Upotreba reči nad u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

?...“ „Jest“, reče otac. „Pobediocima sude pobeđeni, nad muževima vladaju kukavice!... Je l’ pravda to?...“ Majstor Sima je svršio svoj posao, tetka ga ponudi stolicom.

Godina šeset druga beše mršava prethodnica strahovitoj šeset trećoj godini... Beše to kao ono crna vrana što nad mrtvom lešinom najpre grakne, da joj posle, podmuklo ćuteći, meso razdire...

To su moji drugari, koji će nad mojim grobom kao ostavljena siročad procvileti... Posle pola noći diže se Aleksa da ide. „Kuda ćeš?

Utome se trgoh iza sna. Sva sam se tresla kao prut. A kad sam otvorila oči, videla sam moga Aleksu. On se nagnuo nad mojim krevetom, pa me ljubi... To behu poslednji poljupci. On beše ranjen... Krv mu je lopila iz usta i iz rana.

— Posle se okrete k meni, pa sasvim sigurnim glasom, kâ ono sudija kome je ispit nad krivcem dobro ispao, poče pretiti... — Vidite li vi onoga gospodara trgovca?...

Pa onda uzmite lepo starca za suvu ruku, odvedite ga na najsjajniju zvezdu, na zvezdu što danas nad Francuskom sja, odande će sve lepo videti; golema groblja, nove grobove, razbojišta krvava, a nju sjajnu: „Đe se,

S najvećom nežnošću privija rane u boju ranjenika, pruža im melem, a kad ih izleči šalje ih u boj, da poginu... A nad grobom svojih ljubavnika plače... Ja sam jedanput vojevao za nju, za tu božanstvenu devojku.

Obradović, Dositej - BASNE

No preimuštestvo ih nad svim drugim sostoji se što one soveršeno pristoje kako najvećim filosofom i politikom, tako i najprostijem seljanom

δ΄ έδωκε δίκη ο θεός: Ribama i zverovom i pticam letućim dozvoljeno je da jedno drugo jede, zašto nejma pravde nad njima, a ljudma je dao pravdu bog”. 18 Kurjak i ovca Kurjak, sav izdrpat od pasa, ležaše pri jednoj reci.

Lepa perja što imade! Da jošt ima kakav glas, ne bi nad njom ptice na svetu bilo!” Vranu to | nije milo bilo da ga lisica pri tolikoj njegovoj lepoti za mutava drži, otvori

lakedemonski zakonodavac, hoteći svojim građanom da dâ poznati kakovu silu vospitanije imade ne samo nad ljudma no i nad skotovi, uzme dva kučeta od jedne fele, zajedno od jedne kučke okoćena, pak jedno nauči loviti zecove,

lakedemonski zakonodavac, hoteći svojim građanom da dâ poznati kakovu silu vospitanije imade ne samo nad ljudma no i nad skotovi, uzme dva kučeta od jedne fele, zajedno od jedne kučke okoćena, pak jedno nauči loviti zecove, a drugo ništa

Zapovedi pustiti i dva rečena psa u salu. Onda lovac poleti za zecom i ne obzirući se na meso, a drugi sklopi nam se nad čanak ne mareći da je tu hiljadu zecova.

Ko je nemilostiv k skotu, nemilostiv će biti i k čoveku, samo ako mu se vlast nad njim da. A kad čovek ima neke dužnosti k životinji, koliko više mora imati k sebi podobnom slovesnom stvorenju?

Takovu užasnu silu ima nad čovekom nauka i običaji. Mi se čudimo drugima što neće da se osveste, a oni sa svoje strane ne mogu da se dovoljno

Predraga dobrim srcam imena, kad ćete svu vlast našu nad ljudma primiti? Kad nestane među njima varvarstva i nevježestva i zlobe.

A kad ovi postane kraljem, počnu ga sovjetovati neki da se osveti nad svoji zlotvori. Onda on rekne ove večne pameti dostojne reči: „Što vi mislite, ljudi?

” Kažu naši u Dalmaciji da se nad jednim pijanicom upali kuća. Viču ljudi spolja: „Vodu, vodu!” A onoga iznutra stane vika: „Ne idite mi s vodom na oči,

Ovakovi su dostojni imati prosveštena nad sobom cesara, zašto ga umedu poznavati i slušati, i zaslužuju ne samo njegovu ljubav no i počitanije.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

RAJCU 155 MIKENA 156 ČITAJUĆI SRPSKOHRVATSKU LEKSIKU RIBARSTVA VELIMIRA MIHAJLOVIĆA I GORDANE VUKOVIĆ 158 MITSKA SLIKA NAD DUNAVOM 159 DVA SUSRETA SA ŠARANOM 160 KAO IZ KNjIGE POSTANjA 162 POSLE UŽASA 163 RUČAK U KUJNI ZA SEZONSKE RADNIKE NA

Po telu konoplja, Vazduh dubok do zvezde Danice, nad glavom mi šýme voštanice, Po grobu mi jabuke bubnjaju. PITALICE Šta radite glasnici Skupljamo vojsku Šta radite

Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova duga brada duboko u zemlju pušta hrastovo korenje, iščupan, njegov jezik, u nova

I kad se unuk, kroz vek, u zori punoj magle, go do pojasa, dok škripi sneg, nad kantom vode nagne, i pljusne lice, i raširi se vid ispod zvezdanih kruna, u smrt će da ga ponese miris brezove

bleska ni iz čamca niko nam ruku ne pruža; tonu gradovi, planine, tonu crkve, za pramen magle davljenik se hvata. Nad barom što nam se popela do brade, od devet nebesa, osam se smračilo, a deveto se dimi. Sve iznad njih se zapalilo!

žene koje kuvaju lipov čaj i sipaju ga prehlađenim dželatima; koje izdajnicima rukavice pletu, i palikućama lampu nad večerom pale; kojima niko nije toliko grešan da ga ne okupaš, ne nahraniš, i ne ogreješ, I niko toliko moćan da

I sve će joj, alo, biti malo! Još bi trista stotina takvih ala u ovu alu nad alama stalo! Gladni mesa, žedni krvi, doleteli na krilatim konjima bez uzda, pogledajte kako zija, kako zeva, peć,

Doći će vreme kad ćeš se od brata sakrivati kod jazavca i vuka, kad će nad crkvama od pepela zvona od blata da klati u magli beznadežna ruka.

Bio bi zidar, da mu ne smeta mistrija! Bio bi jahač nad jahačima, da mu ne smetaju sedlo, uzde, mamuze i uzengije! Da mu ne smeta jevanđelje, bio bi pop!

Nije to gore poklopac, nego čep! Po grmljavini koju ozgo čujem, neko nas je zatvorio u bubanj! (Da nam to nad glavom nije neko dno?) Kažite kako u ovo da se smestim! Ako stane rep, ne može rog, ako stane rog, ne može rep!

Kada vidiš ko ga čime gađa, šta mu kupus i kukuruz plàvi, šta mu kruška nad astalom rađa, sam ćeš znati koga sveca slavi!

Dunav besni, dunav raste, dunav kipi! dunav ključa, kao da pod njim gori! A gore, visoko nad košavom, duva i zviždi vlažan severozapadnjak!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Ako li jedna nad drugom neko preimućstvo traži, to su obe kod prostog naroda slabe, i ili kasno ili skoro obe propale.

na kumpanije podeljena, jošte kako se vratio iz Karlovaca, odma je naredio kod svake crkve po jednoga glavnoga kmeta nad onim selima koja god onoj crkvi idu, a svakoj crkvi išlo je po 8 i po 10 sela, i tako ti kmetovi zvali su se sreskim

On je od vaše nacije kao kralj, a dobro se pazi sa princ-Karlom, a princ Karl sada je nad svom vojskom u našem carstvu najstariji vojvoda.

Sad trebalo je narodu sud ostaviti. Ja sam imao kormčiju i čitao zakone Justinijanove i Mojseovu strogost nad Jevrejima i ispišem nekoliko paragrafa iz kormčije. Od koji̓ pobrojaću neke: 1.

Dogovori se Jakov i Katić Janko (ja sam onda u Peterburgu bio): pokupe vojsku oko Dobrane, da učine osvetu nad šabačkim Turcima što su preko ugovora verolomno Mus-agu u grad pustili, i pođu noćom, a bio je veliki sneg i mraz.

brdo u vinogradu; ograde nešto šančića od prošća Turci naglo udare tako da su barjaktari do prošća barjake donosili i nad šanac nadnosili, no tu su svi ginuli i barjake pored šanca ostavljali.

Mi smo se na jednom bregu u planini nadneli nad turski šanac i tučemo u šanac, i dobre puške lepo u šanac dobacuju, a koja zgodi, ubija.

A što mi berate i kneštvo paša obećava, znajte da ja volim nad ovim krajem komendant srpski biti, nego beratom nad svim pašalukom knez biti. A Afizu preko Požarevačke proći ne dam”.

A što mi berate i kneštvo paša obećava, znajte da ja volim nad ovim krajem komendant srpski biti, nego beratom nad svim pašalukom knez biti. A Afizu preko Požarevačke proći ne dam”. — Turci: ,,Milenko!

Karađorđe preseče naše dogovaranje i reče: „Brat-Đurica, kad si prestupio zakletvu i nisi nad narodom nadziravao i nisi čuvao ovce, a ti uzmi kapu, pak idi čuvaj svinje, i srećan ti put!

Vidiš šta smo započeli, i znaj, ti i drugi, da Crni Đorđe nije podigao oružje da nad svojom braćom pizmu i osvetu čini, veće je podigao i pozvao sve vas i svakoga Srbina na oružje, da na Turcima osvetu

lordu pripadamo, što će njega sultan najbolje kao svoga prijatelja poslušati, i zapovediti da se prestane od onog nad Srbima svirepstvija.” Pita: „Na kom je jeziku prošenije?” „Na nemeckom.” „Mi nismo dobri nemci”, no opet ga uzme.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Sad, baš pred vama, htela sam ga motikom međ oba oka... Ja kopam, a on ti se odnekud privulao i nadneo nad plot, pa tek stade zanovetati koješta. — A, valja to javiti kmetu — reći će Đura. — To je već i suviše.

— Bogme nikud! — rekoše neki.. — Šta ćeš, kud ćeš?... Daj da se zaduži, dase načini makar malo krova nad glavom. Kad al̓ hoćeš... Ne mo̓š iščupati pare da klečiš! Daju ti, ali po duplo.

— Eto, na primer, kakav beše kapetan Jakov Jakovljević, što je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima. Nikad ne dođe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-šest polića

A i valjalo je da ih nasetuje. Sad je tek prvi put izišao u Vučevicu, otkako ga postaviše da je kapetan nad tim srezom. On je često pohodio sela, ali se uvek dešavalo da Vučevicu obiđe; nije mu bilo po zgodi da svrati i u nju.

Oko toga ti se, bogme, mi zdrpimo valjano. On meni: »Lopove!« Ja opet njemu: »Varalico! Lupežu nad lupežima!« Umalo što ne bi i za vratove. Ja duhnem te iziđem od njega...

Vrata se otvoriše i uđe jedan čovek u turskim haljinama. Osrednjeg rasta, male glave, kosti nad očima izišle napred, čelo malo, dopola čupavo, obrve se sastavile nad nosom, oči male i udubljene — nisu najživlje,

Osrednjeg rasta, male glave, kosti nad očima izišle napred, čelo malo, dopola čupavo, obrve se sastavile nad nosom, oči male i udubljene — nisu najživlje, brkovi mali a retki, nos mu prilično zakovrčen naviše i šiljast, usta

Dunu već i hladan vetar; učesta sevanje i grmljavina; oblak se nadnese gotovo nad samo selo, poče prokapljivati pogdekoja krupna kap.

Bi još dugo spavao da se Julka nad njim ne razrakoli: »Ej, Simo, Simice! Ustaj, more, diži se!« On se samo okrene na drugu stranu, progunđa: »Ne diraj se!

U onom strahu osvrte se. Kad ono dete baš nad samom jarugom, pa gledi u njega. Radoš nadade tutanj i, sav raščupan, izgreben i uzveren strča dole pred mehanu u

— Ih, uteče leptirak! — povikaše mnogi. — Šta učini, Ćebo, da od boga nađeš! Pop očita nešto nad vampirom, pa ga onda odmah zakopaše. Na grob natrpaše kamenje, klada i svakojaka trnja, najviše glogova.

Stamena beše sve naredila na čardaku (a to vam je obična sobica nad kačarom, načinjena tako za goste i putnike), uze luč, siđe niz basamake, pa pođe gore u kuću da kaže odu da je sve

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

pa i onaj najmanji kućerak, imao je xpane dovoljno za svu porodicu i usev; sem toga, imao je belog smoka; o motkama, nad ognjištem, visile su cele clanine... Narod je bio vredan i raden - nije čudo ako je imao!... Eto, takva je bila Mačva.

U tom slatkom zanosu zaboravi i gde je, i šta je učinio, i šta sad radi... Najedared se nešto prolomi nad njim, nešto što mu odjeknu u duši kao grom nebesni; nešto što ga zaprepasti i prenerazi, što mu prekide taj lepi nit

Nikoga kod njega, nikoga oko njega, nikoga nad njim sem straha... On mu se jedini naturio za prijatelja. I on naže da pobegne od toga prijatelja... Jurio je i jurio.

Bio je prema svemu ravnodušan. Čuje cvrčka, pa pomisli samo: cvrčak cvrči... Nešto kucka nad njim „A... to je petlić”, pomisli, i dalje ništa... Gleda u njega, a ne misli o njemu... Gleda u sve, a ne misli ni o čemu!

Htede da ga vikne, da se združi s njim; s njim da brodi mirne dubrave, s njim da jede gorki zalogaj, da mu bdi nad sanjivim i umornim telom... Ali stid, stid što ga je s majčinim mlekom posisala, uguši žele njene.

Lako su leteli prsti njegovi po strunama... I izvi se zvuk i zatreperi nad glavama njihovim. Ali, iako beše setan, on nije duše slamao... Čudni su zvuci gusala!

— Ejvala, junače! — reče i prodrma mu ruku. Pred njim i oko njega ležahu Turci. On smotri Zavrzana nad Sali-agom. — Harambašo!... Harambašo!... Molim te, hodi ovamo da vidiš samo...

— A za nas će bolje biti da zaranije šumu hvatamo. I... dok dlan o dlan — njih nestade... A nad razbojištem počeše šestariti tice grabljivice... 14.

A u njegove snahe Mare razbole se dete. To mu je bilo najmlađe unuče, kućni razgovor. Lebdeli su nad posteljom detinjom. A ono u vatri, bunca i ne razbira se. Tri dana i tri noći nisu ni Aleksa ni Petra odmakli od postelje.

Gde je takva majka koja bi to mogla učiniti!... Jelo!... Rano!... I stade se starica previjati nad njom. Jelica i da je htela nije mogla ništa reći od silnog jecanja.

A što pitaš? — Mišljah pismen si, te da pročitaš ova turska slova. Ja mislim da ovde piše ime begovo. Zeka se naže nad jatagan, pa pokazujući prstom srmali šare reče: — Ovo ne umijem čitati; ali pogledaj ove pjege, njih znam.

” Pa kao nastade neka zbrka. On promeni telom i stvori se zraka mesečeva, pa se diže pravo nad dom u kojem je sveta ugledao. I srce ga bolom zabole.

Dučić, Jovan - PESME

čuje se da hukti Vodenički točak promuknutim glasom; Dim i plamen žderu nebo koje bukti, A vodeno cveće spava nad talasom. Opet jedno veče...

