Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Bogami mi se spava, mamo. Kupao sam se! — Pa hajde da ležemo! Legosmo. — Neka, — kaže mama — ja ću ugasiti sveću. Znala je da ja to volim.
On pade u krevet, zalepi negde vezikator i — umre! A Ćorđe, kako mama veli, ni manje ni više, nego poče kod drugoga raditi. Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar!
To zna unekoliko samo moja mati. On, kaže mama, posle te naše nesreće bio je prvo ušinuo leđa vukući onu noć vodu, pa je sutradan poguren došao našoj kući i — smejao
Kaže: „Vide li ti, seka-Soko, našu limunaciju!” Pa onda je počeo, kaže mama, sitno, sitno da se smeje, dok mu nisu udarile suze i dok nije počeo sasvim grcati.
diži se! Osetim i ruku maminu kako me češka po kosi. Odmah se dignem. Kaka je bila mama! Kako blaga, lepa, tiha, ozbiljna, svečana! Pričala mi je mnogo.
— Otidi opet kad stigneš! — kaže mi mama. — Otidi, javi mu se; obiđi ga, siromaha, dok je još ovde. Kaže da će kroz koji dan natrag u N. — Natrag! A što?
Ja mu priskočim u pomoć: — Kaže mi mama.. Ali me on odmah prekide: — Ta ti si, Janko! Gle! A kako da te poznam? Bila je seka-Soka, i nadao sam ti se. Ali...
— Vidiš! Još kao da se poznaje! On se dobro zagleda u prozor, a meni između obrva metnu prst. — Mama mi je pričala, — rekoh ja, a oko mi ode za srcem i zakova se za devojku — mama mi je pričala puno koješta za vas, a i
— Mama mi je pričala, — rekoh ja, a oko mi ode za srcem i zakova se za devojku — mama mi je pričala puno koješta za vas, a i ja se sećam...
„Srce” me je vuklo ponovo u bolnicu, ali mi je „razum” kazao da nje tamo nije. Bojao sam se da mama ne opazi na meni kaku promenu, pa čim sam je opazio da dolazi u moju sobu, ja sam odmah trpao moju cigaru u usta i
Dođosmo. Mama se obeseli i ustumara. Ubrzo bi postavljena sofra, i mi večerasmo. Posle zadimismo. — Je li, Joco, — reče mama — šta
Mama se obeseli i ustumara. Ubrzo bi postavljena sofra, i mi večerasmo. Posle zadimismo. — Je li, Joco, — reče mama — šta je, boga vam, s onim nesrećnim Đorđem, Đorđem Radojlovićem?
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Al’ zato je trebalo imati dobrog učitelja, a ja sam ga baš imala! Moja pokojna mama, bog da joj dušu prosti, nije bilo toga testa ili melšpajza što ga ona ne bi znala zgotoviti.
— Verujem, slatka. — Pa kako je mene moja mama učila, tako ja sad učim moju Melaniju. — Slatka! I moja Juca tako isto. Zna vam ta svašta.
— oslovio bi često zabrinuti sin Ćira svoju mamu, a ono mama mirno spava, a to što je pop Ćira čuo, bio je sahat koji se sprema da izbija.
Samo ti je do anđaranja, nesrećo madžarska! — grdi je gđa Persa ne znajući na kome da iskali svoj jed. — Ali, mama! — umiruje je Melanija. — Uf!
i zadovoljna docne ostavljala bal; a Jula je znala od švapskih igara samo nekakvu šotiš-polku i neki tajč, koji joj je mama, kad je bila dobre volje, pod dudom pokazivala. Na bal je išla od godine do godine, o Sv.
Spiro, ’ajd’ odma’ i ti kući! — E, baš si potrefila! — veli pop Spira. — Sedi, Juco dete, a mama nek ide. — Juco, napred, olbrekc! — komandira gđa Sida i zalupi vrata i pljunu za sobom.
kad su pročitali prethodnu Glavu, jer im se čudno i neverovatno učinilo što se Jula tako lako utešila, dok joj je mama još jednako praskala zbog Melanijinog uspeha.
A zatim se zaplakao i on i crni gavran, a zaplakala se i Jula. I mora da je dugo i glasno plakala kad se i sama mama probudila i oterala Gágu s vrata, a nju viknula i probudila, i pitala je što plače.
Nije to da govorim i držim stranu što mi je mama bila Nemica,... al’ sasvim je tako. Zar ne? Ja samo kad moram da se svađam i da psujem koga, onda govorim srpski,
mnoge pesme i pevušio ih, pa i sam došao u poetsko raspoloženje i spevao jednu pesmu, i po prilici je, da ne dozna mama, predao Juli. U pesmi je ispevana njegova šetnja, i sreća njegova što ju je video na prozoru.
