Upotreba reči moji u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

To su moji drugari, koji će nad mojim grobom kao ostavljena siročad procvileti... Posle pola noći diže se Aleksa da ide.

— He, moj brajko, ti još ne znaš šta su konji. Ovi moji sad, to su rage! Ove mi je jedan Vlah švercovao iz Banata; leni su doboga! Ali bački, ono ti je vatra! Žeravica!

Ja joj kažem, ona se rastuži i neveselo mahne glavom, pa me ostavi... Moji dobri prijatelji znaju za tu moju ljubav, pa mi čisto zavide: što baš ja tu najlepšu da ljubim, i zašto ona mene da ljubi?.

Obradović, Dositej - BASNE

Mir moj ostavljam vam! Samo po tom ćete se poznati da ste moji učenici ako ljubov moju i mir moj među sobom budete imali.” Ali, veli taj i onaj: to! i to! i to!

" A sad, kad moji roditelji i srodnici veruju Hrista i Evangelije, zašto da ih se odričem? To se je gavorilo za ona vremena gonjenija kad

Vidi ga bik i počne, rugajući mu se, govoriti: „Neka bih ja tako nosio na moji leđi to dete! Poznalo bi ono štaje bik!

“ | Jelen mu na to ovako odgovori: „Da ti pravo kažem — što je fajda lagati! — kakvi su god moji rogovi, opet' se ja većma u moje noge mogu pouzdati, jer dobro znam d uteći mogu; a od protivstajanja i bitve ne znam

blagoslivljajte i ljubite, ako želite da ste blagosloveni i ljubimi; imajte mir moj i ljubov moju, ako ste radi da ste moji učenici i bratija moja, ibo: „K o s l u š a s l o v o m o j e i k o t v o r i v o lj u p o s l a v š a g o m

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz moji’ usta i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem.

neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz moji’ usta i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem.

Veću čast moji’ sovremenika i drugova ’ladna je zemlja zatrpala, mlađi i veštiji ljudi preduzeli su one narodne brige i poslove sa

smo mi upravljali, otečestvo moje napreduje, i ja radosno i zadovoljno povraćam se u ovo skrovito malo selce na ognjište moji’ dedova, da se odmorim od moji’ trudova i da vas nejake nastavim na put života, da vas iz malena naučim ljubiti Boga i

napreduje, i ja radosno i zadovoljno povraćam se u ovo skrovito malo selce na ognjište moji’ dedova, da se odmorim od moji’ trudova i da vas nejake nastavim na put života, da vas iz malena naučim ljubiti Boga i otečestvo.

Nisu imali nikakva pisma i nikakve carske oprave, i ja se počnem sumnjati, no opet poverim Ivanu i Kićanu, jerbo su moji ljudi i stari poznanici, a i milo mi bude da se čas pre turskog zuluma izbavimo, jer nam je bio sasvim dosadio.

dođe u selo koje mu se dopadne, sazove seljake i kaže im : „Rajo, ja sam carev sin i aga, dajte, prodajte mi se da ste moji, ja ću vas od svakoga zuluma braniti, i koji nema poreza i arača, ja ću za njega u zajam davati.

Vi vidite onaj Osat: sve su ono gotovo turske kuće i deca; pa kad ovi moji Srbi popiju svaki po oku rakije i uđu u turske kuće, onda neće se znati ni rz (čest), ni din, ni srpski ni turski, sve

— „To mu — reče — kaži, da ni on i niko od moji odsada Turcima ne veruje.” Povedu i̓ na pogublenije, i kao što su mi posle toga mlogi i Srbi i Turci kazivali, moj je

ništa u kućevnim stvarima odvojili, i on je mene svuda, a ja njega zastupao), i reknem povelitelno: „Odvojte dakle moji̓ sto veprova, hoću da dam za džebanu”.

Ali kad vidim da oni opet ne dadu, onda povičem ja na moje momke: „Presecite i odvojte sto moji̓ veprova, pak poterajte u skelu”.

Mi izađemo iz čamca, i nazovemo mu „dobro veče”. On polako odgovori: „Bog vam dobro dao, i dobro došli moji soputnici!” — Ja po tome poznam da je to Jova Protić, i odgovorim: „Boljim došli, ako si ti onaj koga mi tražimo”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Što može sam da stigne — dobro, a što ne može, to opet stignu njegovi samsari, koje on ponosito zove »moji kalauzi«. To je neki šantavi Vesa, neki vrljoki Golub i neki Boroje iz donjeg kraja.

— Stani, stani! — povika ćir Trpko. — 'Oćete za sedum cvancika? — Aja! ni pare niže! — E 'a'de, nek je sretno. Moji ste ljudi i mušterije! — pristade ćir Trpko, pa odmah upita: — A kad da mi doterate?

Odevena su kao iz najbolje gazdinske kuće. Mioni je puno srce kad ih pogleda. — Tići moji lepi!... — šaputala bi često, uzdahnuvši.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ko je to?... – Ja sam, Lako brate, ja. – A, ti si, čiča Marinko? – Ja, sine, ja. – Otkud ti? — Tražim tebe. — Moji te poslani?... — Jok. Subaša me poslao da te nađem pošto-poto... Lazara prođe jeza...

Zar se tako od ramena odseca kazna?... Hoćete da me ubijete?... Evo!... Na!... Dve stotine godina je prošlo kako su moji stari udarili temelj onoj kući koju ste vi prokleli!... I za dve stotine godina senka srama ne pade na onaj krov...

Pa, videći da Stanko ćuti kao zaliven, nastavi: — Bog mi je svjedok!... Tvoji jadi i moji su, junače! Izgubio si pobratima — evo ga!... Ja ću ti biti i drug, i brat, i... sve!...

A teško tebi kada te on voli!... Nego, upamti ovo, Ivane!... Sva Crna Bara, svi vi, moji prijatelji, ljubite se koliko hoćete s njim — ja neću!... Ja nikad ne verujem u dobro od Turčina...

— Moj sin dolazi u svoju kuću. — A... tvoji su zadrugari lopovi, dakle, je l̓? — Moji su zadrugari moji sinovi, a oni nisu lopovi! — reče Aleksa i pogleda takvim pogledom Ivana da ovome pođe kosa uvis.

— Moj sin dolazi u svoju kuću. — A... tvoji su zadrugari lopovi, dakle, je l̓? — Moji su zadrugari moji sinovi, a oni nisu lopovi! — reče Aleksa i pogleda takvim pogledom Ivana da ovome pođe kosa uvis. Marinko se nasmeja.

— Što? — Katić mi je poručio da večeras moram Drinu preći. Ali... nikome reči o tome!... Ja ću sam otići, a ovi će moji posle... — Dobro! — reče Stanko. Zeka posede još malo, pa ustade i stade se pozdravljati. — Sedi, posinče, kuda ćeš?

Ne govori mi to, vojvodo! — Ali... Zeka mahnu rukom: — Svršeno je!... Ja i moja družina, moji goli sinovi, ostajemo ovde, ostajemo ovde da izginemo! Mi smo se već dogovorili i zaverili!...

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Redom, redom! — Potresa me, dakle, težina situacije — kratko i jasno! Potresa me moj odnos prema predmetu pažnje, moji lični odnosi, pa moji familijarni odnosi. Potresa me onaj grandiozan utisak na moju dobru mater.

Potresa me moj odnos prema predmetu pažnje, moji lični odnosi, pa moji familijarni odnosi. Potresa me onaj grandiozan utisak na moju dobru mater.

Ovdje su svi moji pokušaji jalovo ispali. Narod je glup i zatucan! Imaju jednog popendu koji je još s dva-tri kapitalista pritisnuo pola

Bože moj! Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, možda ni lepa, a sirota.

Moja mati prosto obučena i starački smešeći se — ta ja sam uz nju, moje sestre, moja braća, pa deca, pa moji budući bolesnici u pelengirima, s razdrljenim rutavim prsima.

Ljudi me gledaše kao stranca. Mojoj materi nesta smeha sa usana. Moji nećaci i sestrići klone se svoje tetke i ujne. Ja gledah samo u nju. I njoj beše tužno i hladno.

Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega. Dakle ja sam sve svršio, ja imam ženu koja me voli. A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja? Osetih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo.

Ali promislite. Možda su ovi moji razlozi ništavni, i ja sam natura za prezrenje, nezaslužna onoga plama kojim ste me vi obasjali. Možete li mi oprostiti?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

i lakovane cipele, a kosu očešljao onako, što kažu, »na larmu«, pa bi se šetao po selu, pevucao »Sedam šori, sedam dika moji’« i pogledom unesrećavao sve devojke i levo i desno, sa čega je navukao na sebe ne malu mrzost i opasnost od paorskih

Eto, kaže i mene, pa moji me ne poznaju.« — »Ta jesi li ti to, Lalo?« reko’ ja. »O, Lalo moj, a otkud ti?« A on mi kaže: »E, moja Savka, moja

Otkud samo prokljuviš sve to!? — E, moj gazda-Pero! Ne zovedu se badava moji stari Cunjalovi, i ne zovem se ni ja zabadava Nića Cunjalov!

I ja, što kažu, vas počitujem, i već, onako svi u mojoj kući... vas pa vas... niko vas od moji’ drukčije i ne zove nego »naš gospodin-parok«... — Pa, kol’ko dakle tražiš? — Pa rek’o sam: šesnajst srebra. — Osam.

I ko ga je izmislio! Ozntrogere mu švapske!... »Đi! Šarga, Piroš! ’Ajde, momci! Ded’, kicoši moji! ’Ajd’ još malo u blato!« čuje se glas Pere Tocilova i pucanj biča, i kola ostaviše čardu.

onda posle ovakog srećno okončanog djela mogu i ja kazati sa carem Davidom: »Da postidjatsja i smjatutsja vsi vrazi moji; da vozvratjatsja i ustidjatsja zjelo vskorje.« Ha, ha, ha. — Ha, ha, ha! — smeje se pop-Oluja. — E, pa sad laku noć.

— Ta... k’o bajagi, mi gazdačka kuća, a ja mlezimac, a ona siromaška devojka!... Pa mi moji govorili: nije, kažu, spram nas! — P’onda?

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ja sam srećno kući doputovao. Ne znam vi jeste l’ zdravi. Vi ste mogli primetiti iz moji’ očiju ono što prema vama osećam; ako i vi to isto osećate onda smo vi i ja najsrećniji ljudi.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

svi kad kraj njih budem prolazio, ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu postati moji ponizni ordonansi i posilni, moje ponizne sluge. I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane.

On će je, dakle, saslušati mirno i odrediće se. — Moji su živci već sasvim iskidani, pa sam dužan sačuva i bar ovaj bedni ostatak. Ja moram pomišljati i na sebe.

Pst! Moj rskavičavi, koštunjavi kostur, kičmeni stub, lobanja, cevanice sve je iščezlo. Zubi? Gde su moji zubi? Kosa?... Evo ovde iz svih mojih rana lopti krv. Gle, šta je krvi, Bože moj!? Sav sam od krvi i truleža.

Afrika

Odsedamo u bengalou trgovca Jorka, koji je na putu, ali čije sluge znaju da su moji saputnici Jorkovi prijatelji, te im otvaraju sve prostorije.

U zoru dolaze oni isti mladići i odnose ih. Trčim za njima raznežen njinom detinjskom lepotom (moji prijatelji mi se smeju) i dajem im još dve ogrlice. Smeše se, gledaju đerdane širokim zenicama.

Polazimo; gledam svu onu tešku goru, gustu, koju, dolazeći u Man, nisam video zbog noći. Predveče dok moji prijatelji ostaju radi odmora, na stazi koja ide kroz šumu, čudnoj crvenoj stazi koja kao kakva arterija protiče kroz

— „Ja ne volim“, govorio mi je on, uzevši prema meni odjednom neki sasvim poverljiv ton, „da moji beli prijatelji znaju s kakvim crncima se ja družim, i šta i kako ja s njima razgovaram.

Ja sam odbacio sve pregrade između mene i crnih; ja nisam, kao moji zemljaci, beli gospodin kada govorim sa njima; govorim njihovim jezikom, jedem njihove futue, spavam sa njihovim ženama i

građevine usred najpustijih, najdivljijih krajeva, i koje nisam uspevao da načinim onako ogromnim kakve su načinili moji preci u Normandiji. Veliku, veličanstvenu kuću, uneti u nju pravi klavir.

Čas prolazim kroz šumarke u kojima se rasciče majmuni; čas smo u dnu nekih jendeka koji se sasvim sklapaju nad nama. Moji su crnci ljubazni, veseli, i nasmejani.

Krenuli smo čim je počelo svitati. Moji crni prijatelji, Zana, To, Đanduba i drugi, drhteći od hladnoće i sna, izišli su da me isprate.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

na svet izići na može — sočinio, gdišto pak i na pečatnju izdao; no počem s jedne strane dugovremena bolest pero iz moji ruku istrgne, s druge pak promenuto zvanije mene za sobom povuče, i nehoteću mi, morala je moja i moji prijatelja želja

bolest pero iz moji ruku istrgne, s druge pak promenuto zvanije mene za sobom povuče, i nehoteću mi, morala je moja i moji prijatelja želja neispunjena ostati.

Sad da sakriim ključ, da niko ne uzmi moji lepi novci. (Čuje se lupa na vrati.) JANjA: Ko-j to? JUCA (iza scene): Otvorite! JANjA: Što ćiš?

JANjA: Gospodin notarius, to su moji dukati. MIŠIĆ: Vi ste i meni poklonili. JANjA: O, teos filaksi! Ja sum vama banki poklonio.

JANjA: Da ti dajm kugu, da si daviš, da ti dajm sablja, da si koliš; da ti daim saračiku, da si truiš. Anatemate! Oh, moji lepi deset hiljada! Oh, moj beli deset hiljada! MIŠIĆ: Vidite, lepo kaže srpska poslovica: „Skup više plaća.

Teodosije - ŽITIJA

nimalo ne odlažući, yđe k roditeljima, ukrade otpuštenje i zamoli po običaju molitvu i blagoslov, govoreći: — Gospodari moji, rekoše mi da u onoj gori — i pomenuo joj ime — ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti

Pošto su bila pozvana bratija prepodobnoga, reče car: — Oci moji i bratija tvoja svi su časni i sveti, ali nisam u njih toliko uveren da su dostojni tolike visine čina i apostolske

ruke na prsima reče: Pomoćniče moj i izbavitelju moj, Gospode, ne oklevaj, jer gle, u lavljem obličju dođoše neprijatelji moji da me napadnu, pohitaj da me istrgneš, i ne daj zverima dušu slavitelja ti, da se ne poraduju zbog mene neprijatelji

da me napadnu, pohitaj da me istrgneš, i ne daj zverima dušu slavitelja ti, da se ne poraduju zbog mene neprijatelji moji, niti da reknu: Proždrasmo ga, i odmah Ispovedanje svete vere poče izgovarati, Verujem u jednoga Boga, kao nekada David

držaše, moleći se i govoreći: „U te se, Gospode, uzdah, da se ne postidim na veki, i da mi se ne podsmehnu neprijatelji moji“.

