Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Kučuk-Alija, četvrti dahija, kako je vidno da se sa Srbima umiriti ne mogu, uzme mnoge novce, provede ga neki knez Maksim iz Guberevaca prekim putem do u Vrbicu, gde je bio Crni Đorđe i Katić Janko na konaku u hanu sa jedno sto momaka; i
Valjda je ono vikao Maksim knez iz Guberevaca koji ga je svuda vodio. Kučuk-Alija osvane u Šljivovom Selu, u̓vati tri čoveka i poseče, pak u
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Onome što gleda preko čoveka bilo je ime Maksim, a onome što gleda po svima gostima — Marko. Čim su zaseli, odmah Marko poče o naučnim stvarima: — Ama što je
— Komesijalno... Znam ja to! — reče učitelj običnim svojim tonom. — Zar su ono merdžani? — upita Maksim i pogleda iznad njega čitav korak. — Ja, merdžani... to su oni korali? Je li, učitelju? — Jest, jest...
— reče Marko, pa pogleda opet po svima. Seljaci gurnuše jedan drugog laktom. — Iz mora? — upita Maksim i pogleda još malo više. — Iz mora, dabome, ja šta ti misliš? Je li, učitelju?
— reče opet Marko i opet pogleda po svima. — Naturalno! — potvrđuje učitelj. — Pa kako li se to vidi? — upita Maksim i pogleda još za jedan korak više. — Evo, gospodine, vino! — reče mehandžija i metvu polokanicu na sto i tri čaše.
— Jest, jest, ronci! — potvrđuje učitelj. — Oni to valjda zarone, pa vade? — upita Maksim. — Dabome, zarone do na dno mora, pa seku korale, to jest merdžane. Je li, učitelju? Učitelj potvrđuje: — Jest, jest!
Učitelj potvrđuje: — Jest, jest! Seljaci se opet gurnuše, neki se i nasmehnuše. — A kit? — uzviknu najedanput Maksim, čisto smešeći se od zadovoljstva što je tako uhvatio u tesno svog kolegu, pa pogleda gotovo u sami tavan.
Baš bi se nabo! — reče Marko i opet pogleda po svima. — To bi dobro bilo! — potvrdi Maksim pogledavši malo niže od tavana. Utom ti uđe gazda Raka i obazre se svud po mehani, pa mahnu nešto glavom.
Vina ovamo! Maksim, Marko i učitelj zgledaše se, a mehandžija pritrča. — Molim, brat-Spasoje, ne pravi larma! Sag ke donesem!
Tu je čak i sam kapetan Maksim Sarmašević. Ostalo su opštinske ćate i već tako — opet gosti odabrani, koji dolikuju ćati i imaju hvale i ljubavi u
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Alle mit Familien. Iz Starog Kovilja ode lajtnant Arsa Stanoevič. Kao u svatove. Iz Mošorina, kapetan Maksim Zorič. Iz Titela Mihail Pešič, iako je transport izabrao njegovog fenrika za vođu.
Fenrik Nikola Dudvarski, u Adi, dobio je 44 lanca zemlje. Fenrik Gavrilo Ilijevič, 44 lanca. Isto toliko i fenrisi, Maksim Mirilovič i Vuja Voinovič. Sva trojica u Feldvaru. Lajtnant Sava Karapandžič, Maksa Ninčič, Lazar Međanski, 58 lanaca.
i istoričari kažu da su, od onih koji se iseliše, postali đenerali: Ivan Georgievič Ševič, Ranko Rodion de Preradovič, Maksim Teodorovič Zorič, Teodor Arsenievič Čorba. Ivan Podgoričanin postao je grof!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Ruski učitelji, Maksim Suvorov, Emanuilo Kozačinski i njegovi drugovi, spremaju celu jednu generaciju srpskih sveštenika i učitelja na ruskom
primitivne zavade oko kolaste azdije u narodnoj pesmi, Kostić je uzeo sukob između osećanja ljubavi i pobratimstva, i Maksim Crnojević, knežević zetski, ispao je kao neka vrsta Hamleta, kneževića danskog.
