Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— A kude ostaviste, na priliku, kuferče? — Kod kuće — veli učitelj. — A ’oće li da spremim jedno pile. Da ufatimo i zakolemo
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Što svi hvale, i ti hvali; Što svi kude; i ti kudi; S veselima veseli se, Sa brižnima brižan budi. Kad svi šapću, i ti šapći; Kad svi njaču, i ti njači:
Ilić, Vojislav J. - PESME
Staro hrašće palo i šiblje se diže, Ali jedva hrašću vrh korena stiže. Čitam pesme naše. Kraljevi se ruže, Popovi se kude, a sudije tuže; Boli ljudske duše pevaju se svuda, Atlanti, titani i ostala čuda. Kud se ovo žuri, kuda ovo leti?
Stanković, Borisav - KOŠTANA
STOJAN (rukom za njena prsa): Grudi! KOŠTANA (beži ka materi): Aman, ne! MITKA (sa čardaka): Grkljan, Koštan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dođe i da mi poje, zašto ako njuma nema, sve će da ve potepam!
(Nabija fes. Teško, gorko.) Eh, Stambolke Redžepovice, mori, žalna pesmo moja! Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostade da čuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaju. I toj hajdučki!
Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostade da čuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaju. I toj hajdučki! Noga da ne šušne. Noć padnala, mesečina se spustila, a ona, Redžepovica, čeka me.
Ne li me izdadoše, potkazaše? Dremka me uhvatila na njojno zrelo, belo, grlo, a stari Redžep iz dolap, kude se bija sakrija — s’s jatagan na mene poleteja.
Oh, hvala, slatki gazdo! KOŠTANA, SALČE i OSTALI (hoće da idu.) MITKA (zaustavlja ih): Stoj! Kude vi? KOŠTANA (pokazuje na Tomu): Ljutiće se... MITKA Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj!
Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko ševrdan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma...
Stojte! POLICAJA (uplašeno Mitki): Ne, gazdo. Šta ćeš sad da radiš? MITKA (zaustavlja): Stojte! Kude! POLICAJA (uplašeno, ponizno): Šta ćeš da radiš, gazdo? Nemoj, gazdo! Pijan si!
(Očajno.) Ne daj me, slatki gazdo! Vodi me tamo! MITKA (gleda je pogruženo): Kude, Koštan? KOŠTANA (očajno širi ruke napred): Tamo! Tamo! MITKA (bolno, pogruženo): I tamo zemlja i ovde zemlja!
(Diže a suze mu teku, kaplju po rukama.) Ajde! Idi! KOŠTANA (podiže se uplakana): Kuda? MITKA Zar mene pituješ kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem...
) Ajde! Idi! KOŠTANA (podiže se uplakana): Kuda? MITKA Zar mene pituješ kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem...
Idi! KOŠTANA (podiže se uplakana): Kuda? MITKA Zar mene pituješ kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem...
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
što prohodci ne čestitaju, nego mašući glavom kude. Eto, takvo je bilo i naše to crkovno dugovanje i zasevanje božija slova.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
! A šegrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila. — Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, ešeku nijedan palilulski?!...
!... Hm, — huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. — Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan. — Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote — kude smem ja
— Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan. — Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote — kude smem ja pa da gledam čorbadžijske kerke?! Ja si sal poješem, eto, što se pojê po čaršiju i po ma’ale!... — Ih!
— Aaa, Mado, — rekao bi kad je sretne — kude ti je ubavinja tvoja? — E, hadžijo, — odgovara mu ona — prođe si naše!... — Prođe, Mado!
„Oj lele, — stenje i mazi se čorbadži-Zamfir — kude je taj smrt da me uzme u Goricu da se ne mučim... pšeško živenje moje?! ...
Čuja sam, — a ubavo razbra’ — reče, jučerke na noć, kude neke belosvetske frajlice, reče, poju si pesnu za tvojega Mitanču, poju si: Koj ti kupi kondurice?
Golem kako katanac na magazu! A ključ si turi u džep, pa si ide! Kude si ide, što Praji kad se vrće dom — nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje...
Koj gu znaje kude je sag!... U cirkus niki zar... — Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak! — uzviknu Jevda kada Tasko
I sag jošte je živ! — Pričaše mi neki naši trgovci što odiše tam’ po trgovine; nađoše ga, hej-hej, daleko, tam’ na-kude Solun... Sviri i on s drugi Cigani; stanuja zurlaš, a ona čengija mu žena!...
— Što, što? Što, bre? — zapitao bi tada čorbadži-Zamfir digavši svoje guste obrve čak pod fes. — Ešeksene! Kude se je žensko, adžamija, em devojčence, ete, davalo na nauke?!... Otkud vi pa taj adet i taj pamet?... Što? Što, bre?...
Ti da ga zab’raviš!... On si je čovek siroma... fukara! Kud su njegove kuće, dućani; kude su mu čairi, čiflaci i čivčije? „Ima si dućan!“ Eh, mnogo danas muka pa za dućan!... A pituješ li: što si ima u dućan?.
A prilega li na čorbadži-Zamfirovo dete da si sedi u dućan, da si ruča s momci i čiraci na ćepenak, kude svet prolazi, — i da se kara sas selske zveri?!...