Gospode ,pohitaj da mi pomogneš! Jer gle, izgonitelji moji ponovo se dogovoriše i dođoše na me neprijatelji moji, tražeći na smrt dušu moju, i hvaleći se govope: Gonite ga,

Gospode ,pohitaj da mi pomogneš! Jer gle, izgonitelji moji ponovo se dogovoriše i dođoše na me neprijatelji moji, tražeći na smrt dušu moju, i hvaleći se govope: Gonite ga, uhvatite ga, Bog ga je ostavio, i nema mu izbavitelja!

suprotstavljaše se govoreći: „Ču Gospod molitvu moju, Gospod moljenje moje primi, neka se postide i smetu svi neprijatelji moji, neka se vrate i ustide veoma brzo“.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Umrla je kad mi je bilo tri godine i od tada nisam prešao crkveni prag. Moji su strogo svesni. Sada sam bio tu, okružen mrmorom starica iznad koga se čuo piskutav glas popa.

Proteglih noge i prstima dodirnuh glatku vrelinu šina. Svi moji mišići bili su napregnuti i očekivali su nešto. Ponovo prstima dodirnuh šine, a onda pređoh njima preko svoga vrata,

- Zar ja baš sve moram da dam? Zašto se uvek sve od mene traži? Ljudi moji, šta vi mislite da je moj džep? Šta mislite?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pozivam vas sutra na ručak, da budete moji gosti. — Oprostiti, іllustrіssіme domіne, imamo još jednoga saputnika; njega bi morali u meani kod Arona ostaviti.

— Je l’ dosta dve hiljade? — Ja sam zadovoljan. — Kad si zadovoljan, daću ti tri; samo nemoj da oklevaš. Moji su dani izbrojani, a ti što imaš čini zarana, jer znaš kako kažu: „Dodna ženidba, deca siročad”.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

jer ovako poče da govori: – Požive, moje pravoslavlje slatko, mnoga ljeta u materi mojoj, pa će vo vjeki živet vo vsi moji potomci. Sladost jest i naša Rusija. Bogu tvorcu molim sja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije!

Zato je Berenklau, i samo zato, odgovarao oholo na Dvoru, kad bi mu neko podrugljivo rekao: „Vaši panduri“ – „da, moji panduri.“ Na zbabanom licu feldmaršal‑lajtnanta barona Berenklau, kao u starog popa, bilo je večito bledilo.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Kudeljnici sirotoj pred nasilnikom zakoni moji biće umesto štita. Ni robu pravednom, ni neznancu što kroz carstvo mi hita, niti ikom treba da ih se boji, samo

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Patio sam kao ubogi đavo što mi je na grudi mogao da stane samo jelen i po, jer sam bio žgoljavko, dok su moji drugovi iz razreda nosili i po šest jelena kapitalaca u trku.

—Eno ga! — reče Čile. —Idealno za decu... — reče Pop. — Da oni moji vide! —Još jedno pivo? — upita Čile. — Ja častim! —Važi — reče Pop. Tako popiše još jedno pivo.

Matavulj, Simo - USKOK

— Dobro došli, moji sokolovi! — reče vladika, ljubeći ih. — Obradovali ste me, zanago, kao ikad! A, zaista, žao mi je što se namučiste po

Zatijem se opet jede. Zatijem vikne stari svat njihov: „Ha, na noge moji djeveri, djevojku pod ruku!“ I ište djevojku.

Crne je nausnice i crnijeh očiju. Nije stariji od mene. — E, lijepo, ti i otac ti bićete sjutra moji djeveri na megdanu, ali o tome ni riječi večeras ne pominji. Večeraše zajedno svi, Janko, Stijepovi i zidari.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Tu je tajna njegove neuništivosti: Sve se meni, braćo i ljudi moji, nešto čini da smo mi jopet najjači na ovoj zemlji.

Niko ga u telefoniranju nije kontrolisao ni sprečavao: to je bilo nešto što se ne čini! U poslednje tri godine, svi moji dani u Beogradu počinjali su kratkim telefonskim razgovorima s njim.

Dirnuo sam u osetljivu temu, nagazio na opasan teren. Moji kritičari su uvereni da nema loših formi vaspitavanja ljubavi prema domovini, i da su sva sredstva okrenuta ka tome cilju

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

(na stranu): Au, da lepe slobode! ŽUTILOV: Dovečer da pravimo iluminaciju. ŠERBULIĆ: Iljen! ŽUTILOV: Kad su moji preci nemešak dobili... SMRDIĆ: Više nema nemeša; svi smo jednaki. ŽUTILOV: To i ja kažem.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Otada su izišle 4 sveske zbirke pripovedaka: U časovima odmora (1903, 1904, 1906, 1910), Moji poznanici (1909) i Komšije (Sarajevo, 1912), i odveća pripovetka Jarani (Novi Sad, 1913), [Divljak (Beograd, 1913)].

Sremac, Stevan - PROZA

Mog’o sam i tamburmadžor da postanem, samo da sam za tri prsta viši bio. A u krvi mi je to bilo! Moji su stari iz Arnautluka, a ded mi je petnaest godina vojevao s knjaz-Miloša u Miloševoj buni...

Radičević, Branko - PESME

Oj večeri, o slatko čekanje, O vi, noći, moji beli dani, O vi, dani, a sa dva sunašca, De ste jako, de je zlato moje?

Oj sunašce, još mi jednom grani, O moj danče, još mi jednom svani, Oj zorice, zabeli, zabeli — Al' uzalud moji trudi celi, Klonu telo, klonu cela snaga, A od mome nigde baš ni traga, Crna nojca svuda navalila, Goru, dolu u

detić ovaj vrli, Pa dovati sa zemlje jerove, Pa i ljubi, pa i sretan grli, Pa još zbori reči ovakove: „O jerovi, moji sokolovi, Deco moja, moja velja snago, Sjajno moje vi kamenje drago, Kuda otac sa vama poiti, Beži nojca, a danak

Tvoja dobra, kao sunca svet, Moji pevi, kâ mirisni cvet; Sunce sjaje, sunce život šalje, Cvetak miri, ali ništa dalje. 3/7. 1844.

O pesme moje, jadna siročadi, Deco mila moji leta mladi, Tedo dugu da se sa neba svučem, Dugom šarnom da sve vas obučem, Da nakitim sjajnijem zvezdama, Da

ne idi, još je rano, Još zorica spava, Jošte sunce ogrejano Kraj zorice čmava, Jošte rosa, još ne pada, Ao moji jada! Da odnese moje milo, Prosto joj ne bilo!...

ti oko svuda gledi, Zlaćano jutro odonuda lazi, Krasote svoje nimalo ne štedi; U tvome srcu sve to radost budi, U moji tužnu neveselost grudi 2.

41. U tuđoj zemlji jošte neko vreme O(d) kuće daljne me je zadržala, No moji poji oda svega neme, Ka sebi vrela voda me je zvala; Al' one ćuti ne seća goleme, Vatrene misli činjaše se šala Što

Pri sebi pušak' ja vidim imadeš, Šta mislim sada, mnim da i ti znadeš, Od moji koja možda biće bolja, Izberi brže koju ti je volja.

“ Tu g' ogrli, pa poljubi. 68. „Oh moj Bože, dragi Bože, Sad ste moji, sad ste moji! Al' kad mislim što bit može, Srce mi se jadno boji: Ta slatko je, zdravo slatko, Sve se bojim,

“ Tu g' ogrli, pa poljubi. 68. „Oh moj Bože, dragi Bože, Sad ste moji, sad ste moji! Al' kad mislim što bit može, Srce mi se jadno boji: Ta slatko je, zdravo slatko, Sve se bojim, biće kratko. 69.

Nemirno gleda ona tamo-amo, Meneka čeka — brže, moja nogo, Enonde leži moji dana raj, Enonde moja duša veće čeka... O leti, leti, nosi telo za njom!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Je l mu bilo žao ostaviti mater? — Bogami, jest i njemu i njoj, rzala je tri dana. — Oh, grehote, ljudi moji. Poćute tako i on i djed pa će ti se istom tada samardžija sjetiti i kućne čeljadi. — A kako si mi ti, rođeni Rade?

eh, i ti sveci ...Oni moji stari, nekadašnji Damjanovići, nijesu ni umjeli izabrati sebi prikladnog svetitelja, neg uzeli nekakvoga, bože me

Zamislite onda šta smo našli rođak i ja kad su moji, iz ujakove porodice, bili i lički hajduci, i bosanski kolonisti, američki rudari, reštanci u Lijepoj Glavi,

ilirskog ratničkog plemena, tako sam bar ja davno zaključio u svojoj odlikaškoj gimnazijskoj glavi, smećući s uma da ni moji plavi slovenski preci nisu bili ništa manji razbojnici.

Treba, brate, pomoći pri evakuaciji, samo neka dušmanima ne ostane. Kanda isto misle i ovi moji prijatelji, jer čim je u šipražju nešto šušnulo, Vačkonja načulji uši. — Sigurno seljak, Očenaš mu njegov!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ali, da znaš, ovo ću da mu upamtim! Biće još nekih pazara, zatrebaće mu i moji groševi! Imaće on i mene zbog čega da pogleda! Mogu ja i iza bukve, i u trnje, a ne uvek u najgušći metež!

Pa da sam joj sluga tolike godine, došla bi, da je za mene konja vezivala, došla bi, ako ne zbog mene, ono zbog moji rana, ako ne zbog rana, ono barem zbog onog deteta, da se barem zbog njega, i zbog Alaha, samilosnom pokaže!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I da u toj istoj, sniskoj, gostinskoj sobi, pod žmirkavim kandilom i počađalom ikonom izdahnem kao što su i moji pretci... Ali mati? Ulazi ona tiho, ponosno. Uvek obučena čisto, sa belom maramicom oko vrata.

krijući se u senci drveća, bežim dok ne iziđem iz vaše bašte, pa onda zapevam: Oj večeri, oj slatka čekanja Oj vi noći moji beli dani!...

— Tugo, tugo... Slatki moji, smrzli ste mi se? — I brzo od majke uzima povijenog mi brata, grli ga, ljubi i unosi u kuću.

Kostić, Laza - PESME

Poskakala je za njom rodbina njena sva; i njojzi moji đaci otpoju „vječnaja”. Još i sad kô da čujem to sveto „vječnaja”. a kao da ću ga slušat životu do kraja.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Mati im rekne: — Čujte, deco, da vam mati kaže. Vi ste moji sinovi, a ona neka mi bude kći. Vi ste braća a ona neka vam bude sestra.

Zatim otklopi treći kotô, pod kojim bijaše najviše žeravi. Kad u trećem kotlu: vare se dva prosta vojnika. — Jadni moji vojnici! — reče ovaj i odgurnu svu žerav ispod nji', pa prigrnu pod obrsta.

Pop poznajući svoj narod, odmah se i mudro došjeti pa im reče: — Dobro, moji ljudi! To bi pravo bilo da smo odavna učinili; ali ja to nijesam smio ni mogao bez vas učiniti, jer ne znam u koji ćete

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

vam pokloniti sve one knjige koje sam pretplatnicima dao, a novce nisam primio; i jošt ću vas k tome upisati u katalogu moji učenika. ŠALjIVAC: Ja ću vam biti večito obvezan. POZORIJE 8.

počitatelj. PUTNIK (uplašen sedne, za sebe): To su strašne stvari. DOKTOR: Niko me neće od moji misli odvratiti. Pređe će reke izgubiti ramena, pređe će prestati žita rađati se i patiti se; pređe luterani i kalvini

— Šta? Šta naopako? Šta? (Ustane.) Je li moguće? Moji novci? Tako brzo? No, to niko nije, nego moj lepi komša. Sad da nije istina što sam kazao da su novci kao žena, dok je

DAMJAN (za sebe): Aha, ovaj se već zabunio. Čisto ne mogu da dočekam čas. (Ukloni se.) KUZMAN: Ha, evo i, evo moji lepi novaca! (Ustane.) E, komšo, osramotili smo se! Sad bi valjalo da mu se osvetim. (Misli se): Ne, to mora biti.

SELjAK: Ja idem meni drugog magarca tražiti. (Otide.). JAKOV: Međer sam ja opet najpametniji od moji drugova. Jošt tri dukata nabavio. Ali sad da vidim gdi su oni i šta se s magarcem učinilo. (Otide.) POZORIJE 4.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Iz ovog uzroka i nazivam pozorište ovo sopstvenim djelom, i nadam se da će od moji čitatelja onako isto primljeno biti kao i dosadašnja moja sočinenija.

Ja sam momak u najlepši moji godina (koje su pak momku najlepše godine: one li kad on misli da sve zna, ili one kad vidi da ništa ne zna, i proče,

Majstor Sreta me je naučio da nije sovestno decu sasvim maziti i raspuštati. Moji roditelji su se smejali kad sam ja praskala i vikala po kući, i što sam većma sluškinje kinjila i tukla, to je njima

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Kao: „Ja odlazim! Ja se penjem u nebesko plavetnilo! Moji dlanovi puni zvezda ... Moje ruke pružaju se ka travama čekanja...“ Trave čekanja! Opa, bato!

Najčešće ih pišu generali. Izgleda da su u ratu navikli da skupo prodaju svoj život, pa to rade i u miru, Međutim, moji bi memoari bili svakako bestseler!

Živim po raspisanim notama. Najpre počnu da me maltretiraju moji rođeni roditelji. Na primer, teraju me neprestano na knjavanje. Meni se, naravno, ne soviše!

Kladim se da bi samo moji iz kuće kupili najmanje tri primerka te knjige, svejedno što kažu da su me već odavno pročitali!

Tako ona opipa Snežanu i istog časa se onesvesti, kad se uverila da je prava! Ljudi moji, šta mrzim te životne amatere! Čim vide nešto živo, odmah pitaju da li ujeda. Kreteni!