Sremac, Stevan - PROZA
KNjIŽEVNOSTI Stevan Sremac PROZA Sadržaj BOŽIĆNA PEČENICA 2 GLAVA PRVA 3 GLAVA DRUGA 13 GLAVA TREĆA 17 MAKSIM 31 GLAVA PRVA 32 GLAVA DRUGA 35 GLAVA TREĆA 38 BURI I ENGLEZI 44 GLAVA PRVA 46 GLAVA DRUGA 48 GLAVA TREĆA 49 GLAVA
A Jova Vatrica nije bio samo čovek šaldžija. Što je on umeo da ošuri pečenicu — mani se! MAKSIM JEDNA TROGLAVA SILUETA IZ NAŠIH DANA GLAVA PRVA Maksim u selu i u mehani. Bio je lep majski dan.
Što je on umeo da ošuri pečenicu — mani se! MAKSIM JEDNA TROGLAVA SILUETA IZ NAŠIH DANA GLAVA PRVA Maksim u selu i u mehani. Bio je lep majski dan.
Bio je lep majski dan. Ne znam kako je toga dana bilo po celom srezu i okrugu, ali u selu gde je učitelj Maksim već evo četiri godine, u tom selu baš beše osvanuo krasan dan.
pa ne da mirisu ružinom da iščili, nego neka zapaja sve porezplaćajuće i neplaćajuće glave, u selu Trbušnici, gde je Maksim učitelj. Ne bih ostavio nespomenute ni rosne, biserne kapljice, kojih su pune ruže.
To šarenilo i ta vreva trajala je do osam časova, kad obično učitelj Maksim dolazi u školu. Maksim je imao vrlo lep običaj.
To šarenilo i ta vreva trajala je do osam časova, kad obično učitelj Maksim dolazi u školu. Maksim je imao vrlo lep običaj. Rano je ranio, držeći se propisa jedne higijene koju je kao blagodejanac dobio.
Obično bi jedan po jedan od slušalaca ustajao izvinjavajući se da ima posla, a Maksim bi ga samo prekorio i molećim pogledom zadržavao rečima: »Ta sedi, čoveče! Ih, kakav si!
Tada bi Maksim zatvorio knjigu na dvadesetsedmoj strani, i klimnuo bi bolno glavom. Tada bi mu obično padalo na pamet da ovo, nažalost,
GLAVA DRUGA Maksim među decom, pred školom i izvan sela. Tako je radio i pre i posle podne, pa tako i danas. Pošto je popio kafu, digne
Ovde mi moja biografska savesnost nalaže da budem objektivan, pa bilo kome milo ili ne. Naš Maksim je bio čovek dobar, meka srca. Kazne je izricao vrlo suvremene.
— ili tako uhvatio vevericu ili lisiče — pa se lunja i vuče po tri dana po varoši dok proda — od njega, dakle, dobije Maksim jedno prase. Navalio seljak, pa veli: »Neću ti boga nazvati, učo, ako mi ne primiš prase.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
2. BAŠ-ČELIK: Rukopis je nađen u književnoj zaostavštini V. Karadžića. Pripovetku mu je bio poslao Maksim Škrljić iz Boke Kotorske; naslov je izgleda dao Buro Daničić, kao i za mnoge druge.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
234 DžANDRLjIV MUŽ ILI KOJA JE DOBRA ŽENA VESELO POZORIJE U TRI DJEJSTVA LICA: MAKSIM, marveni trgovac SOFIJA, njegova žena LEPOSAVA, kći mu od prve supruge JEVREM, penzionirati oficir — Maksimov
— Badava, čovek mora svuda sam da zaviri, jer inače gotova šteta. (Uzme šav i počne kod prozora raditi.) 2. MAKSIM, SOFIJA MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide. SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo?
