Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
„Kad djete prvi zub izvadi, treba da ga baci preko kakva drveta i reče: ’daj mi vile gvozden zub, evo tebi koštan zub. Zub kolik zub, a ja kolik dub’.
Lalić, Ivan V. - PISMO
metafora, Zakon istovetnog ispod površine, Rekvizit danskog kraljevića, prva Scena u petom činu, što je kraja Početak; koštan otpad gozbe crva, Ta nepravilna kalota, to kube Pokretne crkve, što istura zube Da nit pregrize što svetove spaja. 2.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
STOJAN Dado, umreh ti! MITKA (ostavlja konja koga Marko odvodi i penje se čardaku, nabijajući fes na oči): Eh, Koštan, bre! Živa rano, bre! (Plačljivo.) Plači, Mitke, plači! (Trza se.) Ali ne!
STOJAN (rukom za njena prsa): Grudi! KOŠTANA (beži ka materi): Aman, ne! MITKA (sa čardaka): Grkljan, Koštan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dođe i da mi poje, zašto ako njuma nema, sve će da ve potepam!
Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani): Poj bre, Koštan! KOŠTANA (predusreće Mitku pevajući): Katinku grlo bolelo, Katinke, lepa devojke.
Gleda, čeka me, i poje: Rafistinde on alma Beš i al, beš i alma!* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato!
) Trgni se u stranu, da te ne gledam, zašto kad tebe gledam, mislim mnogo na sebe. (Okreće se Koštani): Koštan! De, poj! Bakšiš? Kesa? Eve na!... (Vadi i baca joj novaca.) SALČE (Mitki): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put!
TOMA (već savladan): Mnogo je ovo. (Okreće se Mitki): Mitke, bre! MITKA (meće u usta dukat i pruža ga Koštani): Koštan, čedo. KOŠTANA (ustima uzima iz Mitkinih usta dukat i baca ga Salčetu u krilo).
Žalno, teško da mi pojete! KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda Mitke? MITKA Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah!
Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. (Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe.
GRKLjAN (živo, uplašeno): Ona je, gazdo! Ona je za sve kriva. E, za tu reč baš ti ovoliko hvala! Ona, još kad Koštan beše mala, dete... I ona onako malu uči je da igra i peva. I nauči je! Sad, eto, radi nje, svi ćemo da izginemo.
(Očajno.) Ne daj me, slatki gazdo! Vodi me tamo! MITKA (gleda je pogruženo): Kude, Koštan? KOŠTANA (očajno širi ruke napred): Tamo! Tamo! MITKA (bolno, pogruženo): I tamo zemlja i ovde zemlja!
Zar ja ne znajem šta ide! Ide, Koštana, jesen, dom, kuća, brat moj, m’gla, i grobje... Toj ide. Tam ću i ja! I Koštan, k’d čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali!
Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (Pokazuje na zemlju.) Odavde, Koštan, po tamo — nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne držah? Aja!