Čarlije. Ali, šta sam mogla da radim kada moji ne podnose životinje? Kad god vidi nekoga sa psom, matori škrguće zubima i kaže da „ljudi nemaju leba, a ovi ovde vuku

Hteli srno, naime, da ispečemo onu prastaru kožu. I tada, ljudi moji, stvarno umalo nisam crkla od smeha, utvrdimo da je bakuta celo to vreme spavala na nogama.

Ušla sam u „Tri grozda“ i sela za slobodan sto,iza samih njihovih leđa. Mislite da su me primetili? Ljudi moji, pa to je bila čista kocka! Znate li šta su radili čitava ta tri bogovetna dana?

šta je bilo? Neki moji frendovi, čisti manijaci, uplatili doček Nove godine na nekoj blesavoj planinčugi još proletos.

“ Ljudi moji, da ih samo vidite kako se upaniče trideset i prvog posle podne! Obrću telefone kao ludi i samo pitaju: >>A gde vi

kaže: „Gotovo i ovo sranje, hajd kud koji, mili moji, srećna vam nova!“ — pa se svi raziđu, a šljakatore svuče kombinezon i, onako mrtav umoran, kud koji, mili moji, pa na

“ — pa se svi raziđu, a šljakatore svuče kombinezon i, onako mrtav umoran, kud koji, mili moji, pa na ulicu. U Mišarsku mu se ne ide, šta će tamo?

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Sabirci moji nemaju zbira: cvati mi, cvati Roѕa canіna. Zlatnu mi škrinju čvorak raskuje: osviću ceste, svetle bogazi, od moje

Pojačaj škripu, škripnice iz čvora: brežuljci moji brst, i korov, ježe dok jablan, bučno, grli me i steže u tesnom sklopu metrike i bola.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ALEKSA: Morate jošt znati da je njena zemlja vrlo mala, da joj prihodi nisu ni kao moji. Und kurz und gut: ja sam preduzeo sebi samo devojku uzeti, a ona je udovica.

ALEKSA: O, dokle samo vidi izvore moji prihoda, mislim da neće imati šta mlogo primječavati, no jošt će mu biti milo da njegova kći pri tako velikom bogatstvu

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Pod samom strejom pismeno stoji: „Putniče, uđi, prevare nema, svi koji dođu gosti su moji, ručak se sprema“ I potpis ima olovkom plavom: „Domaćin Mačak, šapom i glavom.

„Zašto me nisi slušao, druže?“ IV Na kraju šume, drugovi moji, i sada kuća malena stoji, stara je mnogo, zidovi sivi. I danas Mačak unutra živi.

Tu ostaše moji dani plavi ispod vrbe, u prohladnoj travi. Zbogom žrvnji ispod krova siva, pjesmo znana iz djetinjstva moga,

Tako uvijek, u Bosanskoj Krupi, pokraj Une, kao na granici, ja ostavljam četu uspomena, tu mi ginu moji kopljanici. Pokraj stroga kamena međaša prođe samo tužan harambaša.

A već sjutra, tamo u Bihaću, na kapiji gimnazije naše, sjatiće se moji znanci stari, kao i ja, puste četobaše: svaki drži nogu u stremenu i ubojno koplje na remenu.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Volim ukrase vezene kod kuće i domaće fotografije. Ima li i slike vaše matere? — Da, da, evo ovde su moji roditelji; tu sam i ja sasvim mala. Smešno? — Ličite više na oca. Je l̓ ovo vaš brat na slici pored vas, ili...?

— To je smešno i glupo, kako mladež sada više ne veruje! — Treba jesti, treba jesti, dragi moji, ja sam gladan, gospodin je gladan, vi ste gladni i zato se i prepirete. — Izvolite ovde, gospodine.

— Imate još jednoga sina? — Još jednoga, koji je za dve godine mlađi... Iako su moji sinovi, a ovaj je još i prisutan, moram vam reći da ne bih mogao poželeti bolju i poslušniju decu.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

i da nisam tražio mnogo znajući narodu ograničene moći zar je loše bilo pod mojom upravom Nije zabrljali su moji pomoćnici ja sam davao razloge za optimizam i pokazao sam mnogo dobre volje vidite kako je mračan ovaj završni bog

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

TANASIJE: Pet hiljada dinara. Čudna mi čuda 5.000 dinara. Zna li on kad sam ja predavao ključeve Trgovačkom sudu da su moji dugovi iznosili 460.000? To su, vidiš sume s kojima ja radim, a ne 5.000 dinara.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A planine i pojate ostale su puste... SIROTE MAJKE... Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije šta desilo, a otac, kao stari ispravan činovnik,

Tu su bili svi moji drugovi i poznanici. A ovako, idem u nepoznato mesto, među tuđ svet. Seljaci su pristizali u masama.

U dnu je sedeo komandant okružen nekim oficirima i ordonansima. — A, Joco, jesi li došao?... Slušaj, bogati! Moji su sada izvršili juriš i u jednom naletu osvojili njihove položaje. Naredio sam da se odmah ukopaju...

Upinjem se da mislim nešto, sećam se onih strašnih priča što sam slušao dok sam bio dete... Ali moji su osećaji utrnuli i samo bi me prestravila neka teška haubica, koja bi tresnula tu, uz mene...

Iz poslednjeg vagona iziđoše nekoliko oficira i dva đaka narednika, koliko da opruže noge. Obojica su bili moji školski drugovi. Pozdravismo se srdačno.

Zvona su po ceo dan zvonila i kretali se pogrebi umrlih od rana ili pegavog tifusa. Ručali smo baš, i moji su pričali kako je to bilo strašno kada su neprijateljski aeroplani bacali bombe.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Gosti su mi došli Braća materina, Braća materina, A moji ujaci. Konji su im besni Kao gorske vile: Kad po prahu idu, Praha ne dižedu; Kad po vodi gaze, Kopita ne kvase!

je list artije, Što je gora — da su kalemovi, Što je more — da je crn murećep, Pak da pišem tri godine dana, Ne bi moji ispisala jada!“ 113.

Oj pelen, pelenče, moje gorko cveće! Tobom će se moji svati nakititi, Kad me stanu tužnu do groba nositi.“ 145. More, dunu vetar sa gornjaka, Te donese miris od momaka:

momo, pogledaj, Na onu goru visoku, Štono su magle po njojzi: To nisu magle od Boga, Veće su magle od mene, Sve moji jadi za tobom. 184.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

FILIP: Ti nisi moj otac, Megaron? I ovo nije moja majka, Megara? GINA: Daleko bilo! FILIP: Ako vi niste moji roditelji, ko sam ja? BLAGOJE: O čemu ovaj bunca? Filip: I ko ste, u tom slučaju, vi? BLAGOJE: Ja?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Kad proleće grane, ja i sad imam običaj da kažem: „Avril, la grace...“ Vinaver, i neki drugi moji kritičari, pisali su da znaju da sam ja u Beču potpao pod uticaj pesnika u Beču, Huga fon Hofmanstala, Momberta, i

Sve što sam radio u ono doba, radili su i moji vršnjaci, i više od toga. Sve su to zrna peska u moru patnje našeg naroda.

mi se iz perspektive romantizma, u Beču, činila lepa, čini mi se sad, u oštrom osvetljenju realnosti Vojvodine, smešna. Moji stihovi iz Savremenika, za koje sam mislio da se mogu deklamovati sa barikada, izgledaju mi sad, kao za žednog u

Donose mi kolača. Svi ti moji zemljaci, Ilančani, mirni su, raspoloženi dobro, i mirišu na kožuh. Ne tuže se, ne jadaju, i nisu nimalo melanholični.

Cvijanović je, na primer, ovu pesmu, u zbirci Lirika Itake, na str. 70, štampao prilepljenu uz prethodnu. I niko, ni moji mnogobrojni kritičari nisu, nikad, zapazili da su to dve pesme!

“ A dodaje i to: da je svejedno, da li ja, ili ko drugi. U Pariz su, tada, pre mene, već bili otišli moji prijatelji: Sibe Miličić, Rastko Petrović, Sava Šumanović. Tamo se nalazio onda i Dušan Matić.

Upoznao sam dva kaluđera, koji nose široke, crne šešire, kao moji seljaci; oni me odvedoše da gledamo, stare i ljubičaste, dalmatike.

Bilo je, među tim uzrocima, čak i vrlo prijatnih. Moji drugovi su bili otišli u Pariz i ja sam pošao za njima, da ostvarim svoju davnašnju želju.

Veli, preko toga da pređemo. U redu. Odlazim u logor puka i nalazim da su moji drugovi, oficiri, zaista, šareno društvo.

1924. LAMENT NAD BEOGRADOM JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini, priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem, i ležim, hladan, kao na pepelu klada.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Gospod progovori: — Anđeli moji, delo moje još nije gotovo. Njemu još nešto nedostaje pa da bude savršeno... Hoću, danas, da stvorim čoveka — biće

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko uzviknuo pred sudom: — Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite. Evo me! (Tu se lupio u grudi, koraknuo jedan korak napred).

da sprečim ovo zlo; ali kako se taj opozicioni, upravo revolucionarni pokret javio naglo, kao bujica, to su svi moji pokušaji bili uzaludni, i revolucionari su se nasilno iskupili u ogromnom broju juče po podne na zbor.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Sumorna kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce,

— 'Oću, vala, ne beri brige; samo ti sedi tako da ne mo'š u nas gledati.... Znaš, moji su vojnici malko stidljivi. — E dobro, kad nije drukče. Evo ja ću ovde, za vašim leđima. — Boga mi je to poblizu.

— O Ago, viknu Anđa. — Oj, odziva se č'a Marko. — Ja velim da pripevamo, a ovi moji đavoli nećeju. — E jes', neće mačka ribe. Dede ti samo počni, pa da vidiš 'oće li.

Istina i ona mi mnogo drukčija izgleda, ali tek poznajem je. Uđoh unutra. Tišina kô u grobu, a moji koraci odjekivahu pod visokim svodovima kao gromovi. Istrča preda me jedan veoma ukusno odeven gospodin.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: A ti si, gospodine Ivkoviću? Izvoli! IVKOVIĆ (Danici): Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti? DANICA: Da. Malopre je bio jedan koji se, siromah, žali da ga gonite kao vuka! IVKOVIĆ: He, šta ćete!

IVKOVIĆ: Pa i vi? JEVREM: Jok ja! Ovi moji može biti, ali ja ne, ja volim da se ćuti i da se radi. IVKOVIĆ: Onako ispod žita?

SRETA: O, koliko još potpisa imam ja: Barnava, Herostrat, Golijat, Hadži Bera, Prosper Merime; sve su to moji potpisi. JEVREM: Baš umeš ti to, Sreto. A jesi li mu dobro kazao? SRETA: Kome, Jovici?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

A ja idem natrag, veli u Jevropu, odakle mi stari moji i dođoše. Idem, veli, vamiliji mojoj; a vama eto, veli, moja vlas’ i moje gospo’stvo i moj mal, pa se naredite bez

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Uzvikuje Hiljada: „Sve to meni pripada!” A Tisuća: „Na toj međi Izgiboše moji pređi!” Prva: „Međe moje su Po Berlinskom kongresu!” Druga: „Moja država Nigde se ne svršava!

Sat pre venčanja, u crkvenoj porti Nestade, ko u zemlju da potonu... Sedam su sati moji svatovi Čekali, i poglédali niz bulevar, Dok im se ne iskriviše tanki vratovi, I ne shvatiše u čem je stvar.

Rakić, Milan - PESME

Al̓ ko besni hrti Nemilosni dani, sve jači i jači, Vas gone i nište — srce moje, plači! — Vas, spomeni moji, svetli ali krti. Lavež, vika, graja.

Kao zver me zgrabi I ponese sobom u predele suza, Guši me, a moji napori su slabi Da se satre ova pohlepna meduza! Ona gospodari!

Ko raskinut đerdan, snizali se moji Dani, razbacani, tuđi jedan drugom, I u lutalačkom mom životu dugom Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju, Jer u meni teče krv, predaka moji̓. Mučenika starih i junaka koji Umirahu ćutke na strašnome kolju.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju, A preda me staju redom preci moji, Mučenici stari, i junaci koji Umirahu ćutke na strašnome kolju...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

VLADIKA DANILO Blago meni, moji sokolovi, blago meni, junačka svobodo! Jutros si mi divno voskresnula iz grobovah našijeh đedovah!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— trže se mati, kad je vide tamo u kujni. — Eto, snaške, jedva stigoh — poče da joj se pravda Magda. — Oni moji na selu uhvatili me tamo, pa de ovo, de ono. Ne može čovek da ih se otrese. Jedva donesoh. Evo...

Nije mogao čekati, nego, da pokaže koliko mu je Sofka mila i draga, odmah navukao tu košulju. — Prijatelji moji! — čuje se kako viče okrećući se oko sebe. — Neka me čuju! — naređuje sviračima, da jače, više sviraju.

Pandurović, Sima - PESME

I otad vladaš ti, bez brána, Prostranim carstvom snova moji’, Skazaljka Večnog gde lagana Časove opšteg mira broji.

Šta mari? Ponoć je prošla. – Zora rudi... Treba nam leći, snovi moji stari. Često smo puta ustali; Često smo puta duge noći bdili I prkosili nevidljivoj sili.

Ko će još pep’o srca sad da žari? Najbolji odmor još nas čeka. Treba nam leći, snovi moji stari. Svi ćemo proći ovako; Svi ćemo brzo prebroditi vâle Ludog života, nepojamno male, A teške za nas tako.

I tada Doći će dobre sudbe večni dâri: Spokojstvo, mir, bez bola, jada. Treba nam leći, snovi moji stari. NEIZBEŽNOST Nad glavom nam plovi jato róda, Peva tužnu pesmu rastanaka Preko šuma, livada i vóda, Pred

ništa čednije i draže U snu života za nas ne postoji Do kraljevski osmeh, kad se oči vlaže, Sa svake zvezde ambicija moji’.

ĆUTANjE Vi, snovi moji dugih noćnih bdenja, Što u te dane, uz nemirni šumor Proletnjeg lišća, padate na umor Slomljena srca, pala uverenja;

bdenja, Što u te dane, uz nemirni šumor Proletnjeg lišća, padate na umor Slomljena srca, pala uverenja; Vi, snovi moji dugih noćnih bdenja, Vi ste sudbine nečitanih strofa, Zgaženih ruža, prećutanih râna, Martovskih bolnih i ćutljivih

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Ha, Milice, luč uždi!“ graknu serdar, pa nastavi: „Dobra vi sreća — i vama na dobro doš’o, sokolovi moji!“ Vrata se zatvoriše a plamen se opet ispravi. Polaznici cjelivaše se sa serdarom, pa s malijem i redom sa ženskima.

