Jakšić, Đura - PROZA
Al’ vele da je došao neki carski komesar u našu Kekendu, pa još govore da je Madžar!... A prijatelj Maksa šnajder još mi je i to kazao da ga poznaje; pa veli da je i on od onih što su palili Kekendu...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Najmanja sitnica najedi me, da dođem kô skorpija. Juče sam hteo da lupam Maksa. Ne znam jesam li ti pričao da sam se ja još pre mesec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni boga.
Ja ćutah. Tumanov gledaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa: — A šta je to menzura? — Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? — obrati se meni.
Ja ćutah. Tumanov gledaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa: — A šta je to menzura? — Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? — obrati se meni. Dođe mi užasno gadan.
— Ne biste? A zašto? Molim, oprostite, ja nemam prava postaviti vam tako pitanje. Ja ne odgovorih ništa. Maksa sami đavo teraše da me zadirkuje. Posle male pauze ja videh kako mu lice dođe pakosno.
Posle je Popesku seo za klavir i svirao Krönungsmarsch iz Prorhet-a28 Kad sam uveče došao kući, sretnem Maksa koji iđaše niz stepenice i za njim amalina koji mu je nosio stvari. Prošao je pored mene gledajući sebi u cipele.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Na primer, kapetan Gavrilo Novakovič, lajtnant Georg Novakovič, kapetan Petar plemeniti Vuič, lajtnant Maksa Vuič, kapetan Nikola Šterba, lajtnant Subota Čuponja, lajtnant Đurka Gajič, lajtnant Mihailo Gajdaš, kapetan Neca
Martonoš je u Rosiju vodio kapetan, Petar plemeniti Vuič. Komandovao je njegov mlađi brat, adnađ Maksa Vuič. U svom izveštaju o njima, Višnjevski kaže da vode samo jedna kola, intov, i u njemu lepu, bledu, gospožu Biseniju,
Isto toliko i fenrisi, Maksim Mirilovič i Vuja Voinovič. Sva trojica u Feldvaru. Lajtnant Sava Karapandžič, Maksa Ninčič, Lazar Međanski, 58 lanaca. Sva trojica, u Kanjiži.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
z. JEVREM I SOFIJA JEVREM: Kad jedan bombardira, drugi rado reterira. (Ostavljajući kapu na astal): Psuje Maksa, ne šali se. SOFIJA (smeši se i sleže ramenima). JEVREM: Rekao bi čovek čitavu brigadu eksercira, tako se razvikao.
Ja gledam, što je pravo, da mu ugodim, ali on se srdi, te srdi. Već ne znam, kako ću. JEVREM: He, he! Jošt je stari Maksa.
SOFIJA: Žao mi je samo što se ljuti, kad ja svašta činim. JEVREM: Maksa je čovek koji neprestano s upaljenim fitiljem odi. (Sedne.) Oće li pokoji put da zaćuti?
Eto si dobila bitku. SOFIJA (smeši se): Vi, braca, s takvom vatrom komandirate, kao da ste u sred batalije. Al Maksa nije ljubitelj vojske; kako je vidi, odma beži. JEVREM: Tim bolje. No sad, k delu!
Ko se tome uzprotivi, odma pod vojeni sud; jer je stanje opsadno. Jesi li me razumela? Odsad ćeš ti zapovedati, a Maksa će slušati. SOFIJA: Aa! braca... JEVREM: Vojeni zakoni ne trpe ni „a!
SVETOZAR: Pa baš nećemo imati sreću? SOFIJA: Ta doći ćemo mi, doći ćemo. MAKSIM (nepovoljno): Gle jako! SOFIJA: Maksa se šali, a ti misliš tako je. MAKSIM: Ja nemam kad šaliti se. SOFIJA: Oće li biti mnogi? SVETOZAR: Prilično.
Biletina mora da je opstojateljna. Dakle pripovedaj. SOFIJA: Šta ćete više, kad je morao ići na bal. JEVREM: Na bal, Maksa? SOFIJA: Iz početka sam se strašila, no posle mislim: kad sam zagazila, da vidim, na što će ispasti.
SOFIJA: Ne samo što smo išli na bal, nego je i Leposava dobila aljinu. JEVREM (rukom): Stani; kako se Maksa vladao? SOFIJA: Srdio se, vikao, hteo je i da udari, ali je najposle popustio. JEVREM: Pravo, pravo, pobeda!
luđa, nesmislenija, bezobraznija, to sve može biti, ali pametnija, nikad ni doveka. JEVREM (smeje se): Zna Maksa, nemam ja brige za njega. Dakle, snao, čula si lozinku; samo kuražno! (Odlazi.) MAKSIM: Šta te je opet sad naučio?
SVETOZAR: Kako će se u tome postupiti, danas se rešava. SOFIJA: Trebalo bi i muževe upitati. Evo moj bi Maksa baš istinu kazao. MAKSIM: To bi zaista. Teško bi slagao. SOFIJA: Više se od muža ne može zahtevati.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Aj... zar već svanulo! A ja, vi’š, ka’ čovek uspav’o se! Pa ka’ zaklan, — veli Maksa, koji se diže pa sede i podavi noge poda se, pa primače svoju pakfonsku, užasno olupanu tabakeru i stade zevati, i
pa šta misliš ko bi nojbolji bio? — A nijesam ti, boga mi, gospodine, nikad o tome ni mislio! — veli Maksa paleći cigaru. — Ama to i jeste nesreća što ste svi tako indiferentni, apatični, inertni! — E, to ti je vala!
— Ama to i jeste nesreća što ste svi tako indiferentni, apatični, inertni! — E, to ti je vala! — veli Maksa, ne znajući šta da kaže na ove poslednje reči, i pusti jedan dim. — Pa de... onako... koje je kaznio dosade... i zašto?
— veli Maksim. — Znaš ti! Šta znaš! Pa dobro, šta sam sad kazao? — E, pa sad — vrda Maksa — ne mogu ja sve znati, ka na priliku ti, što si jedan učevan čovjek. — Pa, dobro, ču li bar šta te pitam?
— E, doista, niko zgodniji od njega! A znaš posigurno da nikad nije služio u vojsci? — A-ja! — reče Maksa i baci cigaru pa leže opet. — More, gospodine, lezi tu pa spavaj!