je visoka, čvrsta! Koliko talijera moglo bi u nju stati?

” . —Dakle, što si odlučio dati im? — upita pisar. —Koliko pitate? — obrati se Petar k njima. —Koliko je pravo! — odgovoriše svi troje u jedan glas.

” . —Dakle, što si odlučio dati im? — upita pisar. —Koliko pitate? — obrati se Petar k njima. —Koliko je pravo! — odgovoriše svi troje u jedan glas.

Biće i za to vremena.. . — pa, k'o smisli se: —'Ajde—de, stavimo da bih prodao: koliko bi dao? —A što pitaš? —Dvije hiljade talijera... i to je darovano . . —Čudo! — reče Ilija i sneveseli se.

—Za koliko si pogodio? —Petnaest stotina talijera . —Biće...ali i vrijedi... —Vrijedi, po našu seljačku..... Mi ne računamo naš

i drugo on nabrajaše.. . A ne samo koliko ti ploda dade!...A mi računamo: daće mi, stavimo, oranica pedeset kvarata kukuruza; eto, to je, mislimo, čisto, kao da

Pa, ako se ti ne pobrineš za kuću, ko će drugi? A koliko ti je godina? —Pasem dvadeset i četvrtu. —Eto, punoljetan si!...

Radu prvo proljeće iza očeve smrti ponese nadom. Obilazeći svoja polja, premišlja i računa koliko će koristi imati, i što prodati i uštedeti, da gazdajovina čast dade.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Makarije Ovo ne sluti na dobro. Poznajem Lauša i znam koliko nas skupo može koštati to što Dorotej nije otišao kod njega.

Ovaj čestiti starčić ispeo se gore, k nama, da bi pokazao koliko mu je stalo da sačuva prijateljstvo između naše kuće i manastira. Lauš je bio surov, čak i više nego što sam očekivala.

Tek tada smo shvatili koliko je Lauš morao biti nesrećan. Imati kraj sebe u postelji tu ravnodušnu lutku, tako nedodirivu i odsutnu, bilo je gore

Sa svih strana pristizale su povorke, dolazio je cvet plemstva da uveliča kraljevu svadbu. Koliko je moje iznenađenje bilo kad sam ugledala mladoženju i mladu pred oltarom dok je arhiepiskop vršio obred venčanja.

Ali kako Hristos reče svojim učenicima: „Zaista, kažem vam, ako budete imali vere koliko gorušičino zrno te reknete ovom brdu: „Pređi odavde onamo, preći će i ništa vam neće biti nemoguće“.

On me je odmerio jednim oštrim pogledom i okrenuo mi leđa tako da svi vide koliko me prezire. Zagomilao je kroz gužvu posmatrača pokušavajući da pobegne od mene.

Još koliko sutra otići ću dole na Moravu i pustiti da mi voda otopi korugu prljavštine sa tela. Izaći ću, ponovo čista i lepa, obuć

Zamrkne čovek u krevetu, ispunjen grozničavom nadom, a osvane kao bleda lešina iz koje je ishlapeo život. Još koliko sinoć onde se borio čovek protiv slatkog milozvučnog zova, hteo je da produži svoje znojenje, disanje, ropac, bol koji

Kad smo već do sada čekali, mogli smo pričekati još koji dan da se raskvašena zemlja koliko-toliko osuši, ali Lauš je naredio da se odmah ti monasi, silom, ako dobrovoljno ne pristanu, presele na Kulu, jer je

Janja! Bila je to žena koliko može da se vikne. Kirča je najteže od nas podnosio dugo vreme na Kuli, to vreme bez rata, šugavo, dosadno promicanje

Ne znam koliko istine u tome ima. Narod je sklon preterivanju, naročito kad se radi o omiljenim junacima. Dodaje tada istinitoj povesti

Ne znam o njemu ništa: ni kada se može pojaviti, ni s koliko ljudi, ni s kakvim oružjem. Gledam danas vojsku, svoju vojsku, s kojom ću morati da se suprotstavim Brzanu.

Ilić, Vojislav J. - PESME

To je, možda, izraz dubokoga bola? To su, možda, reči koje kletvom zvone? O, koliko snova, nadanja i muka Zariveno leži u kamenju tvome, Što ih sruši smrti oružana ruka U danima slave, u pomamu svome!

I suza mrači pogled moj, I duša moja strepi, I sav bih život dao svoj Za časak onaj lepi! Koliko puta pade noć, Koliko dana prođe, I još je silna ona moć, U snove što mi dođe!

I suza mrači pogled moj, I duša moja strepi, I sav bih život dao svoj Za časak onaj lepi! Koliko puta pade noć, Koliko dana prođe, I još je silna ona moć, U snove što mi dođe!