Čuje se jecaj i potmula jeka — To vetri plaču visoko u granju. I mraz se hvata nad trulim strnjikom; Mokre su staze i blatnjavi puti. Večernje ptice odilaze s krikom U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti..

MORSKA VRBA Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta, Rasplela je kosu zelenu i dugu, Naliči na nimfu koja je prokleta, Da postane drvo i da šumi tugu.

— Sama vrba stoji... SAT Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno. Nad bezbojnom vodom mir večernji beše. Časovnik nevidljiv negde izbi mirno: Tad potonje ruže lagano pomreše.

PODNE Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar

PODNE Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora.

PODNE Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom, I srebrni galeb ponekad se vidi, Svetluca nad vodom. I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom, I srebrni galeb ponekad se vidi, Svetluca nad vodom. I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho.

Vaj! I mladost prođe, kô sunce nad gajem! Samo još u meni ti si i sad taka: U kosi ti isti cvetovi od maka. SLUŠANjE Iz Dubrovnika Kada padne veče

Sve je mirno tako. Na vodama leži krv večernjeg sunca, Dimi se, i hladi, i mrzne polako. Albatros je jedan kružio nad vodom, Zalutao amo ko zna s koga mora.

Beše u porfiri, Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom: Izgleda duh strasni Dioklecijana Nad dragim se morem dalmatinskim širi, U sunčano veče jednog Carskog Dana.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Nije bilo nikakog pitanja ni zadatka života, ma kako on bio težak, a da ga one odmah lako i prosto ne reše. Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i istinskim religioznim osećanjem. Moja se mati malo i slabo šalila.

Pokrivao nas je, istina, noću kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud — ali šta mi je to?

Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekake izelice iz mog dobra isteraju?... — A ko te tera?

Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež — nigde se ništa ne miče. Onda videh bábu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara da izvadi pištolj.

Možda je to bila i njezina lepota što je tako silno vlastovala nad ženama. Njene jetrve ogovarale su je između sebe, a zaklinjale i branile pred starijima i tuđincima.

Što nikad nije bilo, to ona sad oseti samoću! Pa još bez krova nad glavom, na besnom konju bez uzde, na lađi koju ljulja vetar, a krmanoša nema.

I samo se još nestrpljivo iščekivaše mio vladalac koji i ne sanjaše o svojoj moći nad našim srcima. Bože, kad ona dođe! Pop van sebe od radosti. Ikonija da se uguši od suza, pa ne pušta dijete iz ruku.

Don Karlos, kome u taj par donese devojka flašu s pivom, nakašlja se nekako i suviše glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije. — Međed — prošaputa ona kao odgovor na Karlosovo kašljanje. Bi mi neobično prijatno.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

pre tolikih godina kad je svršio bogosloviju karlovačku i bio u nju zaljubljen pa joj pevao: »Ah, Venero, užasna boginjo, Nad smertnima svirjepa knjaginjo!« Ah, kakav bi to krasan par bio da se uzmu!

Blaženi osmejak mu lebdijaše na usnama ispod brkova koji su bili onako po banatski potkresani, pa izgledali nad usnama kao ivica ili streja dobro zbijenog i upravljenog krova od trske.

« A Nići milo, bože, kad je gleda kako mesi, kako se brine za njega, i kako se nadnela nad naćve pa mesi hleb, pa se sve na njoj trese. Milo mu, pa je gleda jednako, i jednako se smeši!

zemlji hercegovačkoj, al’ groba mu niko ne može naći; no baš da se i znade za njega, ko bi mu došao u pohode, ko bi nad njim naričući suze prolio, kad nikoga nema od svoga?

»Prolivajte barem vi, drage sestre Srpkinje, suzu žalosti nad nesretnim udesom našega Ljubinka; pokažite time da cenite i uvažavate požrtvovanje za rod, a srpska vila upisaće mu ime

Rode se sele i ostavljaju gnezda prazna na dimnjacima, a noću čuješ kroz mokar vazduh sa daleke visine nad tobom tužno kliktanje ždralova, i oni nas ostavljaju kao lažni prijatelji u nesreći, i begaju od ovih sumornih dana, i

Zovu ih ovi iz velikog kola, oni se lepo zahvaljuju ali neće, izgleda očevidno k’o da hoće da su odvojeni k’o zejtin nad vodom.

Beše lepša nego ikada! Onako sveža kako se nadnela nad kola, izgledaše mu kao bujno rascvetana ruža među pupoljcima posle majske kiše kad se pruži strukom svojim preko staze

koji se deraše i valjaše po prašini i bacakaše nogama, pa se ne dâ materi da ga digne, a ona se savila od silna smeha nad detetom, pa mu se smeje, a posle ga diže silom i vuče preko sokaka. — Da im dođemo u gosti!...

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom, te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, nad njima zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo. Jer će im to biti dosta za celo leto.

šajkaču s očiju i ne prestajući da grdi prosjake, vadi skrivenu u nedrima svoju torbu, meće je pred sebe, naginje se nad nju, širi je, i počne onda na sav glas da priziva prolazeće žene: da mu udele... Sve ih po imenu zove.

— nudi ga domaćica. — Hleb sama jedi! — odbija on uvređeno. I, s rukama ostrag, još jače nabijenom šajkačom nad oči, unosi se u nju ljutito: — Šta će mi hleb? Hleb je za prosjake. A Bekče prosjak nije! Rakiju da mi dâš.

— Imaš, batin, imaš. — Počne brat da ga hrabri i uverava. Pa od muka, jada, gledajući ga takvog, zaplače se nad njim.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Peršunović je mali bakalin, ima više dece, a od štete mu nije bilo kuratorstvo nad ćerkom. Ako se uda, sve će iz ruke ispasti.

Gleda u karte. Karta pomišljenka, mladoženja — tikveni dolnjak, leži u sredi; nad glavom njegovom je crvena dama — frajla Varvara; odmah do crvene dame crven kec, a do tikvenog dolnjaka crvena desetka;

Vidi se da nema ni u čem oskudice. U prvoj sobi što je sa sokaka veliko je od kože kanabe; nad njim visi starinsko, ali lepo ogledalo; sto nije nov, ali je lep, od orahovine; na ormanima šolje poređane; kreveti lepo

Mica sebi traži u društvu prvenstvo nad Alkom, Alka opet neće da je niža, bogata je, a to više vredi nego titula. To su doista zaškoljice, no ima od tog još

Tu ravnoves u prirodi izjednačuje ružno s lepim; tu i ružnije nalaze zadovoljstvo kad ih lepe hvale nad lepima. Tu je onda ružnija nad lepom prijatnija, dobrodušnija, i sve drugo na svetu.

Tu je onda ružnija nad lepom prijatnija, dobrodušnija, i sve drugo na svetu. U jednom su Mica i Alka izjednačene, imaju dobre i blage

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Sunce se crvenilo iznad šume i sva priroda, kao pod vladom nekog dubokog i uzbuđenog osećanja, zaćutala je zamišljeno. Nad suncem, na plavom nebu, jedan dugi olovni oblak, kao ogromno horizontalno položeno stablo, zaklanjao je jednim svojim

mu je izgled čoveka koji je stalno u snu čulnog života; i tu, čini mi se, ne vredi nikakav napor ni pokušaj vladanja nad sobom. Tu prosto nema leka ni pomoći i to je više nego očevidno.

oženjen Švabicom pa y inat ocu obukao seljačko odelo i kao student nosio opanak sve do prvog rata u kome je bio junak nad junacima.

Bitka koja je otpočela noću jednim slučajnim, nesmišljenim sudarom iz koga se izrodio i razvio najstrašniji haos nad haosima, nered u kome će vojnički pisci posle rata pronaći najprecizniji red stvari, izvođen do sitnica i na sekunde

Para od sunca podrhtavala je nad ravnicom i u onom lakom svilenom sjaju sunčane magle i boja, mir ogromne doline snevao je u nekoj mističnoj

Napolju je bilo hladno i niski crni i mračni oblaci visili su nad varošicom i vukli se i zaplitali po brdima svud u naokolo.

i u svima vlakovima što na sve strane raznose rane i sramotu, i tifus i škrofule i liferante i krv i sav drugi užas nad užasima? Jer šta je to pobeda, i može li je danas biti?

ja jedan nitkov, jedna pokvarena duša kao i ona žena, pa sumnjam po nekom svom urođenom nepoverenju i kaljam onu lepotu nad lepotama.

Ne računam ja tu ljubav ni u šta, nad mi ona ne daje ono savršeno spokojstvo i mir, koji sad potpuno zaslužujem. I nikakve naivnosti i sitnice u tome ne

Jer se nije htela napustiti ni jedna stopa zemlje i ako se i osećalo i znalo da se nad njom sa raznih strana nadvija ogromna i neodoljiva opasnost, pa se moralo napustiti odjedanput sve, i od one dve velike

Čovek koji je poleteo prvi, kao neka bačena krpa, pade u vodu i potonu. Životinja, nad kojom se vijo onaj s očiju odvezani peškir, pade na isto mesto, potonu, ali prva izađe i ponesena onom bujicom,

Tada se glava zagnjuri i iščeze u onoj peni. Na obali Se srca zgrčiše. Međutim ona brzo izbi, strese se, zadrža malo nad vodom održavajući se rukama pa je opet nestade, ali zadugo.

Afrika

Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala. Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla.

mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane.

Pučina 6,00 nad Ekvatorom. Počinjem da volim ovaj brod, crvenih dimnjaka, koji tako uporno i bešumno plovi po nepomičnoj pučini.

Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih molova podignutih na koljima,

Bilo je zanimljivo gledati jednu tako bučnu oluju nad nepomičnim morem. Oko jedan po ponoći pojaviše se opet zvezde.

Posle pola sata, odjednom skreću u stranu i nestaju na širini. Nijedne ptice više nad nama. Pred podne počinju oni meki, uglačani, zavijeni talasi koji se uvijaju sami u sebe i koji, kad postanu veći,

udubljenju između šume i iznenadne crne stene u vodi, urođeničko selo dugih tamnih slemena od stabala sasvim niskih nad zemljom.

Zbijeno i izdubljeno ovo selo izgleda kao kakav zaspali krokodil koji bi glavom bio nad talasima i telom iza stene. Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi

Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi diže se uzbudljiva perjanica dima, i treperavo

Samu varoš potpuno tropsku ostavljamo na ostrvu između dve duge lagune koje iviče obalu. Nad dužom lagunom, često razlivanom, drveni polukružni mostovi, što sve kao da liči, sa sveže zelenim poljima, urođeničkim

Na jednoj je zapisano: „Tomas Kofi, Kralj Mousa, Car nad Carevima“, dva koraka dale nalazi se njegov grob. Na jednoj drugoj kući čitam: „Svi vi pažnja.

Džinovska drva sklapaju svoje grane nad drumom, ptice lete po tim živim svodovima kao napuštenim tvrđavama. Neke dodiruju krilima automobil koji čudno šišti u

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Rascijani nisu priznavali, nad sobom, nikakvog zakona, sem austrijskog ćesara, ali u vreme kad ova priča počinje, u proleće 1752.

On se beše naselio, prosto, u najveću kasarnu, nad malom pijacom, pored crkve kapucina, gde je Temišvar izgledao kao mala slika Vijene.

Našao se u oblacima mirisa od loja, znoja, luka, kože, i baruta. Za trenutak mu se učinilo kao da se ta gomila, nad njim, sklapa. I on se bespomoćno osvrnu, da vidi, gde je ostavio Engelshofena.

Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa.

Ali, vi, tamo, na Dvoru, uvek ste bili velika dupeta.“ Zatim, nagnuvši se nad balustradu paviljona, starac se isprsi i doviknu Isakovičima, koji su stajali oko zastava.

Engelshofen je bio izvadio kamiš iz usta, ali nije bio ustao. Bio se samo nagao, nad balustradu, i namrgodio. Garsuli je, međutim, bio ustao i prebledeo.

Zatim bi, sami sebi, poluglasno, komandovali: „Kehrt euch“, i vraćali se, istim putem, otkud su i došli. Sunce je nad njima crvenelo i sijalo se, kao bomba.

Petar je ležao, poleđuške, na postelji, sa rukama izvijenim nad glavom, i obrvama izvijenim nad sklopljenim očima, lep i svež, kao neki Efeb. Disao je kao tihi povetarac i pućio usne.

Petar je ležao, poleđuške, na postelji, sa rukama izvijenim nad glavom, i obrvama izvijenim nad sklopljenim očima, lep i svež, kao neki Efeb. Disao je kao tihi povetarac i pućio usne.

Pod prozorom su cvrkutale laste, ali bilo ih je i nad prozorom, gde su bile svile gnezdo. „Laste!“ uzviknu mladi oficir. „Zato meni ono na klobuku!

U sobi, u kojoj je Đurđe stanovao, nije bilo goblena, niti su na zidovima bili anđeli rokokoa. Na zidu u toj sobi, nad posteljom, visila je svega jedna ikona, Marija, naslikana kako je, na globusu, zgazila zmiju, nogom.

“ Bila je to žena tamnih očiju, a obrva sraslih nad očima, oštra nosa, i crvenih, punih, usana. Bila je lepa, ali su njene prijateljice imale običaj da kažu da, zbog oštrog

Teodosije - ŽITIJA

prepodobni iz Vatopeda u svoj manastir zvani Hilandar, i crkvu u njemu posvetiše Vhodu Matere Hrista Boga u svetinju nad svetinjama.

A ljubljeni sin njegov usrdno se podvizivao u poslednjoj službi za oca, mnogim izlivanjem suza, za celu noć ceo psaltir nad njim izgovorivši, i nikoga nije puštao da uđe k njima nego ga nasamo poučavaše i opominjaše da govori blagodarne molitve

I kada je sveti u svetinju nad svetinjama sam ušao i kada je svetu božastvenu službu za svoga oca s vapajem krepko i sa suzama prineo, Bog, „bogat u

Svenoćnim stojanjem i padanjem na zemlju u podVigu velikom sve prilježnije se moljaše i nad telo raslabljenoga natklanjaše se.

Sve zapovedivši kako će se moliti Bogu i prepodobnome, označi mu i dan u koji će, odsluživši svetu liturgiju, nad grobom prepodobnoga poslanicu pročitati.

ava Ilarije jeromonah, svetu i božastvenu liturgiju odsluživši, i tako u punoj odeždi sveštenstva iziđe iz svetinje nad svetinjama, držeći u rukama kadionicu aromatnu od, mirisa i poslanicu svetoga, i prišavši časnome grobu svetoga i

A kada sveti dođe nad bolesnički odar samodršca brata, ovaj mu podignut od drugih jedva mogaše dati celovanje, uz veliki plač obojice i sviju

I u vreme kada treba da se osvećuje, uze k sebi u sveti oltar, u svetinju nad svetinjama, venceimenitoga brata velikog župana Stefana, molitvama i moljenjem Bogu blagoslovivši ga, bagrenicom i

Pošto je ovo tako bilo, ubrzo uđe sveti sa svima episkopima i sveštenicima u svetinju nad svetinjama da svrši svetu i božastvenu službu.

takođe sa prethodnim prokletstvom njihove zle jeresi, pošto su ispovedili obrazac vere, i pošto je pročitana molitva nad svetim mirom, tim svetim mirom zapovedi pomazati ih po svima čulima i da budu verni sa nama.

