Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Da mu odskočim!... I priđe meti, mahnu dvatriput rukama i preskoči belegu. — A!... Pepo!... — zagraja momčadija. — Ded jako!... Pera nadskoči Lazaru. Lazar skoči i doskoči mu. Pera skoči opet na belegu. Otpoče nadmetanje.
— Dalje ne može niko! — reče Lazar. — Skačem stopu više! — viknu Stanko Aleksić. — Manj ti? — povika momčadija. Lazaru pisnuše oba uva. — Da vidimo! — viknuše devojke. Stanko priđe i stade na metu.
Skoči dvaput u mesto, ali treći put udari nazad. — Ostav’ se, Lazare, ne možeš! — povika momčadija. — Ovo nije čisto skočeno. On je prekoračio metu! — reče zlobno. — Nisam, japane! — reče Stanko. — Jesi!... Jesi!...
Nikad nisi došao kući kao druga, srećna braća!... Svakad njega moram čekati!... Stanko sagao glavu i ćuti. — Momčadija!... Momčadija!... Trice i kučine!... Samo pilji devojkama u zube!... Ne znam kakve su i te devojke!
Svakad njega moram čekati!... Stanko sagao glavu i ćuti. — Momčadija!... Momčadija!... Trice i kučine!... Samo pilji devojkama u zube!... Ne znam kakve su i te devojke! Što im ne kažu: idite, more, kući!
Matavulj, Simo - USKOK
Ovoga puta s obje strane nijesu se miješali ni glavari, ni stariji ljudi, nego samo mi momčadija! — A zbog čega se biste? — Eto, da je njihov serdar Điko rekao da su se oni bolje podnijeli na debelom Brijegu no mi!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
A oko pušnice poređali se ljudi i momčadija iz komšiluka, i njima se ne spava. Iz »vuruna« liže plamen, sevaju varnice, pucaju učvrsli purenjaci, što su ih oko
Devojke već otegle »oj Miljano« u troje, a momčadija počinje sa brojenicama. Malo, pa se načini čitava larma i urnebes: pevaju, broje, podvriskuju, smeju se, psuju se,
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Htio je da čio doigra jadnim Srbima. A oni ga, svi i svuda, željno očekivahu: momčadija zaradi zdravlja i veselja, jer ko se o njegovu danu o drijenu ižljulja, taj će zdrav biti kao drenovina cijele godine; žene
Gomila se odmah razdvoji i Gospodar uđe u kuću, u kojoj se rodio. Kako glavari odoše za njim, momčadija uhvati kolo a u kolu po dvojica, po četvorica, igrahu oro, klikćući kao orlovi, i mahajući rukama, kao orlovi krilima.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Izvirivaše svi redom na prozor da razgledaju kandidate, koji su se tu poređali, pa naposletku iziđoše napolje. Momčadija prebledela, pa niko ne diše; sve uprlo oči u popu, koji razgleda jednoga po jednoga, pa, vidi se, ni sam ne može da se
koja je, dok nije crkva nabavila zvono, sazivala pobožne hrišćane na molitvu, a sad se upotrebljuje samo na litijama. Momčadija se, posle barjaka, najviše grabi za medenicu i kadionicu, a ikonama, i ako su pružale izvesnu počast — naročito
Posle je opet mislio i mislio, i najzad dođe do zaključka, da je sva ova momčadija gora od njega, i da ga svi oni mrze samo s toga, što je siromah.
Utom popa otpeva tropar, ispi čašu vina i sede. Poče ručak. Svirala odjeknu... Momčadija potrča u kolo, a za njima i devojke, koje imađahu snahâ da dvore i poslužuju u sovri.