Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
U to vreme dođe major [Despotj] Lukić u Valjevo i na Kličevcu šanac načini, skupe četnike (kako mi je otac kazivao 1800 momaka) koji su šanac
Tu je bilo oficira iz Srema sve sami̓ Srba: major Lukić, kapetan [Đorđe] Kljunović i kapetan [Jovan] Bežanović; a iz valjevske nahije bio je: moj otac Aleksa obrlajtnant,
— ,,A šta ću vam sovetovati? — rekne major — no vašu familiju dovedite blizu Save, pa ćemo mi naše lađe dati, i vas na ovu stranu prevesti.
— Major kaže: „Carstvo ne može vama dati džebane ni oružje; no vi nađite kakvoga trgovca, neka vam on krijući daje”...
Ja mu opet kažem: „Ako si od janičara, ne idi sa mnom, jer će Srbi ubiti i mene i tebe”. Onda major reče: „Ja uzimam Del-Ameta na moju čest; on je pravi od careve strane i od janičara je pobegao”.
Onda se nas dva u̓vatimo za ruke, poljubimo se i pobratimo. Međutim doneše mi jednu zobnicu fišeka i 300 taneta. Major kaže: „Hajdete sada”. — Ja mu kažem: „A kuda ćemo proći?” — On kaže: „Kuda ste i došli”.
— Kad major, rekao bi se zgoropadi, povika: „Zar da ja propustim turske ljude preko careve zemlje? Pa da mi ko drugi govori nego ti,
a ne bi̓ mu ostao da kontromanciram, da bih morao čalmu vezati pa kroz Beograd proći, jer znam kako me očekuju. Major ljutit kaže, da to ne može biti i ode obršteru, a ja i moj novi pobratim Del-Amet ostanemo pod jednom stre̓om.
Dok major dođe i polako nam reče: „No, ćutite tu, dok Turci iz parlatorije odu; dobićete kola, obršter odobrio”. Odoše Turci, a
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Za trenutak, Garsuli je zastao i podigao naočali, da ih bolje vidi. Isakoviči su ćutali. Prvi, pred Garsulijem, bio je major Jurat Isakovič, drugi, prve klase lajtnant Petar Isakovič, treći major Trifun Isakovič, a poslednji, prve klase
Prvi, pred Garsulijem, bio je major Jurat Isakovič, drugi, prve klase lajtnant Petar Isakovič, treći major Trifun Isakovič, a poslednji, prve klase kapetan, jego blagorodije Pavel Isakovič Vlkovič.
iz Beča, pisalo je, crno na belo, da se, prema naredbi datoj grofu Gajsruku, komandantu Oseka, premeštaju, i to: „Major Jurat Isakovič u Sirmijski husarski, Perve klase lajtnant Petar Isakovič u Slavonski husarski, Major Trifun Isakovič u
i to: „Major Jurat Isakovič u Sirmijski husarski, Perve klase lajtnant Petar Isakovič u Slavonski husarski, Major Trifun Isakovič u Brodski pehotni, Perve klase kapetan Pavel Isakovič Vlkovič u Gradišćanski pehotni polk.
Ali ga je malo ko razumeo. Videlo se da ljudi počinju da zapitkuju i da se komešaju. Major Trifun Isakovič, koji je, tog dana, komandovao paradom, ušao je bio u gomilu i pokušao da ljude ućutka.
Husar, zatim, strča sa drvenih stepenica, i odjuri, na konju. U gomili izbezumljenih ljudi, na poljani, video se major Trifun, kako mlatara rukama, bije one koji viču, i kako ih raspoređuje.
Njegov bratenac, debeli, mali, major Đurđe, ubacivao je one koji su bili istrčali iz redova, u redove, kao džakove. Ali se „nećemo da budemo pavori“ sad već
Nije prošlo više od nekoliko minuta, a čelo puka izbi pred kapiju. Na čelu formacije, jahao je major Trifun Isakovič, gologlav, sa ranom na glavi, na kojoj se krv bila usirila, ali se još crvenela.