Sveti je zapovedio i svima episkopima da tako čine nad takvima koji dolaze k njemu. A posla i mnoge egzarhe da traže koji su kao i poganici uzeli žene bez blagoslova i

svete vere, kao što od njega čuje, reče mu da izgovori Tri puta, i sveti svršivši na njemu i sve ostalo što je uzakonjeno nad takvima, i obnovivši ga sveg vepom pravoslavlja, udostoji ga da primi presveto telo i časnu krv Gospoda Boga i Spasa

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ljudi crnogorskih plemena su vrlo ozbiljni, ozbiljni do ukrućenosti. Nad svima ostalim preovlađuju dva osećanja: plemenska slava i čast i nacionalna misao ili „vera Obilića“, glavnog kosovskog

Ima dosta primera da su čuvajući običaje krvne osvete izvršivali krvnu osvetu nad muhamedancima koji su ubili njihova pravoslavnog saplemenika.

Isto je tako i zona mediteranske klime uža na jadranskom primorju: u Istri se ona prostire samo do na 50 metara nad morskom površinom, a u Dalmaciji retko prelazi 200 metara. Najzad je i samo Jadransko more malo, usko.

Uz ove moralne, glavna je duhovna osobina Bokelja razboritosti i duhovna vedrina. „Nebo je nad Bokom gotovo uvijek plavo, jasno i čisto, kao i duša njenih sinova.“ (S. Nakićenović, Naselja IX).

Tako je ono moglo dugo održavati nadmoćnost nad snažnim slovenskim stanovništvom. Pa i kada je nestalo te nadmoćnosti, jadranski su Sloveni živeli u sredini punoj

Strane su vrlo strme, gotovo vertikalne, Do visine od 100 metara nad rekom, što je znak mladog udubljivanja i podmlađivanja doline.

Na ognjištu su „prekladi“ a ima „izdupka“ u zidu nad ognjištem i zove se „kot“. Iznad ognjišta su isprekrštane motke i na njima suše „čenku“ (kukuruz).

Iznad rasednih odseka je prostrana šljunkovita terasa na desnoj strani Crnog Drima. Gornja joj je ivica oko 140 m nad rekom. Široka je severno od Debra do 4 km.

Za vreme duge, petovekovne turske vlade nad njima nisu na Bugara imale nikakva uticaja njihove istorijske uspomene. Ali je turska vladavina utisnula svoj pečat na

To su poznata fakta, koja se ne mogu poreći. Neka mi se dopusti reći da nigde, otkako se bio nad Evropom podigao vihor rata, nije bilo učinjeno toliko zločina kao u srpskim oblastima koje su zauzeli Bugari.

Kranja i Kamnika je od ovih naslaga sastavljena šljunkovita terasa rečno-glečerskog porekla, koja se diže oko 30 metara nad Savom.

Po predanju Matija Gubec nije mrtav, nego su on i njegova vojska živi sahranjeni između dve planine koje su se nad njima sklopile. S ostalim starešinama on provodi vreme sedeći za jednim ogromnim kamenim stolom.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Jesam li je pojeo, nisam li — ne znam, obraza mi! Sira opet, nestane čim se moja sjenka nad njega nadnese, ali šta sam ja tu kriv. Nek bježi kao što radi miš, pa će se spasti. Zašto mi sam skače u usta?

ko čiča Trišo, to zna samo mačak — Nestanak džaka Jureći drumom, čiča Trišo ubrzo stiže pred jednu vrlo staru krčmu, nad čijim su vratima bila naslikana dva magarca, ispod kojih je pisalo krupnim slovima: KRČMA KOD TRI MAGARCA Čiča Trišo

Čovjek s mišem nagnu se nad otvor, spazi u mraku džaka nekakvu neobičnu dlaku, uzviknu i toga istog trena desi se strašna stvar!

Znači, stigli smo u neku kuću. Onaj Neko tresnu džak zajedno sa mnom o zemlju i razveza ga. Ugledah nad sobom čovjeka velikih brkova, a iznad njega čađavo potkrovlje ukrašeno sa dvije slanine.

na put pjevajući neku staru pjesmu poljskih miševa: — Pšenična polja ambar su moj, klasova imam — ne znam im broj. Nad poljem oblak putuje mrk, bisernom kišom kvasi mi brk. Kad oblak prođe, sinuće zračak... O, tiše, tiše, čuće nas mačak!

OPROŠTAJNA GLAVA Vrijeme se šunja, prolazi i leti — Brašnjava glava — Neobična sloga — Žuta mrlja na horizontu — Mjesec nad ćelavom glavom Lete dani, prolaze mjeseci, a godine se šunjaju kao mačka kroz visoku travu.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

se kud, stvar je vrlo ozbiljna, moramo se zajednički posavetovati i zajednički se brinuti, jer svima nama gori krov nad glavom. Zato sam vas i uznemirio i zvao vas da svakako dođete.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- propela se na prste i stavila mi šake na ramena. Kako je mesec rastao nad vodom, lavež pasa s druge strane reke postajao je sve jači.

Da li zbog toga, tek ona je obožavala taj sobičak i ja sam često viđao njenu crvenokosu glavu nagnutu nad kutije s leptirima ili nad komade gline iz koje je vajala zečeve u svim mogućim položajima.

toga, tek ona je obožavala taj sobičak i ja sam često viđao njenu crvenokosu glavu nagnutu nad kutije s leptirima ili nad komade gline iz koje je vajala zečeve u svim mogućim položajima.

Stjuardesa je bila ljubazna i nudila putnike bombonama, ali su ovi već negde nad Zvornikom počeli da povraćaju, tako da je ona, Rašida, jer nije bila vezana, ustala i pokupila bombone ispred svih, a

Pogledah Nedu sa strane, ali njeno lice bilo je mirno. Ono bi, verovatno, bilo mirno i da je zgrada nad nama počela da se ruši. Htedoh da progutam pljuvačku, ali grlo mi je bilo suvo.

Prilog vremena prošlog! Gospode, zar ću zbog nečeg takvog morati da provedem čitavo leto nad knjigom? Osećao sam se kao tele određeno za žrtvovanje, a onda odlučio da se, ako me Bagricki ne prozove, sam javim.

Sećao sam je se pognute nad retortama, zatim pognute nad tanjirićem s kolačima onda kad je bila bolesna, a otac me poslao da dobijem potpise za

Sećao sam je se pognute nad retortama, zatim pognute nad tanjirićem s kolačima onda kad je bila bolesna, a otac me poslao da dobijem potpise za đačke knjižice njegovog razreda.

na ulaznim vratima s pričom o popravnom ispitu, o njegovom svakodnevnom konjosanju, o perspektivi da čitavo leto provedem nad algebrom i trigonometrijom. To me je, konačno, izbacilo iz kože, svi ti dani koje ću provesti kao idiot.

- Neka bude malo kod tebe. Biće ti lakše! - nagnula se nad mene. Niz lice su joj klizile suze: Otac je ćutao, a one dve su me nudile čajem.

Prvo je, kao i pri onom ranijem rođenju, osetio bol. Zatim je video kako se neki ljudi s ogromnim glavama naginju nad njega. Pomislio je da su užasno ružni. Rekli su mu da je to samo po njegovim merilima.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

od jake zelene čoje, i šest takvih stolica, sto i ogledalo „rokoko“ sa izdeljanim siradama, ogledalo još i pozlaćeno. Nad ogledalom lik svetog Nikole, patrona gospodara Sofre, a pred njim ozgo visi na srebrnom lancu veliko srebrno kandilo.

Kod Čamče, opet, smešeći se lice, nad glavom „vopijuščeg” nosa jedna grdna bradavica, iz koje izviruje, visi, jedna jaka dugačka dlaka, kao u purana.

Sad će Šamika postati u Pešti „jurat” askultant kod najvišeg suda; to je već nad juristom, a jurista je već mnogo. Tu je Šamika proveo godinu dana u veselju, agricplesu, nešto je prakticirao, pa

— Ja vam dajem ruku. Pruži joj ruku. Juca primi ruku. — Šta će mati o tome reći? — Nad ovo malo života ja sam gospodar. — Mogu vas od matere zaprositi? — Možete. — Ako bude protivna?

Ponesite te stihove tamo pa pokažite uredniku; rad bi’ da ti stihovi u Novine dođu, i to što pre. Nad stihovima da se izreže plačući genije, po formi nemački’ stihova, pa onda vavilonske vrbe, a na ploči da budu izražena

Sobjeski — Jan Sobjeski, poljski vojskovođa i kralj (1674—1695), kao saveznik austriskog cara Leopolda I pobednik nad Turcima kod Beča 1673 godine. soliter (fr.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM KORAKOM POGINU, ZAKORAČIVŠI U PRAZNINU, PO TUĐOJ VOLjI I ZA TUĐ RAČUN 80 VIII SNUŽDIVŠI SE, NAD PRAZNINOM POROĐAJA, ONA UVIDE, DA JOJ DUŠI, NI U DECI, NEĆE OSTATI TRAGA I UMRE, ŽALEĆI ŠTO NE MOŽE DA ZASITI BAR

Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita. Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu

Uh, što se žene busahu u grudi, zapevahu, vitlahu svojim belim platnima, povezima, obojcima! Iza obora, nad strminom, vide zbilja nepregledne vrbake i ritine, u ogromnom, mutnom, kišnom svitanju, ali ne beskrajni, plavi krug.

I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo. Ovde, nad njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale su široke tame i svetlosti vode.

Sagnuvši glavu nad svojom ćerčicom, ćutao je u tom strahovitom prskanju blata i odskakanju od grana, panjeva i džombi, sve dotle dok,

Dete poče da ga miluje rukama, hvatajući ga za srebrne kićanke na klobuku, smejući se, kroz plač. Nad ritinama i vrbacima počelo je da se vedri i kraj kola začuše se prve ševe.

U baruštinama i vrbacima, na drugoj strani, podiže se magla, mlečna i teška, što uskoro kao dim ispuni svu dubinu nad Dunavom, i posta gusta.

Pesma onih u čamcima, kroz bezmernu tišinu, tamo dole, dopirala je do njega jedva čujno, kao ispod zemlje. Nad brdima i šumama međutim, što se ljubičasta ukazaše, levo, mogao je već da nasluti svetlost sunčanog i čistog jutra.

Udesio je tako da ih primamiše vatrom, kraj koje su pekli ovnove, nad kojom su bez prestanka svirali trubači i udarali dobošari.

Smrkavalo se nad njima i tu, pod strmim, starim stazama Pečuja, ispod zapuštenog groblja, na utrini, isto onako brzo kao i kod kuće, u

maglovitom večeru, što kao kiša pada u baruštine, ali je ovde proletnje veče rastapalo ih u beskrajno plavetnilo. Nad večernjom maglom pojaviše se modre padine brda i šume, što su bile suhe i retke, tako da im se na dnu još crveneo dan.

večernjom maglom pojaviše se modre padine brda i šume, što su bile suhe i retke, tako da im se na dnu još crveneo dan. Nad tim šumama što su se videle sa svih strana, zatreperiše zvezde i zazričaše nebrojeni popci.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

i opasnosti koje ga vrebaju sa raznih strana, te otuda u ovom drugom slučaju znatno preteže negativna magija (tabui) nad vradžbinama.

Zato se prvih tri ili sedam dana od rođenja čuvaju porodilja i dete, i ovo neprekidno čuvanje i bdenje nad porodiljom i detetom jeste osnovna funkcija babina.

objašnjenje ovog običaja je sledeće: mrtva glava pod pragom predstavlja zalog za to da će živa glava (deteta) ostati nad pragom. Postoje složeni rituali u kojima su u jednu celinu povezani već opisani obredi za održanje dece.

Zagonetka nastaje iz upitanosti, začuđenosti nad svetom i tajanstvenim pojavama u njemu. Ona teži da iz jednog nesvakidašnjeg ugla sagleda suštinsku prirodu kosmičkih

U patrijarhalnom društvu, zajednica i zajednički interesi imaju premoć nad onim ličnim, pojedinačnim i privatnim. Kolektivizam je jedna od glavnih vrednosnih orijentacija u ovom tipu ljudske

Patrijarhalna kultura se odlikuje i izrazitom dominacijom muških pripadnika nad ženskim, u njoj su žene potpuno podređene muškarcima i sasvim su potisnute iz javnog društvenog života.

i dok je bila dominantna naturalna privreda sa oslanjanjem na ljudsku radnu snagu, zadruga je imala svoje prednosti nad inokosnom porodicom.

Prema standardnom opisu strukture i distribucije moći u zadruzi, domaćin ima tako reći neograničenu vlast nad svojim „narodom“. Bez znanja i bez odobrenja starešine ništa što je od važnosti za život u zadruzi nije se smelo učiniti.

Otac i majka su neprikosnoveni autoriteti za dete. „Moralna vlast što je imaju roditelji nad decom veoma je silna. Ona je jaka u Srbiji i do današnjeg dana.

⁴⁹ Miloš Obilić, vitez nad vitezovima, najslavniji je lik celokupne epske poezije. Ovaj junak svojim životom potvrđuje da je čast najviša ljudska

uzrastu, a imajući u vidu i njihov veliki značaj za socijalni, umni, afektivni i moralni razvoj, valja se zamisliti nad podatkom (dobijenim u jednom novijem istraživanju) koji nam otkriva da u velikom uzorku knjiga i slikovnica za decu (dve

Srpska patrijarhalna kultura odlikuje se strogom hijerarhijom, odnosno dominacijom muških pripadnika nad ženskim i starijih nad mlađim.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za trideset kućica njegovog krompira, za usukano kukuruza stabaoce, za dim nad krovom, za ono gde je, sledeći oce, pogrešio delom i slovom. Za sebra uvek verna životu, za sebra koji sunce voli.

ZA KALUĐERA Za kaluđera dečanskog manastira, kaluđera koji pod raspećem u dimu i u mirisu sveće nagnut nad biblijom o ljubavi samo mesta bira. Preskače Kaina i Avelja i bajku u Kani o hlebu koji jedan hiljade može da nahrani.

I nad otvorenom knjigom života što je blistala, šumela i mirisala, kao iznad jevanđelja, na pitanje šume uzimaju li se drage vo

samo pesme šume, za one čija srca plode mirisi i žubori vode, čija su naručja puna samo oblaka, koje kao ptice nad zemljom prave gnezda i vodeno cveće lepote rode.

za čoveka koji se opire sili, pa dolazila od Skita ili od Huna, ili joj u zaleđini bilo carstvo, ili je vršila nad čovekom šaka babuna.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši.

po našim srednjovekovnim dvorovima jelo zlatnim kašikama i viljuškama, a onda bismo uvek stigli do iste tačke, uzdišući nad prekinutim nitima. — Samo da nije bilo tih prokletih Azijata — završio bi obično neko od nas svoj monolog.

drugog sem sebe i svog sićušnog, mršavog tela što se klatari na rahitičnim, neishranjenim kolenima, ništa sem poljančeta nad ruševinama, a ispod njega, duboko ispod, zatrpano nešto što je nekada bilo kuća — podrum i parter — kuća puna srećnih

Svetlo se rasprskavalo nad ovim čudesnim prizorom dečaka koji prstima kida zategnute konopce i sam verujući da muzicira, očaran sopstvenom lažnom

Mrtve, sparušene muve leže u avgustovskoj prašini izbledelih izloga, Bel Ami i Pufko ubijaju vreme. Nad njima mlitavo platno kafane »Park« — ispred njih mlako pivo odlikovano na poslednjoj izložbi u Briselu.

prašinom, starci čekaju svojih pet minuta, onaj čas kada neko od zanesenih vozača prebrzo uđe u krivinu i izgubi vlast nad kolima. Tada kroz njihove zakrečene vene prostruji nešto nalik slatkom uzbuđenju; mešavina jeze, straha.