Čim svrši školske časove, a on ’ajd’ odmah k njima. Tu sedi u krugu svoje buduće familije. Mama hekluje tepih od šarenog stareža, Melanija izvađa svoj monogram na salvetama, a Pera sedi pa čita što, ili im
— E, pa... — veli pop Ćira, vadeći iz sanduka stvari — evo i za tebe, mama, da vi’š da te nisam zaboravio... al’ bolje, ’ajd’ pogodi sama šta sam ti don’o! — veli, a zaklopio stvar.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Mili moj — govorila je verenica Jurišiću kad su ostali sami i grleći ga nežno onoga dana kad mi je mama rekla da je stiglo tvoje pismo, posle toliko vremena, ceo jedan snop radosnih zrakova rasuo se bio po ovoj sobi i svi
— Od čega, mili? Pa šta to? Mili, polako da ne čuje mama! — Brani se, brani se, izbezumljeno je ponavljao Jurišić Neka čuje ko hoće. — Ubilo bi je, nju bi to ubilo.
Pa jedan plamen odlučnosti buknu na njenom licu: — E, pa neka bude kad tako hoćeš. Samo ovo: mama nikad ništa ne sme doznati. I pogruženo, kao da izlazi iz crkve, ona napusti sobu.
Samo jedanput... Samo da si mi se bar jedanput javio.. Posle ga je ona molila da je uspravi i tako su sedeli, a mama je otišla da legne. Svu noć nisu spavali. — Priđi mi, sedi tu, starče, moj starče. Mnogo imam da ti pričam.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Onu drugu zvao sam Stanika. Mama je rekla da će mi ispeglati odelo kada dođem. Da li je danas njen red? Juče je bio utorak; znam to po sarmi.
Sada su stajale s očuhom kao jedan jedinstveni živi blok koji me je odbijao. Mama se još nije bila vratila iz prodavnice.
Gledajući u Timotija, znao sam da on ne može da ne misli na to, i da ne mrzi tu kuhinju u kojoj se mama i ja sastajemo. - Ti shvataš - rekao je - ja sam primoran da brinem o tebi! - Znam!
- Ukapirao sam! - okrećem se, iako je to izlišno: ja znam da je to mama. I jeste. Stojeći na vratima, ona izgleda kao slika one žene koju sam video u muzeju svu načinjenu od plavih i zlatnih
sunca gledam svoju crvenu kosu, svoju šašavu njušku s pegama i ogromne, nečim kao začuđene oči, misleći ne pita li se mama ponekad jesam li ja njeno dete. Dragana i Jasmina šapuću nešto među sobom a oči su im kao kružići naliveni plavim.
Neka mirno zadrže poljupce za sebe, dodajem nečim van svesti, zapažajući kako mama odmahuje glavom, a one dve, poljubivši oca, izlaze u baštu. - Pričekajte!
Bio sam siguran da ih čitavo Karanovo čuje. Mama je ćutala izbegavajući da me pogleda. - Tvoj muž je izjavio da me se stidiš! - rekoh.
Sat s kukavicom otkucavao je devet. Kao i onda kada mi je bilo tri godine, zakoračih unazad pri prvom otkucaju, a mama se nasmeši. - Ti, ludo dete!
Nečim što ne spada u rad piramidalnih ćelija mama to zna i otuda njeno lagano odmahivanje glavom, izraz straha u kutovima usana i ono „Ti ludo, ludo dete!
- Nema mnogo toga da se priča, mama. Bacio sam knjigu. Profa me izbacio i to je sve. - A posle? Šta je bilo posle. Vesna je javila da se nisi vratio kući.
Zaželeh da sam opet tamo. - Mislim da bih morao izaći, mama! Obećao sam jednom drugu. Pristala je bez ispitivanja. Voleo bih da je pitala bar nešto, pokušala da me zadrži, ali
- Ti uvek gledaš ljude iz najcrnjeg mogućeg ugla! To je tvoja nesreća, Slobodane! - mama odloži košulju na kojoj je popravljala ogrlicu i stavi mi ruke oko vrata.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Tako, na primer, pazi se šta će ono prvo reći: ako kaže mama, dobiće sestru, a ako kaže tata, dobiće brata. U Crnoj Gori „kada je žena bređa, valja pitati dijete šta će roditi, pak
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Ništa se nisi promenila! — slagah u prolazu. Ti jesi — reče ona. USPELI MOMCI – Mama, ali ja neću u Ameriku! –Ćuti i plivaj! (Događa se u Rijeci 1947) Stižu s vremena na vreme iz belog sveta.
Zagrebite samo malo kožu nekog šimpanze i ispod nje se istog časa pojavljuje džentlmen! Ljiljanina mama ga, kao i obično, ne primećuje dok na njenu glavu stavlja kockasti šeširić. — Neću kapu, neću kapu! — vrišti dete.
