Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Mane je ćutao. A kad mati navali na nj, on joj reče da nije to baš tako hitno. — More, Mančo, sine, dokle će si momak?! — veli mu mati. — Snaju da mi dovedeš u dom, da mi hizmet čini, ta da se i ja malko odmorim.
Sve su si ubave... — Eh! — odmahnu Mane rukom. — Ta što ako su ubave! One li su sal ubave? Ima vreme!... — Mori, Mančo, pobrgo raboti!
!... E, što je čovek kujundžija, pa se razbira u zlato!... Znaje što je zlato, i kako se, ete, zlato topi!... Mašalah, Mančo, — nesi zabadava sin na Đorđiju!... Đorđijina krv!... Aškoljs’n!... — Ama neje ništo bilo! — odvraća je Jevda.
Ama žal da ti neje, krivo da ti neje!... Nesam si ostala postidna!... Ama gi i ja, berem, ubavo kaza!... Znaješ li, Mančo, da te neće više da poglednu zaradi onija moji rečovi — kol’ko gi ubavo kaza!...
Ti si raboti, a ja će si sednem malko. Mane pokri glavu, — zbunio se, iskašljuje se i maša za tabakeru. — Pa, Mančo, kako si?... Kako pazar, ališ-veriš kako? — zapita ga Zamfir posle kratke pauze, praveći i sam cigaru.
jesi!... Ti da se oženiš, a ona da te kune! Toj da si dočekam, crna majka! — Ja se neću ženim, nane. — Mančo! — reče Jevda podignutim glasom. — Uzni se, dete, u pamet! Bog dužan nikom ne ostanjuje!...