Stvarno si zaslužio svoj odmor, Žan Žik! Dok je boing 707 Er Fransa kružio nad Beogradom, čekajući dozvolu za sletanje, Žan Žik je kroz prozor gledao riđa proletnja prostranstva; razlivenu Savu i

Dok je boing pravio viraž nad Beogradom, tražio je iznad ušća reka, negde u vremenu, dve sićušne tačke koje su se, nekada davno, zauvek opraštale, a

Seti se one nemoguće tišine što se u pola jedan spuštala nad uštirkani stolnjak, seti se zveckanja srebrnog pribora za jelo, svega.

Ugledala ga je nagnutog nad stolom pokraj prozora. I pored uzbuđenja koje ju je potpuno paralisalo — procenila je u magnovenju da su sva mesta u

Dok je čekala, a on se naginjao nad njihov sto, debeljuškasta žena je nepoverljivo virila u nju ispod šefovog lakta, a sa njom i dete, jedno od one tupe,

— Zašto si došla? — prošaputao je nagnut nad njeno uvo, dok je viljuškom i kašikom vešto prebacivao parčad raskomadanog fazana sa poslužavnika na njen tanjir. — Graška?

Matavulj, Simo - USKOK

smrti; vjerovao je da dobri junaci i za života bivaju zduhači, koji se biju sa zduhačima drugih narodâ; vjerovao je da nad Crnogorcem nema junaka, da Crnu Goru nikakva sila ljudska ne može zavazda pokoriti, iako je može pregaziti kao ono

Onamo zacijelo ne bješe brodu pristupišta! Beskrajan, crn, gust oblak zakrio bješe vaskoliki zapadni zrenik nad vodom, te se polako širio ka našim krajevima. Pop Marko reče: — Snijeg ovoga će puta od mora! Eto ga prije noći!

Ha, pope Marko, sokole, šeni! Pop ubrza koračanje, svi ostali za njim. Kad stigoše pod golemu pećinu što zja u brdu nad putom, pop stade, hitro snimi pušku, nategnu je i viknu: — Ko si? Svi namah stadoše i nategoše puške. — Ko si?

I njen nos bješe malčice kukast nad malijem ustima, iz kojih blještahu zubi. Ljepotu glave začinjaše busata crna kosa, spletena u vijenac.

je bio vazdašnji povod spora između starijeh i mlađih; stari tvrđahu da Francuzi nijesu nikakvi vojnici, da su pobjede nad njima bile laka stvar; mlađi tvrđahu da Francuzi u hrabrosti i izdržljivosti ne izostaju Turcima.

Francuza je bilo oko tri hiljade, a oružanijeh dubrovčana toliko. Vjazemski uze glavnu komandu nad redovnom vojskom, a vladika nad svojima, te u zoru letnjeg dana počne napad ovako: od flote odvoji se pet brodova pod

Vjazemski uze glavnu komandu nad redovnom vojskom, a vladika nad svojima, te u zoru letnjeg dana počne napad ovako: od flote odvoji se pet brodova pod zapoviješću kontraadmirala

— Bio je bio, kao snijeg, nâko rep mu pri vrhu i noge nad papcima crne! Imao je rogove vilašaste. — Vrača li se u vas pleće, Janko? — zapita Rako Mrgudov.

“; natpisi bjehu krupni, te se mogahu izdaleka čitati; nad njom višahu „estampe“, slike Napoleona, Aleksandra, Franca, velikog duke Karla, Kutuzova.

Vidik s prozorâ bješe na cijelo donje polje i na okolna brda. Među prozorima bješe divan, nad njim ogledalo, na jednoj strani krevet i umivaonik, na drugoj stô, sa velikom policom punom knjiga.

Iza jezera nazriješe Skadar. Nad njim se naslagala, jedno za drugim, golema brda, kao kakve ispolinske ljestve koje vode u vječito plavetnilo!

— Šta onda, Milice?... — ponovi. — Janko moj, eto naših! — reče on. Uđoše sve troje. Milica zapali luč i nadnese nad krevet. On se osmijehnu i reče: — Bolje mi je! — Daće bog! — reče Drago. — Dâko dođe medik do ručanog doba!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

iznuruje svest odraslog čitaoca; moderna pesma često sebe dovodi u položaj tragične samozadovoljnosti; nagnuta nad bezdanom, ona izaziva vrtoglavicu duha, muči ga teskobom; u nama se javlja težnja ka dovršenom, jasnom izrazu, vapaj za

da se približe detetu, da ga zabave ili pouče, bez stvaralačkih pretpostavki koje bi ih u tom pravcu usmeravale. Nad dečjom pesmom vazda lebdi taj neuhvatljivi duh živog i stvarnog čitaoca, pa nije čudo što se, u nastojanju da se on

” , vocant me. „Drž ga!“, svud se zaori. Domus mea silva est, Šuma mi nad glavom krov, Lectus mea durus est. A postelja tvrdi rov.

Ljubav je pogonska sila života, ona likuje nad svim njegovim ograničenjima. Tokom 1992. pratio sam, u budimpeštanskim Srpskim narodnim novinama, pričanja Predraga

To nam nije bilo teško izvesti. Sva je vlast u našim rukama. Vlast u ime dece, ili vlast nad decom? Pitanje upućuje na zanimljive veze sa odgovarajućim oblicima vladavine nad masama uopšte, pa bi neke od tih veza

Vlast u ime dece, ili vlast nad decom? Pitanje upućuje na zanimljive veze sa odgovarajućim oblicima vladavine nad masama uopšte, pa bi neke od tih veza vredelo pomenuti.

Siroti miš koji jadikuje nad sudbinom svoga roda: Draga mi je majka na prevari pala, Najela se sira pa se otrovala.

Neposredno iskustvo i dečji uvid u prilike odnose prevagu nad sociološkim tumačenjem uzroka i posledica... Ćopić je pesnik seljačke muke kao večnog usuda postojanja.

A i lekovite trave rastu po ovakvim kamenjarima ... (Rimljanin bez toge) Lirska atmosfera je čulni ushit nad svetom, pred životom: dobro jeste živeti, svejedno gde, svejedno kako.

a lampa se još ne pali, moja strina, crnooka Ličanka, stigne zakratko, krišom, i da otplače nagnuta gdjegod u ćošku nad kakvim poslom.

Ono se proteže od dobrodušnog poigravanja rečima i pojmovima, do samoubilačkog gnušanja nad jezikom kao takvim (U špajzu ima jedan sira).

povezanosti između glasova i njihovih grafičkih slika, između fonema i njegovog likovnog izraza, Radović se nadneo nad bezdan kolektivne podsvesti, spustio se, niz vodopade aliteracija, u duboku prošlost govora.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

no se piše i izdaje ceo jedan niz školskih udžbenika za crkvene i svetovne predmete; ustanovljava se stručan nadzor nad školama. Broj škola na kraju XVIII veka se povećao, ne samo po varošima no i po većim selima.

i duhovnog napretka, da u zakone i običaje uvede versku snošlivost i ostvari nadmoćnost sasvim svetovne države nad crkvom, koja je uvek imala političke moći, da unese čovečnost u zakone i prosvetu u šire slojeve naroda.

On isto tako traži i vaspitanje ženske dece, i još i u tom pogledu on visoko stoji nad svojim dobom. U srpskom narodu su vladali uvek patrijarhalni i orijentalni pojmovi o ženi, i u ženi se toliko gledalo

da se duhovni staleži u svojoj vlasti ograniče i uteraju u granice morala i hrišćanske vrline, da narod vrši kontrolu nad radom svojih crkvenih starešina i da i sam ima udela u upravi nad crkvom.

morala i hrišćanske vrline, da narod vrši kontrolu nad radom svojih crkvenih starešina i da i sam ima udela u upravi nad crkvom.

podeljenog u tri razne i zavađene vere, nalazi u primeni moderne ideje verske snošljivosti i isticanja načela narodnosti nad verskim osećanjem. U svojoj verskoj kritici Dositej logično ide još dalje.

Svojim širokim i modernim idejama o veri on se visoko uzdiže nad konfesionalnim shvatanjem nacionalizma, i iz načela verske ravnopravnosti i snošljivosti razvija se kod njega ideja o

istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan talijansko-srpski rečnik, jedan spis protiv upotrebe duvana, itd.

Pošto mu je oduzeta uprava nad manastirom, on se oko 1822. našao u teškim prilikama. Goni ga mitropolit, koji ne može da mu oprosti što hvali

dosta arhaizama, znatan broj provincijalizama, često vrlo grubih, ali što je najgore on je, pust i bez ikakve vlade nad sobom, sam kovao fantastične reči. U njega je tih novih skovanih reči tako mnogo da se ne može čitati bez komentara.

taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč.

Posle stričeve smrti bi zakaluđeren i preduze vladu nad Crnom Gorom. Odmah je počeo borbu protiv domaće anarhije, protiv plemena koja su se međusobno tukla i protiv krvne

Milićević, Vuk - Bespuće

podmuklo i zatvoreno zelenilo; zastaje kod brodova kud se prelazi na bosansku stranu: kroz vodu providi se šljunak, a nad vodu izbija staro, izglačano kamenje, a pored njega drugo pod vodom, zaraslo toplom i mekom mahovinom.

pritisla; zapomažu da im se od kuće štogod pošalje, dok gladna kuća iščekuje pomoći od njih; zamre i ono tužnog veselja nad životom ma kakav bio; zaćute nerodne oranice, zaustave se i prestanu da se okreću vitlovi, dok Una prolazi mirno i

Ili u proljeće, kad se razliježu kavge nad stopom preorane zemlje: on razumije onu ludu, očajnu ljubav prema zemlji, nad kojom seljak, ogrezao u teškom znoju, satire

Ili u proljeće, kad se razliježu kavge nad stopom preorane zemlje: on razumije onu ludu, očajnu ljubav prema zemlji, nad kojom seljak, ogrezao u teškom znoju, satire svoj život i svoju snagu; boči se i nosi s njom, - u borbi koja zamara,

lagani vjetar koji se valja na sitnim talasima i igra u tromom ljeskovom lišću i u vrbinim krošnjama koje su se nadvile nad vodu.

— Ovo je mjesto koje ja volim, — reče ona. On se spusti pored nje. I s nogama nad vodom, s osmjehom u očima, oni su pričali mnogo i veselo, kao prijatelji koji se poznaju godinama, dok je vrijeme

dobru i veselu i sa tužnim osjećanjem one večeri kad ju je vidio uplakanu i nesrećnu, i onda gdje lagano mahaše nogama nad vodom, i gdje korača preko kamenja unskom obalom, a on hita za njom, ne odvajajući pogled sa njezinog struka, ni sa pleća

U njihov razgovor miješao se žamor šume nad njihovim glavama i oko njih, dok se vidjelo užurbano mnoštvo radnika i čula lupnjava rada.

polje i selo od jedne eksplozije dinamita, koja dolažaše s brda, njemu se stvoriše pred očima gomile radnika, Panek nad njima, crven i uznojen, gdje maše štapom, a niže, u gaju, on vidje Irenu, sa šeširom pored nje, sa pogledom uprtim u

vjere što preporađa srce, ulijeva snagu, rađa silnu i krepku volju, punu divlje, bezumne i slijepe hrabrosti i likovanja nad životom.

sa strahovitim i jakim bojama koje su bliještile, i žalobno starkeljino pojanje i gromovnički kaluđerov glas. Nad glavom mu bijaše jedan drveni polilej, ručni rad jednog pobožnog seljaka koji je izučio rezanje kad je bio na robiji.

Sremac, Stevan - PROZA

Seti se Kaje i svih udobnosti bračnoga života, a uteši se i time što je, ako ćemo pravo, i on bio lola, »nad lole lola«, pa dao ženi povoda da poklizne malo.

E pa, poštovani čitatelji, a naročito vi što nikom niti dajete, niti od koga tražite potpis, vi što onako hoćete nad svakim da izreknete sud, e, recite mi sad sami, ali onako po duši recite: koji je taj smrtni kroz čije žile struji krv

to nije ni čudo što su se u Burskoj kafani počešće pevale uz gusle i slušale pesme o bojevima i pobedama burskim nad Englezima.

Radičević, Branko - PESME

Cveće ljupko i dolinu, Stado, vrelo i planinu, Tiju reku, silno more, I pod nebom orla gore, I nad orlom šarnu dugu, I slavuja u tom lugu, I još njegov glas umilni Ti satvori, Bože silni.

Gle i danas sunašce uteče, Gle i danas zaman prođe veče, Noć u tamu ceo svet zavija, Al' u srcu velji nad mi sija.

Prismočiti kake pečenice, Povratiti srce gladno, trudno, Vode ladne napojiti žudno; Vodu piješ, a vrelo žubori, A nad tobom lipa mirisava, A slavuji svud poju po gori, A kraj tebe cvetići i trava!

Nasmeja se ja ovome zdravo, Pa mu odo govoriti pravo: Oj sokole nad svim sokolovim', Šta ti misliš, more, s poslom ovim, Što magarci njemu se raduju, Čkalja tvoga što oni blaguju, Pa

patko! srećo nad srećama, Blago onom ko se vama masti! Pa potrči gore ćelijama, Kada tamo, kako s' upropasti! Ja opazim crna

Pa još bura što sad osilila, Te rastresa nad goricom krila — Oh gnjevan je, al' ne sa vetrine, Ne sa pljuska i te grmljavine, Davno sve to junak savikao, Al' mu

“ to samo izusti, Pa konjica u kob Gojku pusti. Dočeka ga Gojko — udriše se — Poda njima zemlja se zatrese, A nad njima sablje se sretoše, Ali Turčin beše sreće loše: Živo odbi, življe Srbin manu, Obori mu glavu na poljanu — Rusto

a sve raskrhano, Ponajviše na jednojzi strani, E tu bezdan strahotan zinuo, Pravo leglo smuka i zmajeva, — Često nad njim sunce jarko sjalo, Ali još mu dna ne sagledalo.

Jošte malo pa sam pra i pepô, Nad njime se naglo moje lepo, U njeg' roni te čemerne suze — Bože, Bože, zaš me pre ne uze?...

(ETO NEŠTO KRAJ BELA BUDIMA) Eto nešto kraj bela Budima: Kô šut jarac baš tako izgleda, Al' je čudo nad svim čudesima. Strašna brada u njega je spreda, Povila se ko zastava laka, Pod nju kupi on svoga honvèda.

49. Tavnina zače begat od izoda, U mračne dve se točke on sabija, I u dva jošte umiljata svoda Nad ovima se tade on savija; Tavnina jošte zatim od zaoda Zače se viti kano kaka zmija, Od više svoda dole ti se prosu

99. I nad sobom kako zglenu Neke puste vel'ke dvore, I kako ga po kamenu Nagna nešto njima gore, Kako uđe već unutra, Da se

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Zar to nisu tamne Kikićeve ubice? Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bespovratno, pustim ulicama Granade.

“ Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dječacima.

— Jok, pobratime tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za ...

— Jok, pobratime tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za ...ne bira čime će.

Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca.

koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.

— Hajde, stari, priđi, priđi — pozva ga bradonja ne prekidajući posao. Djed se primače još za korak-dva, nadviri se nad slikarev blok i odjednom se promijeni u licu i muklo protisnu: — Šta ti to radiš? — Crtam konja, zar ne vidiš.

— Em je došao s kišom — podrugljivo dodade stric Nidžo, koji je sve dotle ćutao nad nekim poslom. — Nek je došao, vidiš da ga sam bog šalje brani ga djed. — Što da ga sad gonimo iz kuće.