Učtivo je dovede do jedne stolice i ona sede. Provodadžije onda – jedan stari major i njegova žena – počeše da se šetaju, gore‑dole, po sobi, da se šepure, kao pauni, a da brbljaju kao patkovi.
major i njegova žena – počeše da se šetaju, gore‑dole, po sobi, da se šepure, kao pauni, a da brbljaju kao patkovi. Major je, nekoliko puta, tobože slučajno, ispustio na pod svoje rukavice i svoju šnuftihlu, a udavača je, hitro, skočila, i
On se usiljeno smešio. Kad su je opet posadili, da sedne, da bi mogla u razgovoru da učestvuje, stari major mu postavi pitanje, da li ima neplaćenih dugova.
A Pavlove bratence poterao je u njihova, nova, mesta opredelenija. Major Jurat Isakovič, i prve klase lajtnant Petar Isakovič, čekali su samo svoje papire, pa da odu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Jer blagorodni major i predvoditelj Slavonsko‑podunavskog polka, Vuk Isakovič, završio je dan u Pečuju, pred polazak na bojište, teško i
Matavulj, Simo - USKOK
sukob bio blizu Cavtata, gdje su Francuzi i udruženi im dubrovčani zlo prošli; u drugom napadu pridruži ime se ruski major Zabjelin sa osam kompanjija jegera i mušketira, te Francuzi noću ostave Cavtat i povuku se ka Dubrovniku.
Ko zna? može biti da su u toj istoj ćeliji boravili: patrijarh Brkić, car Šćepan, knjaz Dolgoruki, major Vukasović, nebrojeni Mlečani i mnogi drugi, koje su različite pobude dovodile u taj čudni, jedinstveni dvor-manastir!..
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
A sada nigde perceta, ni za pahuljicu! (Jelisaveti) Jeste li videli kako je reka blizu? Dok je moj pokojni major bio živ, posle ručka sedimo ovde, jedemo kajsije, a on koštice sa verande baca u reku!
JELISAVETA: Muž vam je bio major? SIMKA: Artilerijski! VASILIJE: Je li poginuo u ovom ratu? SIMKA: Nije, umro je od zapaljenja pluća!
Ne morate noću da zatvarate prozore, pa vam sa reke struji čist vazduh! Leti se čuju i zrikavci, celu noć! Major nije zatvarao ni zimi, i redovno je spavao bez pidžame! Ali je zato imao čelično zdravlje! GINA: Bog da mu dušu prosti!
) GINA: Vi ste to počeli... još dok je pokojni major bio živ? SIMKA: Zar je sad važno? GINA: I ti, najbliža komšinka, s mojim sinom? SIMKA: Gino, molim te!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ko zna kuda! Ovako iziđoh prvih dana avgusta, u kasarni K und K. regimente br. 29 u Bečkereku, pred ađutanta puka (major Taš). On je udarao pesnicom po mojim aktima i tvrdio da će me navući na vešala.
Odatle sam prenet u bolnicu, u Vukovar. Pomenuti ađutant puka, major Taš, posle rata, u Novom Sadu, bio je agent fabrike vagona „Ganc Danubius“ iz Pešte.
Komandant našeg bataljona, major Janaušek, koji me je mrzeo, imao je običaj da nas tera na juriše, u podne. Veli, radi boljeg pregleda.
Predajem dokumenta i dobijam prenoćište u jednoj kući koja je sva u glicinijama plavim. Idućeg dana prima me jedan major.
Obaveštajno odeljenje Komande i imaću da idem u jedan konjički puk, draguna, na položaj, da zarobljene oficire saslušavam. Major mi daje jednu knjigu i kaže mi da tu knjigu ne smem da odnesem, ali da je napamet naučim.
Zastavice se menjaju prema izveštajima sa fronta, i iz Švajcarske. Iz Švajcarske izveštavaju, austrijski špijuni. Major mi kaže, sutradan, da se spremim. Došla su kola po mene, koja će me odvesti na položaj.
“ Pa mi je milo da odem i ne gledam to. U početku jula, ja sam opet u Komoranu. Ađutant puka više nije major Taš, nego jedan major iz Osijeka, Srbin, koji ima veliku zlatnu medalju za hrabrost, najviše odličje koje se može
U početku jula, ja sam opet u Komoranu. Ađutant puka više nije major Taš, nego jedan major iz Osijeka, Srbin, koji ima veliku zlatnu medalju za hrabrost, najviše odličje koje se može dobiti za učešće u ratu.
