Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Prid didom zemljana zdila puna vruće krvi, pa to dida pije i zatim nike mijurove pušta u vitar, s kojim se razlete na sve strane.
— još dida zapita. — Pa ko si? — Ja sam taj što živote daje! — izbekari se dida. — Vidiš te mijurove što lete, to su životi, i ja to svakom dajem, bez razlike.
Meni je babo kazô da će pod vilištanom pravda zajaukati, a ono nepravda. Dobro bi bilo, dida, kad bi ti mijurove oni što se za život muče raskidô, onda bi možda ti bio onaj koga tražim. — A zašto?