Radičević, Branko - PESME
VII Jedan potok tud tec'jaše, Preko njega mostić legâ, Ma za druge on bijaše. A nikada još za njega. Jer je potok, kako posta, S brega na breg sveđ preskakâ, Pa sad eto
već dođoše, I unutra uniđoše, On u kuta tamo jedna Uza zida klonu ledna, Čelo tiska uza njega, Jer tu celi oganj legâ, Misli što bi sa njim sada, Misli, al' ne unazada, Jer otuda baš nikaka Ne da njemu ljupka zraka.
Ma na njemu ploče nije, Samo jedan krstić mali, Ali i on mučke žali, Baš ni slovca najmanjega, Da ti kaže ko tu legâ, Ali Uroš poznaje ga.
“ — „De s' seti, De protresi mozak kleti, Ma ti s' glava zaboravna, A bilo je već odavna, Ma grob i tog što tu legâ, Zaboravi l' već i njega?“ Za srce ga reč privati: „Pa ti, mati, pa ti, mati!
glavom manu, Pa na drugu klonu stranu, Nesta sveta, osta tmina, Osta pusta ta praznina, Sred praznine sam on legâ, Grej preteški oko njega, Pod greom se duša savi, Na obranu zaboravi, E preteško grej stisnuo, Da bi duže, bi
se ne pomaklo, — Oh sve joj je, sve je tamo, Pa još možda časak samo Njega gleda, samo njega, U oko joj vas plam legâ, Ma unutri već dogore. Duša njena burno more, K nebu vali kom s' popeli, Pa se tako i sledili.
gleđi što Mileta radi: Ustao je junak pređe zore, Al' ga evo čudne misli more, Srce mu je i ladno i teško, Kam mu legâ na srce viteško; Svu noć junak spavao je mirno, Sanak ludi mozga mu ne dirno, Al' zato je baš mu najčudnije, Što
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
ĐAČE Nije, đedo, tako mi roždestva, no nekakav pokolj te veliki; od miline uru sam slušao! Dim je crni legâ nad Bajice kâ najgušći oblak o jeseni. IGUMAN STEFAN Hajd otolen, što koješta drobiš! dim na Božić, velikoga čuda!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Pa onda još ništo — nastavi Stipan. — Mi smo pošli iz manastira u podne, pa je, bogme, dujo umoran i on bi legâ, a vi zasili... Na to svi jedanak poustajaše.