(Uzme šav i počne kod prozora raditi.) 2. MAKSIM, SOFIJA MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide. SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo?
) 2. MAKSIM, SOFIJA MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide. SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce. SOFIJA: Tek što sam ušla.
MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce. SOFIJA: Tek što sam ušla. MAKSIM: Provrednila se žena šavom, a napolju kako Bog da. SOFIJA: Juče si psovao što ne šijem.
MAKSIM: Provrednila se žena šavom, a napolju kako Bog da. SOFIJA: Juče si psovao što ne šijem. MAKSIM: Da ga vrag nosi i s tvojim poslom i s tvojim redom! SOFIJA: Oćeš da dam drugome da šije? MAKSIM: Dabogme!
MAKSIM: Da ga vrag nosi i s tvojim poslom i s tvojim redom! SOFIJA: Oćeš da dam drugome da šije? MAKSIM: Dabogme! Kod vas dve, da plaćam jošt. SOFIJA: Tako i ja kažem. MAKSIM: Oćeš ostaviti te trice?
SOFIJA: Oćeš da dam drugome da šije? MAKSIM: Dabogme! Kod vas dve, da plaćam jošt. SOFIJA: Tako i ja kažem. MAKSIM: Oćeš ostaviti te trice? SOFIJA: Ja mislim da sam posao svršila. MAKSIM: Svršila kao naopako.
SOFIJA: Tako i ja kažem. MAKSIM: Oćeš ostaviti te trice? SOFIJA: Ja mislim da sam posao svršila. MAKSIM: Svršila kao naopako. Kako si metnula onaj pepeo? SOFIJA: Kao što si kazao. MAKSIM: Onde je njemu mesto.
MAKSIM: Svršila kao naopako. Kako si metnula onaj pepeo? SOFIJA: Kao što si kazao. MAKSIM: Onde je njemu mesto. Nisam li sto puta govorio, da se meće pored odžaka. SOFIJA: Ja sam čula: u kraju do oluka.
SOFIJA: Ja sam čula: u kraju do oluka. Ali ako ti nije tu po volji, lako ću ga premestiti. MAKSIM: Tako je; sad idi, te kvari nanovo aljine. To nije moglo biti iz početka, nego da se opet dangubi.
SOFIJA: Za boga, kad ne kažeš upravo kako ti je volja; nego čas ovako, čas onako. MAKSIM: Sad sam ja kriv što ti ne valjaš. Šta ste dirali u ono bure?
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
reče famulus. — Ama, da, zbilja... ja te i ne zapita’. Kako ti ono beše ime? — Je l’ meni? — Tebi, da. — Pa Makso, Maksim Joksimović iz sela Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog. Ako znaš Joksimoviće, e ja sam, vala, od otih.
A ti onda sedi pa povečeraj. — He, he, nije kom je rečeno, već kome je suđeno! — veli Maksim, pa odlomi pola somuna, sede dole i primače kajganu.
Dok je Sreta uvrtao bradu i krupnim koracima hodao po sobici razmišljajući i snujući planove, dotle je Maksim zahvatao krupnim zalogajima hleba kajganu ne razmišljajući baš ništa.
— E, vreme je da se odmorimo! — veli Sreta. Maksim se ukloni, a Sreta leže na krevet i ugasi lampu. I u krevetu je još neko vreme premišljao.
Izgledao je sav kao pokisla kokoška. Famulus Maksim ga dočeka na vratima. Zaprepasti se čovek kad ga onakva vide pred sobom.
« beše najjači dokaz i onih u Grčkoj u staro vreme i našega Maksima danas što je iz Sirogojna. I ovaj bedni Maksim iz Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog, beše blagodaran Sreti što mu je otvorio njegove umne oči.
— Ako je nazeb, gospodine, da te istrljam malo; vešte sam ruke, — reče Maksim. — More, batali trljanje — veli Sreten zlovoljno — natrljano mi je dosta.