Ah, koliko siročadi nad mojim se grobom mole, Kojima je moja pesma ublažila teške bole! Ja sam vido suze njine i plakao s njima čest

“ „Ne, ne, oče! Blago tvoje U riznice pašće moje, Ako ovog časa ti Odgovora ne daš tri. Prvo, reci, oče sedi, Koliko ti vladar vredi, Kad na mojoj glavi sja Osvećena kruna ta?

Prvo, reci, oče sedi, Koliko ti vladar vredi, Kad na mojoj glavi sja Osvećena kruna ta? Drugo ćeš mi odmah reći, Za koliko mogu preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let? Treće, pazi što ti velim!

Car to reče, šale nije, Ako, sinko, ne dobije, Na pitanje želja zli' Odgovora moja tri. Prvo reče: - Oče sedi, Koliko ti vladar vredi, Kad na mojoj glavi sja, Osvećena kruna ta?

Drugo moram odmah reći, Za koliko može preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let? A treće mi strogo veli, Da odgovor odmah želi, Il' će sa mnom

Jesi l' spreman, hoćeš znati Odgovora mudrog dati? Il' inače, biće zlo, Ja uzimljem blago svo. Prvo reci, oče sedi, Koliko ti vladar vredi, Kad na mojoj glavi sja, Osvećena kruna ta?

Ai ko će to da zna, Da sam tako jevtin ja! No al' sad mi moraš reći; Za koliko mogu preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let?

U Lisinskog hrabrog pana Ima blaga kô u moru, Al' njegova kći Okeana Beše ukras celom dvoru. Koliko je Poljska duga Na četiri svoje strane, Od Njemena pa do Buga, Nije bilo takve pane.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Široka ćuprija premošćava reku. Prelazimo preko nje. Pri tom brojim svoje korake. Sto sedamdeset. Tačno toliko, koliko po planu Vavilona koji sam poneo sa sobom treba da bude.

- prvi put zaplovio morem i kada mi je kršovita obala strimonskog zaliva iščezla iz vidika, upalo mi je odmah u oči koliko se mali deo mora vidi na otvorenoj pučini njegovoj; taj deo ličio je na plavi okrugli štit, ukrašen našom lađicom u

Glas stražara sa vrha naše katarke daje mi neočekivani odgovor na moje pitanje. On viče, koliko ga grlo nosi: „Faros! Faros!“ - To što vidimo nije zvezda nego slavna svetiljka Aleksandrije.

Odiseje „U moru šumnom veoma imade ostrvo neko Baš pred Egiptom samim, a Faros zovu ga ljudi, Tako daleko od Nila, koliko za dan preplovi Prostrana lađa, kad za njom zuji i duva vetar; Ima i zgodna luka, iz koje potiskuju plovci Širokih

u Sijenskom bunaru, ono će se odavde videti nešto južnije od zenita aleksandriskog, u koji se ono nikada i ne penje. Koliko će onda biti otstojanje Sunca od toga zenita?

Ovaj je tačno toliko puta veći od dužine od 5000 stadijuma koliko je puta puni ugao veći od onoga ugla koji ću da izmerim.

“ Na prstima koji su drhtali, računao je on koliko ga dana još rastavljaju od onoga dana kada će on izvršiti jedno od najslavnijih naučnih dela svih vremena.

bio malo začuđen kada sam ispod toga grba pročitao naslov Ministarstvo vera, sa kojim u životu nisam imao posla; a tek koliko je bilo moje iznenađenje kada sam u pismu pročitao da me gospodin Ministar poziva na vrlo hitan i važan razgovor.

Ove dve godine, koliko god su bliske po svojoj dužini, sasvim su različite po svojoj prirodi. Siderične godine kazuju obilaženje Zemlje oko

Tropskim godinama broje se godišnja doba naše Zemlje, koja svršavaju svoj red od ravnodnevice do ravnodnevice. Koliko je puta Sunce prošlo kroz proletnju ravnodnevicu, toliko je proleća granulo.

Time je zadocnjavanje egipatskog kalendara uklonjeno i on je doveden u sklad sa prirodom bar toliko koliko su to zahtevala njihova iskustva.

I oni su se svi redom zvali Ptolemeji, ali u koliko je njihov redni broj bio veći, u toliko je njihova vladalačka sposobnost bivala sve manja.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Pogle tamo koliko ih – Svaki mrvu vuče, Jedan drugom s puta svrće, Niko se ne tuče. Ta radnja je mravu mila Pa ma kako teška bila, Lenjo

Stanković, Borisav - TAŠANA

STANA Niko, snaške. TAŠANA Ni otac? STANA A, on? Bio je, ali sa hadži-Ristom. Zajedno dođoše i pregledaše koliko su čivčije kukuruza doneli, i onda odoše. Valjada će opet da se vrate. Naročito hadži Rista.

Zna se to. Čak se zna kakvu će kafu, koju rakiju, i od nje koliko čaša popiti. Eno ja sam (pokazuje na dvorište, kujnu) već to sve spremila. I kad znaš, onda?

