Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
U to vreme dođe major [Despotj] Lukić u Valjevo i na Kličevcu šanac načini, skupe četnike (kako mi je otac kazivao 1800 momaka) koji su šanac čuvali i s
Tu je bilo oficira iz Srema sve sami̓ Srba: major Lukić, kapetan [Đorđe] Kljunović i kapetan [Jovan] Bežanović; a iz valjevske nahije bio je: moj otac Aleksa obrlajtnant, Petar
Tu nam je došao u sinod Mladen Milovanović iz Botunje za kragujevačku, Avram Lukić iz Dragačeva za čačansku, knez Vasilije za užičku.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
DETE U LUKIĆEVOJ POEZIJI Dragan Lukić (1928) je jedini naš dečji pesnik koji nikad nije ni pokušavao da piše za odrasle; ovaj nivo pesničkog izraza on,
Opredelivši se, još na početku, i bez ostatka, za dečju književnost Lukić je pisac koji zadovoljava sve zahteve tekućih teorijskih uopštavanja o dečjoj književnosti: to je pesnik koga deca
Naprotiv, reč je o specijalizaciji: pojednostavljenu strukturu Lukić nije otkrio kao predah i utehu, već kao uhodani postupak, kao potvrđenu i prihvaćenu meru.
Možemo samo da zamišljamo kako bi izgledali stihovi koje bi Lukić pisao za odrasle: arhaični ton tugovanke i razvodnjena sentimentalnost osećaju se i u njegovim dečjim pesmama, ali se,
osećaju se i u njegovim dečjim pesmama, ali se, u tom pitomijem podneblju, gube kao eho nekih opštih iskustava. Lukić je apsolutno dečji pesnik, u tom smislu što njegovo opredeljenje kao da nije stvar izbora; drugog puta nije bilo.
odista peva i oseća dete, pa vam se učini da se pesnik i ne vraća detinjstvu, već misli i govori s njim, iz njega. Lukić je, u tom smislu, rođeni i nepopravljivi dečji pesnik.
prednost — uvek je na svome, ali tu je i opasnost da vizija, s vremenom, izgubi snagu, oštrinu, svežinu otkrovenja. Lukić ne zna za radost što se pesniku, kad stupi u svet dečje poezije, nudi kao nagrada za smernost.
Sve to Lukić izvodi lako i nenaporno, ali stihovanje nema ukusa novine, ni draži kratkotrajnog boravka u drukčijem podneblju.
Pevajući, godinama, isključivo u ovom maniru, Lukić je usvojio mnoge navike ovog žanra, i baš te, stečene navike, ta ritualna lakoća i okretnost, sugerišu utisak da su
Učtivo surlu podigo slon i reko: „Pardon!“ Rođeni i isključivi dečji pesnik, Lukić, je to najmanje onda kad upotrebljava uobičajene obrte i gegove dečje pesme.
U ovakvim i sličnim stihovima Lukić progovara lirski nadahnuto, sa nežnošću pesnika u kome su se združili starinski liričar i osetljivo dete.
Sklon idealizaciji tople porodične atmosfere, Lukić je, u pesmi Šta je otac, ostvario jedan donekle disonantan ton, nagovestivši i nešto od večnog nezadovoljstva i gorčine
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Aleksandar Popović, stolar, predstavljao je poznatog beogradskog praktikanta Acu Mutu, a harmonikaš Miloš Lukić, opančar, izvodio je, prema onovremenom izveštaju, „vrlo teške pijese sa najvećom gracioznošću“.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Kad svane, oni neće braniti opštinu. Pobegli, psi, čim su zvona čuli. „Ako nekada budem imao decu, prezivaće se Lukić“, rekao je Vukašin. „Zašto?“ pridigao se na lakat. Vukašinove oči su se crnele. Bio ih je upro u mesec.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Najmuzikalnija pesnik među neosimbolistima Velimir Lukić (1936) priklonio se dramskoj umetnosti. Njegove drame na antičke teme (Okamenjeno more, 1962), u žanru bliskom farsi