Užasno! — reče pa sede na jedan komoranski sanduk. — Ja grdne bruke!... — reče Maksim pa zastade. Dalje nije produžio, po svoj prilici stoga što je tada prvi put u svom životu i čuo za toga Klemansa i za
— Kako da nije bruka! — veli Sreta. Poćuta malo Maksim, ubrisa nos sa dva prsta, pa dodade: — Pa šta misliš i rakamiš sad, gospodine?
Sve se to meni na pleća natovarilo! A posle, ne mogu ni ja, boga mi, na sve strane da stignem! — Pa... sad... — veli Maksim... — tvoje tolike čkole i nauke... pa gledaj... — Pa, videću. Da spasemo koliko se može.
Iz druge sobe se Čuje somo strahovito hrkanje Maksino. — Maksime, more! — viknu jače. Maksim nastavi hrkanje još jače. — Pazi, životinje jedne, kako je zaspao! E, baš se toga čoveka ništa ne tiče!
S glave je riba smrdela! — O Maksime! — viknu jako, pa opet zaćuta i počeka. Ali se Maksim ne odaziva, nego produžuje još jače hrkanje, pomešano sa zviždanjem.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Ti znaš da kod tebe đak ne može obastati.” Ig[uman]: „Ako bude kao tvoj Maksim, neće ni trećega dočekati. Pak se okrene k meni: „Ti mali, [h]oćeš li ti moj đak biti?” Ja: „[H]oću”.
Agapije Peloponisiotski, Kiprijan Kritski, Maksim Larisiotski - nikada nisam na ove ljude pogledao da ne pomislim: „Ovakove, večni bože, daj hristjanstvu episkope!
” U to vreme dijakon Maksim Larisiotski, filosofičeske klasi učenik, spremaše se za poći doma; dakle, i ja s njim — u društvo.
Takove vriske žena i dece ne bi[h] rad već u životu čuti. Moj drug Maksim i ja nismo o sebi ni misliti mogli, smatrajući na strah i žalost roditelja o dečici nji[h]ovoj, i da nije korabalj vesma
No, odavde dvadeset celi[h] dana imali smo neprestano protivne vetrove i, što je gore, razboli se moj Maksim, a na moru bolovati, sohrani, gospodi! U sve to vreme ništa nije mogao u stomaku držati.
Druge godine zovne me moj predragi gospodar Maksim Kurtović da i njegovim kćerˊma, Mariji i Hristini, na franceskom i talijanskom jezikam lekcije predajem, što ja jedva
Jošt u jednom pismu ja sam vam napomenuo da je mene gospodin Maksim Kurtović i u Smirni svoju dobrotu i blagodejanije pokazao.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Na konja jašu, turakliju pašu. Maksim Zoriče, dobar vojniče, a pred konjici, dobri vojnici, Zorinkić Mija, poznan delija.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Uz Jakšića, Kostić je glavni dramski pisac romantizma (Maksim Crnojević, Pera Segedinac). Od ostalih pisaca treba spomenuti nežnog liričara Jovana Grčića Milenka, virtuoznog
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Ali što za ove druge, starije, domaćine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio. TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko!
Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio. TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: Zar ja na ovaj sveti i Božji dan, pa ovakav da sam?!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
A kad se Đurađ zakaluđerio (kao kaluđer zvao se Maksim), Jovan je postao despot. On je poslednji potomak staroga despota Đurđa.
kupi i hiljade dvije, po izboru konje i junake; ja kad vide tamo u Latina, pregledaju silu i svatove, da je Maksim slijepo dijete, ne smiju ti kavgu zametnuti. Kupi svate, te vodi đevojku, gospodare, više ne premišljaj!
Među njima Crnojević Ivo jaše ždrala konja od megdana, oko njega dva sokola siva: s desne strane dijete Maksime, što je Maksim krasan đuvegija, na njegovu od megdana vrancu; a s lijeve Miloš Obrenović na doratu konju od megdana.