Gde ćemo, kog đavola, sad da se parkiramo?! Nigde nijednog mesta u ulici . . . – Zdravo, deco! – Zdravo, mama! Zdravo, tata! Kako ste se proveli? – Sjajno! Šta ima večeras na televiziji?
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Šta veliš, to jest, bi l pošla za njega? DEVOJKA: Kako kaže mama i tata. PROVODADžIJA: E, dobro je! Nećeš se, to jest, nimalo kajati. Puna kuća, to jest, što ti srce ište. (Glasno.
) PROVODADžIJA: Zaljubljen je u vas kao zec. Al’ ste i dobili priliku, dobru, to jest, kakovi malo ima. DEVOJKA: Mama je u drugoj sobi, da je zovem. PROVODADžIJA: Nije nužno, to jest.
He, he, provodadžiji o svadbi lepši, to jest, dar, nego o prstenu. DEVOJKA: Oprostite, bogami nisam bila spremljena; mama je mislila da me jošt ne udaje. PROVODADžIJA: Ali kad se pojavi ovakova, to jest, prilika!
MATI: Da šta, da mi izeš dete? Sram te bilo! MUŽ: Vi da idete napolje iz moje kuće. ŽENA (trči mu bliže): Šta, mama napolje? MATI: Sram da te bude! ŽENA: Pre ćeš ti izletiti.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Kakav je to red da tu sedi ded i još ne znam koj a ne sinčić moj! A sinčić je mleo kao žrvanj beo: - Mama, ja bih seo. Mama, ja bih seo. Ustao je ded da ne kvari red. Sinčić reko: - Of! I seo ko grof.
A sinčić je mleo kao žrvanj beo: - Mama, ja bih seo. Mama, ja bih seo. Ustao je ded da ne kvari red. Sinčić reko: - Of! I seo ko grof.
pritom ne razneži, zna da održi rastojanje; svaka se njegova sanjarija završava buđenjem, povratkom na zemlju (Car Jovan, Mama, Da li mi verujete, Venčanje, Rat). Za nj dečji život nije privlačan i uzbudljiv zbog tzv.
Milićević, Vuk - Bespuće
Na ocu se opažaše nešto plašljivo, nešto što ga tišti i smeta. — Šta radi mama? — zapita ona poslije ćutanja. Otac ne odgovori ništa u prvi mah, i to je dirnu i uzruja; i kad se sretoše njihovi
Njoj grunuše suze, ona mišljaše da joj je njezina mama umrla bez nje, i to joj bi dvostruko žao i krivo. — Zar je moja mama umrla? — zapita ona ne zaustavljajući se da plače.
Njoj grunuše suze, ona mišljaše da joj je njezina mama umrla bez nje, i to joj bi dvostruko žao i krivo. — Zar je moja mama umrla? — zapita ona ne zaustavljajući se da plače. — Gore nego umrla. Da, ona je umrla.
Poslije su joj kazale zlobne neke njezine drugarice da je njezina mama rđava ženska, da je pobjegla od muža s nekim lajtnantom koji je kvitirao: s jednim trgovačkim putnikom koji zastupa
Radičević, Branko - PESME
67. Mama dođe, zborit stade: „Zdravo, Herr von — ne znam kako! Već iz šetnje, već nazade? De bijaste? Okle tako?...
69. Cure nesta, već zamače, Mama osta kod momčeta, Reč nastavi, pitat zače, De je bio, kuda šeta, Te pridade štošta drugo, Al' sve pričat bilo b'
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko
u stvari, obuzet uzbuđenim šapatom s nepoznatim dječakom, koji je nekad okretao ručicu ove iste mašine: „Bije li tebe mama? A znaš li načiniti gvožđa za kreje? Šta, misliš ti da se ja tebe bojim? Šipak tebi, momče!
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
HASANAGINICA: Zinuo bi ti kad bi video šta sve može da učini čovek kada ogugla na sramotu! BEG PINTOROVIĆ: Mama, pa šta sad da radim? Kako to da joj uredim? MAJKA PINTOROVIĆA: Kako znaš!
Ne znaju da je sudija u kolevci... Na da ne čujem ni kad prvi put kaže „mama”, a majke mu nema, već negde mrtva u pustinji živi...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— ’Će ideš? — reče on s Mukom i pogleda upitno po ostalima. — ’Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti...
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Odkud te sreće? SVETOZAR: Eto se i ja zakanio malo. SOFIJA: Sedi. (Sednu.) Šta radi mama? SVETO3AR: Fala bogu, zdrava je. Pozdravila vas i ona i Kata. SOFIJA: Blagodarim. Zašt ne dođu, zaboga?
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
zabavištu, gde sve vaspitačice kotrljaju slovo r i afektiraju na mrtvo ime, i da si položila iz cuga sve testove, pa mama posle kazala: „Nije što je moje dete, ali učiteljica mi kaže da je to zaista čudo i da još ništa nije slično srela u
Kada odlaze od kuće, obično dovikuju sa stepeništa: „Mama, idem da učim kod Baneta; vratiću se u petak!“ Čitava stvar, naravno, dešava se u ponedeljak.
