Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Lavoazije uze sa jedne police dugu cilindričnu staklenu posudu i obrati se svome služitelju: „Maselo! Napunite molim Vas, ovu posudu oksiženom!
Napunite molim Vas, ovu posudu oksiženom!“ Maselo napuni tu posudu do gore vodom, poklopi je staklenom pločicom, obrnu je i stavi je, u tom položaju, u jedno korito
Stavi je na sto. Lavoazije me odvede do peći koju je Maselo besprestanka ložio ugljem. „Pogledajte“, reče mi Lavoazije, „kako ovaj ugalj, najbolji do kojeg sam mogao doći, bedno
„Pogledajte“, reče mi Lavoazije, „kako ovaj ugalj, najbolji do kojeg sam mogao doći, bedno gori, iako ga moj dobri Maselo svojim dahom potpiruje“.
Lavoazije se obratio svome služitelju: „Dragi Maselo! Nije li to bilo veselo kada smo tvoja pluća uključili u hemisku aparaturu?
Nije li to bilo veselo kada smo tvoja pluća uključili u hemisku aparaturu?“ Maselo se nasmeši i dodade komičnim izrazom lica: „A gospodin Segen me pipao za bilo i brojao njegove otkucaje.
Samo jedna jedina verna duša dođe mi upomoć: iz Arsenala otpušteni nekadašnji poslužitelj moga muža“. „Maselo!“ „Vi ga se sećate?“ „Kako da ne!“ „On me ishranio zaradom svojih vrednih ruku“. „Čestiti čovek!
Spremam se da pođem, no tada mi još nešto pade u pamet: „A kako je sa čestitim Maselo-om?“ „Vrlo dobro! Živi zadovoljno na malom poljskom imanju koje sam kupila i poklonila mu.