„Lagano, dijete, ne prenagljuj, jer će nam svijem pogibija pući!“ „Ono su dva Adžajlića, ona dva naprijed; moji stari krvnici. Ostali... jadi ih znali svijeh...

„Ako je običaj stari i pravica je stara, pa gdje se njih dvoje za grlo ščepaju, ja bih uz pravicu stao! A moji brastvenici, bjesmo baš na mome gumnu, četrdeset grla, svi u smijeh i potvrdiše to. Na tome i prekidosmo.

Gomila, brate, vidiš kako se slio!“ „Nijesu mravi navukli, no moji zubi natukli!“ odgovori medik, kucajući se po prsima. „Znamo, znamo...

Janko se začudi vidjevši gdje toliko ljudi u to doba k njemu dolazi. „Ovo su prijatelji moji, došli na piće, pa su radi da se poznadu s tobom, Jankula!“ reče serdar, pa se saže i potra ga po čelu.

Ona će do nekoliko mjeseca postati punoljetna, a Pavle će je uzeti pod svoj krov, kao tvoju vjerenicu. I da bi se moji tome protivili, ne bi mogli, a vjeruj mi i neće, samo kad im se u novac — toga njihova boga — ne kreće...

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— He, moj sinko, kad su se tvoji vragovi rađali, moji su u kolu skakali. 3 Pitala unučad babu: — Zašto, bako, plačeš?

je nekakva baba istjerala jariće u planinu, pa dunuo sjever i udario snijeg, a ona rekla: „Prc, Marcu, ne bojim te se: moji jarići petoriščići“.

Ko je od moji' prijatelja, kumova i pobratima na domu da radi o dobru, a ko je na putu, da ga bog proputi i zdrava svome domu povrati,

(Spolja uđe Guba, obučen kao luda, ili pajac, ili đavo). Druga scena Guba i pređašnji GUBA: Dobar večer, dragi moji gospodari koji jeste u ovaj dom sabrani.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

” Onda reče oni čoek: „Oče duhovni! ovo su bili moji nesretnji sinovi, i ja sam sva tri jednu večer kad su spavali zaklao svojom rukom, pak sam tajao i nikad nikomu kazao,

“ Tadar reče pop: „A vi, moji ljudi, ove druge neđelje, dogovorite se, pak mi odgovorite.“ A seljaci se ni druge neđelje ne mogoše dogovoriti, pa ni do

Sveti Sava - SABRANA DELA

1, 1-3) kao bolestan i željan da primite, ljubimci moji, ustanovljeni vam ustav ovaj bogopredanih penija, umiljenija, i molitava, pokorenja i trpljenja, kojima ćemo Gospoda

(Mt. 25, 1) Čuvajte sebe, o ljubimci moji, jer se bojim i treptim i strah me hvata da neko od vas ne ostane van dveri kao i pet devojaka, i da strašan i grdan

15, 12) „I drugi će poznati da moji učenici jeste ako volite jedan drugoga“. (Jn. 13, 35) Znajte čiji ćete vi biti učenici ovo čuvajući, vidite koju ćemo

(Is. 1, 19-20) A vama, sinovi moji ljubljeni mir vam budi od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Duh Božiji da počiva na vama, krepeći i pokrivajući

Stanković, Borisav - JOVČA

JOVČA Jest, moji su svi. Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio. Svaki ima da jede i da živi.

JOVČA Jest, moji su svi. Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio. Svaki ima da jede i da živi. A Vaska, ona je moja i hoću da je moja.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

bi mi bila, takova i tolika budući, kolika je mojemu srcu uteha i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prija|teljstvo moji[h] ljubeznika i ljubeznica, blagodetelja i blagodetelnica.

Zlatni sovet „poznaj sebe” vrlo se kasno prima. Trideset i osam moji[h] prošasti[h] godina napominju me da je podne mojega života preminulo i da se k večeru približavam.

utešenije i neizrečenu radost čuvstvovaću, imajući priliku za spominjati i poznanstvu poslednji[h] rodova predati imena moji[h] prijatelja, ljubeznika i blagodetelja.

Ako li gdi budem to činiti, zaisto neću radi mene, no polze radi moji[h] čitatelja: da ako ko što takovo pri sebi pozna, da se ispravi.

mirnim u školi sedenjem, mojim čestim predavanjem lekcija, mojim tihim i bojažljivim postupkom, po malo dana osim svi[h] moji[h] vrsnika počeo me milovati.

da se iz blata izvlači, on, namesto što bi napred potegao, natrag uzmiče — evo, u kakvo su me sostojanije doveli bili moji bez rasuždenija prolozi.

ni poučenija, ne imajući vremena o ovima stvar’ ma misliti, niti kome, što sam pre čitao, kazivati, jerbo drugi momci, moji kamarade, prodavajući koješta ženama i devojkama Nemicama i Vla[h]injama, povazdan bi se s njima šalili i smejali, niti

A da pravo ispovedam, nisam nikakva uzroka imao plašiti se, jer su moji| dragi [H]opovci, osim svi[h] Fruškogoraca najpitomiji; blagoskloni i blagoprijatni, vesela obraza i pogleda,

Žao mi je što ti više ne mogu dati; živeći u jednom manastiru imuć[n]u, nisam želio da moji[h] osobiti[h] novaca imam.

Nazivao se je Teodor Milutinović. ZAKLjUČENIJE PRVE ČASTI Pre nego dođem k ftorom periodu moji[h] priključenija, sireč kako sam iz Hopova izišao i kud sam prošao, za pristojno i potrebno nahodim priložiti ovde

Prvo, dajem priklad učenim naroda mojega, da na našem prostom dijalektu pišu i na štampu izdaju; drugo, da moji jedinoplemeni usude se svrh svake stvari slobodno misliti i sve što čuju da sude i rasuždavaju.

Nameravajući obače da ovi tom bude najmanje od 25 ili 30 tabaka, za ispuni|ti ovo čislo pridodaću ovde neka od moji[h] pis[a]ma koja se kasaju do moji[h] priključenija.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Taj nebrat koji me se seti samo kad mi pare traži... Zlotvori moji, jedna čekate kad će Tola smrznutog da me stovari pred kuću, a ja nikome ne trebam, ni vama!

“ Napunio je šaku. „Vidi koliko su teški.“ Uzeo je njenu ruku i njome blago mešao gomilicu. „I u mraku svetle. Moji su. Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni.

“ Vukašin je muškim glasom rekao: „Ne treba noću sam da ideš.“ — „To su moji poslovi“, odgovorio mu i namrštio se, iako je drugo osećao.

Simka će mi izroditi unuke, ja ću ih čuvati, prezime im neće biti Katić, moji unuci prezivaće se Aćimović, čitaću novine i spokojno čekati smrt... A Moj otac bio je vodeničar i sluga.

A ovaj muklo reče: — Mi moramo da odreknemo kupovine. Manje ćemo da izgubimo. — Pa da moji neprijatelji pišu u plakatama i novinama da sam lažov? Neka izgubimo hiljadu dukata, reč Katića ne sme da se pogazi.

Malo li nas koštaju tvoje škole? Pade, Aćime, tvoj ugled u ambis. Rasturi ti se ognjište, razlomi imanje i zatre loza. Moji unuci biće Tošićevi unuci. Aćim čupa bradu. — Da izračunamo koliko ste potrošili na mene. — Izračunaj ti!

Neće se samo otac stideti što se ženi Tošićevom ćerkom. Kao student borio se protiv njega, ministra. Šta će reći moji bivši drugovi? Bivši? Vukašin je ukleštio glavu među ruke što drže drvene šipke na prozoru. ...I ta fatalna ljubav.

— mrak uzdahnu. — Ja ću opet doći. Ti ćeš u moju kuću dolaziti. Obećaj mi. — Krv nam se s Tošićima meša. Neće biti moji unuci. — Tvoji će biti! — viknu, smračen od mumlanja i krckanja u mraku. — Kroz njih ne mogu da trajem.

A ja, njegov unuk, ujutru putujem u Pariz, misli, slap mesečine sliva mu se na glavu i reka ne prestaje da teče. „Moji unuci po mom imenu treba prezime da nose“, rekao je. Sada oseti stid i zbog reči i zbog tadašnjeg uzbuđenja. Samo stid.

Zakone i ovu državu ja sam stvarao, ti si samo sluga. Kad svi moji seljaci budu pušteni na slobodu, onda ja, poslednji, izlazim. Aćim otvori vrata i viknu: — Ej, panduru! Vodi me u apsu!

ruke su trnule od kajanja: zašto nije ušao u kuću što se kiti nerodnim drvećem i rekao „dajte mi da vidim decu: moji su to unučići“? Da ih pogleda, pomiluje i iziđe. Ona bi ga zapamtila. I sad bi mu korak bio duži i kolena čvršća.

Duža nego ruka. Adamu je već sada ruka duža od moje. I lopovske, neradničke prste ima. Moji su kratki, zatupasti. Raklja senke na zidu razvi se u pet kratkih račvi.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Sunce bega A'l nema njega Kao pre! Nema sunca milenog, Nema mog! Oj večeri, o slatko čekanje, O vi noći, moji beli dani, O vi dani, a sa dva sunašca, Gde ste jako, gde je zlato moje!... Plači, travo! zapevaj, slavuju!

Moje tice male, jadni sirotani, Prošli su me davno moji lepi dani Uvelo je cveće, odbeg'o me maj; A na duši osta, k'o skrhana biljka, Il' ko tužan miris uvela bosiljka, Jedna

Na mom krilu započeta Tužna pesma stoji; S belog lista gledaju me Crni jadi moji. Nada mnom se vetrić nag'o, Pa u strofu viri - „Veselije!“ šapnu, - duhnu Pa listak otpiri... M.

Kao zver me zgrabi, I ponese sobom u predele suza Guši me, a moji napori su slabi Da se satre ova pohlepna Meduza! Ona gospodari.

V. Rajić CXLIX NA DAN NjENOG VENČANjA I srušiše se lepi snovi moji, Jer glavu tvoju venac sad pokriva, Kraj tebe drugi pred oltarom stoji Prosta ti bila moja ljubav živa!

Zašto kopniš tako u odaji sama? Iziđi da vidiš draž aprilske noći! Zar ti mije teška samoća i tama? „Prozori su moji otvoreni vazda. Unutra postelja ugodna i meka. Ruka mi nemarno prevlači vrh žica Al' srce... srce... ono na Vas čeka!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

i tijeh izrodah do ja niko voobrazit ne zna), samo što se sveštenojzi gori i mom tronu primać ne smijahu, jer ih moji plameni pogledi sa užasom strašnijem drobjahu.

Sve nek krače svojijem vremenom, koga vjenčah na besamrtije trenuć su mu v'jekah milioni. Koraci su moji božestveni, no ja mogu to nazvat prostorom.

Koraci su moji božestveni, no ja mogu to nazvat prostorom. Dva najsjajni moji tvorenija među svjema besmrtnim dusima, kako ime opširnog prostora razumjeti vama se dopušta?

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Talesovo ime posta poznato i slavno u svim grčkim krajevima. Moji učitelji govorahu mi često o njemu kao jednom od sedam mudraca cele Grčke.

„Ali vidite, dragi moji, baš taj, na prvi pogled najjednostavniji slučaj doveo me je do neočekivanih saznanja, jer sam uvideo da se razmera

Ali će tvoju molitvu, visoki nomofilakse, o tom nema sumnje, Posejdon saslušati. Moji ribari su jutros, kad su se istreznili, otplovili na more, pa će se, dajem za to svoju glavu, vratiti sa čamcima punim

“ „Ako hoćeš, gospodaru, da se malo potrudiš i da pođeš sa mnom, možeš svojom rukom izabrati sve što želiš. Moji ribari love tu u blizini“. „Gde?“ „Na obali kod maslinovog voćnjaka Timonovog“. Nomofilaks se zamisli šta da radi.

Zato sam smatrao za dužnost da ti dođem u pomoć i tvoje sugrađane urazumim“. „Dragi moj! Moji sugrađani nisu atenjani, iako bi to hteli da budu. Oni nisu sposobni da me pošalju na onaj svet.

- No evo da ti ispričam kako će se sve to dogoditi i odigrati. „Kada posle moje smrti moji sugrađani, koji rado putuju po svetu, zavire u koju od filozofskih škola, rasutih po celoj Grčkoj, pa onde čuju da se

Tu, pored njih, žuborio je potočić, a u krošnjama drveća cvrkutahu ptice. Posle dužeg ćutanja progovori Demokritos. „Moji me abderićani ne razumeju; uvek ću im ostati neshvatljiv.

Kad preduzeh da, za studiju njihove anatomije, rasčlanjavam razne životinje, moji abderićani behu načisto da se upražnjavam u mađiskim veštinama“.

Mladić se oseti ovde kao kod svoje kuće. „Eshilo, Sofokle, Euripide! Ta vi ste moji dobri poznanici. Vaša dela sam nebrojeno puta pročitao, razumeo, osetio sve njihove lepote, shvatio njihov smisao, a

No sve kad bih te spise imao ovde, ne bismo sa njima došli daleko, jer moji su dani izbrojani. Neka je hvala bogovima što me očuvaše još toliko sveža da mogu uživati u lepotama prirode i

ili ja slab učenik, ili jedno i drugo, tek ja se u tom predmetu ne snalazim ni izdaleka kao u ostalima u koje su me moji učitelji upućivali. Zato se pribojavam da nemam pravog dara za tu nauku“. „Ne brini se, sinovče!

Svoje predavanje završio je ovim saopštenjem. „Moji računi kazuju da je prečnik Zemljine kugle 24/5 puta toliki koliki je prečnik Meseca, a prečnik Sunca 19 puta toliki

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

“ „Pravo kažeš, i ja nikoga ne molim.“ „A tvoji roditelji, šta ovi kažu?“ On se malo zamisli: „Ovi moji? Stari su, zadovoljni da me vide oženjenog. Sve ostalo je sporedno.“ Do zore smo ostali u razgovoru.

đida. A meni pokazujući svoje društvo: — Ovo su moji prijatelji. Kažu tako, a ja mislim da među njima ima i nitkova, klevetnika, hulja. A sad, gospodo, tačka!

), a ja sam advokat, i moji zubi to su moji kapitali. Eto kolika je moja ljubav za Grkinje. Nagradu ne tražim. — Živele Grkinje, živele Grkinje!

), a ja sam advokat, i moji zubi to su moji kapitali. Eto kolika je moja ljubav za Grkinje. Nagradu ne tražim. — Živele Grkinje, živele Grkinje! Živio govornik!