Pravo je imao moj pokojni mladi gazda što, mesto tolikih hadžijskih i gazdinskih kćeri, tebe uzeo. Koliko puta, kad stanu da mu govore i ne daju da uzme tebe, on, ako je toga dana još i tebe video gdegod, na kakvoj kapiji,

HADžI RISTA Da idem. Sutra, posle službe, opet ću navratiti da vidim decu. Tebe, a i te čivčije. Da vidim koliko će berićet doneti, kako donose, kako zbiraju i slažu u ambarove.

Pa koliko puta joj govorim: neka i iz same kuće izađe, neka se prošeta, razonodi. Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na

I što si mi sinoć onakvu vodu spremila za kupanje? Nije bila toliko vrela, koliko nekako čudna. Da nisi u nju kakve mirise, trave metala? STANA (tajanstveno, zadovoljno): Nisam de, nisam...

MIRON A ne, ne. HADžI RISTA (Tašani): Da znaš, kćeri, koliko nas je deda zbog tebe rezilio i to još kako. (Mironu): Oh, dedo, i sad kada se setim onoga tvoga: da, kad sam ti ruku

— Tako! Hoćemo da živimo, kako nećemo da živimo? Evo ja, star sam, pa koliko puta dobro, slatko jedem, pa i pijem. I to, po nekada više pijem nego što treba, pa onda, Boga mi, i zapevam.

Ali zapevam. Sunca mi, zapevam. I zašto da ne? Veru svoju čuvam i držim a ovamo kuća mi puna, ambari puni, a opet, koliko mi je ruka dostizala, bedno i nevoljno sam pomagao i pomažem.

I onda, zašto da ne zapevam, kad vidim kako po sobama moja deca, snaje, unuci, slatko mirno spavaju. Sve je to, koliko je Bog dao, zbrinuto, pa posle mene, ako hoće da rade, ne mora na tuđi prag da idu, tuđi hleb da jedu.

(kleči ispred njih doterujući im odela): Pa, gde ste mi bili? Kod babe? Kako ona? Koliko se radovala kada vas je videla i čime vas je dočekala, poslužila?

Kako ona? Koliko se radovala kada vas je videla i čime vas je dočekala, poslužila? (Vadi im iz nedara cveće): Pogle, koliko vam je cveća nadavala. Zbog vas sigurno celu baštu obrala!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

i učini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odlučno, i nekako elegantno, rinu makaze u materiju. Koliko što blesnuše, bez jednog škripa ispadoše makaze iz platna. Još dva tri puta tako, i pojavi se fini model pantalona.

” Odvede Srećka jednog dana na nauk kod svirača, ugovori koliko će plaćati i kupi ćemane. Srećko nije daleko doterao sa sviranjem, ali je jedne večeri zbilja kupio bakaruše.

Nije pio, nije trpeo pijane, nije se nametao, uzimao kao nagradu koliko mu ko dade. Postade popularan, i čak voljen. Tražili su ga ljudi kao nekog vidara, ispovedali mu se kao svešteniku.

Sedeo je u zatvoru zato što je ranio čoveka; a zbog drskog ponašanja na sudu odležao je povišenu kaznu. Devojkama je koliko pevao toliko i pucao pod prozorima, i onda bežao od straže smejući se grohotom.

Ubica je priznao zločin, kazao je da je drugog vrebao, i plakao je dok je govorio koliko žali Stanoja. U mraku jesenje noći nije dobro raspoznao čoveka. Seku je najbolje tešio Srećko.

Adrese dece svoje samo je otprilike mogao dati. Kuća da se proda, novac podeli unucima. Advokat zapita koliko je unuka, a stari odgovori da ne zna. „Budim je daleko, Rumunija daleko.

U tasove spušta dobru paru. Prosjacima pred crkvom, koliko ih god ima, udeli. Naravno, skreše oštru reč kome treba, ali udeli. Bože prosti, tako je i s popovima radila.

„Da date opraviti one ripide! Zar je proti svejedno što nosate po crkvi one motke! Ja ću platiti, koliko bude.” — Da, da, oštra, oštra i pred crkvom, i kad dođe iz crkve.

Nola poče slatko da se smeje. — Vide li, koliko se Todor prepao kad ču da hoću đavolu komad da otmem. — I Nola uze da govori načinom i naglaskom verenika njena.

Savi. Time se ponosio. — To mi vredi, što rekao Joksim, koliko papirnoj ikoni srebrn okov. Pominjući lepe društvene osobine gos-Tošine, i bezazlenost njegovih uživanja, ljudi su pola u

Gos-Toša, kako već jeste kod jednostavnih ljudi, uživao je ne toliko u onom što se sprema da uradi, koliko u slici toga i dejstvu od toga na sugrađane. To je uostalom prokleto opštečovečanska crta: da se vidi da ima.

sprema poćerci: neka zgrčena i uznemirenih očiju; druga razlivena i zabezeknuta; treća skoro pobožna od respekta. Koliko je fantazija imao taj gos-Toša da u stvarnosti vidi ono što rečma nikada ne bi umeo opisati!