Ponesen, krilat, strikan dunu napolje da rastelali novost, a djed ostade nad ispražnjenim sandukom, nad svojim iznevjerenim nadama, i tek u neko doba, kad ga minu prvo čuđenje, on sažaljivo

Ponesen, krilat, strikan dunu napolje da rastelali novost, a djed ostade nad ispražnjenim sandukom, nad svojim iznevjerenim nadama, i tek u neko doba, kad ga minu prvo čuđenje, on sažaljivo promrmlja: — E, Rade, Rade.

a lampa se još ne pali, moja strina, crnokosa Ličanka, stigne zakratko, krišom, i da otplače nagnuta gdjegod u ćošku nad kakvim poslom. Zašto plače? Sve da i hoće, ona vam to, možda, ne bi ni znala da odgovori.

Ne vidi čestito ni dragog sunca, ni oblak nad glavom, ni ticu kako leti. To ti je ta vječita robija koja se zove težaluk.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Bez tvojih suza majka sirotica, suzama tvojim Stambol ceo da kupi... Vidiš li šta su od nas učinili? Da se nagnu nad kolevku, da se postide... Mozak će da im se zamrsi kad vide kome su sudili... Ne znaju da je sudija u kolevci...

Ne može kamen... MAJKA HASANAGINA: Hasanago! HASANAGA: Ni za mužem, pa evo ni za detetom! Kleči nad kolevkom, kao oće da zaplače! Ajde, iscedi bar jednu! Reda radi! Kani, majku mu, nemo se brukati! Ljudi te gledaju!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Ali jednog dana, u prvi sumrak, kad sunce kloni i rasipa žarku rumen, a hladovina već predu zima maha nad žegom; kad iz tople zemlje bije suvota i draž; kad zeleno i čisto modro nebo srce draga i puni ga opojnim, razdraganim

— Gde je? — upita me. Pa kad te vide uz zid, oborene glave, skupljenu, zgrčenu nad detetom u krilu, brzo uze dete od tebe. — Što si tu sela? ’Odi, priđi... Što se bojiš? — I uze te za ruku dižući te.

„— — — Zašto mi srce cepaš? Ne smej se na drugoga, ne gledaj ga; svest mi se gubi! Tako mi Boga, zakukaće kukavica nad našom kućom... Reci mi, pogledaj me, nasmej se, te i ja da vidim biser tvoj, da i mene ogreje sunce tvojih očiju.

I ko zna dokle bi to tako trajalo, da Jovan odjednom ne đipi, nagnu se nad zemljom i oslušnu; pa kad ču kako voda izdaleka dolazi, ono njeno milenje, tih žubor, baci od radosti cigaru, zgrabi

— Cveto, dođi, ili... — I htede da se digne, ali se trže iznenađeno, kad vide nju gde dođe i naže se nad njim. — Što si došô? — upita ga ona prigušeno. — Ja?! — Zagrcnu se on i uplaši.

— Šta, šta???... — ubrzao starac i počeo, sav nakostrešen i gužvajući svoj gunj, da se nadnosi jarosno nad njime. — I još pitaš, pitaš? Ubiću te, bre, ubiću, nikakav sine! — I diže pesnicu.

On nas nije ni opazio. Beše se nagao nad mangal i zamišljeno šaraše po pepelu. Mati ga, pokazujući na mene, brižno oslovi: — Mito, doš’o nam... On diže glavu.

tog njegovog zanosa i hoteći da ga trgne a u isto vreme i hoteći da mu ugodi, kao pogađajući šta on misli, nadnese se nad njega i, pokazujući na mesečinu, poče: — Mito, znaš, ovako isto. Pantalej... sabor...

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

dece: ne ima sad mladić u Jašu koji ne zna, osim svoga jezika, jelinski i francuski, mnogi — latinski i talijanski. Nad svima obače večne slave i pohvale dostojni ljuboučnejši i preizradnejši gospodin LEON ĐIUKA, episkop romaski u

Kostić, Laza - PESME

JAVOM I MED SNOM 66 MEĐU JAVOM I MED SNOM 67 DIM 68 POSTANAK PESME 71 U NOĆI 73 MOJA DANGUBA 74 SPOMENI 76 NAD KOSTOM RUVARCEM 77 NA PARASTOSU VUKA ST.

Ni oluja, ni bujica, to je cvrkut rajskih tica; — il' je razleg od pesama iz najvišeg onog hrama nad zvezdama? Po tihotnoj vaseljeni razležu se zvuci njeni smrtnom uvu nečuveni; a u meni?

Taj putir sam ti pružô, a ti si ćutala, oh, dušo moja, dušo, jesi l' ga videla? I mirni mesec ćuti nad mirnih grobovi', a ja ga, dušo, pitam o našoj ljubavi; o tvojoj duši, dušo, o veri njezinoj, a mesec se osmenu, u zlobi

Stihari im se svetle na mladih rameni', a barjaci se viju s čiraci' plameni'. Nad grobom su joj dali opelo popovi, „so svjatimi” se ori nad mladi' grobovi'.

Nad grobom su joj dali opelo popovi, „so svjatimi” se ori nad mladi' grobovi'. „So svjatimi” se ori ko pripev iz raja, naposletku još đaci otpoju „vječnaja”.

Na usti' noćni zefir, u grudma božji zrak, u struku loman lepir, u očima oblak. Priklonila je glavu i klekla nad grobom, orosila je travu i cveće pod sobom.

Komarnik je razastr'o čini, već odavna čeka noći nema, već nad šavom umorna zadrema ali tebe nema! LjUBAVNA GUJA Neiskazan još osta neiskazani jad, neiskazano dosta, što boli teke

To vole ludi, vole robovi, al' Zej se stresa, bog nad bogovi'; stade mu reč u grlu uzanu, napitak mu na usni usanu, iz božje ruke pehar ispusti, od pehara se more

još su samo vid'li bolje vekoviti neprozrak. (...) SPOMENI NAD KOSTOM RUVARCEM Probudite, probudite mi ga! Probudite ga zboru skupljenom! Zar ne vidite tvrd kako je san?

Visoki duše, nezaboravljen, pozdravlje naše primi u spomen, ne reci da ti dođe iznenad! ta nad je sve što narod ima mlad, u nadu tom i tvoja nam je sen.

je l' čudo što i nas, žičine druge, neskladne tuge obuze sklad, zovemo senku, gonimo nad? A koga zovu, koga li mame sinovi tame?

Na Lovćen-kapi zamagli se hram, oblačak nad njim, crni jedan pram, sijevnu munja po tom pramenu, kâ da su slova u tom plamenu, lijepo čitam što mi piše plam: „Dok

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

ZLA, JER ĆE TI SE VRATITI 160 NOVAC DUŠOGUBAC 163 SVETI SAVA I ĐAVO 164 DJEVOJKA CARA NADMUDRILA 167 NEMA VEĆEG VRAGA NAD VOJNIKA 170 HAMAL I HADžIJA 177 CRVENA BRADA 183 BEKRI-MUJO 186 BOLjA JE DOBRA ŠTEDNjA NO RĐAVO TEČENjE 188 DVA

Onda orao reče: — Ja sam treba da idem onamo da vidim kako je. Pa se digne u oblake i nadleti se nad onaj grad i sve vidi kako je onamo, pa se opet vrati u galiju, pa im reče da im se valja sutra rano krenuti, kako će

Vinograd ponese divan rod. Sve se selo čudilo rodu. Kad je bilo po Svetom Iliji na deset dana, a nebo se nad vinogradom strašno naoblači. Počeše da sevaju munje i pucaju gromovi, a graduška tek što se nije prosula.

Onda mu ona reče, da ide do one jele nad kojom mjesec najbolje sja, pa neka sa nje skine zlatni jandžik: u jandžiku će naći srebrnu kutiju, u kutiji prepirani

Kad posle oni ogledaju je li im taj hleb pečen, a to pod crepnjom pravi hleb, narastao, ništa ti lepše, i digao crepnju nad sobom. Kad oni to vide, dignu ruke bogu: — Hvala ti, bože, te možemo gosta ugostiti!

Kad šenica poraste i uklasa, a đavo dođe nad ogradu pa gledaše koliko je izrasla, i govoraše: „Iz malog zrna naraste ovolika stabljika!

Car videći to, poljubi je i povrate se opet u carski dom. NEMA VEĆEG VRAGA NAD VOJNIKA Nekakav vojnik služio dugo vremena u vojništvu, nijesu ga starješine ništa avancirale; a obrst je bio uzrok

Ovaj na to pristane. Kad bude uveče, popov najamnik nađe vreću i uže, pa otišavši s pobratimom nad jamu, uđe u vreću, i pobratim ga sveže preko srede, pa spusti u jamu.

Tako tebi valja! Pa otide svojim putem i ne nadvirujući se nad jamu. Poslije nekoliko dana ražali se čoeku, pa stane u sebi govoriti: „Hajde da je izvadim, ako još bude živa!

Kaka je, taka je; a može biti da će se unapredak što i popraviti!“ Pa uzme uže i otide nad jamu, pa pusti uže u jamu i stane vikati da se uhvati za uže da je izvuče napolje.

A žaba ne dangubi nego jednako grize, te joj zec reče: — E, moja žabo, ne grizeš ti meni uvo, nego oni te se nad nama širi.

ZVALI MAGARCA NA SVADBU Drijemao magarac nad praznim jaslama, dok neko zakuca na vrata od obora. Kad li ko je — dolećela lastavica na svu prešu, te reče magarcu:

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Novac je filozof, novac je lepota; novac je sudija, drug, prijatelj, jednom rečju, car nad carevima. MILOŠ: Zato se satire samo na siromae prave.

Lalić, Ivan V. - PISMO

U JESEN 3 POHVALA NESANICI 5 ELPENOR 8 PROLEĆE, KOTEŽ NEIMAR 9 OKTAVE O LETU 11 NOSTALGIJA 13 OSMEH 15 ZAPISANO NAD JEDNIM STIHOM 17 II DESET SONETA NEROĐENOJ KĆERI 19 1 PRSTEN 20 2 OKO 21 3 LAMPA 22 4 JEDNOROG 23 5 TRAGOVI 24 6

travi, pored zaspalog čitača; Ana iz raja što naknadno blista Udaljen iza plamenoga mača; Ana, kneginja ograde balkona Nad jezerom, u čipki puzavice, Ana u peni čipke svog žipona, Brbljavoj prozi svoje rečenice — Slučajnosti se u sećanje

(5. VI 1989) ZAPISANO NAD JEDNIM STIHOM Oh Dіoѕ, abrіendo, entre la ѕombra, lіmoѕ. Blaѕ De Otero Uporne kiše, blage kiseline, Bože moj, evo

Neoštar snimak. Ima li rešenja Sem ljubavi za stvarna čudovišta? Gle, ona mi se naginju nad rame, Izraze šapu dodirom što vređa; A ljubav ih je zazvala iz tame Što dubi senku ispod ovih veđa — Ljubav što slepa

suvom doku sa ostatkom snasti, Eksponat iz kog vetri miris čaja; Timaren brižno, ali lišen sjaja Otkad Zemljotresac nad njim nema vlasti.

from Verona Jedno od lica u orkestru, naglom Voljom trenutka izoštreno jasno U fokusu; to lice što se saglo Lako nad zvučno telo blagoglasno Viole boje tamnog meda; lice u ovalnom okviru duge kose Što ko da hoće da okrzne žice, Ovlaš,

10 Kad noću dišeš pored uzglavlja mi Ja slušam spori pokret zodijaka Nad ravnim krovom, glasove u tami Što boji prostor između dva znaka; Najbliži svetu onda kad smo sami, Kad duša sveta

nas obe u klizište, na sever, da štitimo ti temelj Ruševnog doma — a mnogo godina je tome; Sada ti, poodrasle, čuvarimo nad krovom i krvarimo u junu mirisom svoga zlata, Šuštimo kada daždi il kad nas vetar češlja, A ti si kriv: zbog tebe

Sputajte moćne krme, Gazite tihim hodom! Opelo neko šapćem u podne puno srme Istopljene nad vodom. Tu gde na dnu školjke, kako reče pesnik, San umoran hvata, leži brat do brata, Leže zlatne senke, znakovi

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Napolju je grad Beograd i svi nekako imaju svoj krov nad glavom, svi sem nas. Sistem: Jadnici (od Viktora Igoa). Posle se nekako naviknu na mene, a ta gajba postane moj dom,

Save u Dunav; gledao vas nekako onako, u mirisu tek pokošenog sena, balansirao po najopasnijim ogradama Kalemegdana nad ponorom od dva i po kilometra, a posle vas vodio na igranku „Kod Zvezde“ i držao sasvim blizu, još bliže, dotičući vam

Jesam li nešto izostavila? — Ma šta ti mislila o tome, vi danas ipak živite pristojno, imate svoj krov nad glavom, a vidim, niste loše ni obučeni! Ja sam se žrtvovao! — Gospode Bože, pa zar to nije normalno?

Pretpostavljam, naime, da ako neko baza ulicama bez krova nad glavom i ako napolju uz to pada još i sneg, onda taj neko obavezno mora biti izgladneo i sve što uz to fura.

„ Razmišljala sam jedno dva i po sata nad pismom, a onda — što je sigurno, sigurno je — prizemih svoje želje i dodah: „Ukoliko nemate kakvo slično upražnjeno

sastanu se da se dogovore koji će pogrebni marševi biti in tonirani, kakve će vence da kupe i ko će šta da trkeljiše nad otvorenim grobom, kao i sve ostalo što uz to fura, dok neko od njih obično (ja sve nešto mislim da je to Sule, samo što

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

- Hljebna duša ziba se vrh trpeze prepune, a klasom se svinula nad činiju s rakijom. - Sjen patosom, koprena (tanko li se oprela!) u pročelju sinula. Šporet vatru smiruje.

Plamsa trska krstonosna kao podne u žar-vazi, kao kad se kaže Žiča a Ž slovo golub stvori, pa ga u krst preobrazi nad bokorom povratiča. BUDIM І Noć ce svukla do kolena: panja evo - nema klena.

bregom, a Reč sušta, večna nepropojka, koleba se pred Božjim pogledom, čije zrenje blagog vetra plovka uljuljkuje nad lirskim neredom. Tek mi gorko trepne oksid trave iz devojke u rebru oktave.

Izgrejao lastar s panja. Zagasito jezik diše, dišu Čanad i Batanja a romori Pomorišje. Prožmi, ružo Sentivana, nad Sirigom krst iz Deske! Truse reči s krtih grana kao ljuske s platna freske.

Vrh apside (čuvaj se aspide da ne bude pesma nakarada!) videla se predelom razvide, nad obrazom sklada od nesklada, pa se senče, kratkoveki vide, modrim sjajem umornih planina.

U sjenci lipe poje bratija. Podrži, Bože, bruj nad životom! (Neka mi svirne crna hartija muzikom rala što škripi čotom!) Ljetuju bačve - žuti rakija.

) Zlatast veo s Bogomajke razapne se o zaranke. Prekrsti se rebrom, krove, nad sviralom kućne zove. III Teskobno je. Krik u distih: Čarnojević, trešnje - triptih!

simetrija lirskog oblika, nemir-ikona, zebnju razigra ritam-slikama, što me uznose brujem, iskrama, iz rastrz-stanja nad krst izgona. A pesma gde je sjaj izgubila, devičnjak raspne ruža Budima.

strofine streje, podriv-slikove i mračna mesta pod snegom duše, što su košnice potmulog tutnja, špilje poroka, nad kojim cepti glas od proroka, tresući fonom gole ložnice. A ono što je čedno ubila, ogreje usnom ruža Budima.