Kad to čuše kićeni svatovi, nema brata ni kićena svata, nema brata tome da kmetuje: ne smijahu kićeni svatovi, el je Maksim krvničko koleno, — mogu njemu žao učiniti, može nekom glavu ukinuti; nema kmeta da kmetuje tome.
“ Maksim gleda jade isprijeka, isprijeka, ali poprijeko. Ja kad tako zeta darivaše, na kapij̓ se otvoriše vrata, pa stadoše slug
su ga kraste našarale, zdrave su mu oči obadvije, srce mu je baš koje je bilo; ako l̓ si se, svekre, prepanuo đe je Maksim još tanko dijete, njega čekah za devet godina, njega čekah u babovu dvoru, i još bih ga za devet čekala u Žabljaku, u
Ivo, te Latinci snasi progovara: „Snaho moja, Latinko đevojko, nemoj vikat dijete Maksima, eli smo mu žao učinili, a Maksim je hitar kavgadžija, hoće, snaho, zametnuti kavgu na veselju u svatove svoje; snaho moja, bogom ti se kunem, u Žabljaku
Al̓ ne sluša zlosretna đevojka. Viknu jednom, pa ga ne doviknu; drugom viknu, doke ga doviknu. Maksim vrana konja povrnuo, osluškuje šta će besjediti, a đevojka grdno progovori: „O Maksime, nemala te majka!
A kad viđe vojvoda Miloše, grohotom se junak nasmijao: „Fala bogu, fala istinome! Kud se ono Maksim zatrčao?“ A ne vidi jade iznenada.
Miloš pade, a Maksim dopade; koliko mu krvce žedan bješe, manu sabljom, ods̓ječe mu glavu, pak je vrancu baci u zobnicu, a đevojku ote u
svojega: „Moj sestriću, dok si u riječi, kako đever bješe kod đevojke, a dopade dijete Maksime, eda viđe đe pogibe Maksim? I znade li šta bi od đevojke?“ „Prođi me se, moj ujače Ivo!
I znade li šta bi od đevojke?“ „Prođi me se, moj ujače Ivo! Nije tebe Maksim poginuo, no kad dođe na konju pomamnu, te izgubi vojvodu Miloša, pak đevojku ote u đevera, on pobježe ka nesrećnoj
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
MARIJE EGIPĆANKE 257 OSLOBOĐENI CARIGRAD 260 SOLUNSKE LEGENDE 267 SLAVENI 273 SERVIJANI 274 SVETI VLADIKA MAKSIM DESPOT 275 MOLITVA ZA POVRATAK SRPSKE ZEMLjE 279 PLAČ NAD CARSTVOM 280 U PREVRATNA VREMENA NEPREVRAĆEN 282 GODINE
SVETI VLADIKA MAKSIM DESPOT Novoe procavtenije, javil se jesi Maksime, novu obitelj obrel jesi na nebeseh! Sinaksar Ovi blaženi i divni
Sinaksar Ovi blaženi i divni Maksim bijaše od kolena blagočastivoga Simeona Nemanje u hristjanstvu prvoga kralja srbskoga otca Svetoga Save; sin despota
Indi, što da čini prepodobni Maksim? Stajati više nejma gde, spremi sve svoje što imade i uze mošti svoga mu oca Stefana i bratine, i mater a nigde ih ne
Nahitro sastaviše vojske i sastaše se skupa da se tek sraze biti se i seći. Začu to Maksim što se od njih učini, brže sede na brza konja i otrča k vojski nahitro kano krilat i stade na sredi među obadva tabora.
Nego s Fruškom Gorom on ne vladaše, samo jednim Sremom što on suđaše. Indi što da čini sveti Maksim? Ode prohodati se po Fruškoj zi Gori, pronaći za svoje sedište gdegod prilično mesto.