Nije nikakvog otpora davao. Međutim, major Kosta Vujić, koga je čitalac u komentarima upoznao, tvrdio je da je taj čovek, i tog dana, za dezertere, potpisivao
Najluđe je bilo pri tome da posle jedne ludačke noći kojom proslavljamo pobedu i propast Austrije, i pomenuti major Kosta, i ja, pitamo se: kuda ćemo?
Jedan major, Crnogorac, sa finim crtama lica, neće da skine temnjak Nikole I. Veli, u ratu ga je dobio. Jedino je komandant puka
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
U nedelju, kad sam hoteo prvi red služiti, dođe mi major s druga dva oficira i s Antonijem. Kaže mi da će protopop i, mnoga gospoda Greci i Latini na moju službu doći, nego da
„Nipošto”, rečem mu, „nisam ja došao ovde sramotiti sebe i vas.” „M’ ’ajde, kaluđeru, svetao ti obraz!” — otvešta major i pođemo u crkvu.
za ugledom ljubočitatelj — koji rado čita ljupkonaravan — mio, dobre ćudi ma — ali magister — učitelj majde — zaista major — veći makina — mašina malodušije — malodušnost, slabost, plašljivost margarit — crkvena knjiga marjaš — moneta u
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Tako su se njih dvojica, knez i general-major, braća, našli na suprotnim stranama, a činili su se kao da nije tako. I zaista, Ustav od 1838.
slične onima koje će, vek kasnije, u jesen 1915, pred odbranu Beograda, izgovoriti, prema uputstvu Vrhovne komande, major Gavrilović svojim vojnicima.
i siromašni Anastasijević postepeno se pretvarao u starijeg i bogatog Kapetan-Mišu a zatim u ostarelog i prebogatog Major-Mišu koji će, gotovo vek posle Kočine krajine, 1885, u dubokoj starosti umreti u svom stanu u Bukureštu, a Pirinčana
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
ULIJA I DRUGE PRIČE 217 PACKO 218 ČAST 221 SAN KAPLARA BELIĆA 226 ZASTUPNIK 229 PRVI DANI 235 PAD FERIZOVIĆA 240 MAJOR TASA 246 PUKOVSKA ZASTAVA 251 JAGNjE 255 ČUJU SE TOPOVI... 257 BAKUĆ ULIJA 260 KO JE ON?
Onda okuražen ovom pažnjom mamuza nervozno konja i priteruje ga sve bliže divizijaru. I tako jašu ćuteći, pa se posle major usuđuje da pita: — Gos' đenerale, molim da mi ne zamerite... ako smem pitati... zna li se gde ćemo...
Dakleee... Oštri se za Francuskinje... — U Francusku, gos' đenerale? — ...Ili Grkinje. Marselj ili Krf. — Hvala. I major klima svojom lepom, nasmejanom glavom u znak zahvalnosti na izuzetnoj pažnji.
Uskočio si, uskočio si... Šta me gledaš, potpukovnik si. Ali... I đeneral stavlja rukavicu na usta. Pa opet major trza uzde jer se njegova kobila poravnala s Milkom.
Još u Prizrenu video sam novu zvezdicu na kraljevom ordonansu. — Onda i ja vama, gospodine pukovniče. Major jako naglašuje poslednje dve reči i oficiri jedan drugom srdačno stežu ruke.
— Tu smo, blizu smo. — A po vodi ne mogu nas pešice. — Da i mi, ljudi, da'nemo jedanput. Major mamuza, mamuza i s mukom goni umorno kljuse da pokasa, pa stiže divizijara i prinosi ruku do štitića kicoški nakrivljene
— Juče kupih u Prezi, gos' đenerale. — Baš sam i sam mislio da se malo prihvatim. A major obavija duple uzde oko leve ruke, čereči pile, održava ravnotežu na sedlu i dodaje divizijaru karabatak. — Znam...
— I šampanja... — I šampanja... I... i... cucika... je l' i cucika? A? I đeneral se trese od smeja, a major obara glavu. A kolona oživljena blagim primorskim suncem i pitominom odmiče sad suvom uzbrdnom putanjom.
I jesam i ja bio svinja. Kašljem, tešem po celu noć, keša matori, prošao kroz sito i rešeto, čekao čovek major da postane pa tek onda da se oženi, sve preživeo i oženio se tako reći detetom, ćerku bi onoliku imao, a ono na Krfu
Kad vide nas, major Petrović izađe iza jedne žive ograde i pođe k divizijaru, ali mi produžismo dalje, zastajkujući samo, kad je trebalo
Nije nam bilo do smeha. Odmah zatim nešto opet zašišta kroz vazduh i lupi negde između nas. Načelnik štaba major Emilo Belić okrete se i teatralno komandova: — Vidi, Sotire, da mi nije ranjen konj? — Nije, nije — odgovori g.
