Matavulj, Simo - USKOK
ona druga popa Marka Punišina; za njom je najbliža Steva Bajova; pa je Krcunova; pa Pura Perova; pa Stijepa Mrkova; pa Mirka Jokaševa; pa Markiše Stevova!
U koliko još!? — zapita ustajući. — Kod Pura Perova, Stijepa Mrkova, Mirka Jokaševa i Markiše Stevova. Ja ću k njima s tobom, jer ja sam najmlađi od svijeh domaćina.
Radičević, Branko - PESME
Konjik bliže — oh sad ga poznade, I mučnija muka ga spopade, Pozna Mirka, slugu Rajkovoga, Ma kakav je za milog mu boga: Vas u krvi, a setnoga lica, Jedva svoga što s' drži konjica, Šinule
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Čak je i krišom, niz mutnu reku, pustio apoteku. STRADANjE MLADOG PISCA Unašeg Mirka bogata mašta, igra, treperi — povuci-potegni!
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Bilo kako bilo, jednom se susedu, Turčinu, učili sumnjivo to dobovanje i on zatraži od Mirka, sav besan, da ga pusti u kuću. Mirko odbije i nastane prepirka. Dođe i terzija Mehmed.
Sused mu objasni kako je Mirko, dobovanjem, davao tajne znake bundžijama a Mehmed zaboravi na svoju dobroćudnost i kazni Mirka bičevanjem po tabanima. Od te se kazne Mirko oporavljao tri meseca.
između silnih dućančića, i da oceća kako šapat što se ne čuje i pogledi što se skrivaju prate njega, Uzun-Mirka Apostolovića, slavnog sa neviđene hrabrosti. (Ali ta prolaženja nije računao.) Tako slavan postao je u noći između 29.
primakli prvom stražaru, neki kamičak odskočio i stražar, upozoren, odmah je imao nož u rukama i odmah zamahnuo na Mirka. U odbrani, Mirko je pucao a pucanj je privukao i druge stražare. Počeo je boj.
i njegovom junaštvu obleteo je sve prolaze: ustanici su, u isti mah, oplakivali Vasu Čarapića a slavili Kondu i Uzun-Mirka, dok je vetar, stišan, jutarnji, donosio u ogoljeni grad dahove novembarskih rasvetljenja.
Od njega, Uzun-Mirka, sklanjali su se a on ih je izazivao. Zbog toga ga je knez Miloš, često, zvao u Kragujevac. Grdio bi ga, strog, onda
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kod nas tamo, ljudi planinci kažu da srcu nema leka, ni u mladosti, ni u starosti... Neću više nikoga do doktor Mirka. Ja znam da će on mene podići. — Ali, Nano, baš se doktor Mirko juče zabrinuo, i kazao mi neka dođe i taj za srce.
Nekoliko dana kasnije čekala je gospa Nola u svojoj gostinskoj trpezariji, osvetljenoj trima lampama, doktora Mirka. Doktor se malo zbunio kad je čuo šta ga gospa Nola pita, i šta mu predlaže.
I najveći sam krivac ja, po tome što sam mnogo želela čestitog doktora Mirka Julici za muža, i sebi za sina. Pogrešila sam mnogo, ali u dobroj nameri.
A drugi ovako: A ko pod gospa Nolinom komandom može imati kaprisa!” Svi su respektovali doktora Mirka. Kriva je dakle Lazarićka. — Pa kazala vam je žena od prvog časa, lepo, da je kriva.
tako, neko moje staro sećanje na tvoje detinjstvo, sećaš se, doktor si hteo da budeš, i neka moja zabuna zbog doktor Mirka, koji mi je, divan naš čovek, stalno pred očima... Kakav bi doktor bio Srba! — i gospa Nola poče da se smeje.
Oko pet ujutro probudila je kuvaricu, i rekla joj da ide po doktora Mirka. Kuvarica je odjurila, a doktor dojurio. Znao je šta ga čeka , i odmah stao vaditi iz kutije veliku štrcaljku.
Sad će vam odmah biti lakše, odmah. — Gospa Nola se odjedared, snažno izdiže, i na jednu ruku njenog doktora Mirka obori umornu glavu i izdahnu. Napunila se soba. Doktor Mirko sedi na koferu i plače.
Nata je bila bar sedam, osam godina starija od Mirka. Zapravo, već počela da matori. Inače, iznuđivala je naziv gospojice: pomodarka, od svake krpe vešta da nešto napravi,
— Teško je ovako živeti. — Nata se prenerazila kad je videla Mirka, primila poklon hladno, škljocnula dobro bravom kad je neželjenog gosta ispratila.
Dve starosti, dve svetinje. Posle osam dana brujalo je po Kašikari i Gornjoj Varoši da je popa ispitao drugobračnog Mirka Bajića, i blizu deset godina stariju prvobračnu Nataliju Rajić.
Nata je sasvim slabo videla, i samo domaći posao mogla vršiti. Mirka su mučili bolovi od podagre. Kad nešto zakrpi i zaradi, i kad odminu bolovi, to je za njih dvoje starih bio praznik.
Pridrže se uzajamno dok nesvestica ne prođe. Znaju oni to odavno: glavno je da Mirka ne sevaju ruke. To su bili, i još uvek su, eto i tu, pred sirotištem, njihovi srećni trenutci: kad oduminu bolovi u
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Jetrvice malo živovale, malo vreme tri godine dana; kad nastala godina četvrta, svaka rodi po jednoga sina, Vinka Mirka, Koviljka Marinka.
mila sestro moja, kad nam sveta nedeljica dođe, kad iziđeš na sokak međ’ druge, tvog Marinka na krilo posadi, moga Mirka kod sebe na zemlju — nek se znade da je sirotica, da moj Mirko svoje majke nema.
Oj Koviljka, mila jetrvice, kad mi, sejo, u crkvu pošećeš, tvog Marinka na ruci ponesi, moga Mirka za ruku povedi — nek se znade da je sirotica, da moj Mirko svoje majke nema“.
Kadno sveta nedeljica dođe, kad iziđe na sokak međ’ druge, njenog Mirka na krilo posadi, svog Marinka do sebe na zemlju: nitko ne zna da je sirotica, a da Mirko svoje majke nema.