Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Govoriti u ovoj 1987. godini o književnome nasleđu, mislim da je nama takođe nemoguće a ne prisetiti se Vuka Karadžića. Zna se da, iako je želeo, Vuk nije imao
liniji, nije ništa drugo no izgrađeni sistem vrednosti, kao što je jezik sistem znakova, u beogradskome jezičkom i književnome krugu formirala su se jasna, oštra i u primeni jedinstvena vrednosna merila.
Popina je pesma neobična u gotovo doslovnome smislu i time što je cela njena struktura orijentisana ka unutarjezičkome, književnome i kulturnome dvosmernom prevođenju slikovnih i značenjskih naslaga: ne pokreće nas direktno, pogotovo ne na osećajnoj
književnosti, dakle iz budućnosti, a za književne oblike koji se tek formiraju – potvrda, opravdanje i mesto traže se u književnome nasleđu: kao da vreme buduće i vreme prošlo jedno iz drugoga proizilaze.
ličnosti koje su mogle da sačine koherentniji književni, poetski svet, a masa saputnika u jednome opštem i ne uvek književnome udruživanju i deljenju postepeno ali sigurno je tonula i rasejavala se.
Pri tome pisce – čije je delo konačno završeno – izdvajamo prema mestu koje su zauzeli u književnome razvoju. Teško je, naravno, razabrati se u složenoj mapi književne istorije.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
kakav je u svemu bio, Stanković je i ovde postupao ne onako kako teorija misli, nego onako kako je sam osećao da u književnome tekstu može i mora biti, svejedno što možda nije ni obično, ni dopušteno.
Tako postaje činilac od znatnijeg uticaja, i sa većim udelom u književnome tekstu. Štaviše, držanje tela i kretanje kroz prostor Stanković upotrebljava za karakterisanje lika, što je u najmanju
I neprekidan šum vode što je oticala. - Podiže ruku i velika se crna senka načini na zidu“. 349 U književnome tekstu, čim se ovakvo ponavljanje senke počne da oseća, neizbežno započinje i njena simbolizacija.