O Tkaljo lepa s razbojem u stasu, u šumno tkanje sva vremena stkaj mi. Otvori bulku, livado u rastu, nad „prsa krugla“, lica „čerte fine“ da prospem inje s moždane mutnine.

Októbar pali bregove Banata. Lekovit žamor, koji pogled pitom: trenutak leta uzrelog nad ritom. Dežura negde Majstor bez alata da srcem sluša tajni jezik Oca, dok oknom zukti izgubnica osa.

— svetli jelen mlad, a s vilin-konja slazi Dojčin-ban. O, rumen vetar, raščupan i lud, nad svadbom šušti, krši mu se pas a s naših krošnji zasvetluca blud kad ritam svinu doboš, polubas u trubni eho.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

zlaćana zrnca potok spira, a obnoć nešto stravično grmi: bi se zakleo, glavu da daš, vozi se đavo kočijaš. Nad vodom straši visoka brina, vije se staza niz kamen krti, ispod nje klepet divovskog mlina, kašikar točak hitro se

Evo jezera, pravoga raja, na njemu utva vatrenih krila, tu junak čeka troglava zmaja, nad njim se voćka čarobna svila. Ponoćna jeza i sati hudi, jezero vrije i neman gudi. Ko će junaka od sna da budi?

Zavlada mir... A noćnik onaj koji se krio Mudrijaš lisac glavom je bio. II Nad šumom zora lepezu širi i ljetni osvit u sobu viri. Vrijeme je lovu, valja u čestu, a Mačak spava u šesnaestu.

Krči mi trba, svrbi me zub!“ U gustoj česti u času tom škljocara stara grunu ko grom, nad morem lišća diže se dim. „Mačak je blizu, ovamo s njim“ – trže se Pijetlić i diže viku iz torbe stare: „O, kukuriku!

Veseli odsjaj kao čigra iz peći skače, zida se maša, po razapetom krznu igra lukavog lisca Mudrijaša. Nad njim je okvir u vedroj boji, brezova kora, srebrna svijetla, u njemu slika velika stoji mačkova druga, pokojnog

staroj oganj gori, blista u mraku na kraju svijeta; kad bliže priđeš — od srebra dvori, po njima mudra starica šeta; nad krovom plavi vije se dim; tu živi Mjesec i baka s njim. Od sinoć Mjesec kod kuće nije, a baka čeka... prolaze sati..

Ponovo oblak prozbori siv bakinim glasom: „Bio mi živ!“ Mjesec nad rijekom sijati poče, kad gledaj vuka nadut ko mijeh, ledenu vodu marljivo loče. Udari Mjesec u gromki smijeh.

Putuje društvo kroz gore strane, divljinom strašnom bez staze, puta, nad njima šume prastare grane i kroz noć mrku patuljak luta. Ponekad, opet, u osvit siv, niz klanac neki promakne div.

“ To reče neko, a svjetlo sinu, bez traga nekud pobježe mrak, Crven se Vrabac nad njima vinu, vječite sreće veseli znak.

Služim se mekom prostirkom travom, pokrivač nebo imam nad glavom. Stan mi je, možda, pomalo tijesan, al ja vam nisam odviše bijesan.“ Cvokoće Brko u mrkloj tami.

Ovo je vile vodene kraj. Obali drugoj nad samom vodom jabuka raste sa zlatnim plodom, žari se, blista, dragulji sami, putnika tužnog u propast mami.

Nebo se mrači u ruhu mrkom, oluja silna dolazi trkom. Dok vjetar vodom brazda i rije, nad malom barkom galeb se vije, poznaje burne dane, vidi Mačak u propast leti, pa, oštro viče: „Potop ti prijeti,

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Peo sam se ipak ulicama. Kameni izlazi kuća, prastari, izlaze na same stepenice. Žene sede u vratnicama; mlade nad ručnim radom. — Dobro veče. — Dobro veče. Prestaju da rade jedan trenutak. Dižu glave sa veza.

Cela porodica je u vratima kuće kod koje se seku dvoje stepenica. Mora da je čudno živeti nad tako kosim perspektivama. Ne izgleda sigurno ni da je zelena površina jezera horizontalna. — Dobro veče.

— Doviđenja, mladi gospodine. U idućoj ulici, koja ide pravo između dva reda kamenih kuća, ispod antičkih utvrđenja i nad jezerom, dve ili tri glave me gledaju kroz prozore. U jednim vratima nekoliko ljudi i dece. — Dobro veče.

volova koji prolaze onim jedinim dvema ulicama, i najzad kastel iz kog se išlo kroz zasvođenu galeriju u utvrđenje nad samim jezerom. Za vreme od nekoliko vekova, Eskalona se tako borila sa Saragosom, Mont Palankinosom itd.

Samo ja ne vidim pre svega pred sobom vodu nad kojom vlada noć, ni svetiljke jezera. Ne vidim šta je na njemu živopisnost, već šta je postojanje i stvarnost.

U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike.

Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo.

Kako se zove taj gradić? Mora biti šest stotina metara bar nad jezerom! I sve najviše jedna sekunda. Opet sa te strane savršena pomrčina. „Nuh bilion...

„Nuh bilion... Šta to nuh bilion, zašto nuh, zašto?“ I minut docnije nova munja u istom pravcu kao nad istim bregovima, ali osvetlivši druge vrhove. Jedna crna ptica prhnu u ljutu svetlost. Možda je on uistinu demon.

Dok sam govorio s njim, video sam ga takođe, istovremeno, i kako leti iznad nas nad gradićem, raširenog crnog ogrtača. Nisam se bojao, osećao sam samo zadovoljstvo što ga vidim takvog. I on je to znao.

što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora. To može isto tako biti žena ili čovek.

gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora. To može isto tako biti žena ili čovek. Snažno stvorenje.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

U rano proleće tako surovi gorštak se vere, Slušajuć' srdite vale, što hrašće stoletno lome; I smelo, nad ponor nagnut, majkinu dušicu bere; I peva sumornu pesmu o tužnom rastanku svome; I čudni njegov glas u meni dušu

umoran u osami svet počiva, Po kamenu tiho struji voda živa, Tada Gospod od palata svojih zračnih Tiho slazi nad visove gora mračnih, I uz pesme anđeoske, pune milja, Ruku diže i svetove blagosilja.

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo. Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi, I već pred sobom vidim ubogi i stari dom: Na

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo. Sivo sumorno nebo... Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno

To Samrt ledena beše. Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu. Kad Samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime. Pa onda uzede pero s krčmarskog prljavog stola, I svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime..

i život goni svojim redom, Ne vidi tugu, ne razume jad, Ni vrele suze po licu mi bledom, Ni smrću tvojom oboren mi nad. V PRVI SNEG U osvitku zore, kroz sumračak tavni, Pokrivene snegom počivaju ravni.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola, I gavran nad njima grakne. Za tim se razgovor čuje. To se komšija Panta sigurno iz gore vraća, Pa žurno ispreže stoku i čeljad po

VI NA VARDARU Suro, večito stenje gordo se u nebo diže, Nad urvinama tavnim orli se s oblakom bore; A dole, sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada, kroz uske klance, u

feniks, sijnuti sloboda mila, I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim, I naš će or'o beli široko razviti krila Nad urvinama tvojim. VEKOVNI STRAŽAR Kod proseka drevnog grada, Gde s tutnjavom Vardar stiže, K'o ogromne razvaline.

— U podnožju Vardar šumi I visoko baca pene, I s tutnjavom lomi vale O večite, hladne stene. Al' nad visom, što se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske slave, Pet vekova on

A taj večni, suri stražar — To je carski or'o stari Nad sumornim urvinama Stolećima što stražari. On oblake krilom tuče I ognjene munje baca, I kliktanjem oglašava Divnu slavu

4 Ni crni kiparis, ni zelena trava Tvoju svetu humku ne pokriva sobom, Dojčine-viteže! Al' je nikla slava Nad sravnjenim grobom.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

jedino konji su nas verno nosili iz manje u veću daljinu i ptice nam letele nad glavama razmičući oblake. NAHOD Nađoste me gde ležim u lišću imena tajnog, možda biljnog, a ko sam ne znam da

Pođoh tad uzbrdo k nebu vedrom, oblaci zelenom šumom obrasli luk su činili nad Bosforom i mnoge su mramorne stepenice vodile u podnožje mora.

A meni samo ružni snovi: kako im ptice rastežu žile, a oni živi i crveni, do pojasa iz reke vire kao žapci, nad njima crnobrad neko s violinom u ruci govori: ovo je brat moj koji je po mojoj volji! Pa to mi niko nije reko!

Tu je i zbor bogova, došli da se napiju krvi na ljudskoj hekatombi, nad-vuk je srećan i krilati crvi praćakaju se čilo u žitkoj zemlji.

Voda, bistra i gusta i kao rastopljen metal, kao tela nekih životinja sjajnih i providnih. Stajaše nad tim izvorom čovek bled i u crnoj rizi. Crnorizac, dakle.

Moj žižak se gasi nad otvorenim spisima jednog ruskog svetitelja. Grubi koraci odjekuju hodnikom, udar koraka ima zvuk između kopita i čizme.

Zar se neko spasao vatrom spasao vatrom shodnom zar se neko spasao ognjenim stubom? Nad morem stoji i bukti nad morem niti sviće niti se tuli ognjeni stub se približava i ćuti počinje da trubi hoće da

Zar se neko spasao vatrom spasao vatrom shodnom zar se neko spasao ognjenim stubom? Nad morem stoji i bukti nad morem niti sviće niti se tuli ognjeni stub se približava i ćuti počinje da trubi hoće da uništava i posle sve uništeno

utvrdi mudrošću a zemlju osnova na Ničem tu je i svako od nas pustio koren nasuprot čudu neispovedivom što nad glavama promiče mrko Onda Sava stane pred mene kaže: ko si ovde je veče nikoga nema senke sve rade po svojoj

njegovog doba od poslova svetskih predstoji još izlet na Mitilenu radost iz ruke grčke i post gospojinski Nad Manasijom Čardaci kule gnezda na vlast su došli ljudi lepi novi će život da počne i biće kratak u jeku mača pojanja i

današnja je ako i to danas nije pesma stara O duhu 1 Duha da spazim dok vri i preobražava tvar Ili kad gori nad glavama i umnost mu postaje kuća a telo zgar Duva duh kud-hoće nevidljiv i traži svoju stvar 2 Da li će Duh još nekog

SRBIJA Kad je izgledalo da će da smrkne poslednje veče pre suda mrklini se rascepio um i naiđoše pošasti kao da se nad Srbijom do sada rat nije zbio raspukla se burad oko Fruške gore i u Župi i na smederevskom groblju alkoholni val

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Čudne su večeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, i kroz njega žmirkajući zatreperi po koja zvezda.

Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao džinovi se nadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo.

Pričaju o zverstvima Mađara nad nejakim svetom, što kod ljudi izaziva gnušanje i pritajenu želju za osvetom. Danas je naređeno da trube više ne sviraju.

i napuštenih pašnjaka, tamo, u daljini, u plavkastoj izmaglici, naglo se uzdizao Cer, kao neki večiti, budni stražar nad ovom ravnicom. Sa te baš strane dopirali su pucnji.

Dok je govorio, ja sam neprestano gledao u vrh Cera, odakle je pucala neka baterija, i svakog časa sam očekivao da nad nama počnu prskati šrapneli. Htedoh zapitati da li je ono tamo naša ili njihova baterija.

— Čekaj, bato, dok ti zafijuče nad glavom. Tada ću te pitam!... Najednom, ljudi zaćutaše... Ispred jednog drveta, pored puta, nalazio se u sedećem stavu

U podnožju je tekla reka. Teren se sa one strane dizao. Nad rekom je bila gusta magla. Na celom prostoru ni traga od neprijatelja.

U čelične cevi uleteše žute razorne granate. S uzdržanim dahom smo osluškivali njihov let, kao da se izgubiše negde nad kotlinom, da najednom riknu strahovite eksplozije, drmajući hrast iz korena. Sva okolina zapurnja od prašine i dima.

— Švaba je platio i zaplatio, psi mu koske razneli... A ti Milane Dobriću, lipši sada nad porušenom kućom, ovako star i jadan. Logika nije dogma, i svako doba ima svoje razloge.

U nemoćnome besu neprijatelj je ubijao nejač, rušio kuće, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrštenih ruku nad svojim jadima i uzdiše.

Jednome zapalili sveću i stavili je između skrštenih ruku na grudima. Nad drugim je plakao rođeni brat... Trećem je tekao crven mlaz krvi iz oka, a četvrti je bio bez glave...

Meka i blaga noć kao kadiva, noć avgustovska, spuštala se lagano nad Mačvom. Odnekuda, sa pustih strnjika, naleti prepelica, zapućpuriče iznad naših glava, pa zastrašeno prhne u visinu.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Za predsednikom se diže jedan tanak suvonjav mladić, žutih zavijenih brčića, zelenih očiju, nad kojima je nakrivljen crn mekan šešir.

Oni svrnuše u jedno sokače i malo zatim nađoše se pod jednim humom, što se ponosno izdigao nad kosom, po kojoj se pružilo selo. Nabraše zrelih, sočnih, nabreklih od jedrine šljiva, pa se ispeše na hum.

dima, koji se na ovom večernjem zatišju samo ljuljuškahu, dok se na velikoj visini ne rasture i raziđu po vazduhu... Nad selom se nose glasovi stoke koja se vraća s paše, pasa i dece koja ih dočekuju, petlova i druge živine koja se sprema

te sve treperi, sija se i preliva pod jasnim nebesnim svodom, koji se, i sâm osvetljen žarkom rumenom svetlošću, nadneo nad ovim kitnjastim prostranstvom, pa ga, kao ono svemoćni duh, zadiše svojom veličanstvenom beskrajnom večnošću...

Reč mu beše tečna, živa i oduševljena još priličnom dozom idealizma, koji se kod početnika dugo zadržava, nad kim se oni smeju i ako su njime prožmani i zapojeni.

No Ljubica ne sanja prijatne snove. Tužno je oborila glavu nad rekom, pa slušajući žubor i šapat bistre vode, čini joj se da sa tim zloslutim žuborom otiču i njeni majmiliji snovi

Kad Ljubica uze hartiju i pročita sve, pa spazi čak i numeru, ona se ohladi. Odjednom oseti nad sobom svu težinu sile starijega, a neobičan joj beše ovaj oštar, zvaničan ton, koji se jasno raspoznavaše u naredbi.

stade je nešto gušiti u grudima; ona oseća da se ovoga časa izvršuje jedna nečuvena nepravda, jedno neopravdano nasilje nad slabim čovekom, koji je bez ikakve zaštite, kome ništa drugo ne ostaje, nego da sagne glavu i sluša...

Opet se u njoj podigoše oni osećaji, koje malo pre ona sama ugušivaše, a nad svim osećajima istače se jasno jedan: žalost, saučešće prema Gojku.

Odjednom skoči i iziđe u dvorište. Stade hodati tamo-amo, a pod nogama mu šušti opalo, žuto lišće; a nad njim se nošahu gusto zagasiti i beličasti oblaci, plivajući tiho preko nebesnoga svoda.

Ona se oseti kao da se nagnula nad provalijom, nagla se i već gubi ravnotežu .. ozdo iz crna bezdana vuče je neka sila i ona ne može da joj se odupre,

Posle ručka vođaše se među drugovima živ razgovor u učionici. Velja sedi kraj stola, držeći umočeno pero nad hartijom, a Gojko hoda preko škole i zastane, kad ga Velja što upita. — Eto ti, brate... šta ćeš više!...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Nijesam ga srcem sevdisala: Oči — voda gledaju svakoga, Medna usta sa svakim govore, Sa nedragim kao i sa dragim, Nad očima kapidžije nema, Nad ustima mlada jezidžije; Ko moj bude — oženit’ se neće, Čija budem — udati se neću. 196.