Sve tamo ide polako, prosto svojim redom, ujednačeno i moji su nervi uvek mirni. Moji su nervi uvek mirni, a to je najvažnije.

Sve tamo ide polako, prosto svojim redom, ujednačeno i moji su nervi uvek mirni. Moji su nervi uvek mirni, a to je najvažnije.

I ponešto već o tome znaju intimni moji drugovi koji su još slučajno živi i pred kraj one okupacije bili sa mnom u simpatičnoj rezidenciji Esad-pašinoj, u

veli Đorđe, „’oću, gospodin predsednik, sinovi ti carevi i generali bili, sve ću da ti kažem, da su mi živi i zdravi moji Cigančići, eto ovako je bilo: Ja sam, gospodin predsednik, sedeo pred kuću, sunca mi sam sedeo, pa sam pridremao.

gospodin predsednik, na sve što kažu advokati, i kako ti kažeš, a i na božije pravilo, samo zajam što treba meni i na moji Cigani da dobijem, za Uskrs da se omrsim, gospodin predsednik.

“ Uplašila je ova pretnja Đorđa, pa je brzo nastavio da govori: „Poveo sam“, veli, „moji volovi, gospodin predsednik, drva da nasečem, sirotinju moju, Cigančiće, da ogrejem.

Primiše je moji u naša kola da je sobom povedem (bio sam dve godine stariji od nje) i zdravu predam njenom ocu u mestu odakle sam ja

A da one ponova navru, bilo je dosta samo to da se u mislima povratim na kapiju moje kuće i da sebi predstavim kako se moji razilaze pošto sam se ja od njih odvojio.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Iz te moje preosjetljivosti za muziku (ili, tačnije, za zvukove) moji su u detinjstvu zaključili da sam jako naklon muzici, i dosledno, bez sumnje, za nju nadaren.

” — osjećam da se time baš ništa ne bi promijenilo. Niukoliko time ne bi bili osiromašeni moji unutrašnji sadržaji, niukoliko umanjeno moje bogatstvo iskustva, niukoliko ograničen moj doživljaj svijeta.

Živo me je bocnulo. Imao je pravo: eto, moji se postupci ravnaju prema tuđoj volji, tuđoj intenciji. Uplete se tako neko treći i nevidljivo ravna koncima naših

Znam ja već te stvari! Nije stvar u violini ili peru: stvar je u čovjeku, mili moji! Ipak, katkad sam pokušavao da ih poslušam. No ubrzo sam, i s osjećanjem neiskazanog olakšanja, odbacivao pero.

ni „radost”, ni „bog”, ni „ljepota“ , ni „doživljaj ljepote“ , ni „iživljavanje“, ni „osjećanje života“, „sveživota”, ni „moji životni sadržaji” ni toliko drugih lijepih i hvalevrijednih stvari na koje se ti i tebi srodni svaki čas pozivate.

No to su valjda samo moji veterinarski pojmovi o umjetnosti. Očevidno, dakle, ja ti nisam baš nikakav literata. — Možda je sve to za tvoju

Ne progledavam kroz prste vlastite grijehe niti ih blaže prosuđujem zato što su moji. Osude im izričem sasvim nepristrano; ako su kazne i platonske, one nisu ni u kom slučaju blaže od onih koje bih

Tad ispričavam onaj pogrešan dojam koji su, prevareni vanjskim prividom, dobili moji stari znanci pri susretu poslije mnogo godina: doista, moj izgled mogao je da ih prevari.

lijehama između dva paviljona, nekolike prezave krošnjice mladih breza koje tek iskosa vidim iz mog kreveta, postali su moji stari znanci, moje jedino društvo. Ako izađem odavde — ako se preturi ova začarano nepomična SRETNA NOVA 1936.

Dakle: malograđanin, anarhoindividualist, lumpenproleter, idealistička namiguša. Eto, to su moji grijesi. A za sve te grijehe imam jedno jedino opravdanje: takav sam! Pa što hoćete! Hoćete li me sad zato zaklati?

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Pa... sigurniji smo ovako. Mene čuvaju moji seljani, njega njegovi — odgovori Đurica. — Vala, meni je pravo, kako hoće pobratim.

— Ono je neko prokletstvo od Boga, samo ne znam da li zgreših ja ili moji stari. — Dete je, brate, pa ne zna; treba je naučiti — reče mu žena. — Ćuti, ženo, da od Boga nađeš; kakvo dete!

Ali recite vi meni, draganovići moji, sa čega toliki drugi svet ode u goru? Zar ne vidite da već postaje običaj : čim kome malo potesni oko vrata, on domča

« — reče on sebi naposletku. — »Vidim da se približuje kraj, pa sad što me snađe. Kad su najpouzdaniji moji ljudi počeli da mi rade o glavi, onda tu nema života. Ali se opet ne dam tako lako!... A ona?...

Gini, muči se i propadaj svakoga dana, a za koga? — Sve za njega. Moji ljudi, koji me čuvaju, i oni, koji sa mnom meću glavu u torbu, dobiju od njega koju banku kao slepci, a ono drugo sve on

— Da li će ti dati bez ispovesti? Znaš kod nas popa ne da nikom, dok se ne ispoveda. Zbog toga se moji nikad nisu pričešćivali. — I ja ću se ispovediti... Nisam nikog ubila. ni onako... kakvo zlo učinila, što da mi ne da?

Njinu kuću obilazi daleko! — Šta li rade moji, da li si čula ? — zapita Stanka, izbegavajući da ih nazove po imenu. — Zdravi su.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Žao mi je bilo, pa sam često u sebi govorio: „Nesta blaga, nesta prijatelja!“ A znaš kako su se moji drugovi obogatili?

Uzmem jedan almaz, i odem u čaršiju da ga prodam. Kupim haljine, i postanem opet bogat. Drugovi moji uviđeše da ja imam para, pa me počeše sebi zvati, a ja ih nijesam ni pogledao.

pa naložite vatru, pa ga metnite pod saksiju nek se ispeče, kad ga nijesu htjeli ubiti gitovi ni tukci, niti pogaziti moji hatovi ni konji. Sluge časom nalože vatru, pa uzmu saksiju te ga zapreću.

— Šta li je to, snašo? Ja to ne znam, a ne znaju ni moji svatovi. — To je kaluđer prošao, proveo mazgu i na njoj krupice soli.

A KI JE VROG PLOT ZDELAL? Neki župnik popne se na predikaonicu i poče govoriti narodu: — Drogi moji župljani! Denes vam bum povedal kak̓ je drogi gospon Bog prvega človeka stvoril.

Aki bi vam nekaj rekal, kaj ne biste rozmeli, sam fućnite, pak jaz vre bum vam rastolkoval. Daklem, drogi moji krstjani, kad je drogi Bog delal prvega človeka, zdelal ga je od blata, pak ga je prislenil nuz plot, da se prisuši!

Tadar reče pop: — A vi, moji ljudi, ove druge neđelje dogovorite se, pak mi odgovorite. A seljaci se ni druge neđelje ne mogoše dogovoriti, pa ni do

Više vam se ne bojim, blizu je naš mladi Đuro, a moji jarići petoroščići Rasrdi se na babu šjever i marač, pa udari snijeg i mraz, te joj se jarčići smrznu, a baba,

Petković, Vladislav Dis - PESME

Al' kad mis'o i sećanje budu stali, Onda kud će i kome će oni poći? Onda kud će da iščeznu i da odu Uspomene, moji dani, bivše noći? Pa kud idem, da li idem, je l' opsena? Ko me roni, koga nosim, pre i sada?

Gledeći dugo taj magleni veo, Kamo se dani moji razasuše, Širi se pokrov velik, prostran, beo, Pod kojim leže utopljene duše.

Z Moji dani umiru mi tako, A moj život utehu ne pruža. Moja sumnja jeste i moj pak'o, Moja zemlja nema za me ruža. Grozna sumnjo

Jednog proleća, ili jedne zime Prestaće život, moji dani s njime. Ja ću zaspati. Bol će toga dana Izgristi srce, moju glad ljubavi; Smrt će oprati tragove od rana.

I moja ljubav, i ona je vani: Bez mene, tiho, udaljena trune; Ne čuje moji kad padaju dani, Ne vidi groblje što ga mrtvi pune. Jutro mi svako pruža život ceo, A svaka ponoć jedan pokrov beo.

I sad, kad priđu moji dani stari, Dani veliki, al' mrtvi za mene, I tvoje oči, i usne plamene — Jedino što se krv moja zažari.

Izgleda da su misli, želje moje, Postale senke, neka vrsta tame. Moji su dani danas jedne boje. Vidim da danas više nemam neba, Da moje oči za njim i ne mare; Vidim da meni još jedino

Odvuglo od vlage mutnih, gorkih dana... Nek prestane život i svi moji dani! Il' ne, neka traju dok ih smrt ne skloni — Dok se mrak ne spusti i duh mi sarani.

Oko glave, k'o oreol, pusti snovi, A u srcu izmirenje i dobrota, I još malo zadovoljstvo, što su novi Moji dani kratki, kratki bez života, Što prestaju i radosti i okovi. Sve se dosad preživelo.

Još ću čekati, iako sam dugo ček'o. Deset meseci od mene moji su daleko. Pre tol'ko ja sam ostavio nju, Zavičaj, decu i dom svoj lepi. Tad zima beše, sad žita zru.

Gledam ih katkad. S časa na čas Vidim postelju. O kakvi dani! Zaspao cvrkut, dečiji glas. A gde su deca? Moji mališani? U dnu dvorišta mati, nogu bosi'. Cvet crvenog kranfila u njenoj kosi. U crnoj kosi crveni cvet.

Deset meseci ravno je sad Od rastanka nam, a od nje ni reči. Sve mi se čini uzalud sam ček'o. Sve više su moji mili od mene daleko. Možda joj brani baš svetli car: Neće da carstvom uteha prođe.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Nikola Tesla MOJI IZUMI „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske

Originalno izdanje dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs. 2011. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Nikola Tesla MOJI IZUMI Sadržaj I. Moja mladost 2 II. Moji prvi izumiteljski napori 9 III.

ask.rs. 2011. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Nikola Tesla MOJI IZUMI Sadržaj I. Moja mladost 2 II. Moji prvi izumiteljski napori 9 III. Moji kasniji poduhvati 16 OTKRIĆE OBRTNOG MAGNETNOG POLjA 17 IV.

Otkriće Teslinog kalema i transformatora 24 V. Visokonaponski predajnik 30 VI. Šta nam pruža teleautomatika 37 MOJI IZUMI I. Moja mladost Napredak i razvoj čoveka bitno zavise od izumiteljskog dara.

Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe.

II. Moji prvi izumiteljski napori Zadržaću se kratko na ovim neobičnim iskustvima, jer bi ona mogla da budu interesantna studenti

Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen. Moji prijatelji vrlo često primete da mi odelo stoji kao saliveno, a ne znaju da je sva moja odeća napravljena po merama koje

puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orijentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi, ništa nisu ulovili, došli do mene, pozeleneli su od zavisti.

U tom razdoblju nastavljali su se moji dečački napori i podvizi kao i nevolje. Između ostalog, pročuo sam se kao jedinstveni šampion u hvatanju vrana u našem

Dobio sam matursko svedočanstvo koje me je dovelo do životne raskrsnice. U toku svih tih godina moji roditelji su ostali nepokolebivi u svojoj odluci da me nateraju da se prihvatim svešteničkog poziva, a sama me je

Pošto je većina mojih kolega studenata shvatala stvari olako, prirodno je da su moji rezultati nadmašili ostale. U toku te godine položio sam devet ispita i profesori su smatrali da zaslužujem ocene više

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Svaka poseta tom starom selu osvežavala bi priče o herojskim tradicijama kojim su se moji seljani toliko ponosili. Skromni seljani iz Idvora bili su siromašni u zemaljskom blagu, ali su obilovali bogatstvom u

trgovaca mišolovkama da svoju robu pohvale na srpskom jeziku Tu bi naše veselo komešanje dostiglo vrhunac, tako da mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu pružili priliku da shvatim pravi smisao proslave dana svetog Save.

trgovaca mišolovkama da svoju robu pohvale na srpskom jeziku Tu bi naše veselo komešanje dostiglo vrhunac, tako da mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu pružili priliku da shvatim pravi smisao proslave dana svetog Save.

Na taj dan prvi put sam javno govorio. Uspeh je bio preko svakog očekivanja. Moji nestašni drugovi ovoga puta nisu se smejali; naprotiv, zanimao ih je moj govor i to me je jako ohrabrilo.

moga oca, probudi u meni živi interes za Ameriku Linkoln i Franklin bili su prva dva imena s kojima su bili povezani moji prvi pojmovi o Americi. Dok sam se školovao u Pančevu, letnje mesece sam provodio u svom rodnom mestu.

I danas verujem da su ovi oblici opštenja osnovne radnje u vasioni oko nas, i još uvek razmišljam o njihovoj prirodi. Moji učitelji u Pančevu pomogli su mi da rešim neku od zagonetki ove vrste na koje sam nailazio u svojim razmišljanjima.

Kada sam primetio da moji roditelji ne bi mogli da me izdržavaju u velikom gradu kao što je Prag, uverili su me da se taj problem može povoljno

” Na to moji drugovi odgovoriše sa ”Živeo knez Srbije!” Mađarski činovnici zabeležiše sve što se događalo za vreme bakljade i nakon

Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći oko mog školovanja u Pragu, ako već moji roditelji ne mogu smoći dovoljno novaca.

Kada dođosmo do Karlovaca, moji poznanici-bogoslovci napustiše brod i ja sam se osetio veoma usamljen. Vratio sam se mojim šarenim torbama, pogledao ih

je glavni razlog bio taj što me mađarske vlasti nisu želele u Pančevu zbog mog naginjanja revolucionarnom nacionalizmu. Moji novi prijatelji su se na to značajno pogledali i nešto su rekli na jeziku koji nisam razumeo.

Mnogo su ga zanimali moji opisi života i običaja u mom rodnom selu. Kada sam spomenuo sv. Savu, povukao je paralelu između ovog sveca i Jana

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

podlozi starijih, iz najranije objavljene pesme (1920), gde se gaženjem žitnih polja stiže do božanskih dedova („Bozi su moji dedovi“), to jest do slovenskih bogova: I ko tur mrki, preko plandišta, Kroz žitna polja evo dolazim, I gazim klasje

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

vidim i sama, niste vi krivi; samo znate kako je... NINKOVIĆ (dižući se): Mogu li smatrati, gospođo, da su dali moji saveti izlišni? ŽIVKA: Ama, čekajte, de! Vidim ja da to mora da bude, nije da ne vidim, ali znate kako je...