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

No pitanje je (upravo ja sam sam sebi pre dva meseca ovo predložio) šta ću da pišem, da opet koliko-toliko zevanje ne prouzrokujem?

— »A kako drugi znadu i prizivaju ji u pomoć?« Ima ljudi koji glede da su u svačem od drugi odličniji. Koliko ji pašte se doznati koliko zrna kukuruza na mesec cela Evropa troši, a svoju njivu napuštaju, te se miševi legu.

« Ima ljudi koji glede da su u svačem od drugi odličniji. Koliko ji pašte se doznati koliko zrna kukuruza na mesec cela Evropa troši, a svoju njivu napuštaju, te se miševi legu.

Glede kakvi duhovi po atmosferi prebivaju, a ne poznaju travu koja im uvek u oči pada. Znadu koliko je familija veliki i mali i srednji bogova kod Grka i Rimljana bilo, a ne poznaju sredstva koja bi njiovo i njiovi bližnji

Pripovedite nam najpre tko je on i otkuda je, je l’ od velike familije, koliko mu otac ostavio novaca, kakvog je stasa, oće li se moći oženiti i proče; to mi napred znati moramo ako mislite da

Može biti da ja grešim što detinska našeg Romana dela mojim čitateljma predstavljam ali koliko puta sovršeni ljudi koješta čine koje se samo deci pristoji, štaviše, koliko puta danas svoju decu oštro kazne što su

dela mojim čitateljma predstavljam ali koliko puta sovršeni ljudi koješta čine koje se samo deci pristoji, štaviše, koliko puta danas svoju decu oštro kazne što su juče sami triput crnje i gore činili?

Od mene zavisi careve i kraljeve praviti, njima koliko oću zemlje davati, s njiovom sudbinom vladati i, kad mi je volja, u propast ji baciti.

Jeste l’ kod prilj-Rabenera vidili koliku silu lepe aljine imadu? Znajte vi, na primer, koliko zvezda s istočne, koliko s zapadne strane zemlje ima; znajte o ljubovi bolje nego Ovidije govoriti, i utrkujte se s

Jeste l’ kod prilj-Rabenera vidili koliku silu lepe aljine imadu? Znajte vi, na primer, koliko zvezda s istočne, koliko s zapadne strane zemlje ima; znajte o ljubovi bolje nego Ovidije govoriti, i utrkujte se s Platonom koliko oćete, praveći

s istočne, koliko s zapadne strane zemlje ima; znajte o ljubovi bolje nego Ovidije govoriti, i utrkujte se s Platonom koliko oćete, praveći Republike; no otidite s ovakovim aljinama ne frajli, jer ona vas ne bi ni pustila kod sebe, nego kod

O Kratesu neću da mi primer navodite; jedna je Hiparhija bila na svetu. Naprotiv, koliko su se oženili samo zbog toga što su lep frak i lepe pantalone imali.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

ona stagnacija u kompozitorovoj aktivnosti, posle koje je komponovao liturgiju, i to ne toliko iz osećanja pobožnosti koliko što je sudijama vrhovnoga suda, prilikom brakorazvodne parnice, dao reč da će komponovati novu liturgiju ako spor U

To mora biti jedno naročito zadovoljstvo za mrtvaca koji bi uspeo da zavede okolinu da ga pod tuđim imenom sahrani. I koliko i kakvih sve zanimljivih komplikacija može tu nastati!

— Pa, kad budete umirali, možemo vam uštrcati malo kanfora, te da vam produžimo život za jedno sedam dana, koliko ste izgubili pri rođenju.

ja sam se na njima uverio da nauka o poznavanju čoveka nije tačna, jer ja nikad nisam uspeo da imam trideset i dva zuba, koliko ta nauka propisuje, sve dok nisam platio zubnome lekaru dve hiljade dinara.

“ Vi mu, razume se, učtivo i, koliko je moguće slađe, odgovorite: „Au, kako su lepe pipe!“ i time mislite završili ste razgovor sa njim, te možete nastaviti

gospa; ali će to isto učiniti i njena gospođa mama, koja svakojako želi da izazove od vas bar ovu frazu: „O gospođo, koliko je mladih koje bi vam mogle pozavideti!

No, razume se, to nije jedini moj podvig kojim sam zaradio batine. Bilo ih je još vrlo mnogo. Koliko sam puta, na primer, nove novcate očeve cipele vezao kanapom za ušicu, napunio vodom i vukao kao kolica.