Oči — voda gledaju svakoga, Medna usta sa svakim govore, Sa nedragim kao i sa dragim, Nad očima kapidžije nema, Nad ustima mlada jezidžije; Ko moj bude — oženit’ se neće, Čija budem — udati se neću. 196.

izvor hrabar - zaručnik, mladoženja, muž Čaršija - trg, poslovni deo grada, trgovačka četvrt čauš - starešina nad nekoliko vojnika u turskoj vojsci, vodnik čelebija - mlad gospodin; titula mladića plemićkog roda čemerika - biljka

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

brkove i obrve od ćumura, sviramo na violinama bez žica, hramljemo na zdrave noge, umesto trudnog trbuha nosimo jastuk, nad mrtvim majkama prolivamo suze pomoću luka! JELISAVETA: Nama su tantuzi napoleondori!

MILUN: Okružni načelnik klao june, izàkuće! I tek što ga je zaklo, odro ga, rasporio, nago se nad onu džigericu, a dođe ti onaj i tras! Načelnik ama ni a! Samo ti klonu u onu juneću krv!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

I 299 NOVO POKOLjENjE 302 BESPUĆA 304 ŽIVOT 306 PLES 308 DEVOJKA 310 BLAGOVESTI 311 POVORKA 312 LAMENT NAD BEOGRADOM 314 LIRIKA ITAKE PROLOG Ja videh Troju, i videh sve.

Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. U hramu nad Milošem i Markom uokvirte zlatom na oltaru žarkom pečate plave i rumene, žute i crne i šarene.

nakita strašnih, teške svile i listovi prašni, čim pred zoru svane, nebo mi je rosno ko ravne poljane, a Mesec se nad njima sja kao srp. SPOMEN PRINCIPU O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik. Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.

Pevati, glasno razapeti, po stenju, kršu i borju: Da je život za sluge čast, i nad veseo gnjili svet vitlati sebe smrti u počast, kao steg krvav i svet. Steg dičan buna i ubica.

Umor mi samo u očima sja, i sve što ištem od tebe to je: časak‑dva tišine, tišine. USPAVANKA Kad šuma svene ostaće nad njom zvezde rumene. Ponećeš svud, pošla ma kud, samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni zakona ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo. Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje. U celoj zvezdanoj noći jedina radost nad bolom u telu tvom je golom. Sve nam dopušta tuga. SLAVA . . . . . . . . . . . . . . .

O koliko puta kad nam nad posteljom sat ućuti, i na tvom pobledelom licu od milja primetim dosadu lutalicu... O koliko puta tad ustajem

U bilju, ili nečem drugom, moćnom, nad proplankom jedne šume mlade, naći ćemo opet svoje nade. U mirisnom nebu noćnom. Nade svih koji se bolno smeše.

U mirisnom nebu noćnom. Nade svih koji se bolno smeše. I, kad, opet, kao večni cvet, nad telima umornim, nebesa zaplave.

Nego je to plah, isprekidan dah, kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta. U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde. U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!

Ili našim gospođama, što vole božićne priče, što se plaše roda nad nama, i ne trpe da prosjak viče. Ili ću velikim patriotama, što govore samo o seljaku, što ne sme mirisat na

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Hranila se divljim plodovima, voćem i korenjem. Držeći u rukama crvene ruže, plakala je ona nad njima i topila ih pokajničkim suzama, živeći od uspomena na dragog Učitelja.

Nemo sijaju zvezde božja oka I nemo nad njom palma stražu čuva — No što se buni tišina duboka I otkud vriska daleka i gluva?

Strvina!... Obiđimo brže!...“ Al On zanesen svemirnom lepotom. On se sažali nad umrlim skotom... I, kao začuđen, što se leša gade, Mesto da Lepo svud nađu i ljube.

“ — pun strahote Glas mu zaori... Golgota gori!... Nad njome plamti uskršnja zora, A na njoj Crkva ko zlatna gora U rumenome sjaju se kupa— I k njojzi stupa Svet budućnosti s

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Zatim, u svakom sreskom mestu je ekonom za srez sa velikim personalom činovnika, i nad svima su pokrajinski ekonomi, ima ih dvadeset, na koliko je pokrajina podeljena naša zemlja.

Svaki od pokrajinskih ekonoma ima celokupan nadzor sa svojim činovništvom: da motri nad svima ostalim činovnicima vrše li svoju družnost, i da utiče na snaženje privrede u celom kraju.

u zgodnom trenutku, upravo najsudbonosnijem trenutku, kad se rešava sudbina zemlje, setiti da zapeva pobožne pesme nad kuferom onog pekmezara i da time moćno pomogne trudoljubivoj vladi u velikim podvizima.

Njegova sirota mati je mnoge noći bdila nad njim i plakala. Posle dugog bolovanja dete umre i ucveli svoje dobre roditelje. Tako ne rade dobra deca.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

jendeka, priđi onoj granatoj dunji nasred vinograda, osetićeš njen čudnovati miris; lezi pod nju i gledaj, kako ti se nad ustima vije opušćen grozd od čardaklije... ne treba ti ni da se mučiš, samo zini...

Ležiš tako i obrćeš glavu, pa čisto ne znaš, kud ćeš pre da pogledaš... ili u grozd, što ti nad glavom visi, ili na mirisne, žute dunje, koje se polako ljuljuškaju na tankoj grančici, šaleći se i ašikujući sa tihim

Ti samo lezi, gledaj, naslađuj se i pitaj sam sebe šta može biti lepše... Nad tobom treperi i šuška zeleno i polu-suvo lišće orahovo; zagledaš se u jednu crnkastu prugu, na njegovom pepeljavom

Okrećeš glavu na drugu stranu. Na pet koraka od tebe opružila se jaružica, puna šljama i kamenja, a nad njom se nadvila stara vodenjača. Deblo joj već orapavilo, po negde nakljucnuto sekirom i tu počinje da truli.

A nebo se natkrililo nad tim dragocenim morem, čisto kao suza, plavo k'o što samo ono može biti, veselo, k'o što je srce radeničko...

A nad tobom se natkrilila zelena gora, okićena sivoplavim dragim kamenjem, koje se ne preliva, ali ti je njegova siva »maglica«

seče butke i plećke za krompir, treća rebra za kupus, planinka stoji uz bakrač i čeka mleko, strina Sara nadgleda nad svima, tumarajući iz budžaka u budžak.... Taman oni sa ovcom gotovi, kad eto ti Jovana sa pilićima (za našu grešnu dušu).

Meso već stavljeno u velike lonce i prijatna, mirisna para diže se nad ključem uzavrele čorbe.... A tamo po budžacima, otimaju se mačke oko buraga, sevaju i reže, dok se koja ne dokopa

Trepere milo sićane zvezde, htele bi ma kako da osvetle gustu pomrčinu što se nad zemljom prostrla, ali su slabački njihovi zraci, tupe su njihove strele za gustu koprenu mraka, kroz koju se tiho

Pa'ajde i to ništa, no ta bruka, što reče Anđa, brate moj, to ti je grdilo nad grdilima... Ama što gradi drukčije, no što ga je Sozdatelj načinio, po Bogu si brate?!....

bolesnik, kome su muke dodijale, jaukne slabačkim glasom, a odziv mu se prelama po praznom i otvorenom tavanu, koji mu nad glavom zija, po širokom odžaku, nad kojim trepere sićane zvezde.

slabačkim glasom, a odziv mu se prelama po praznom i otvorenom tavanu, koji mu nad glavom zija, po širokom odžaku, nad kojim trepere sićane zvezde.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i oko njega stolice. Nad njim visi sa plafona veća lampa. Palanačka soba iz osamdesetih godina, u čiji se stil uneo i ukus devojke koja je

suzbijanje konservativnih institucija, zasnovanih na predrasudama i nemoralnim principima, koji pojam ličnosti stavljaju nad pojmom opštosti, solidarnosti i jednakosti”... JEVREM (više sebi): Pametni, brate, ti novinari.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ni umor, ni pretnja, ni sila, ni vreme koje kruni i rubi misirske piramide, pa ni sama smrt, ni sami grob! I nad grobom njegovim svetleće te reči kao duša pravednikova i docnijim pokolenjima biće grob njegov, verovao je Sreta, ono što

Bastilje nema više! Zatrpala je ruševinama svojim branioce svoje. Sedamnaesti se veličanstveno i suvereno uzdigao nad Osmim i zasenio ga«.

Dakle to su ti datumi, osmi i sedamnaesti, i sada znate šta mu znače one reči: »Sedamnaesti se veličanstveno izdigao nad Osmim i zasenio ga«. Nego da idemo dalje.

Razgleda ih i uvrće svoju retku bradu i čisto ne diše. Stoji onako dugačak, pa se malo presavio i nagnuo nad novine kao žalosna vrba nad vodom, pa razgleda željno i grozničavo novine. Ne čita, nego ih, misliš, guta.

Stoji onako dugačak, pa se malo presavio i nagnuo nad novine kao žalosna vrba nad vodom, pa razgleda željno i grozničavo novine. Ne čita, nego ih, misliš, guta. Dah mu zastao, ne trepće!

Mračna, lepa jesenja noć, stvorena za limunacije! Jer smerne, sitne zvezdice, kojima je posuto bilo nebo nad svesnim i razdraganim Prudeljem, ne mogahu sjajem svojim konkurisati onoj svetlosti kojom naši svesni Prudeljci

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

On živi o jogurtu i o bureku, I ne boji se da ga ureknu, A nad škrtošću i pohotom Smeje se na sav glas, grohotom.

BOGATI Nimalo ne zavidim svim tim bogatašima Milionerima i njinim pajtašima, Koji drhte, danju i noću, kao Kir-Janja Nad neizvesnom sudbinom svoga imanja!

osam hiljada slova, Deset vrabaca, tri senice I gnjurac iz jaza kraj vodenice, Vatrenih kresta, izbiše petli I kad nad bregom poče da svetli, Objaviše pesmom ranoranom Da život počinje sa svakim danom.

A zec meni na to reče: — Plačem, jer se bliži veče Pa mi valja noć provesti Sam samcat, na hladnoj cesti. Nad životom plačem našim, Plačem jer se mnogo plašim Strepim, drhtim sav, iznutra, A što?

” I naglo, u kovitlac, Spusti se kao hitac Na padinu travnog predela (A zmija je, nad njim, lebdela.) Skačući po travi, sve kao Da pleše, on ju je čekao, Dok mu, nasred livade, Ponovo u kljun ne pade.

Ovakav sudar, danas, nad našim glavama Ličio bi na rat između Buša i Huseina Sadama; Poređenje se nameće, ja tu ništa ne silim: Buš je

Palcem je vrelo sunce u levi obraz kucka, Opipava joj puls, obilazi je polako, Visi joj nad glavom, o grani, kao mešina vina.

Jedan mali vetar dune suncu u lice I ono se ugasi, drhtavo, kao lampa... ŠTA SUNCE PUŠI Kad nad zemljom zatreperi jara, Kad Vardar sa svim pritokama presuši, A sunce, daleko od grada, ostane bez cigara, Šta ono

KROZ PROZOR UČIONICE Predveče, u učionici, plamičak šibice koji Planu, u jednoj klupi, da se istom udvoji Onamo, nad ulicom: soba cela Odslikana, ko da je iz sebe izletela, I stala, u praznini, ni na čem i ni u čem; Videh mesinganu

Dakle: predvečerje. Sedamnaesto stoleće. (Ili dvanaesto: hitnut visoko, kamen podbaci!) Nad rekom, u klinastom poretku, jato proleće, U uglu neba skupljaju se oblaci, I čovek, zagledan u daljine, polja i šume

živeo Avdo, naš pobro, Hranio se ribom, mlekom i travom, I bilo mu je dobro, kako je dobro Onima koji nemaju nikog nad glavom.

Verenicama bivšim, izgleda Da utoliko više prija! Smrknut, ko da nad svojim grobom Stoji, on gleda tri alapače, I, pun sažaljenja nad samim sobom, Uzdržava se da ne zaplače.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

stigao Šmit sa svojom ekspedicijom, evropski ubojni brodovi su zbog toga događaja vršili naređene im represalije nad urođenicima i Evropljanima je za to vreme bio zabranjen pristup na ostrvo.

jesen i zimi tih sitnih larvi sasvim nestaje, jer su se one, rođene u proleće, dotle već uspele na visinu do 50 metara nad morskom površinom I odatle morskim strujama bile raznesene u raznim pravcima.

Kad se jeguljine larve uspenju nad svojom kolevkom do izvesne visine, ili kad uđu u sastav planktona, one budu poduhvaćene morskim strujama i vetrovima

Ona se od američke obale počinje širiti i lagano hladiti, ali zadržavajući temperaturu još dosta visoku da bi nad njome zagrejan vazduh mogao osetno ublažavati klimu severo-zapadnih evropskih zemalja pored kojih struja prolazi i u

Šmitovom istraživačkom radu rukovodila velikog danskog prirodnjaka: da su jeguljine larve, koje imaju najmanju veličinu nad tim mestima, sve veće u koliko se hvataju dalje od ovih, ili obrnuto da su sve manje u koliko se približuje takvim

Kugla bi bila snabdevena radio-aparatom, kojim bi bila u vezi sa spoljnim svetom nad površinom mora, i kad pri penjanju izbije gde god na površinu, to bi se pomoću toga aparata javilo brodu sa koga je

Nekada je takva plovidba između ostrva bila opasna, zbog plićaka i oštrih podvodnih koralskih naslaga nad ovima, pa se zbog toga i cela ta oblast zvala »đavolskim ostrvima«.

izvučena na površinu mora, njena konusna kesa, od trećine njene dužine, izdiže se čekrkom u vis, tako da joj vrh dođe nad prostor za izručivanje uhvaćene ribe; sa vrha se odreši gvozdeni teret, mreža se pri vrhu otvori i sve što je pohvatala

Kad se videlo da je kabl došao potpuno uspravan, što je značilo da se brod nalazi upravo nad zakačenim predmetom, pogonske mašine su bile zaustavljene, a puštene da rade one što vuku kabl iz vode.

Rakić, Milan - PESME

Vladaj nad mojom dušom, moćno dete, Sa rascvetanim ružama u kosi, I vlast nek tvoju ništa ne omete, Ni bol, ni plač, ni reč što

Jer znaj da mene kobne misli more, I da se, kao slabo dete, bojim. Ti čista dušo, budi Genoveva Nad zaspalim Parizom koja bdi, Dokle pod njenim blagoslovom sneva Ljubavnik čedan i zločinci svi; I kad pod tvojom molitvom

I ja osećam u taj sat, Tajanstven, crn, i gluh, Dok kao nežni, viti vlat Moj bolni dršće duh, Da to u tami neki Bog Nad svetom koji mre, Iz bolećiva srca svog Proliva suze te...

Gledaj kako mesec nad poljima sija I oblačke retke rastura i vedri, I trava miriše i rastinje klija, I šumore tužno kukuruzi jedri!

mesec nad poljima sija I oblačke retke rastura i vedri, I trava miriše i rastinje klija, I šumore tužno kukuruzi jedri! Nad nama će nebo treptati u sjaju, Grliće nas blago vaseljena nema, Lepršnuće krilom u obližnjem gaju Slepi miš, poslednji

POVRŠNI UTISCI I Šćućurile se u zalivu sivom Lađe, ko tice u gnezdu, i jedra, Nepomična, nad mirnim stoje slivom, I noć se spušta mirisna i vedra. Nigde ni šuma da zastruji tajno, Nigde ni vetra da graname mane.