Nigde čovek ne može tako dugo da se grebe kao na Adi Ciganliji. Bili smo savršeno uigran tim adadžijskih grebatora. Mama nikada nije shvatila šta, kog đavola, tražimo na reci?
Sistem: „Srećnu Novu godinu, a možda i godinu i po, žele ti tata i mama ...“ Pobuna je bila završena. Nekako me je mrzelo da se družim sa bilo kim sem sa Mišelinom.
Videla je lađe, videla je lutke koje kažu „mama“ kada im se pritisne pupak, videla je pet ulica u Trstu i svih pet su se potpuno isto zvale, i to SENCO UNICO, a ne
Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo! — Mama, draga mama, moram da te razočaram ... — rekoh ulazeći u kujnu.
Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo! — Mama, draga mama, moram da te razočaram ... — rekoh ulazeći u kujnu. — Toliko sam ti glupa i normalna da je to prosto neshvatljivo!
U redu, nekako zagladim situaciju i krenem s predstavljanjem, kad odjedared zvono na vratima! Mama i matori s roditeljskim smeškom tipa „Mi smo s Anom drugovi, nemamo onaj ukočeni roditeljski odnos!
Gle, mama? I vi ste se već vratili? — Jesam li vam kazala da ne mećete naftalin u letnje s tvari ? — procvili bakuta.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Žurim se kući, baš mi se drijema, a mama za me večeru sprema.“ Tako se Sunce pozdravi s drugom, u kola skoči, zavi se dugom, za goru krenu četiri hata,
Opet si kaput propio, avaj! U štalu idi, pa tamo čmavaj! Ugasi lulu, jadna ti mama, bojim se da nam ne plane slama.
“ Čudom se čude neuka deca: „Pogledaj, mama, velikog zeca!“ Ježurka Ježić, kopljanik slavni, spokojno šeta, delija prava, on se ne boji nikoga živog danju ni
Iz noćne tame, spremno i budno, javlja se mio glas. Zaludu tmina juriša gluva kad mama dobra dečaka čuva. Jutarnje sunce kroz prozor virnu, u sobu zrakom kroči. Prenu se dečak. Ko li ga gleda?
Prenu se dečak. Ko li ga gleda? To su mamine oči! Putuju dani u sjajnom nizu, kada je mama rođena blizu. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kako živite sa ženom dragom, kako vas zdravlje služi, idu li deca za vašim tragom, jesu li slična ruži? Kako je mama i deda stari, da li vam stomak uredno vari?
Kvočka je strašna noću i danju, to ti je kokoš u besnom stanju. Prasetu svakom skloni se s puta, njegova mama vrlo je ljuta. Ko sretne bika treba da gleda da ga nikad ne dira spreda.
Gdje li si je lukavo sakrio, kume Đuro, nagnuta delijo? PISMO Draga mama, počesto te sanjam, kuću, Grmeč, nad njim nebo sjajno, razbudim se, slušam Unu nujno i u jastuk otplačem potajno.
Je li prošlo miholjdansko slavlje? A ti, mama, kako si sa zdravljem? Je l' već vrijeme da orahe tresu? Toga nema ovamo u gradu.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Za deset dana ćete opet biti snažni. — Danas sam prvi put ustao i naročito su mi se noge osušile. Da mama nije došla sa pijavicama i pustila mi krv, šta bi bilo sa mnom! Stari ribar je išao po sobi kao dadilja.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
TETKA: Zar se ne sećaš? DANICA: Sećam se, ali kao kroz san. Malo, popločano dvorište, jedno drvo, i... Tada je mama još bila živa, je li? TETKA: Jeste! DANICA: A tata? TETKA: On je davno, vrlo davno umro. Njega nisi mogla upamtiti.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Danas se, kaže, matere vezuju, a deca dobivaju poklone... A moja je mama umrla. Pošla sam na groblje... Znam gde je, išla sam ja često tamo... (Grči se.) Vetar... Zima...
Ko će nju sad vezati?... Anđeli?... Oni će mamu da vežu danas a mama će se setiti mene pa će plakati... Zašto nisam i ja tamo?... (Stresa se od zime.) Zima...
Gospođa u crnini: Na groblje? Šta ćeš tamo?... A ja se vraćam s groblja... tamo je moje jedinče... Siroče: I moja je mama tamo... Gospođa u crnini: Ne idi na groblje, čedo moje... Vrati se natrag...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Nasred sobe, ove iste u kojoj on spava, stoji njegova mila mama, sva u belom, kao kad se sprema da spava; niz leđa joj pale duge crne kose, a ona oborila glavu pa se nešto mnogo,
»Hoću li ?« — pita teta mahnuvši nožem... »Udri!« — odgovara tata... Mama raširila oči, gleda uplašeno, pružila ruke unapred, kao da se zaklanja njima... teta potrča s nožem, zamahnu...