No tragedija čovečanstva ne leži toliko u njihovoj propasti koliko u tome: što su ti narodi propali, a suknje su ostale.

kad nam dođu gosti na večeru, da im preturim džepove zimskih kaputa i izmenim stvari koje nađem po džepovima. Koliko je puta gospodin sudija odneo kući kutiju sa puderom gospođe načelnikovice, a gospođa Stana udovica futrolu od

“ i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke. Svi, koliko god nas je bilo, hteli smo da budemo ministri — što uostalom nije samo dečja slabost — i onda, razume se, pošto nismo

I dok je gospodin prota držao zdravicu — a znajući koliko je on uvek opširan — izvukao sam se ja iz kreveta, uvukao se neopažen u kujnu I zamazao šakama sve šare i ukrase na

u usta, uzme ti pet dinara; pipne te za ruku, uzme ti deset dinara, i to gleda na sat da ne bi duže držao ruku no koliko treba za deset dinara; ako ti nasloni uvo na leđa, uzme ti petnaest dinara; a ako napiše dve-tri reči, koje niko pod

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih? — okrete se potpukovniku: — Javljvaju iz šeste da je izginula posluga trećeg topa, a potporučnik Vojin ranjen

Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor. — Šta ćemo sad? — Ima li koji drugi put? — Koliko ima pušaka u bateriji? — Svega šest. Dve pokvarene. — Auh!... Gospoda mu milog! — Čekajte! — upade komandir.

Kroz tišinu nečujno odmiče zanemela baterija. Zvecne poneka alka, zastenje kara, ili top, tek koliko da prhne preko naših glava neka zastrašena ptica. Posle one današnje grmljavine topova, svuda vlada nema pustoš.

— Znate šta? — izjavi odlučno poručnik Kosta. — Dozvolite mi da odaberem četiri vojnika,. koliko svega pušaka imamo, pa da udarim ja na onaj eskadron. — More, ostavi — dobaci komandir.

Šumadija je porobljena. Na stanici su stajale kompozicije pune odela, hrane, duvana. Dozvoljeno je vojnicima da uzimaju koliko mogu, a i narod je pušten da razvlači, jer Nemci tek što nisu stigli.

Tada zastade neodlučan... Ruka mu je drhtala, kao da okleva. Onda progovori: — Koliko ste imali šećera? — O tome vodi računa ti, a neću ja... Najzad otvori, i u kasi zablista pun čanak srebrnih dinara.

Misliš da su se rasprštali... Bože sačuvaj!... Samo koliko da se sklone od oka, pa se najednom sakupiše, ama kao da im neko zasvira zbor. Sabiše se kao ovce u gomilu.

Treba na svaki način zaustaviti nadiranje Bugara. I viša komanda se odlučila na poslednji korak, koliko očajan, toliko i drzak...

Prvo uđe Đuro. Ukaza se prostrana soba, polumračna, jer je ovu sobu osvetljavao mali prozor četvrtastog oblika, koliko da čovek promoli glavu i da ga zakloni svojim ramenima. — Tungatjeta! — oslovi nekog Đuro.

Dokle se okom vidi. Dimovi od mnogobrojnih vatri se mešaju sa izmaglicom dana i kao teška magla pritiskuju zemlju. Koliko da se duša još više zamrači.

A posle, da i mi pešaci vidimo kako je to biti u pozadini — dira ga komandant bataljona. — Vodiš li koliko ljudi? — Pa, onoliko koliko nas je, dosta je. — Hajd zdravo! — Zdravo!

— Vodiš li koliko ljudi? — Pa, onoliko koliko nas je, dosta je. — Hajd zdravo! — Zdravo! Zakoračismo u planinu, snežnim stazama, preko nekih kamenitih prevoja,

Petrović, Rastko - PESME

Ptica zapeva na grani, Devojka zapeva u bašti. Doktor trbuh proseče, Izvadi bubreg bolesni: O koliko je veliki! I bi mu milo u duši što će i takvog imati u zbirci.

Mostovi, mostovi, za vas koliko je lomljeno stena, I koliko grbača svijeno, i koliko isplakano plena; Na svodove mostovi, koliko vam žudim, i koliko

Mostovi, mostovi, za vas koliko je lomljeno stena, I koliko grbača svijeno, i koliko isplakano plena; Na svodove mostovi, koliko vam žudim, i koliko uzbuđen I toliko sam uzbuđen!

Mostovi, mostovi, za vas koliko je lomljeno stena, I koliko grbača svijeno, i koliko isplakano plena; Na svodove mostovi, koliko vam žudim, i koliko uzbuđen I toliko sam uzbuđen! Dragano moje mladosti...

mostovi, za vas koliko je lomljeno stena, I koliko grbača svijeno, i koliko isplakano plena; Na svodove mostovi, koliko vam žudim, i koliko uzbuđen I toliko sam uzbuđen! Dragano moje mladosti...

koliko je lomljeno stena, I koliko grbača svijeno, i koliko isplakano plena; Na svodove mostovi, koliko vam žudim, i koliko uzbuđen I toliko sam uzbuđen! Dragano moje mladosti...

Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna, Isto je prezirna i srca ledna, Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova, Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira: Trbuh još pamti težinu i grč bogova, Ostatk

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova, Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira: Trbuh još pamti težinu i grč bogova, Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!

, neću izdvojiti košmare od jave! Nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo! O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo... Nikada!

Sve ovo govorim što bih hteo da pokažem koliko je taj svakodnevni susret seksova veličanstven, valjda najvažniji u životu, i strašan svojom pravilnošću i

Rastu sve više što su mi bliže, i najzad sam organski detalj samo u njima: ali koliko? Jedan trenutak! Manje: jedan milijarditi deo od trenutka; čim sam se našao u njima, već sam izašao ispred njih, u susret

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

U ponoć i u podne njihao se, pevušeći na vetru koji mu je donosio priče sa sve četiri strane sveta. Koliko je samo čuda na zemlji!

— kaže. — Idi i nađi ga, ili ćeš zauvek ostati nakaza kojoj samo glava raste! Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao? Sav je već bio u modricama kad se rastvori ulica, bljesnu livada, zašume potok.

Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao.

Mesec već tri puta nebo obišao, porasla mlada šuma, a dečak se od početka posla ne odmiče. Ko zna koliko će služba Majci Voda potrajati? Zamorio se Vedran, rastužio.

A kad se dan zabeli, otvori oči Vojnik do njega i viknu koliko ga grlo nosi: — Šta ćeš ti ovde, pope? — Nisam ja pop! — odseče Drvoseča.

Pobeže iz rova, praćen vojničkim vrelim psovkama, ali srećan što je i ovo lice privremeno. Ni sam ne zna koliko je tako bežao dok ne dođe do jedne slepe ulice, zavuče se iza žbuna, otvori vreću i zagleda se u nju: u vreći jedno

Ko zna koliko je tako išao, koliko planina i reka prešao. Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice

Ko zna koliko je tako išao, koliko planina i reka prešao. Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati.

Neka putuje, zar nije to sama htela? Putovala je Kapljica, putovala, ko zna koliko je putovala! Proletala su ispod nje brda sa snežnim kabanicama prebačenim preko leđa, šuštale stepske trave, vencima

Padao je i padao, ko zna koliko je padao! Najednom, Kapljica oseti kako joj obrazi postaju slani i kako je neko vuče u dubinu.

Srebrna i laka krete Kapljica ponovo ka pustinji. Ko zna koliko je išla? Jurili su je oblaci i nadletale ptice, užasavali vrhovi visokih planina, a putu nikad kraja.

Ko zna koliko je išla! Ko zna kada u more zaronila! Šljunak na obali ne govori o tome. No, kada se pred zoru utiša more pričaju ribari

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuću. Koliko se puta otac noću dizao, išao s pandurima. A tamo, kažu, sada čovek ne sme ni da priđe. Pesma, oro, puške!

Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete. Znaš koliko sam te služila pa mi nikada reč ne reče a kamo li da se naljuti.

MAGDA Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći.

Šantić, Aleksa - PESME

64 Na očima s crnom noći A olovom povrh usta, Ukočena srca, mozga, Ležah u dnu groba pusta. Ne znam reći koliko sam U kovčegu snevô tako, Kad se prenuh a na grobu Kucanje se začu lako. ''Zar, Hajnriče, ustat nećeš?

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Da je epska poezija narodna isto toliko koliko i lirska, potvrđuje i to što su one po svom opštem karakteru — kako je tačno zapazio Hegel — veoma bliske.

Sem toga, bugarštice „ne opevaju onoliko istorijskih događaja koliko pesme kratkoga stiha, mada često pevaju iste događaje n junake koje i te druge pesme.

, tzv. neistorijske pesme pomažu nam isto toliko koliko i istorijske da upoznamo prošlost našega naroda, tj. njegovu istoriju.

pored predrasuda o ženskoj zloći, takva žena je morala dobiti svoje mesto u pesmi po snazi zakona da prava pesma, ma koliko se u njoj izmišljalo, mora da naslika samu stvarnost.

A kad je Momčilo u borbi pao, njegovi svi, koliko ih je bilo preteklo, predadoše oružje. I od te vojske ne beše begunca, nego svakolika ili izgibe ili u ropstvo pade.

Ta srpska priča stavljena na Hartiju oko 1431. godine, i autentična koliko god može biti, zametak je i jezgro cele kosovske epopeje. U njoj su i sve glavne pobude njezine.

Od njih određeniju istorijsku podlogu imaju samo dve-tri, ali i sve ostale — ma koliko bile ispunjene događajima nepoznatim istoriji — verno odražavaju stanje našega naroda pre i za vreme turske vladavine.