Krenusmo se s toga mesta, bliže streljačkom stroju. Šištanja su bila sve češća. Major Ljubomir Marić reče pukovniku Nediću: — Divizijski štab treba da se čuva za drugu priliku.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
priče, zgodno je da pomenem sada da je dvadeset godina posle mog otkrića električnog usaglašavanja, jedan moj student, major Armstrong, otkrio električni oscilator sa elektronskom cevi, što je obećavalo da će izazvati revoluciju u bežičnoj
Svet je morao da čeka dosta vremena dok su se pojavila epohalna otkrića novih ljudi, kao što su Li de Forest i major E. H. Armstrong.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Pri tome su se u sižejnom jezgru našla tri lika u porodičnome trouglu: major Vuk Isakovič, njegova supruga gospoža dafina i brat Vukov, trgovac Aranđel.
Krakov, Stanislav - KRILA
Suviše naklonjen ženama. Opšte spreme i sposobnosti vrlo dobre. Preporuku zaslužuje. 1. ČETA. Komandir, major Ljubomir Nedeljković iz Valjeva. Ima iskustva kao dugogodišnji oficir.
Opružen na konjskom ćebetu major Milorad je tonuo u dremež kao u ponor. Fenjer je pred njim sanjivo žmirkao. Dolazak dveju prilika odjednom ga trže.
a što si tu konzervu... — Dobro veče, gospodin’ majore. Nova visoka prilika izbija iz mraka. Zasenjen fenjerom major je zagleda. — A... vi ste to, Danoviću. Sedite. Sad baš govorim o izveštaju. Razmazili ste tog vašeg pisara.
— Ukrcavamo se u zoru. Eh u ime Boga, — major se prekrsti, — izlazi se na front. — Ej, Duško, nema više Odeona ni Denizeta.
Patrole su krstarile gradom, i kupile pospale pijance. — Da se spava, reče major. — Laku noć. Mija je setno pogledao na čuturu koja nije bila prazna. Fenjer je ugašen.
Sanjao je o nekoj crnoj ženi, koja je pri hodu izbacivala visoke kukove, i imala jamice na laktovima. Major je ležao na leđima. Crna grana bagrema mu je zaklanjala zvezde. Nešto se teško nadnelo nad njime. Oči su sijale u mraku.
Lagano se digao sa sanduka, i neopaženo izgubio u mraku. Major Milorad se tvrdoglavo otimao: — Šta vi meni?.. ja sam republikanac... Za revoluciju...
Raščupani brkovi su nemoćno pali niz lice, plave oči su pokrili odebljali kapci, i major je ućutao. Čulo se samo mumljanje između zuba: —... publika... publika... Oficiri se gotovo svi izgubili u tami.
Sa osmatračnicom nije bilo više veze. Major Milorad, ispod čijih su se očiju nabrale kesice, sedeo je podnimljen. Na kolenima je držao laktove. Pogled mu je mutan.
Nekog je opazio. — Ima li već jednom? — Još ništa... ni patrole nema. Pridavljeno je ključala pucnjava u klisuri. Major se okrenuo ađutantu. — Nastavi: ”...
Samo nekoliko ljudi u grupicama šapće. To major izdaje zapovesti. Čuje se kako njegov prigušeni glas drhti. Potom su drugi pridavljeni glasovi pitali. Pa sve zamuče.
Nekoliko se ruku diže, i dodirnu tvrde obode šlemova. Oficiri odoše četama. Ostao je samo major Milorad sa Duškom. U mraku se nisu videli neveseli, čupavi brkovi, ni bore briga na licu majora, ali su njegove oči
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
obranbene linije, gde je stajao potpukovnik Malinovski s 5 bataljona, i Katun s našega fronta, gde je stajao major joda Petrović sa 4 bataljona i jednim eskadronom.