Bora vrisnu i — probudi se... Dete podiže glavu i razgleda oko sebe.... »A-a... pa ovo nije istina! ... A gde je mama ?... što sam ja sâm u sobi... ona uvek dođe da me probudi«...
»A-a ... ono sinoć!... Gde je mama, ko će mene da obuče?...« I on stade da se seća sinoćnjeg užasnog prizora... Bio je zaspao, držeći, po običaju, svoju
Vrata se naglo otvoriše i uđe on, otac mu, bled, naduvenih očiju, umoran, salomljen. — Mama... gde je mama? — viknu Bora i stade razgledati ugao gde bi se sklonio od oca, koji mu iđaše na susret.
Vrata se naglo otvoriše i uđe on, otac mu, bled, naduvenih očiju, umoran, salomljen. — Mama... gde je mama? — viknu Bora i stade razgledati ugao gde bi se sklonio od oca, koji mu iđaše na susret.
— Ne viči, dete moje, evo tate... ja ću tebe obući i umiti... — Neću, ne umeš ti kao mama... Mamo! — viknu on glasnije. — Mama nije ovde, ona tebe sad ne voli pa te je ostavila...
ja ću tebe obući i umiti... — Neću, ne umeš ti kao mama... Mamo! — viknu on glasnije. — Mama nije ovde, ona tebe sad ne voli pa te je ostavila... Mi ćemo dovesti tetu da te ona čuva, da vidiš kako...
Mi ćemo dovesti tetu da te ona čuva, da vidiš kako... — Neću tetu!... — prekide ga dete ona nije dobra kao mama... Nije mene ostavila mama nego si je ti oterao... ja sam video... — Ćut! ... bagane!... Šta ti znaš ?...
— Neću tetu!... — prekide ga dete ona nije dobra kao mama... Nije mene ostavila mama nego si je ti oterao... ja sam video... — Ćut! ... bagane!... Šta ti znaš ?...
vode ga k ribnjaku gde baca ribama kifle ... I odjednom nestade svega toga... Mama poče da plače vrlo često; tata stade dolaziti ljut, namršten...
Pa onda poče svađa, najpre u drugoj sobi, a posle i pred njim, i tako sve gore... A kud će on sad ? Kad li će mama doći... ili možda neće više ni doći ovamo, nego će sad njega odvesti k njoj. Ali kako će onda tata?... Kako to...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Kad dođe pred kuću — izvali pola kapije, A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiče. Mama Liza ga sačeka na pragu, tužna kao ruža U jesen, sa nežnim licem Đokonde, Skine mu blatnjave čizme, celog ga
Kod kreveta bdi mama; svetiljka drhti kroz tminu, I vetar, oko zidina, kao pas ljutit kevće. Došao i Džon Hohohond, otpasao revolver, skinuo
Džon Hohohond je otišao na vašar konja, u pravcu Džordžije. Mama, pored prozora, plete i nešto pevuši ... Uopšte, kad je Džon na putu, sve je čistije i radosnije, I mirno, ko rublje
GDE JE CICA Jutros rano kad je topli dan osvanô I sunce leno pošlo prema krovu neba, Rekla mama Cici: „Idi polagano Kod Mite pekara, kupi nam hleba...
Ne može mama više mirno da posluje po kući. Ostavila je pokvašen veš, mlaz po podu krivuda; Mršti se i krši ruke, uzdišući, I
! U neko crno doba, na kraju ulice, Planu boja poznate haljinice: — Evo Cice! I mama, koja je očajavala sve dok je znoj ne probi, Stalno izmišljajući nepoznate krivce, Brzo se razmaha po spavaćoj sobi
Njegov je život pun napora i mučenja. On mora da brani na golu kad malom Buci Mama ne dozvoli — zbog učenja. Ima da se smeje i kad mu nije do smeha, Da je razigran u svako doba, da skače, Da se
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Kâ slabo živinče! Pogledaju se Turci ispod očih. Med za usta i hladna prionja, a kamoli mlada i vatrena! Slatka mama, no bi na udicu: „Pij šerbeta iz čaše svečeve, al' sjekiru čekaj među uši!
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče on molećim pogledom. „Nemojmo!“ povrnu ona žalostivo. „Karali bi nas kao da smo mi krivi; znaš, mama, kad god se najedi, uvijek prijeti da će nas dati grofu Pavlu!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
ZMAJ Dođe dugačak kao vratilo. Kad leti, sa njega sipa vatra i opada krljušt kao srebro. — Živi po šu— mama: u stenama i pećinama. Iz njih doleće na izvore te se kupa...
trgam; za mnom se svila mota (pogleda iza sebe), iz usta mi biser kaplje (pogleda preda se); spreda sam vila, otrag sam mama: ja pomamih vas svijet: i u putu putnika, i u sretu sretnika, a najbolje svoga suđenika! (i duhne niza se).