I zato su ove pesme slobodnim ljudima drage isto toliko koliko i njihova sloboda, i u svakoj svojoj reči sadrže opomenu da nema napora koji ne bi trebalo uložiti i trpljenja koja ne bi

Ali i sam izraz, ma koliko patio od opštih mesta, — u najboljim slučajevima bar — ima izvanrednu snagu. Opšta mesta su neizbežna posledica

To naročito vredi za slovensku antitezu (o kojoj smo već govorili) i za alegoriju. Koliko retka i lepa, alegorija je u našem pesništvu toliko i prirodna.

I koliko reznolikosti u načinu ponavljanja! Ponekad se u ponavljanju čuva isti red (na primer, u pesmi Janko od Konjica i Ali–beg u S

Između drugih, takvi su u Ženidbi kneza Lazara ovi ponovljeni stihovi kojima se bolje nego na ikoji drugi način izražava koliko je Lazaru teško da pomene caru za ženidbu: Voljan budi, care, na besjedi!

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

četiri gosta Možete skinuti s vrata Samo jednog Uvek natrag zovete Kada odlazi Vaše rođeno dete Svakog dana Ma koliko bio dugačak Čovek u srcu čuva Jedan potajni zračak Da će i sam Biti negde daleko Kada odlazi Onaj najdraži neko

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— na samom Kosovu izginuće četvrtina razreda. — Pa račun — podsjeti ga Jovanče. — Iha, nek đavo izračuna koliko će tu stradati. — A kad počne da ispituje prirodopis?

Dok je namršteni Paprika sa školskog praga ljutito zurio za njima, gonioci se brzo izgubiše u lisnatu ljeskaru derući se koliko je ko više mogao. Jedan preplašen zec iskoči ispod niska žbuna i jurnu nekud udesno. Stric se nadade za njim.

Dječak je bio siroče, bez oca i matere, stric ga je othranio i podigao uz pomoć dječakova djeda i nikad ga nije, koliko se zna, istukao.

— pitao je debeli glas. — Ne bojim. — Lažeš! — tvrdio je kobajagi onaj drugi. — Bogami ne lažem! Ne bojim se ni koliko za mali prst.

Ovo je bilo jelo koje se sprema u slobodnoj divljini, u šumi, jede se kad hoćeš i koliko hoćeš, niko te na to ne goni. — Volim da jedem krompir skačući s noge na nogu, onda mi je najslađi — mudrovao je Đoko

Jovančetu zažagriše oči. — Ček da zavirim... u, pa ovo je otišlo duboko pod brdo. — Bog te pita koliko. Samo je otvor zasut zemljom, zaustavila je ova kukrika. — Ko bi znao šta unutra ima! — uzbuđivao se sve više Jovanče.

— Jezero! — prošaputa Mačak obuzet svečanom jezom pred tim smirenim ogledalom podzemne vode. — Bogzna koliko je duboko. Sigurno sto metara. Jovanče se još više nagnu i posviЇetli. — Nije duboko. Eno, vidi se dno.

— Ne brinite, djeco. Vidite koliko mi je toga Nidžo dovukao. Ipak je uzela njihova dva lijepo uvezana bremena i složila ih pod kukuruzanu.

— Zamisli: ona samo zovne, a mi uprtimo svaki po jedno breme drva koliko ono Nikolino, pa pred njezinu kućy. — Ih, da sad sretnemo učitelja Papriku! —podviknu Stric.

— Bolje će biti da ja najprije malčice odspavam uz onaj trn tamo nakraj zaravni. Koliko je poljar spavao, to ne zna ni on sam. Prenu ga tek prasak pušaka iz doline.

ih dva nova pucnja, a kad Stric stiže već nadomak jedne udoljine, nenadan udarac zbaci mu šešir s glave i on se pruži koliko je dug po nekoj gustoj paprati. Pucnjava naglo prestade.

Za dječake, lake i okretne penjače kao što su bili njih dvojica, ovo nije predstavljalo neki naročit podvig. Koliko su samo puta oni, loveći golubove, otpuzali uzduž čitava crkvenog krova, ispentrali se po unutrašnjim gredama tornja,

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Evo, i ja što sam vrstan, koliko li jakostan i kadar, na vašu čast predlažem slovo vašem izvoljivanju, kano poštenim i vrlim izborli gostima sabratim

Rad sam vas počastiti i ugostiti s božija mi datka slovom koliko se boljma uzmože napredovati. Da proznate jer i siromašak može gospodare i boljare na svoj obed dočekati; i horjatin, da

Reke, naučite se od mene Kako krotak jesam I smeran srdcem! SMRT I ŽIVOT U JEZIKU STOJI Koliko je maečak oganj, a kolike li velike stvari požiže; tako i čovečiji jezik — mala je vešt u nami, a vrlo golemo zlo čini.

