Jakšić, Đura - PROZA
Ali se u ovaj mah prevario učitelj, jer njegova vodica ne beše tako snažna da otkloni smrt... Otac je našega Milisava posle nekoliko dana preminuo, a učitelj je u njemu izgubio najboljega prijatelja, a u sinu najvaljanijega učenika...
Snâ. Nikolina, kao prva komšika, klela se da je dosada već petorici srce izela, a našega Milisava da je, još dok je đakom bio, nekim mađijama opčinila, te već nema dana kad onuda pored njene kuće ne prođe i s njome ne
E, e! Do juče đak, a danas svršen momak! A kad je srknuo malo rakijice, a on upre svoje blage oči u Milisava, nešto mu na njemu beše neobično; suviše mu je izgledao ozbiljan, moglo bi se reći žalostivan...
Ona klonu, baš kao rumeno cveće na žarkoj pripeci; a kad je pogledala gore u Milisava, na dugim trepavicama sijale su joj suze slatkoga ushićenja. — Oh, Milisave!... dragi moj!...
— Onda ću morati sam sobom otići do gospodina, da mu sve naustice kažem šta je i kako je. Utome dovedoše Milisava, vezana, a u licu beše bled kao mrtvac i uzvereno gledaše u skupljenu gomilu...
— Ah, učitelju! — jecaše Milisav, a krupne suze mu grunuše iz očiju. Milisava otpratiše vezana u Rekovac pred kapetana, pred onoga dobrog čoveka kome nema ravna u svoj Srbiji.
Kad je ćata sve ispisao, onda se diže kapetan, prišapnu nešto panduru i otpusti sve ljude do vezanoga Milisava; njega zatvoriše u podrum, a kmetu Radovanu reče: — Ti, kmete, ostani, s tobom ću imati još i druga razgovora.
Kadikad i kapetanica dođe da vidi kako se muče ljudi — čudna žena! — pa se i nasmeje; al’ kad je videla Milisava — bled kao mrtvac, a glava mu klonula na grudi, — zaplakala se, sirota! Molila je kapetana, ali badava!
A u torbu ćeš metnuti i nešto malo jabuka i krušaka... Treba se i gospodi nečim umiliti, a, bogme, i mladoga Milisava treba ponuditi, jer ne verujem da ga je u Rekovcu kapetan jabukama nudio..
— Eno ga! — dodade Sremac. I dva pandura pratiše u teškom gvožđu okovanog Milisava. Za tri meseca mučenja kao da je ostareo.
Kad je to sve priznala, pa kad je videla one prezrive poglede kojima je pratiše ona pade u nesvest. Milisava oslobodiše. S nogu mu skinuše ono teško gvožđe koje ga već toliko meseci stezaše.
Posle toga na nekoliko godina, izabraše seljaci sebi za kmeta Milisava Bogdanovića, pa osim što je selo doveo u red, uredio je i svoju kuću: beše veća i belja nego i Sremčeva bela kućica, a
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
stvara iz ovog mirisnog neba gle pticu kako se obara u suncem obrubljen plamen u lobanju cara lazara koviljka ćerka milisava i stojanke požive šesnes godina umre na ivanjdan venci ptica rasturaju se u nebu jedan šugav pas šunja se oko humke
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— poviče Sreta. — Jok, brate. Možda bi neko i ćeo, al’ nije smio. A ko bi i mogao kod živoga Milisava?! Ono sve drugo — a veruj bogu — jedva da mu pandur bude.
« — »Pa imaće neku stotinu dukata; duguje, znaš, ćir-Tašuli.« — »A ko kupi imanje onoga grešnika Milisava na doboš?« — »Gazda Tašula!« biće večiti, stereotipni odgovor na mnoga takva pitanja.
(Tako mu odnekud pade na pamet da nazove Milisava predsednika, samo zato što je ovaj tu neki dan naredbom pozvao seljake da oprave put i da ga nasipaju.
— Pa de... onako... koje je kaznio dosade... i zašto? — Pa kaznio je onoga Petra za potru, Pavla za bekrijanje, Milisava onog što je skin’o medenice s tuđih volova, Raju što ne da đecu u školu, Kiću što napastvuje čeljad kad ide na vodu.
Moći će, samo, naravno, treba i ti da mi pomogneš. — Da pomognem, džanum, ama kako? — Evo kako. Mesto Milisava treba drugi da dođe, je l’ tako? — Da dođe, da dođe! — usitni ćir Đorđe. — Treba naći čoveka.
ćir-Đorđevo; zatim citat: »Nije vino pošto pređe bješe, nije svijet ono što mišljaste« stoji uz ime staroga predsednika Milisava.
E, dakle slušajte! U glavi sedmoj Sreta je bio napisao jedan dopis povodom dolaska kapetanova i gozbe kod čiča-Milisava. Natpis mu je bio »Zločin od osmoga maja«. A sada opet, 17. avgusta, promenjena je opštinska uprava.
Ali što je staroga čiča-Milisava nazvao Lujem HІV krvožednim, raspikućnim i razvratnim tiraninom, — e, tu vam, čitaoci, ostajem dužan odgovora!
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Registar otvoren i uzvišen gornjom stranom na jednu cepanicu sa drvljanika. Po stolu još i gomila akata. To je sto g. Milisava pisara, a onaj desno, sasvim napred, sto je Žike pisara i na njemu je još veća gomila akata, pritisnuta komadima od
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Zašto sag iskočija niki nov adet pa niki sag vode i posle... GLAVA SEDAMNAESTA Mišljenje nekog Milisava Jekonomije o toj, tako da kažem, „krađi i prekrađi” Zone, koje je, upravo, bilo mišljenje inteligentnijeg i
GLAVA OSAMNAESTA Na šta su se sve rešili čorbadži-Zamfirovi, samo da bi ućutkali glasove. Kroz usta istoga toga Milisava govorio je veći deo građanstva, i to je ostalo, i takoreći stereotipisalo se.