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
JAGODA: A i to ti je posebna priča! Mami umro muž u zarobljeništvu... IKONIJA: U Nemačkoj? JAGODA: A mama kuvala na nekoj ekonomiji. Svrši se rat, i tamo dodele jednog, iz nove vojske, zaćore se na prvi pogled!
Svrši se rat, i tamo dodele jednog, iz nove vojske, zaćore se na prvi pogled! I tako mama ostane pre venčanja. Nisu znali da paze, a nije ni bilo ovih današnjih srestava. I taman da se venčaju...
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
ku... kukama odvući u pakao. A mogli bi da me spasu, ni punih pet godina nemam, četiri i peta, kaže ma... ma... mama. Da su dobri, oni bi me mogli spasti. Prokleti deda, šta mu je trebalo vitlo“... fii... fiii... kvr... fiii... fiii...
— Hvala dušo, sretna bila! I ja potrčah, ostavljajući starca koji je blagosiljao, pa čim je stigoh: — A mama Vaša šta će Vam reći? — rekoh. — Mama! Kako mama? — Vaša. — Ja nemam mamu.
I ja potrčah, ostavljajući starca koji je blagosiljao, pa čim je stigoh: — A mama Vaša šta će Vam reći? — rekoh. — Mama! Kako mama? — Vaša. — Ja nemam mamu.
— rekoh. — Mama! Kako mama? — Vaša. — Ja nemam mamu. A to što sam toga trenutka video u njenim očima kao da nije bila žalost, nego pitanje u
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Neumitnom jasnoćom ocrtane, postojane zjene, a opet nepronicljive, apsolutne, kao zjene gospodnje. — Mama! — uskliknuo bih trzajući je za rukav. — Ja te ne poznam! Ja te ne poznam!...
Prožimala me sve dublja hladovitost tih očiju, i sve više osvajala tuđost. Poplavio bi me paničan osjećaj. — Mama! Mama! — povikao bih usplahiren, kao da je dozivljem iz velike daljine u koju se izmakla, naglo joj ustajući iz krila.
Prožimala me sve dublja hladovitost tih očiju, i sve više osvajala tuđost. Poplavio bi me paničan osjećaj. — Mama! Mama! — povikao bih usplahiren, kao da je dozivljem iz velike daljine u koju se izmakla, naglo joj ustajući iz krila.
Neko crnačko pleme, recimo, vjeruje u nekakvu mitsku neman, nekakvo božanstvo, u nekakvu tamo svoju Mama-Jumbu. Mama-Jumba, naravno, objektivno ne postoji. To je fakat.
Neko crnačko pleme, recimo, vjeruje u nekakvu mitsku neman, nekakvo božanstvo, u nekakvu tamo svoju Mama-Jumbu. Mama-Jumba, naravno, objektivno ne postoji. To je fakat.
život takvog jednog plemena, kruga, društva, tokom stoljeća razvija u znaku, pod egidom i pod vlašću takve jedne Mama-Jumbe.
Snagu za sve velike podvige i čudesna djela davale su oduvijek ljudima i narodima baš te Mama-Jumbe, te šimere i te ludosti, više nego „objektivne istine ”.
Bez svojih Mama-Jumba narodi zacijelo ne bi za sobom ostavili hramove i dvorove, piramide i akropole, himne i epose, i drame i lirike,
I tako se događa da se, uslijed vjerovanja u onu Mama-Jumbu koja ne postoji, nagomila sva sila patnje i strahovanja, zanosa i padova, čuvstvovanja i stravstvovanja, ljudske
Čitave žetve ljudskih zanosa, čitave hekatombe ljudskih snaga i ljudskih života! I što je onda u svemu tome važno što Mama-Jumba „faktično ne postoji”? Što onda?
I što je onda u svemu tome važno što Mama-Jumba „faktično ne postoji”? Što onda? Po čemu je činjenica Mama-Jumbinog „faktičkog nepostojanja” presudnija, odlučnija, posljedičnija — pa i čisto praktično, životno važnija — nego
nepostojanja” presudnija, odlučnija, posljedičnija — pa i čisto praktično, životno važnija — nego fakat vjerovanja u Mama-Jumbino postojanje?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad ali eto ti dođu vile unutra, pa se stanu razgovarati. Onda reče najstarija vila: — Mama, ovđe krst miriše. — Jest, kćeri, reče ona — carev sin i Oštar Dan idu tražiti jednoga kralja kćer, ali neće je naći;
Ali Oštar Dan još ne da, nego reče da još ostanu. Uveče opet dođu vile, kao i prije. Onda reče srednja vila: — Mama, ovđe miriše krst.