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ah, avaj!... Meni otide kosa uvis i htedoh da vrisnem, kad za obližnjim stolom čuh kako moji drugovi Skakaljević i Zafirović, sakriveni gotovo, prigušeno jecaju.

odozgo... Derman iskam, sinovi moji!... Čiča Mojsil i „derman“ bejaše našao. Obnova suđenja njegovom sinu najpre. Podmićivanje, moljenje Turaka, zauzimanje

Ovđe, ovđe hoću rakiju!.. I ovi moji ljudi da povrate dušu!.. Bilo da ti je muftija tu!.. U, pobratime, ne ukori se, što si se zbu– nio?!..

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Ja te, Rački, po prvi put videh, Ta onomad na Đivovu tlu, Kad slavismo našega Omira I dizasmo pomenu mu stub. Moji druzi krčiše mi puta, — „Ono j’ Rački! Sastani se s njim!“ To je bilo na sprovodu samom, Gde osećaj zagušuje reč.

Ne budite deca koja se od strave Pod jastuk uvuku pa se tu udave. Svakoga bauka ne bojte se, moji, Jer taj bauk možda, možda se vas boji. Najgora je slabost što bez nužde kleca; Zato, ljudi, ljudi, ne budite deca.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Tko si ti? — Ja sam vaš brat, ja sam vaš ujak, stric. Jesi li i ti vilozov? Jesi li nemeš? — Nisam. Marš ispred moji očiju! Da si mi ti rod, i ti bi bio vilozov kao ja. SARA: Vidite vospitanije?

POZORIJE 8. FEMA (nosi burmuticu i sat), PREĐAŠNjI FEMA: Gospodin vilozof, vi ste moji, i ja sam vaša. Ovo je prezident što vam nosim Istina, moglo bi i drugo biti nego burmutica i sat, ali on će pokazati

RUŽIČIĆ: Dafno moja, zri moje lice, nedostojno tože burmutice. VASILIJE: Ah, moji lepi dvanaest hiljada! EVICA: Ujo slatki, nemojte ga puštati, nije mala suma.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Odsedamo u bengalou trgovca Jorka, koji je na putu, ali čije sluge znaju da su moji saputnici Jorkovi prijatelji, te im otvaraju sve prostorije.

U zoru dolaze oni isti mladići i odnose ih. Trčim za njima raznežen njinom detinjskom lepotom (moji prijatelji mi se smeju) i dajem im još dve ogrlice. Smeše se, gledaju đerdane širokim zenicama.

Polazimo; gledam svu onu tešku goru, gustu, koju, dolazeći u Man, nisam video zbog noći. Predveče dok moji prijatelji ostaju radi odmora, na stazi koja ide kroz šumu, čudnoj crvenoj stazi koja kao kakva arterija protiče kroz

— „Ja ne volim“, govorio mi je on, uzevši prema meni odjednom neki sasvim poverljiv ton, „da moji beli prijatelji znaju s kakvim crncima se ja družim, i šta i kako ja s njima razgovaram.

Ja sam odbacio sve pregrade između mene i crnih; ja nisam, kao moji zemljaci, beli gospodin kada govorim sa njima; govorim njihovim jezikom, jedem njihove futue, spavam sa njihovim ženama i

građevine usred najpustijih, najdivljijih krajeva, i koje nisam uspevao da načinim onako ogromnim kakve su načinili moji preci u Normandiji. Veliku, veličanstvenu kuću, uneti u nju pravi klavir.

Čas prolazim kroz šumarke u kojima se rasciče majmuni; čas smo u dnu nekih jendeka koji se sasvim sklapaju nad nama. Moji su crnci ljubazni, veseli, i nasmejani.

Krenuli smo čim je počelo svitati. Moji crni prijatelji, Zana, To, Đanduba i drugi, drhteći od hladnoće i sna, izišli su da me isprate.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

GLAVAŠ: Meni trebaju, Od dolame je preča košulja. HASAN: Preča, Ali su tuđi — lepi pusati... GLAVAŠ: Moji su sad! ĆERIM (opet se maša noža, a gunđa): Ana sana, pezevenk!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

O, mali sirotani moji! vi ne znate kakva opasnost preti vašemu krovu, gde ste prvi put zaznali za ovaj svet, gde ste provodili bezbrižno

Ja sam računao na vaše odeljenje, vi ste pokvarili ceo moj plan, moji položaji stoje goli, neposednuti pred Turcima, meni treba vojska, meni treba vaše odeljenje, vojsku mi dajte,

— Ja moram da bežim, ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša: moje se naredbe ne izvršuju, moji ce planovi namerno kvare. Niko ne sluša, a svi rezoniraju. Prokleti rezoneri!

— Ha, ha, moji zemljaci u đeneralnom štabu! — reče pukovnik Rajevski, i ono ozbiljno lice, što izgledaše kao da se nikad nije nasmejalo,

— reče pukovnik Rajevski, i ono ozbiljno lice, što izgledaše kao da se nikad nije nasmejalo, razvuče lak osmeh — moji zemljaci!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Vitlaju se gori, doli, Od muke i žara, To su moji stari boli, Jadovanja stara. Pobegli su od tvog oka, Pa s’ obziru na te... Jedan časak... jedna rečca...

Sme l’ na našem nebu biti Mnogo zvezda, sme l’? Mora biti mnogo zvezda, Crn je onaj mrak, Moji stari crni jadi Ištu svetô zrak. A za pesmu ne brini se, Ta ne umire; Ta ja umem jošte pevat’, Bolje nego pre.

ĐULIĆI UVEOCI I Sve što dalje vreme hiti, Sve se većma prošlost grli, Sve se većma moji mrtvi Meni čine neumrli.

XLI Ona mila, a on vrstan; — Evo idu, kupe svate. Dođoše mi sa limunom, Da me njime starosvate. Ostav’te me, moji dragi, Nisu više za me svati! Oni mole, tako svojski, — Ja moradoh obećati.

XLIV Moje nebo, jer je mutno; Moje sunce, — jer je selo; Moje cveće, gde god koje, — Jer je tako neveselo. Moji vrti, moja polja, — Jer je tako suzna trava; Moje zvezde, — jer se kriju; Moje doba, jer svet spava.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Bombe poleteše kao svetle iskrice i prolomiše se eksplozije. Jauk se razleže. Moji su se vojnici podigli i pucali iz stojećeg stava. One prilike se uzmuvaše. Mnogi padoše.

— Dah nam je stao. Za nekoliko trenutaka zamro je gotovo ceo front. I dok su se Bugari osvestili, moji vojnici sručiše se u rov. U zoru, videli smo ogromnu brešu. — Koji je datum bio toga dana? — zapita Radojčić.

— Dohvatio sam slušalicu. „Potrebno je apsolutno da odmah krenete na juriš.“ „Nemogućno je. Moji su izviđači utvrdili da se pred nama nalaze dva reda žica.

Ne smem da se maknem, da ne bih odao znake života. Koliko vidim, nema metra gde ne leži mrtav ili ranjen vojnik. Moji bolovi su sve jači. Došlo mi je da zakukam... do neba. Zaželeo sam da me ubiju, jer više nisam mogao.

Bili smo na granici života. Napregnutih nerava, gotovo podivljali i gonjeni svim podsvesnim nagonima, kao zverovi, moji ljudi su dohvatili bombe i čitav orkan čelika sruči se u neprijateljske rovove.

Ure!“ Pripuca i treća četa, ali sa takvom žestinom i zamahom da nastade jednostavan vratolomni huk. Moji vojnici se nalaktili sa prstom na orozu, digli glave, i netremice gledaju susedni breg.

Na susednom brdu ugledah ljudske prilike. Zastadoše zbunjeni. Neki padoše. Ostali se sručiše u uvalu ispred nas. Moji vojnici dohvatiše bombe, kapisle zapuckaraše i odmah zatim jeknule su eksplozije. Čujemo neku lomljavu, jaukanje.

— Pali! — komandovao sam. Poizvrtaše se za tren oka. Dvojica su pokušali da umaknu, ali padoše posle deset koraka. Moji vojnici su bili podeljeni u dve grupe, i okrenuti leđima jedni drugima.

Moj vojnik mi reče da je toga Borisa udario kuršum u potiljak. Iz pozadine nagrnuše Bugari. Moji vojnici otvoriše vatru, i Bugari se sabiše u gomilu, onda udariše u stranu. Za njima je nastupao naš streljački stroj.

— Huuuj! — uzdiše glasno Radoslav i briše znoj sa čela. — Boro, druže, poslušaj me... vrati ove vojnike. — Oni su moji ratni drugovi. Kad nešto zgreše izudaraću ih. Ali kad lumpuje njihov komandir, imaju da se vesele zajedno sa njim.

— A š’o, majku mu... Neka se oni, muč-mučenici moji p-ovesele, kad si se rešio da ih „pošaštiš“. Neka zapamte gostoljubivost... kapetana Race. Obori!

Radoslav se široko i dobrodušno nasmeja. — Šta da im radim!... Oni su ipak dobri ljudi i moji drugovi... FRONT I POZADINA Ima već duže vremena kako niko ništa ne govori.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Slavni moji carevi i voždi veliki, s moji hrabri vitezi i sini toliki, ostrim mečem padoša u svojoj deržavi. Ah, na žalost gorku

Slavni moji carevi i voždi veliki, s moji hrabri vitezi i sini toliki, ostrim mečem padoša u svojoj deržavi. Ah, na žalost gorku mi ostah ja bez slavi!

Ah, nesreća ta moja do ada me svede, svako veće zlo svoje spustiv na me sede. Uvi meni nesrećnoj! Gdi su cari moji? Gdi vojvode preslavne sa hrabrimi voji?

Sav se duh moj u meni pregorko vazmuti, terzajući s', utroba srce mi prevrati. Vrazi moji prokleti mene prevariše, radost moju posljednju navjek zatočiše.

Vrazi moji prokleti mene prevariše, radost moju posljednju navjek zatočiše. Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut, hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut: „To li ona preslavna Serbija u svjetu?

Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu. I svi moji proroci slavu vozljubili, s čadmi moji u ropstvu mene ostavili; dobro opšče prezrjevše, preko mene glede, samo o tom

Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu. I svi moji proroci slavu vozljubili, s čadmi moji u ropstvu mene ostavili; dobro opšče prezrjevše, preko mene glede, samo o tom pekut se da slavu nasljede.

Dobri moji sinovi ni u što svi stali, oružija sa pleći vragom dat morali; sise oni zmijeve sisati gone se, sa svih strana vražije

Kose moje na sablju vrazi moji vijut i nogama tlaču me, a po licu bijut; čada moja progone, Marsu ljutu daju, i tim srcu mojemu žalosti zadaju.

Gdi su sad bližnji moji? I sestra ostavi, sasvim mene prezrjela, pomoći ne javi. Ah, Serbije prebjedna! Svi tebe prezrjela, i sosjedi i druzi

Ah, Serbije prebjedna! Svi tebe prezrjela, i sosjedi i druzi već te ostavili. No i sami sinovi moji veće stali jogunasti, svirepi, i tugu mi dali; trzaju mi utrobu, sami se svi smeli, a ne znadu u što se vjekovječno

Ah, Serbije prebjedna! Gdje nadežda tvoja? Rizi s mene njekoji moji razderaše, i nagu me deržavnim na sram objaviše; sebi slave tražeći, mene udručajut, samo čto deržavnije ješče m'

Jakšić, Đura - JELISAVETA

STANIŠA: A uvreda? MIRA: Mene ražali.... STANIŠA: Mene raspali — Al’ evo braća tvoja, moji drugovi... (Bogdan, Boško i Stanojlo.) BOŠKO: Uteče! BOGDAN: I neranjen. STANOJLO: I nesahranjen.

(Posle male počivke zagrme nanovo puške.) STANIŠA: Šta je sad to? Zar su oživeli? KATUNOVIĆ: Živeli! Moji su Katunci to — Za smrt su čuli svoga vojvode, Pa s gromom idu da ga sprovode, U grob. — STANIŠA: Napred! Za mnom!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Preklinjao je kneza, da mu ispuni želju. I ostariji su ludi molili kneza. — Ma, ljudi moji, nije to tako lako — carski je vo! Nego, ja ću baciti molbu.

— uzviknu veselo Mićan i pruži mi punu čašu bašice. — Sama prva kap! De-de, dalje pričaj. — E, ljudi moji, nit je ta'kije' nišandžijâ kad bilo, a kakav je zeman nastô teško da i' i bude, — dočeka neko iz mraka.

Simeun izvrnu čašu, strese se, pa nastavi: — Kad sam došô u Majdan, sve se diglo! Jauču žene, dreče djeca... Ljudi moji, mene obuze nekakva žalost. Ali, kad se šjeti' nji'ovije' zuluma i bezakonija, nestade žalosti, ko da je rukom odnese.

“ Ne dovrši. Zviznu sablja! Ljudi moji, nećete mi, more biti, vjerovati, a ovo je živa živcata istina: sat li, podrug li, stajô je trup usprav, a glava se

“ — pa obodo' đogu niz Kotare ravne. — Mićane, natoči mi jednu, post joj njezin, da razbijem stare derte! — Ljudi moji, nit je tak'ije' junaka kad bilo, a kakav je vakat nastô teško da i' i bude! — čudi se i krsti onaj za kacom.

On 'vamo učevan jest, ama nije sve ni u nauci. Sjarni-de, Glišo, taj ugarčić! — Junaci moji, ja bi' rekô da je tome rakija najviše kriva. — Ono da... doduše... 'nako po právi...

Tako se u ono vrijeme novtalo i govorilo, i ovo vam je, djeco moja i Srbovi moji, kô jedno istoričesko zbitije. Svijet se jope' uznemiri. Počeše ludi sklanjati nejač i sermiju u zbjegove.

— izvalja cijelo cjelcato bure rakije iz podruma da se narod malo oslobodi i pribere. — Pite, braćo i Srbovi moji! Bolje da mi popijemo nego Turci Krajišnici i Asan-beg Čeko, bulešiku mu njegovu i džamijski šiljak!

— Da, da, djeco moja i Srbovi moji, mlogo sam ja crni' i mučni' dana preturio preko ove sijede glave braneći ovu svetu crkvu od nemilostivi' i bez božni'

Udari mu krv i na nos i na usta, i na uši i na oči. Stra'ota, braćo, pogledati! Šta bi vam, djeco moja i Srbovi moji, više duljio? Sve vam je ovo 'vako bilo, i ovo vam je kô jedno istoričesko zbitije — završi Simeun kao s nekom tugom.

