Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
I opet će misliti: život je lep toliko, da ginuti vredi. I opet će za isti svet ubijati i mreti. I sve će ove otrove: jesen, zimu i zemlju, vrane i vrt, ko lek, pod kapkom da ponese U tuđinu, san ili smrt.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Kad Jakov vidi da mu je mreti te mreti, pristade da nosi pismo. Odsekoše mu veliki prut, navr̓ pruta načiniše procep, i u taj procep metu pismo.
Kad Jakov vidi da mu je mreti te mreti, pristade da nosi pismo. Odsekoše mu veliki prut, navr̓ pruta načiniše procep, i u taj procep metu pismo.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— reče Marinko mirno i pogleda ga bezobraznim pogledom. — Ja od ovog nemam nikakve hasne, ali mreti mi valja, brate... Elem, vidim ja to... ništa!... Kao velim, on se sa Lazarom pazi, Ivan se pazi sa Aleksom...
Na nju pljuju i bolji i gori!... Čak Sima... Sima beži od moje kuće!... Teško mi je... Steglo me nešto u guši, pa ni mreti ni živeti!... I opet oboje sagoše glavu... Suze su kapale, pa i prestale.
Sve će to lepo raditi i slagati se!... A posle... šta ste me okupili!... Neću ja još mreti!... — reče i nasmeja se. — Bolje bi bilo da si donela ovde ljudima malo rakije! — Evo, donela sam. Hoćeš ti malo?
Uzalud ih golim sabljama nagoniše u boj — volelo je pasti i od svoje rođene sablje nego mreti od strašnog pogleda hajdučkog... Bežalo se to glavom bez obzira. — Zavrzane!... Zavrzane!... Ali se niko ne odazva.
Dučić, Jovan - PESME
ČEKANjE Doći će i trenut poslednji i sveti, Kada ćemo jednom, mirno čekajući, Reći jedno drugom: već je vreme mreti, Kao što se kaže: već je vreme kući.
Dok je prilazio čas povratka sveti, Umorni, taj susret večno čekajući, Kada ćemo reći: već je vreme mreti, Kao što se kaže: već je vreme kući.
je mirno umiranje srca, Bezdušno i bolno odricanje ćutke; Prezrivi dah smrti u duši što grca; Zaborav to znači mreti na trenutke. Ko zna suze stvâri koje ostaviše? Dvostruku smrt groblja gde suza ne kapi?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
A narod, tamo dole, u donjem Sremu i Slavoniji, pita za cara Lazu. Ne ume trgovati, ali ume mreti. Svi su oni, kaže, mučenici, ali neće da postanu kupeci budimski. Hoće svoje pravo i svoju zemlju. Na maču dobivenu.
Gledaće ga, kako ga apse, i mušketaju. Ubiće ga na putu, sramno. Ako treba mreti, na ovom putu, Isakovič je hteo da pogine slavno, pri jurnjavi sa goniocima, na konju, sa pištoljem u ruci, za Rosiju.
Ako treba mreti na putu u Rosiju, hteo je da mre, usamljeno. Da ga konj zbaci negde, mrtvog, u reku. Da ga voda proguta u nekom gazu.
Lažu nas i varaju! Treba mreti, kažu, za Hrista. Pričaju dželebdžije Malenice, u Temišvaru, da u Serviji našoj, sad, ni ptice ne pevaju.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
M. Pešića, razume se): Pogledajte, moja ruka preti da prekrati mladosti vam čar! ... U životu nije novo mreti, al živeti već je teža stvar! Radović posebno oseća naopaku draž gotovih ideja i opštih mesta govora.
Radičević, Branko - PESME
Ao svete, mio i premio, Krasno li te Višnji udesio, Samo, samo, da još mreti nije, Al' već neka, kad inako nije. Danas-sutra čas će udariti, Jarko sunce meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Naša je sudba urlikom mreti oholo strašno po gorju. Pevati, glasno razapeti, po stenju, kršu i borju: Da je život za sluge čast, i nad veseo gnjili
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Nema više života, mora se mreti! Ili je to, ili će me kakvo drugo, veliko zlo snaći, — reši u sebi čiča Pera. I dok je došao do kuće ovo je rešenje
Rakić, Milan - PESME
ŽELjA Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Ao, svete, mio i premio, Krasno li te Višnji udesio! Samo, samo, da još mreti nije! Al' već neka kad inako nije! danas, sutra, čas će udariti, Jarko sunce meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle
J. Dučić LXXV ŽELjA Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba!
Petković, Vladislav Dis - PESME
gledala snove što ih nada plela, Gde ničeg ne nađe sem bol i sećanje da si pala, Tamo si ponova došla, jer si tu i mreti htela.
Bojić, Milutin - PESME
O, dokle će tako ironija mozga Lutati i mreti poput snežna prama! Lozama je našim salomljena rozga, U buktinji našoj nestalo je plama: Herostrati mi smo bez
O, pošli munje!... No za senku slave Oni će dati otupela čula I mreti svesno kraj dedovskih kula, Da. Pošlji kletve i bezverje strave.
što gine na meti Uz šumni pljesak, kraj u njemu stečem I da ti njime pesmu sunca rečem Kad rastaviti usne znači: mreti.