Uveče opet dođu vile, kao i prije. Tad reče najmlađa vila: — Mama, ovđe miriše krst. Mati joj odgovori: — Da, kćeri, carev sin i Oštar Dan idu tražiti kraljevu kćer; ali teško da je
Istom što je carev sin zaspao, dođu vile opet, pa reče jedna između njih: — Mama, ovđe miriše krst. A mati reče: — Jest, kćeri; carev sin i Oštar Dan vode kćer jednoga kralja; ali je se ipak neće
Uto dođe popovo jedno dijete te prošapti popu na uho: — Poslala me mama da te pitam hoćemo li zaklati jednoga intova kneževa te je jutros uljegao u našu kuću s našim intušama, ali ćemo ga
Petković, Vladislav Dis - PESME
” Ulaziš u sobu. Suze te već guše. A dva naša cveta iz četiri rata U tvome su krilu, obraze ti suše: “Mama zašto plačeš? Je l' pisao tata?” U velike patnje nevino pitanje Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi...
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Dajte mi šešir, idem sama!... ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije! DARA: Bože, mama, otkud to ide! ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja! RAKA: I ja ću (Dune na vrata.
Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati. DARA (prekorevajući je): Ali, zaboga, mama! ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Dragu svučem sa državnog fijakera, pa makar za
) DARA: A što pokrivaš sebe? ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka? DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar... ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc... velika radost.
Al' tako je to kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući. XXIII PREĐAŠNjI, RAKA RAKA (uleti): Mama, znaš šta je novo? Tata je postao ministar. ŽIVKA (ljubi ga): E, a ko ti je kazao, čedo.
U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme. RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar! ŽIVKA: E?!... A zašto?
ČEDA: Ništa?... ŽIVKA: A kad se nasmejem? (Smeje se.) ČEDA: Zlatan zub. DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav. ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome. DARA: Pa što si navukla zlato na njega?
Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo. DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pitaš li ti, boga ti, mene: pristajem li ja? ŽIVKA: Pa ne pitam te.
Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo. DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pitaš li ti, boga ti, mene: pristajem li ja? ŽIVKA: Pa ne pitam te.
A ona meni: „Nemoj, boga ti, mama, godinu dana nismo joj prag prešli, pa sad će reći potrčali smo što je ministarka!
Evo, daću ti dinar da nikome ne kažeš. Idem kod Anke u sobu. (Daje mu dinar.) Nikom, razumeš li? Ja znam da bi ti mama dala i dva dinara samo da joj to kažeš, ali ti budi karakter pa nemoj da joj kažeš. Je l' nećeš?
Je l' nećeš? RAKA: Pa neću, dabome! ČEDA: E, dobro? (Ode.) XX RAKA, ŽIVKA RAKA (na levim vratima): Mama, mama!... ŽIVKA (dolazi): Šta je?...
Je l' nećeš? RAKA: Pa neću, dabome! ČEDA: E, dobro? (Ode.) XX RAKA, ŽIVKA RAKA (na levim vratima): Mama, mama!... ŽIVKA (dolazi): Šta je?... RAKA: Zet Čeda mi je dao dinar da budem čvrst karakter i da ti ne kažem gde je on sad.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Očigledno je da su to izvorno Sofkine reči „mamu moju”, koje Todora (sama ta „mama”) može preuzeti jedino u obliku „mamu njenu”, a onda se u tom obliku ponovo pojavljuju u Sofkinome nemom razmišljanju.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Uči se po modi govoriti: mamice, mamichen, ili ako ćeš sasvim francuski, mama, a nemoj doveka biti paorka, kao tvoj ujak... Čuješ, Evice, da ti jošt jednu kažem. (Uzme je za ruku.
Zar oćeš doveka da me sramotiš? EVICA: Verujte, majko... FEMA: Pst! (Vrti glavom na nju.) Mama, mamichen... No, šta si htela kazati? San tunder, mamzel. San tunder.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Izvadi da ne uzmu Turci... (dolazi psovka Turaka), pa ako ostaneš živ i vratiš se u Beograd, plati mama-Ani, Julinoj majci, neku moju podužicu. Prala mi žena moju rđu, pa neću da me mrtvoga ružno spominje.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Deux moіѕ déjà. — A pre Grenobla? — Bili smo u Parizu. — Vi ste sa roditeljima ovde? — Da, ovde su moj papa i mama. Naš brat i muž de madame Paulette nalaze se na frontu. Zašli smo u park, koji je bio pust.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Tako sada zbogom, papa, Zbogom, mama i pameti, Nek preda mnom sluga klapa, Da mi tavnu noć prosveti, A vi ćete, her fon Krug, Bit mi noćas verni drug.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Poslala ti mama, da jedeš. I onda još veselije odlazi. Zatim, kao uvek, već će početi pazar, dan u čaršiji. Mladen gore na tezgi, a
Ćipiko, Ivo - Pauci
— I pruži Ivu pismo. — To je duga epistola. Ko će sve pročitati? A je li mama doma? — Gori je! Ma proštij, nisam sve razumio!