Izvoli, velevlažni gospodine? Sudac: Izvolim de, priveži ga. David (vadi jazavca iz vreće): Čuvajte se, gospodini moji, jer, ako mi se izmakne, zlo će biti. Za rđavo, da prostite, mjesto jazavac leti.

O, nebo te (udara ga po njušci) ubilo! (Vrisne) Čuvajte se, gospodini moji, izmače mi se! O, jadan ti sam, šta učini'! (Jazavac se zaoštrljio, nakostriješio, pa trči kroz sudnicu.

Bojić, Milutin - PESME

O, tada bih pevao vam himne, Jer bih znao da su moji preci Iz biljura, ne iz čaše limne, Pili život i mreli u zveci!

Dve skamenjene suze to su bile. VII Snovi su moji tebi vrednost dali, No ne kajem se što se tako zbilo: Znam da se svesno laži gnezdo vilo, Snovi su bili, ali snovi

O, zašto, dusi, crnom rukom vašom Na starom krstu pozlatiste slova! XXVIII O, jadni moji krinovi i lale, Spustite glave, treba da se vene, Nećete više u jutarnje smene Osmehe čuti i klike i šale.

A sad je tužno svud kud oko trene. O, jadni moji ljiljani i lale, Nemamo sunca. Treba da se vene. XXIX Hodite opet, moje noći mile, Noći lutanja i vinskoga dima,

Jakšić, Đura - PESME

Moje tice male, jadni sirotani! Prošli su me davno moji lepi dani — Uvelo je cveće, odbegô me maj; A na duši osta, kô skrhana biljka, Il’ kô tužan miris uvelog bosiljka,

Nastasijević, Momčilo - PESME

ĐURĐEVA PESMA (IІ) (Jedini budan među pospalim kulučarima, dođe usred njih) O, jadni moji, spite na miru, sna malo to vam od Boga osta, kad sve uskratih!

O, jadni moji, spite, budan ja! Teretom sutra novim saviću vam kičmu, i nova na Jerinu nedužnu, mesto na mene kletva, teže još

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

ljubi«), obraća se pelenu kao cvetu kojim se kiti mrtvačka pratnja: »Oj pelen̓, pelenče, moje gorko cveće, Tobom će se moji svati zakititi Kad me stanu tužnu do groba nositi«. — U okolini Zaječara za p.

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Vodi me kući! —šapnu djevojka ispod kabanice. —Neću, noćas bi nas moji ometali; sjutra ću te povesti ... —Hoćeš? —Hoću, Prečiste mi djevice!

Meni je, onako mi djeca bila zdrava i živa, sto puta rekao pokojni Niko, dok je bolovao, kad bi mu natuknuo da su njemu moji sinovi što mu je i Rade, i mili mu taman kao i on; pa je li moguće da je na samrtnome času ostavio sve Radi?

Ne znam radi čega brani nam zakon i pop ono što nam je najmilije? Doveo ja Božicu; zanovoljan ja; zadovoljni moji, zadovoljna ona, — pa utaman sve: pop izvrnuo se na me, kao da sam mu oca ubio! —Vele da će te tužiti sudu.

kojih trebalo bi da se danas iz zahvalnosti sjetim; ali to ovoga časa ispuštam radi naše sloge, jer sam i ja i moji sumišljenici „za slogu dobrih u dobru”, djeca jednoga naroda dvaju plemena i, u slavu naše krasne domovine, ispijmo

Niz obraze im curi znoj, kotrlja se preda njih i topi žednu zemlju. — Ala, moji, ko će bolje! — obigravaše oko njih navdar zamagljenih očiju. — Još malo, pa ćemo se založiti. Upri!

I on se obrne Juri i upita ga povjerljivo: —A kako tvoji živu? —Moji! — trznu se mladić, i nastavi mirno: —Ka' i drugi, a da vam pravo rečem, i gorem...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Hteo je da se iznutra očisti, a da ne posegne za ljubavlju, blagošću i krotkošću. Moji gresi su u tome što sam ga ismejavao. Ja sam ga, u stvari, mrzeo. To je moj najveći greh.

Izmakao sam se odatle da ne bih slušao kletve i zapomaganja. Moji ljudi su posao obavili brzo i spretno, pa smo se uputili preko glibavog polja, mi pešice, oni prebačeni preko konja.

Retko je koju njivu zasula krupnijim šljunkom, gotovo svuda je više koristila nego štetila. Moji se ljudi oporavljaju. Nekolicina njih ustala je iz postelje. Ostali leže.

Radije ću trpeti da me moji potajno nazivaju izlapelim matorim kljusetom i beslovesnim bipcem nego što ću zaplivati niz maticu njihove pakosti

Šta bi mi radije oprostili moji zaštitnici ovde u Kuli: da li to što dopuštam svojim monasima da žive kao i svi drugi smrtnici, dakle da greše na isti

da je moja dužnost da iz svoga okuženog tela isteram vraga što se onde ugnezdio, kandžicama se uhvatio za nutrinu i svi moji udarci kao da ga se ne dotiču.

Bardaci su mu svi odreda vragolasti, ćupovi zamišljeni, lonci ponosito uzdržani. Doista su mi moji mladi prijatelji nerazumljivi. Da li je to Sotona zirnuo u njih kroz ovu pukotinu na božijem svetu zvanu Saborište?

Lukaviji sam, veštiji. Ponekad i posumnjam u to da moji lovački uspesi dolaze od veštine i lukavosti koju sam za kratko vreme ovde stekao.

Izležavaju se moji rasni momci na suvoj travi, vlažnim očima kolaju po zvezdanom nebu, osluškuju šum u svojim damarima, zrikavce i

Ilić, Vojislav J. - PESME

Al' šta ste stali? S vina tog Vrte se do i luzi Na tirs naslonjen drema bog, Kraj njega moji druzi; I svud se širi pokoj blag, Dubrava mirno spava; Ne trepti čisto lahor drag, I nigde živa java!

4. Sudba je htela da se strašno šali, I oborila je gromove na mene; I moji dani, kao burni vali, Razbijahu se o granitske stene. Nesrećna ljubav beše svemu vesnik!

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Da ja o tim stvarima drukčije mislim, znaš vrlo dobro, isto tako su ti poznati moji dokazi da je Zemlja lopta: pri svakom pomračenju Meseca, granica Zemljine senke koja se vidi na Mesecu ima kružni oblik,

Ploviš li prema jugu, ukazuju ti se na nebeskom svodu zvezde koje se u severnijim krajevima nikad ne viđaju. Moji đaci koji dođoše sa Kipra ili sa Krita pričahu mi da se onde južno od Sirijusa vidi na nebu jedna skoro isto toliko

„Ispričajte mi, dragi moji listići, vaše doživljaje, oni me vrlo zanimaju.“ To rekoh, ali ne dobih odgovora. Tek kad sam svoje uvo prislonio uz

Davno je već kako je izgrickao onu tarabu koju su moji roditelji podigli duž njegove obale, da joj se mi, deca, ne bismo približavali.

Nadam se da će taj ugovor, koji je već sastavljen i parafiran, biti danas potpisan. - No, ne biste li hteli, moji dobrodošli gosti, da se prvo malo odmorite od puta?“ - „Najlepša hvala.

Domaćin je osetio nelagodnost takvog raspoloženja, pa pokušava da ga odagna: „Čuli ste, dragi moji gosti! Budućnost je kako nas opomenu visokoučeni astrolog Njegovog Veličanstva, tmurna.

“ Žena ga posluša, vrteći glavom, i ostavi ga samog. On poče da govori sa samim sobom: „Moji crteži mi govore da je otstojanje Marsa od Sunca, za njegovih deset opozicija, bilo različito.

Zato se i sada pitam na koji način su moji dobri profesori na brzu ruku pronašli i saglasili se u tome da sam najbolji đak u razredu.

To su, bez prigovora, prihvatili i svi moji drugovi, i to nije bilo osporavano do svršene mature, iako nisam bio ni vredan, ni ambiciozan.

još godinu dana u Oseku, uveren da za to vreme mogu naučiti oba jezika i položiti još i gimnazisku maturu, ali se moji profesori usprotiviše tome. Oni su me, sa moja 53 kilograma, smatrali za telesno suviše slabog za toliki napor.

I zato dođe moj ujak i poočim Vasa u Beč da, u ulozi domaćina, proslavi moju promociju. Dođoše i drugi moji rođaci, i čika Andrija iz Ciriha. Ne mogu, a da o njemu ne progovorim koju reč.

, pretvorila u porodično slavlje koje je trajalo skoro nedelju dana. Zatim se moji rođaci raziđoše, a ja ostah sam u Beču da stupim u praktični život. O tome sam imao svoje određene namere.

Stanković, Borisav - TAŠANA

PARAPUTA (mumla): Moja je ovo kuća kao što su i sve kuće moje! I vi ste svi moji! I svi ćete kao i ja zemlju da jedete, kao što će i vas zemlja da jede. I ja evo, ja jedem zemlju, jedem zemlju.

Jer da njega nije bilo, šta bi sada bilo od mene? Bila bi seljanka. I sad, ovako stara, tamo u selu, dok bi moji sinovi i snahe orali i kopali, ja bih morala po brdima sitnu stoku da čuvam i pasem.

Gotov li je ručak za nas? DECA Nano, nano, dade nam baka cveće. TAŠANA (grli decu): O, o, gle moji domaćini već mi došli! (kleči ispred njih doterujući im odela): Pa, gde ste mi bili? Kod babe? Kako ona?

REŠID BEG (pokazuje na piće): Mane, bre, imaš li još od ove rakije? KAFEDžIJA Ima, ima. REŠID BEG Doći će moji momci i daćeš im dvadeset-trideset oka. KAFEDžIJA Hoću, hoću. SAROŠ (Nazi uzbuđeno i dosećajući se): Šta je? Šta je?

— a moji sveštenici, ma da mi u oči neće ništa reći, ali će se među sobom pogurkivati i šaputati: »Da, da kao što ti izvede Taša

Znaš, mi ovde, u varoši, pomešali se sa neverijom, pa toliko strogo ne vodimo računa o veri i običajima; ali ovi moji, tamo u brdu, bolje vode računa. Sišli i došli, pa mi kažu da ovih dana treba trogodišnji pomen zetu — pokojniku dati.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

— E, ta se toaleta posle popunila. Kad je gospa Nola omatorila, obesila je cviker o širokoj crnoj pantljici. Sinovi moji, koji se tamo vrzmali zbog Julice, opisivali su taj cviker: ogroman, strašan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na

— „Tamo u mom kraju — kaže gospa Nola — mi nismo navikli da u crnu kafu drobimo, pa od mene primili to i svi moji ukućani.” Opšti smeh. Gospođica Kanački, česta poseta kod Julice, preuzima reč.

A pošteni i viđeni ljudi su bili posle moji roditelji. I kamo sreće da mi je živ taj stariji brat, gospa-Tominice! Sva deca oko mene bila bi drukčije vođena i

Srbo, sine, gde si, da zasviraš i popevaš Nani! Da popevaš „dobrotvorki”!... Ostarila sam. Svi ovi moji jadi starački su. Osećam da ću ostati sama, i bojim se samoće. Ne uboja se, Nolo, i da su ti rođena deca!

moju, preživeo i oca i sina i unuke, ali možda i srećom, da ne dam da se uznemiruje pobratim moj Marko, i dobrotvori moji u njegovoj deci... Ako je nekom naspelo da umre, i legne u veliku grobnicu, a opština nema mesta — laže da nema!

Treba rezignirati, smiriti se... Tu su knjige, stari moji prijatelji, radost moja do kraja života.” Počeo je, naravno, naopačke: da izbegava Janu, da ga ne bi oslovljavala; i sve

Pretsednik suda je primio izaslanstvo, i, sav uzbuđen i on, rekao: — Milosti će biti, ali leka, ljudi moji, nema! Dečko je od jutros u bolnici. Odrasli moraju biti osuđeni, ali s obzirom na...

— Ako hoćeš tragedija, ako hoćeš komedija skitalicâ... Pre, nekada, moji Harisijadesi su sticali, i bar jedno dete želeli da vrate u Grčku.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

« Ljubezni moji čitatelji, ja vidim da je vaše zaktevanje pravedno, ali ja vašoj želji udovletvoriti ne mogu, iz mlogi pričina: prvo, što

On izjavi Roksandi da se umorio, zamoli je da sednu malo, i — — ljubezni moji čitatelji, meni je žao što vam ne mogu povest dovršiti, jer je baš ovde morao kakav pacov stari rukopis tako strašno

A sad dosta; fala vam i opet na krpežu i ogrižinama!« Ljubezni moji čitatelji, s krpežom se kuća drži, a ogrižaji čoveka iz nevolje vade.

Sve ovo, ljubezni moji čitatelji, dokazuje da i krpež nije za odmet i da je velika sreća kad se i ogrižaji katkad u kući dogode.

Ako su moji čitatelji radi ljubopitnu ovu istoriju dočitati, ja im drugo sovetovati ne mogu nego da pred njega iziđemo.

Ljubim vam oko. »Aljine prave čoveka«, opšta je poslovica, i čitatelji će moji sa mnom zajedno trud položiti za iskusiti kako je Roman odeven bio.

Ja znam da bi od stotinu moji čitatelja 99 sa mnom zajedno pri ugledu ove palate pomislili na dukate koji bi se mogli naći.

mene, no treba da znaš da ti drugi i ne može tako pomoći kao ja, jer sam ja agina kći, i samo počitanije koje sam ja u moji poslednji 18, i slovom velim osamnajst godina zadobila, moglo mi je ključeve od tamnice pribaviti.

Ovu da svaka devojka dobro naizust nauči pređe nego što počne čitati romane. — No bacimo, ljubezni moji čitatelji, plačevni vzor na bednu našu Arijadnu — kako joj bude kad se probudi i njega kod sebe ne napipa?

Kako su gimnosofisti odeveni, to moji čitatelji znaju, a za čitateljke je i bolje da ne znadu. Onima pak koje su na svašta ljubopitne, prijateljski sovetujem da

Kao da su glave bundeve! — Sad, ljubezni moji čitatelji, pošto smo dobru aginu kćer usrećenu vidili, mislim da je vreme ostaviti je njenoj radosti, koja svedodžbe ne

— Ovde mi na pamet pada naš pokojni otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

krvi Bez osvrtanja bezbudućni za mnom Možete li Na nož zemaljsko im i nebesko Smrt je nas odavno sita Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Kad je već reč o mome ocu, kao šaljivčini, moram pomenuti da su, kako po svemu izgleda, i moji dalji preci bili u neku ruku šaljivčine.

