Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Šta je ovo, nano? — pitam, a već sam se sago i dižem maramu kojom beše pokriveno. — Ne, ne! Ostavi, sine, to je mantafa. Polako dođe pa i prođe podne. Seo sam blizu prozora i uzeo da čitam. Iz bašte duše vetrić.
I otpoče se mantafa. Moja mati prvo je izgovori na turskom jeziku, pa je onda prevede na srpski. Sama mantafa na turskom jeziku kratka je,
I otpoče se mantafa. Moja mati prvo je izgovori na turskom jeziku, pa je onda prevede na srpski. Sama mantafa na turskom jeziku kratka je, u stihovima; ali u Vranju žene, prevodeći je na srpski, oduže je, iskite, i same dopune.
Prvo se izgovori mantafa na turskom, onda se izvuče kita, i onoj čija je, kao u nekom prevodu, kazuje se: mantafa. Otpoče: „Ja ne znam šta mi
Prvo se izgovori mantafa na turskom, onda se izvuče kita, i onoj čija je, kao u nekom prevodu, kazuje se: mantafa. Otpoče: „Ja ne znam šta mi je! Otkad te videh, svet mi je tesan. Uzalud igra, pesma i vesele, uzalud sve!