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
O, kako je lep!“ Reče dete pa upusti, Uteče mu tica lepa. A mačka se za njim spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao, mama, udavi je, Odnese mi ticu,jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Mama meni skuplja novaca za put, i ja ću videti okean, i ostrva, i fregatu. — Ho, dijete, pa ti i ode, i srpski zaboravi!
A kad bude mnogo dukata, mama će ti otvoriti kutiju, i daće ti da ovako vučeš prste po zlatu, znaš, dukati su tanki kao „filter”, i topli su uvek;
E, to smo ti, ja i moja mati. Ja uzmem tamburicu, mama sedne do mene, pevamo, kao da brige na svetu nema... Ali što se spoljašnosti tiče, isti sam otac.
— Od te superiornosti Pavle se čisto zastideo, i ućutao. Frau Rozi je kod kuće kazao: — Da znaš, mama, da su to duboko rđavi znaci. Ako se Branko ne podigne, sramota je i grehota i od Boga i ljudi...
Poslednjih dana se bolje oseća i popravila se. — Baš zato bih, mama, malo hteo još malo da ostanem. — Nemoj, Pavle. Srce je srce, a glava je glava, a rokovi i računi su u glavi.
Pavlu je dosta dobro, ne spava mu se, dobio je dva pisma iz Londona; Isak piše ocu: — Mama mi je sve kazala; nije to za mene ništa strašno; tatice, moraš odmah da se vratiš u London, tvojoj kući i tvom poslu,
— Neće, mama, onaj klavir da pukne uzduž i popreko, da se ne pravimo smešni pred ljudima. Prodajemo što se ne prodaje, kapu ljudi
Hoćemo li se mi još dići, mama, to te ja pitam, i to mi kaži! Josif je bio pravi gospodin i umetnik. Sve je u njemu postajalo oblik.
puta videla,i kazala šta je videla — kad u zimu nad gluhom palankom odjekne melanholična arija vojničnog povečerja — Mama, tebi su oči k'o dve velike suze, je l' ti plačeš?
Onda čujemo kako zveckaju čaše, kako se tata i mama smeju, i lupaju po podu kao da igraju ili se vijaju, i onda ništa više...
Sutradan, mama ne izlazi do ručka, a posle podne je uvek ljuta, i ja baš nedeljom uvek izvlačim grdnje, i deca mi se bekelje...
Smeta mi svetlost, i vidim plavo kad žmurim. I boli me ponekad glava, eto tu, u potiljku. Ako plačem, mama se ljuti... Sad znate...
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Tako i moje prve izraze: „du, mu, gu, do, po“ itd. moja je majka prevodila i tumačila kao da tim hoću da kažem: tata, mama itd. Stoga ja i ne beležim ta kreštanja kao prve reči.
“ To mlada gospa; ali će to isto učiniti i njena gospođa mama, koja svakojako želi da izazove od vas bar ovu frazu: „O gospođo, koliko je mladih koje bi vam mogle pozavideti!
— Iju! Kakvo je to pitanje? — zgranula se namirisana udovica. — Pa mama kaže da si ti matora kao Prokina kobila. Tako isto okružnog načelnika, kad je o slavi došao, pitao sam: — Da l' imaš
Govorili smo o ispitima, o njenoj gospođici kako je stroga. Kazivala mi je zatim da je njena mama danas za ručak pravila punjene tikvice, a ja sam joj se hvalio da smo mi sinoć imali štrudlu sa sirom.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Mamin. — A gde ti je mama? — Otišla da dođe... — A tata? — Otišao u rat — odgovori rasejano. Onda najednom postavi pitanje: - A zašto ovaj
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— Neka ga, priučiće se! — reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Drugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin.
— Kao patuljak-suncokret! — ispravi ga jedan od braće, a mama se trže. Ne pamti se da je ikada neki suncokret odbio da sledi sunce! Niti da se rodio tako malen i svojevoljan!
— reče. — Nijedan maslačak nije veći od tebe! — Maslačak? — ne verujući uzviknu mama suncokret. — Maslačak? — ponovila su braća njen uzvik. — Maslačak?
— Pa, ja bih je čuvao, Micko! Voleo bih je! Nikada je nikome ne bih dao. Držao bih je zatvorenu u kutiji, baš kao što mama drži zrno bisera. Što je pobegla? — Baš zato! Baš zbog tvoje želje da je držiš u kutiji!
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
Kad lovi miša Gnjavi me mokro Kad pada kiša Gnjavi me ujak Gnjavi me ujna Ujak je širok Ujna je bujna Gnjavi me mama Gnjavi me tata Svi samo mene A niko brata Gnjavi me medved Jer hoće meda Gnjavi me pčela Jer mu ga ne da Gnjavi