Ne poljubih Hristove noge, ni ih s mirizmom pomazah, a moja su se bezakonja preumnožila više negoli koliko mi je vlasi na mojoj glavi.

Sadanje, ako bi koliko dugo mnogo to zlopatenje bilo, hele opet, opet, kad god, ima mu kraj. Ako ne drugo, a ono smrt je svakom pokoj.

Ovo je vrelo sasma nasporno, te koliko se iz njega vadi ova živa voda, toliko se u njemu više prisporava, i bistrija ističe.

postalo vrlo ugodno za provodenje našega života, svuda meri dohodno; zna se dokle kome dopiranje i kraj, što li, za koliko i dokle li što traje. POSLEDNjI DAN Video sam nebo novo i zemlju novu. A prvo nebo i zemlja prva ode i prođe.

piće uslađuju, a ona je svoje piće s plačem sebi razblaživala; nisu toliko poviše ni vetrovi duhali u toj pustinji, koliko su prsi njene trudili se udaranjem i od srdca uzdihivanjem.

drva, kako no njena duša, ka finiks i visoki bor Bogu se uzvisivaše svojom mišlju; ne tako se u vis dižu letušte ptice, koliko je visoko u nebo letila njena pamet; niti su onoliko jeleni ženili planinskoga izvora vodenoga, koliko je njeno srdce

letušte ptice, koliko je visoko u nebo letila njena pamet; niti su onoliko jeleni ženili planinskoga izvora vodenoga, koliko je njeno srdce želilo k Bogu, istočniku živu; ni loza se tako u vinogradu razraste a ni drvo se koje u voćnjaku

Ta, pravo da jošte slavnije su same sise njene pune s mlekom, i koliko joj je kaplji kad iz sisa uzalud otkanulo mleka, toliko gore ima ujedno skupljenih zvezdica...

pregoravajući svoj život mnogo se zabaljaju a ja što naći, ja i ništa (a toliku muku i dangubu podnoseći im) — da koliko pače odviše nama o svetome pismu valja da je zabava, što nam je podražije od srebra i zlata za duševno nam spasenje.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

večeru, — komad hleba i poveće parče pečene bundeve — prekrsti se i poče večerati, razmišljajući i hesapeći u sebi koliko još ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi šegrt — mišljaše fatalista Pote — za sve ove dosad

Paša se vrlo često savetovao s njim. Koliko su samo kafa i nargila posrkali i čibuka popušili i mastika popili, i Zamfir u pašinom konaku i paša u Zamfirovoj

I sam Manasija — „čapkun Mane“ nazvan — kujundžija, koliko je puta — on, čapkun i nesrećnik da mu je trebalo para tražiti!

— koliko je puta kad ona prođe, od sevdaluka tresnuo po divno izrađenoj tabakeri od čiste srme i slubio je kad prođe Zona Zamfir

malo veće brkove, već ga zovu i same udavače „čiča“, a ako još pusti i bradu, njega svi zovu „pope“ ili „dedo“, pa ma koliko se on na to ljutio.

A čeznuo je za njom, te kako čeznuo, — samo je bio jogunica i nije nikako dao da se to i opazi! — Koliko samo puta kad ona prođe tako nekud sa svojim strinama ili tetkama kraj njegova dućana, a on u dućanu radi i opazi je, a

tetkama kraj njegova dućana, a on u dućanu radi i opazi je, a zna otprilike kuda će i kojim će se ulicama vratiti, — koliko puta skoči sa sedišta i ostavi rad i dućan na momku i šegrtu i rekne im samo: „Sag ću sam tuj!

Toliko puta je slušala da su slabe i retke za nju prilike ovde u mestu. Zato se samo i igrala sa svakim, tek koliko da uživa u trijumfu. Kretala se u krugu svoje rodbine, svojih tetaka, strina i ujni, i po čorbadžijskim kućama.

on je držao konac kad bi ga namotavala na klupče, čuvao veš kad se suši preko avlije, hranio živinu i znao uvek tačno koliko ima petlova, kokošaka, pilića, pa čak i snesenih jaja i od svojih i od tuđih, komšijskih kokošaka, i to sve bez

Najteže mu je bilo što nije znao šta će s rukama; srećom se tada sećao sahata, vadio ga i navijao ili gledao koliko ima sahata na njemu.

Čak mu se i majka ljutila što ide tako bez novaca, kao da nije čorbadžijski sin! A ako ponese, on koliko ponese toliko i vrati, — nekad čak donese i više nego što je poneo.

se kući, stari Zamfir je poverio domaćici razgovor s Manom i nije krio da se nada da ga je Mane razumeo, i da će koliko sutra ili prekosutra stvar svršena biti. A da je majka ćerki poverila, to nije, mislim, nužno ni kazivati.