Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
BEOGRADA 125 PRAZNIK U DONjEM GRADU 135 KVANTAŠKA PIJACA 137 RIBARNICA 139 LANjSKI SNEG 140 PITALICA MEĐU KAVEZIMA 142 KOŠAVA 145 VAGA VUKA KARADžIĆA 147 POGLED KROZ TRI PROZORA 149 UPORIŠNA TAČKA 153 IV 154 ČITALAC NA
pitam, i tu je pitanjima kraj! Vredi li biti spasen po tu cenu? Vredi li po tu cenu ući u raj? KOŠAVA Košava raznosi sa krovova dim, preko trgova kotrlja vence trnja!
pitam, i tu je pitanjima kraj! Vredi li biti spasen po tu cenu? Vredi li po tu cenu ući u raj? KOŠAVA Košava raznosi sa krovova dim, preko trgova kotrlja vence trnja! Tako duva, da divlju patku, u letu, posuvraća kao rukavicu!
Tako duva, da divlju patku, u letu, posuvraća kao rukavicu! Kapu, da mi je košava ne bi oduvala, ne nosim na glavi nego u rukavu! Usukane su, kao drveni konopci, vrbe koje su košavi na putu!
Usukane su, kao drveni konopci, vrbe koje su košavi na putu! Košava duva Dunavu uz nos, i njegove mu talase, njegovu penu, zajedno s njegovim ribama, baca u lice!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Prošao je čitav decenijum. Božić je. Studena košava nanosi čitavo more snežnih oblaka, koji zanose i zasiplju ulice, drva, kuće — sve...
Među poslednjima izađe gospodin Mojsilo. Dohvati ga košava i poče da fijuče oko ušiju i da se igra prosedim mu pramenjem, a on se sve više grči i hita pravo školskoj zgradi, da
Ćosić, Dobrica - KORENI
Možda je u nekom od njih i Vukašin? Skrenuo je i pošao niz strmu ulicu s jednim fenjerom. Košava mu zbacila šubaru, jedva je našao i, pridržavajući je levom rukom, požurio i izbio na Savu.
“ „Ja više neću da živim u selu.“ „Dobro, živećeš u Beogradu. Onda se sneg u kafanskom dvorištu sasvim otopio. Košava je jedne noći pobegla sa beogradskih ulica, uplašena mlakim jugom.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Zato je svetlost tu gusta i u takvim nanosima da je ni košava, kad vitla, ne raznese odmah. Gospodar Jevrem tu vidi onog sebe, mladog, kako u jutra nepromočiva od bleska, pljuska
a Kalemegdan, taj Fićir-Bajir, Breg za razmišljanje, bio je kamenita ledina, obrasla zlim pamćenjem, na kojoj se ni košava ne zadržava nego se kovitla sa Dunava.
Bilo je hladno pretproleće, još su, pod zemljom, trajale zimske tišine, košava je promicala bez svetlosti, Vasa je nosio odsečenu glavu Marka Čarapića da je sahrani i, prvi put, primetio kako mu je
Na to mesto gde, po danu, padne najviše svetlosti koju ni košava, kad vitla, ne raznese odmah, noću padaju najgušće tmice i lebde po luku koji zaklapaju Višnjićeva i Jevremova ulica.
Dugo šapuću, ali se taj šapat ne čuje, košava ga ponese, u zoru, nad zamućenu Savu i raspe iznad mostova ili ga zapadni vetrovi nagomilaju u prostore nad ravnicama.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Mija se matoro zasmeja. Kako se to odjedared promeni, kao da nas je košava prebacila gde nikad nismo bili... — A da li nosiš apsenicima ponekad da nešto pojedu? — pita Jana.