Neki su bili spremni da pucaju, za druge su na brzu ruku kopani zakloni. Tu beše major Sava Grujić. Beše mi već dosta »vojevanja« s Komarovom, stoga sjašim s konja i na moju ličnu odgovornost ostanem tu sa
U šumatovačkom šancu nađem ceo štab. Tu beše đeneral Černjajev, pukovnik Komarov, major Vladan Đorđević itd. Govorio sam o položaju šumatovačkog visa; da reknem sad koju o samom šancu.
Ali major Sava Grujić odgovori ga od toga, veleći da, koliko on zna, mina još nije ni totova, a ako je gotova onda će za nju znati
U naredbi, kojom se pozivalo ovo odeljenje, stajalo je izrično: da se komandant odeljenja, major St. Velimirović, ima sam javiti tačno u 7 časova u jutru, a bude li štab tada već izašao na pozicije, on da pođe za
i ja sam pošao za vama, kao što glasi naredba, i ma da sam terao brzo, nisam vas mogao naći pre 9 časova — odgovori major. — Gde vam je vojska? — Baterije su na logorištu, a pešadija ne znam gde je... — Šta, šta, šta velite vi!?
»Vojsku mi dajte..e...e....., vojsku, vojsku, meni treba vojska. Strašljivče jadni, vojska kamo ti?« Major Velimirović odgovori potresnim glasom: — Ja nemam vojske.
Pošto predade sablju, major Velimirović opre se obema rukama o unkaš, nasloni se na ruke i čisto ce sav zgrči i pogrbi od bola; mora da mu je tada
Taj je listić i sad kod mene i na njemu stoji ovo: »Komandantu drugoga korpusa (pukovniku Protiću). »Major Velimirović, posle bitke 11.
Đeneral progunđa nešto, major pripasa sablju, obrnu konja, obode ga i brzo ce izgubi u šumi. To je bilo oko 9 časova izjutra, a oko podne valovita
Dok sam ce ja ustezao da mu ga dam, izađe đeneral i upita šta je. Kažem mu da se major Velimirović ubio i da je ovo pismo od njegovoga brata kapetana Velimirovića, upravljeno lično na đenerala.
Velimirovićem, postupao pok. major Paja Đorđević — (šta ga ih je pokojnih!) — vršnjak Velimirovićev. Mesto da misli na samoubistvo, on je tada spominjao
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Bre, bre — smeje se komandir — ala su ti skromne želje. Ja sam pomislio da ćeš reći kao major. — Pa... sproćom priliku, gospodine kapetane. Ne odbijam ništa — smeje se Tasa, pokazujući svoje bele zube.
— Jesu li svi došli? — Nouѕ u ѕommeѕ touѕ, mon général! — odgovori u ime svih major Milan. Đeneral uze jedan akt, zaobiđe pisaći sto, i stade prema nama.
Zapovest je odlučna. Za dalji ostanak ne može biti nikakvog izgovora. Čak ni bolest. — Mon général! — obrati mu se major Milan — to važi verovatno samo za one kojima sada ističe bolovanje. — Ne! — reče đeneral strogo.
“ Grizao sam usne i gutao, da ne zaplačem. Ali mi se iz grudi ote kao krik: „Ja neću ići!“ Prišao mi je major Milan: — Slušajte vi, mali, ne pravite komediju ni sebi ni nama!
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— Vojnik nije zato tu da misli! — objašnjavao nam je kaplar. — Šta bi onda radio g. major kad bi svi mi mislili? Imaš da slušaš, eto ti, a ne da misliš!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Kapetan Bora diriguje. Kapetan Vojko se zacrveneo u licu, smeje se glasno i ispija naiskap sa jednim Englezom. A major Panta okupio oko sebe četiri starije Engleskinje i nešto im objašnjava.
Onda pukovski sveštenik i novi veterinar puka zapevaše. Ta zar je morala doć ta tužna nesrećna noć!... Major Panta prevodi Englezima, koji paze da ne propuste nijednu reč. Neki čak i beleže.
U daljini prema selu začu se opet: „Ura! Ura!“ To naša pešadija, iako isterana iz rovova, pokušava kontrajuriš. Major Acina baterija prosto urla. Ali neprijateljski pešaci sve više podilaze pod breg, iza kojeg je postavljena baterija.
Pogledao sam. Vilice mi zadrhtaše. „Ovoga trenutka poginuli su na osmatračnici komandir treće baterije major Stamenković i stariji vodnik, poručnik Milenković. Molim za dalje naređenje.