Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Znaš ti zbilja, Petriću, kakav je zulum Simeun počinio u Bronzanom Majdanu? — upita me kotlar Mićan i sagnu se da sjarne vatru. — Još malo, pa će prokapati! — Zar ne znaš zbilja? — Ne znam. Kakav zulum? Kad?
Bože, lijepog zdravlja, naša je noć i božja. Mićan natoči. Simeun uze čašu, malo nagnu, otpljucnu, pa će: — Braćo moja, što koja godina, sve slabije!
— Tak'i mi se rađali! — uzviknu veselo Mićan i pruži mi punu čašu bašice. — Sama prva kap! De-de, dalje pričaj. — E, ljudi moji, nit je ta'kije' nišandžijâ kad bilo,
Zaboravi' se! A davno je, braćo, i bila ukopacija... — Davno, predavno, moj Simeune! — uzdahnu Mićan i sjarnu jedan ugarčić. — Ljudi, bojim se, da neće zagoreti? — De-de, Simeune; što si stao?
— Ljudi, bojim se, da neće zagoreti? — De-de, Simeune; što si stao? Pri povijedaj, da vidimo, šta će biti — veli Mićan i pruži mu opet punu čašu bašice.
Na li-de, Mićane, jednu čašu, pa dodaj 'vamo. Ja ću nju gradijerati. Dok okusim, znam koliko je gradi. Mićan mu dodade punu čašu. — Znaš što je, Mićane, ako još samo kap... Znaš što je kap?
— E, kad je tako, Simeune, onda Bože pomozi. — Osmjehnu se Mićan, zasuka rukave, pa izmaknu pintu ispod cijevi. — Pomoz'te ljudi! Za časak nakladoše nov kotao i podjariše vatru.
O, sveti moj oče! — jauknu od radosti Simeun, udari glavom o oltar, pade, i jedva se diže, pa se izgubi u mraku. Mićan pregleda još jedanput kotao. Kad nađe, da je sve u redu, ogrnu haljinu, sjede pred vatru, izvadi lulu, pa napuni.
Kad nađe, da je sve u redu, ogrnu haljinu, sjede pred vatru, izvadi lulu, pa napuni. — Ono nam je — veli Mićan, pa se sagnu da metne ugljen na lulu. — Ono nam je malo prije pričô Simeun kakav je zulum počinio u Majdanu.
— Ono da... doduše... 'nako po právi... — Ja ne znam — zavija i zapleće Mićan. — Rakija, Mićane, rakija! Nemoj zavijati.
— Ti, majstore, uvijek pregoniš! — ljutnu se Mićan. — Dvadeset ulčeka sirove zobi! Ne griješi, bolan, duše! — Ne gudi ni ti, Glišo, baš tako debelo!
I to mi je vladika i jedan Kristov svještenik! — viknu majstor Glišo i prezrivo pljunu. Mićan ih pogleda mrko, debelo, pa mirno, kao s nekom tugom nastavi: — Ćud je njemu njegova kriva, ćud!