“ Ja sam u tom pogledu, tako bar pričaju moji roditelji i ostali koji se moje prve mladosti sećaju, bio čak i agresivan.

Povodom ovih podviga roditelji moji i svi ukućani utvrdili su da sam „vrlo živo dete“, te se majka čak i prilikom poseta brižno vajkala: „Ja ne znam šta

SUĐAJE Razume se da su ti moji podvizi u spoljnom svetu imali odjeka ne samo na mome turu već i u duši mojih roditelja i cele moje porodice.

Kako je već poznata stvar da obično napredna i bistra deca zadaju roditeljima glavobolje, nije ni čudo što su moji roditelji pitanje moje budućnosti smatrali kao jednu od najtežih briga.

moje vaspitanje, te — pošto sam dobio propisne batine i pošto su me i bez večere strpali u krevet — iskupili su se kako moji tako i mnogi gosti u drugu sobu da provedu ne znam čiji rođendan.

Diskusiju su otvorili moji roditelji na taj način što je otac ponova izjavio: „Taj će na vešalima svršiti!“ i što je majka ponovo rekla: „Što ga

A ta borba, to je upravo tradicionalna borba u mojoj porodici, u kojoj su toliki moji preci, a naročito njihovi potomci, učestvovali.

već pre Voroncova kadri bili pretvoriti petla u kokošku, i obratno, i onda nikako čudo nije što sam ja, kao i mnogi moji drugovi, vraćao se sa table gde sam govorio lekciju sa uverenjem da sam dobio četvorku, a ona se — jus u on, on u

iz prvog razreda gimnazije i idem, idem, idem i posle nekoliko godina vratim se opet u prvi razred gimnazije, dok moji drugovi uče već četvrti.

Ja sam, na primer, vrlo lepo, kao i svi moji drugovi što su, znao šta je to svirala: cev od drveta koja svira kad se u jedan njen kraj duva.

“ I ja sam, pravo da vam kažem, to donekle i iskusio. Bio sam ozbiljno bolestan i moji su se neobično zabrinuli. Naš kućni lekar prepisivao mi je neke praškove, pilule i slane vode; oblagali su me mokrim

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Ti, stari, idi napred! Polazi! Kretosmo lagano kao pri pogrebu. Krckali su topovi. Moji nervi zategnuše, kao da bih hteo svojim pregnućem da stišam šum, koji se raznosio kroz noć.

— Razumem! — odgovorio sam tiho. Odgovor je dejstvovao sugestivno na mene. Tako valjda mora biti. Ili su moji osećaji toliko utrnuli, da više nisam svestan svojih postupaka.

— Vaše Veličanstvo, vi se ne smete izlagati suviše. Vi ste potrebni zemlji — govorio je ađutant. — Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika šteta za mene, ovako starog. Unapred je javljeno onom puku u rezervi da će ih posetiti Kralj.

— Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li... Oko tvoje kuće u selu rastu šume i zabrani, a šta će moji da rade u varoši?... Ipak ne slinim kao ti: ko će da mi ogreje nanu, ko babu... sivonju...

Od svih ranjenih iznesu samo ovu ženu sa detetom. Nosili su je dovde i, eto... — Narediću da je nose moji vojnici — reče odlučno potpukovnik Petar. — Dockan...

Iako sam među ljudima, osetio sam samoću i bilo mi je žao što sam napustio osmatračnicu. Tamo su bar moji dobri drugovi... Šofer svira da mu se sklone s puta komordžije i psuje na sav glas. Oni mu odvraćaju sličnim rečima...

Petrović, Rastko - PESME

“ JEDRILA Topografski radnici, sokoli moji, sokoli, Dok geografske karte tiskate Mislite na zemlje udaljene. Zelene i plave boje gora i stena sa prstiju sisate A

SVE U GALOP U galop, u galop, u galop, Moji perunski konji, Hop! U galop, u galop: Nosimo jedan simbol i jedan bol U galop. Nosimo.

U galop, u galop, u galop! Moji perunski konji. Hop! U galop, u galop: Nosimo jedan simbol i jedan bol U galop. I kao veliki meteor sa Zvezde Najmanji,

I dođoh, i legoh, i umreh. A vi u galop, u galop, u galop, Perunski moji konji! Hop! U galop, u galop, Pronesite mi leš kao simbol U galop. U galop, dosado!

sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio; nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka: za njom, o za njom, stihovi moji budimo hajka! Budimo hajka!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju? Jedanput je proterah u Tursku. I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obraše — lepo, sve mirno!

Šantić, Aleksa - PESME

54 BOKA 56 MI ZNAMO SUDBU... 57 MOJA OTADžBINA 58 Muzi 59 *** 60 O BORE STARI... 61 OTADžBINO, GDJE SI? 63 MOJI OČEVI 65 POVRATAK 66 BALADA 67 SELjANKA 68 MOJI PUTEVI 73 SOCIJALNE PESME 74 O KLASJE MOJE...

61 OTADžBINO, GDJE SI? 63 MOJI OČEVI 65 POVRATAK 66 BALADA 67 SELjANKA 68 MOJI PUTEVI 73 SOCIJALNE PESME 74 O KLASJE MOJE...

Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše! Jer ovdje niko ne čeka te više — Svi moji mili zaspali su davno. 1904. VODENICA Staro mjesto moje!

htjela, Otima se duša iz olovnih dana, Ali kobni vjetar grabi je sa strana Pa se natrag trgne premrzla i svela. Moji vrti, više ne čekajte na me, Vratiti se neću iz studene tame Svog života... Sunce polagano gasne...

Ćuti u tralji i ljesi. Vaj, nigdje ništa do leda i kama!... ... Hladno je, hladno... Otadžbino, gdje si? 1911. MOJI OČEVI Moji su očevi iz onijeh strana Gdje motika zvoni i gdje krasna bije; Gdje znoj s čela kaplje i gdje ralo

Vaj, nigdje ništa do leda i kama!... ... Hladno je, hladno... Otadžbino, gdje si? 1911. MOJI OČEVI Moji su očevi iz onijeh strana Gdje motika zvoni i gdje krasna bije; Gdje znoj s čela kaplje i gdje ralo rije, I tvrde se

motika zvoni i gdje krasna bije; Gdje znoj s čela kaplje i gdje ralo rije, I tvrde se grude drobe ispod brana... Moji su očevi iz koliba grubi', Gdje se gusle čuju, pripovjesti, bajke, Gdjeno djecu uče proste, dobre majke, Kam rođeni

Gdje se gusle čuju, pripovjesti, bajke, Gdjeno djecu uče proste, dobre majke, Kam rođeni kako brani se i ljubi... Moji su očevi sa timora tije' Gdje gnijezdo svoje krstaš orô vije, i sa vihorima bije se i tuče...

Moji su očevi sa timora tije' Gdje gnijezdo svoje krstaš orô vije, i sa vihorima bije se i tuče... Moji su očevi buntovnici sveti, Sa dušom oluja što hrli i leti, I krilima zlatne raspaljuje luče... 1912.

1923. MOJI PUTEVI Nikada se nisam puzajući peo Uz pragove gorde, štono vode skutu Visokih i moćnih; niti sam na putu Svome

One su mi dale svoga srca deo, I zagrljaj njihov i poljubac vreo Veliki i sjajni ordeni su moji. 1924. SOCIJALNE PESME O KLASJE MOJE...

U mnoštvu ovom vidim čeljad našu, Naslonili se na pervaz pa ćute... Zemljaci moji, dokle ćete, dokle? ''Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

zabušili: u dvorove, postojbinu moju, u dvorove kuga udarila, pomorila i muško i žensko, na odžaku niko ne ostao, no ti moji dvori propanuli, propanuli, pa su opanuli, iz duvara zovke proniknule; što su bili lavi i timari, pojagmili Turci na

učinio, učinio Kraljeviću Marko, možeš znati i pametovati: kad izgore varoš na Kosovu i izgore kula Adžagina, onde bili moji orlušići, pa i skupi Kraljeviću Marko, on i skupi u svil'na nedarca, odnese i dvoru bijelome, pa i rani čitav mesec

i dvoru bijelome, pa i rani čitav mesec dana, čitav mesec i nedelju više, pa i pusti u goru zelenu, — sastado se s moji orlušići. To je meni učinio Marko!“ Spominje se Kraljeviću Marko kao dobar danak u godini.

Marko, ajd' na mejdan, da s' nadstreljujemo, pa ako ti bog i sreća dade te ti mene danaske nadstreliš, na čast tebe moji beli dvori, i u dvori moje dostojanje, i kaduna moja verna ljuba; ako li te danaske nadstrelim, ne tražim ti ni dvora ni

Na čast tebe moji beli dvori i kaduna moja verna ljuba, tek me nemoj, brate, obesiti!“ A besedi Kraljeviću Marko: „O Turčine, živ' te bog

Ako su ti dvori izgoreli, ljepše ću ti dvore načiniti — pored mojih, kô i moji što su; ako ti je blago odnešeno, da t' učinim agom haračlinskim, pak ćeš više blaga sakupiti; ako ti je ljuba

Tad se jadan Dojčin razabrao, pa besjedi bolani Dojčine: „Dvori moji, — ognjem sagoreli! — a kade mi brže prokapaste? Da mi nije umrijeti s mirom“.

Kad stigoše na Kosovo ravno, razapeše te bele šatore, pak besedi vojevoda Janko: „Sad na noge, moji sokolovi, te čuvajte straže od Turaka, a ja idem sanak boraviti“.

se Jovo iz mrtvih povrati, pa mrtvačkim progovara glasom: „Srijem zemlja steć će gospodara — il̓ boljega, ili će gorega; moji konji i sivi sokoli i bijeli ukraj Save dvori mome bratu Zmajognjenom Vuku; moje blago mojoj staroj majci, nek se rani i

primio blagoslov, ljubi babu u skut i u ruku, i u zemlju gde on čizmom staje, staru majku celiva u ruku: „Prostite mi, moji roditelji!“ Pa se Iva konja privatio, pa na mejdan ode pevajući, roditelji ostaše plačući.

“ U riječi koju besjedio, pred dvori mu svati dojezdiše, đuveglija riječ privatio: „Mili taste, Vide Maričiću, moji svati sa Hercegovine! Potegli smo na boga i sreću, a po tvoju šćeru Ljeposavu“.

su bili bijelu Lijevnu, ugledaše prokleto Lijevno, đe u njemu bijeli se kula; tad govori stari Vujadine: „O sinovi, moji sokolovi, vidite li prokleto Lijevno, đe u njemu bijeli se kula?

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Opet nešto po mojim leđima! — prepade se Mačak. — Šta je ovo jutros, ljudi moji?! — Ono je Stričev glas! — tiho uskliknu Lunja i sva sinu od radosti. — Tebi se svuda priviđa taj tvoj Stric!

Nikoletina se nešto zamisli, počeša zatiljak i pažljivo pogleda u dječake. — Zbilja, momčići moji, kako bi bilo da vi pripazite kad će u selo naići ustaše ili ovi novi žandari, oružnici, pa da javite narodu.

— Ja sam došla ovamo samo zato što me je pozvao Jovanče, pa ću s njim i poći na Lisinu. Moji kod kuće ne bi me ni pustili bez njega. — Ih, ih, kako laže! — progunđa Stric.

— Ih, ih, kako laže! — progunđa Stric. Praveći se da ga ne čuje Lunja prkosno nastavi: — Moji vele da se curice ne smiju družiti sa štokakvim budalama. Svi prasnuše u smijeh.

Držite se dobro, moji dječaci! Jovanče, Striče, Đoko, Nik, Vanjka Široki, mi vas čekamo da se opet vratite. Nek bude onako kako ste se

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

kroštono je aspidski jad pod njinim ustnami! I na me su šaptali svi moji vrazi i na zlo su mi mislili. Zlečestu reč na me izneše.

Bojim se veđami jerno milo mi je bilo s očima mnogo spavati i sveđma dremati da se odmaraju i pokoje se moji zglavci.

Bojim se sa svim moji zglavci jerno ove moje Hristove sastavke ja prokurvah; bojim se sa svim telom; moje telo na želju bludnu izdah, a ne na

Sva stvar strepeći se boji i drhće. A samo jedni ljudi nizašto ne mare! TVRĐU MOJA PTICA NAĐE SEBI DOMOVINU Moji vrazi zapeše mi spone, Ama te se spone iskidaše, I moja duša kano izbavi se, I tvrđu, tebe gospodi, Moja ptica nađe

Reče im: »No moji sinci, sad vi mene učiniste zla čoveka; sa zločestim imenom svud me proglasiste. Svi ovi izokola Hananeji postaše nam

kakva koja bila, ljudska srca, što se sasipa u njih, u koje milost moja, u koje pak ljutost i gnjev moj, eda nisu to sve moji sudovi i pocrpala? Ama svaki taj sasud može sebe oprati ako je i pogan, da čist bude i svome gospodinu da je pošten.

Svaku hitrinu izvođaše trčeći ovam-onam po bedenu gradskom i nagonjaše sve lude na boj, te im govoraše: »Oho, moji ljudi i dobra braćo, nije tu kurtališa s jednim pouzdanjem!

Kaži mi koji je napredak u tome ako jedan duvar zida a drugi pak razmeće? E da se može kad dokonati da ceo bude? Moji mili, eto svakog učenja pomalo vam iznosim napred, eda biste se poboljali i s dobrog se poživili, nego zato vrlo mi je

Devojka Jaćim i Ana sadruštvo dobrorodno i pobožno bez ukora moji su roditelji i kako ja tihoizrastlica s proroci da se sastajem?

Tko li pita od vaših ruku ili od vas izteže? Nego to vam zakazujem da k tome više po moji crkva i ni po dvoru moje crkve ne pokusite se hoditi.

Toga posla moji glavci se odvraćaju sami. Sve mi telo strepi i ruke mi drkću. Što je nedosežno nit je za prihvatanje, za to se i ne

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ama gi i ja, berem, ubavo kaza!... Znaješ li, Mančo, da te neće više da poglednu zaradi onija moji rečovi — kol’ko gi ubavo kaza!... Mori, tvoje „živo-zdravo“ neće prime više!...

— A što će da ručaš kad si ne pazariš?! — prekide ga zajedljivo Zona. — Ne slušaj dušmani moji po ma’ale... Nesam takav, Zone, kako kazuju...