I u duge noći, sred tišine gluhe, Nad poljima mrtvim punim svetog mira, Kroz predele puste i kroz grane suhe, Samo zvone zvona s tužnog manastira.

ropski kleče pred skrivenim stvorem, Vrh piske, kletve, i vapaja njini̓ Leteće mirno duh moj u visini, Ko morska lasta nad širokim morem.

Za mene nema tuđih jada: Što boli drugog, boli mene. Plači mi, dušo, kad u nama Još ima suza da se redom Prospu nad tuđim nesrećama I neiscrpnom našom bedom! O, kake slasti, da se rida Bezumno, silno!

i boje Druge, s puno sunca, s dve goleme vode, Gde šlepovi niski ukotvljeni stoje I brodovi puni u daljinu brode, Gde nad mirnom vodom, u večeri vrele, Bde starinske kule s mrke citadele... ''Nikad!...

Svi Grci nazad! — Evo veče pada, Sva raznobojna, mirno teče Sava, I tamnomrka nad njom, Mala ada, Ko cvet vodeni nad talasom, spava...

Svi Grci nazad! — Evo veče pada, Sva raznobojna, mirno teče Sava, I tamnomrka nad njom, Mala ada, Ko cvet vodeni nad talasom, spava...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

POD VIDOM DA MIRE NEKE GLAVE 18 BADNjI VEČE 156 GORSKI VIJENAC POSVETA PRAHU OCA SRBIJE Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima, on će era biti strašna ljudskijema koljenima.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nad svijetlim tvojim grobom zloba grdna bljuva tmuše, al' nebesnu silnu zraku što ć' ugasit tvoje duše?

Zloga gosta Evropi Orkana! Vizantija sada nije drugo no prćija mlade Teodore; zvijezda je crne sudbe nad njom. Paleolog poziva Murata da zakopa Grke sa Srbima. Svoju misli Branković s Gertukom. Muhamede, to je za Gertuku!

Zlo se trpi od straha gorega. Ko se topi hvata se za pjenu; nad glavom se nadodaju ruke! KNEZ RADE (brat vladičin) Što se mrči kada kovat nećeš?

vode prebistrene, đe u dvije sveštene kapljice predjel širi vidiš božje sile no s planine u proljetnje jutro što ga vidiš nad bistrom pučinom!

Što će mene od tebe odbiti? Sto putah sam u mojoj mladosti iz mindera u zoru hitao na tvoj potok bistri i čudesni, nad kojijem ogleduješ lice ljepše sunca, zore i mjeseca.

Svi smo na njem sreću izgubili; al' su mišca, ime crnogorsko uskrsnuli s kosovske grobnice nad oblakom, u viteško carstvo, đe Obilić nad sjenima vlada. SERDAR IVAN PETROVIĆ S Muhamedom i glupost u glavu!

sreću izgubili; al' su mišca, ime crnogorsko uskrsnuli s kosovske grobnice nad oblakom, u viteško carstvo, đe Obilić nad sjenima vlada. SERDAR IVAN PETROVIĆ S Muhamedom i glupost u glavu!

Iza tmine i sunce ogrije: pred večer se nad tobom izvedri, Turke mrtve po tebe brojasmo, pogodit se nigda nè mogâsmo oko broja, koliko ih bješe.

uždene, međ' kojima katkad sijeva snježna grivna sitna bisera; grlo joj je čista fildiša, b'jele ruke — krila labuda. Nad cvijećem pliva zornjača, a voze je vesla srebrna. Blago odru na kom počine!

po poretku nekome sljeduju. Nad svom ovom grdnom mješavinom opet umna sila toržestvuje; ne pušta se da je zlo pob'jedi, iskru gasi, a zmiju u glavu.

ĐAČE Nije, đedo, tako mi roždestva, no nekakav pokolj te veliki; od miline uru sam slušao! Dim je crni legâ nad Bajice kâ najgušći oblak o jeseni. IGUMAN STEFAN Hajd otolen, što koješta drobiš! dim na Božić, velikoga čuda!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Slali su bogate priloge za zidanje škola i crkava. I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opštim dobrom, biran je i po jedan član iz njihove kuće, i to ne toliko zbog njihovog učešća i rada,

Slali su bogate priloge za zidanje škola i crkava. I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opštim dobrom, biran je i po jedan član iz njihove kuće, i to ne toliko zbog njihovog učešća i rada, koliko zbog

Sofkine matere otac, večito bolešljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći se sunčanice, i večito raspasan, iznegovan, kao da se tek sada iz postelje digao.

Aman, gazda! — Đid, bre! — krkljaju oni. Konji im se propinju nad njim ali one, smrtno uplašene, beže ma na koju stranu. Dole Magda se uzrujala.

Čak bi se osećao I miris one zemlje grobljanske, sa samoga groba. Magda držeći široku siniju i nagnuta nad njom a nogama jednako gurajući ispred sebe na što je nailazila, da se ne bi spotakla, stavi je ispred Sofke.

Uza stepenice uznese i unese kod njih veliku srebrnu siniju sa jelima, i mećući je ispred njih, sagnuta nad njom, vide kako gost ne može oka da skine od nje, osobito kad joj, zbog toga što se beše mnogo sagla, padoše pletenice

u Turskoj, ipak budu bar zajedno sa njime, te da jednom i one imaju nad sobom njega, da bi, ispod njegove vlasti i nadzora, mogle slobodno da diši, kreću se i žive.

Ona ga odnese Marku. Marko, nestrpljivo, da se jednom već svrši, zubima iskida kožu i, nagnut nad koritom, sa uzdignutim ćemerom više glave, da svi vide, da se svi zgranjavaju, poče iz njega sipati novac u korito.

— Hoćeš i voliš? — Marko poče da se nadnosi nad nju i da razrogačuje oči, upinjući se da iz Sofkina lica dozna, uveri se, da li je to u istini: da ona njega, njegove,

I zaista to bi, jer on, nadnoseći se nad nju, poče strašno da drhti i da muca: — Sofke, Sofke, samo jedno. Istinu samo.

Vidim, ali hoću, hoću, hoću! — i osećajući neku nasladu u tom „hoću“, nadnese se nad Ciganima dižući ruke, kojima bi ga smoždio, samo da se ovaj opet usprotivi. Opet poče svirka.

A sada, bez njega, došli kao obezglavljeni, jer nad sobom više nemaju onog koji im je svojim imenom davao silu, odbranu, bezbednost.

Pandurović, Sima - PESME

Jer južne zvezde, čini mi se, sjaju K’o nad sudbom mi njene oči što su; Jer priroda će u tom čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi

Mirišu opojno duše poljskog cveća. I nad jedva čujnim talasima rečnim, Nad dušama našim kojim veče prija, Boreći se s tamom, prostorima večnim, Plavi nam

Mirišu opojno duše poljskog cveća. I nad jedva čujnim talasima rečnim, Nad dušama našim kojim veče prija, Boreći se s tamom, prostorima večnim, Plavi nam Kanopus saučešćem sija.

— O vidi veličanstvo pólja, Tragično društvo kroz koja me vodi: Ogroman vidik, neslućena dólja. Snivana ponoć nad njome se svodi. Mirišu polja na prolećne dane, Na čistu kišu što spomene kropi, Na mnogo suza za ideje râne.

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo, I neće više dići ga nad nama! Srebrnast pokrov prostorom se vlači, Čudan i moćan. Jedna crna jama... Tu će nam ući želja i strast svaka!

Ali divno Padaju zvezde preko mrtvih. Minu... Daleko kob se javlja lakim hodom, Daleko zvezde izdišu nad svodom. Daleko, tužan, sam, sred crnih njiva, S bolom, prazninom — sve k’o da se sniva!

Treba nam leći, snovi moji stari. NEIZBEŽNOST Nad glavom nam plovi jato róda, Peva tužnu pesmu rastanaka Preko šuma, livada i vóda, Pred krilima sveobimnog mraka.

I nikad više, nikad ne zaželim Lepote što ih pruža zorin zrak, Ni život hudi nad Životom svelim, Kad je pred okom širok, večan mrak. II Iskaču, avaj!

I struji Mladosti krv mi po žilama svelim; U mojoj duši pevaju slavuji Pod hladnim nebom oktobra i zime. I nad tim kolom, i nad zemnim svime Osećam gde se moje biće diže Drugome carstvu, besmrtnosti duše, Ljubavlju svojom bez

I nad tim kolom, i nad zemnim svime Osećam gde se moje biće diže Drugome carstvu, besmrtnosti duše, Ljubavlju svojom bez mrlja i griže.

Ja opet živim svojim davnim dobom, Gde sija život bezazlen i čedan, Pobeda nada za trenutak jedan, I trijumf duha nad smrću i grobom! III Pomiriću se.

i u kosi Pustiću prošli život da nam mine; Pustiću večnost da nas tako nosi Neznanom kraju, bledoliki krine. Nad grobom našim širiće se cveće; Poklopac neba sanduk nek nam bude; Bleštaće zvezde, k’o nadgrobne sveće, Nad rosnom

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ Vjetar je duvao niz Krstac sve to jače. Nad Crnom Gorom povijahu se tušti crni oblaci. Sunce je tonulo u more. Sa zapada do pola neba bješe vedro, a od pola put

Prema prijeboju bijaše tara, a nad tarom o čukljama povješano odjelo. Dugo su tako mučke sjedili. Vjetar je, na mahove, hujao i potresao vratnicama;

Svi obrnuše glave put kreveta, na kome ležaše Janko. Vidar se sagnuo nad njim, pa oprezno brboljaše oko njega; čas mu zavirivaše rane, čas mu ih pipaše.

To trgnu Stanu iz njenijeh misli, pa položivši kudjelju, nagnu se nad ranjenikom. Na licu njegovu ne bješe traga životu. Cura prinese uho k njegovim usnama, da se uvjeri diše li.

U isti mah uzdahnu duboko i zatvori oči. Ona se tada diže i otide nad ranjenika, koga je neko vrijeme posmatrala, pa izvadivši nešto iz kovčega, povrnu se opet k ognjištu. Bješe uzela češalj.

„Proklet da je ko me danas u svačem ne posluša!“ Veličanstven bijaše starac u tome času. Sunce sijaše nad njim, i zraci mu odbijahu se od zlatnoga krsta; srebrena Vladičina brada i cijela mu glava treptaše u svjetilu, tako da

Taki čovjek a takim oružjem mogaše vladati nad onijema, koji se ne uklanjahu nikakvoj zemnoj sili. Bilo je oko podne kad se ljudi raziđoše.

I jesu, vjere mi! Bješe u kući nekakva steljina, žuća no ova slama nad nama, a šuplja na nekoliko mjesta; i ta jedina bješe u kući. To mi je bio prostirač.

Nije li ga ona u teškoj bolesti dvorila, nije li tijem stekla nešto kao materinskoga prava nad njim? A sad kad mu bolovi dušu savlađuju, teži bolovi od tjelesnijeh, zar sad da ga ne potješi riječima?

Dogodilo mu se kao onome grešniku u paklu, koji jednako gladan leži nauznak a nad njim se njišu grane sa svakim voćem, pa mu se primiču k ustima, a kad on posegne da uzabere, grane odjednom odskoče.

“ reče joj na uho. X Iza Lovćena, s mora se dizahu oblaci, kao vojske, pa letijahu nebom. Neki se prospi u putu nad Crnom Gorom, neki se savi kao čalma oko Durmitorove glave a preostali letijahu dalje nad junačkom Hercegovinom i

Neki se prospi u putu nad Crnom Gorom, neki se savi kao čalma oko Durmitorove glave a preostali letijahu dalje nad junačkom Hercegovinom i dubokom Bosnom. Ponekad nebo bješe čisto, ali magla kao more pritisnu nizine.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

koju nazivamo sujeverje ili praznoverice, a čija ostvarenja jamačno potiču iz neprosvećenosti, — iz prevlasti mašte nad razumom, iz bolesnih i abnormalnih stanja čoveka, koji je ugrožen prirodnom stihijom, divljim zverima i elementarnim

— Utopljenik i za guju hvata. — Kad čovek tone, i za vrelo se gvožđe hvata. — Kad gori krov nad glavom, ne misli se na svadbu. — Bijen se preti. — Koga su i lani tukli, taj i ove godine zna kako boli.

— Svakom svoja majka mila. — Mekano je krilo materino. — Majčina ljubav, djetinje veselje. — Nad majkom nema prijatelja. — I bila mati, i mila mati. — Rđavoj majci deca pastorci.

— Nad majkom nema prijatelja. — I bila mati, i mila mati. — Rđavoj majci deca pastorci. — Brat brata nad jamu vodi, ali u jamu ne meće. — Tko ne ljubi svoga brata, onog tuđa biju vrata. — Brat bratu najdublje oči vadi.

— Od mile ruke udar ne boli. O LjUBAVI — Bez srca ne ima života. — Da nije ljubavi ne bi svita bilo. — Nije sile nad ljuvenom. — Ljubav je početak i dobra i zla. — Ljubav razlog zaslijepi. — Ljubav srama ne pozna.

— Gde vuci sude, onde ovce ne dođu do pravde. — Gde novac zveči, pravda ječi. — Pravda strada, al’ ne propada. — Nad silom sila je pravda. O SILI — Jači — kobači. — Sila goni silu. — Sila razlog pobija.

— Razlog zakonom, a zakon svijetom vlada. — Zakon veže, a razlog steže. — Razlog je nad zakonom. — Zakon je mreža u koju se muve hvataju, a stršljenovi proljeću.

Svakom vjetru jedra ne otvaraj. Sve izgubi, a poštenje čuvaj, Jera blaga nad poštenje nema. Sve se znade što je i kako je: Svako djelo dođe na vidjelo.

IMELA (MELA) Na kojoj bi se lijesci našla mela, nad onom lijeskom ima guja s dragim kamenom na glavi, ili još bog zna kakovo drugo blago pored nje (tako pripovijedaju: jer

Da se digne narod i da naloži vatru pa ona dva krša što su se u strani nadneli nad jezerom, pa kad se stena usija da je odgurne dole u jezero, svi bi nečastivi poginuli.

a đe brdo i planina, da baci jedan mali piljak, pa bi posle Bog njih stvorio onolika, kolika su danas; a kad je došao nad Hercegovinom, prosula se svetom Petru torbica. Otuda se reče: „Nad Hercegovinom se prosula Bogu torbica“.

Otuda se reče: „Nad Hercegovinom se prosula Bogu torbica“. KAMENO SIJENO Išao sveti Savo sa đakom i tako dođu u Todorov do; to je bilo

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

tako tebi valja!“ Pa otide svojim putem i ne nadvirujući se nad rupu. Poslije nekolika dana ražali se čoveku, pa | stane u sebi govoriti: „Ajde da je izvadim, ako još bude živa!

kaka je taka je; a može biti, da će se u napredak što i popraviti;“ pa uzme uže i otide nad rupu, pa pusti uže u rupu i stane vikati, da se uvati za uže, da je izvuče na polje.

9. Vićak visi, vićka zja, vićak viju! te u vićku. 10. Vo buče, pa punu košaru nabuče. 11. Vojvod vodu pije, nad njime se barjak vije. 12. Gvozden sjedi u lugu u gvozdenu klobuku, suze mu kaplju uz jelovu kacu. 13.

Kad posle oni ogledaju jeli im taj hleb pečen, a to pod crepnjom pravi hleb, narastao, ništa ti lepše, i digao crepnju nad sobom. Kad oni to vide, dignu ruke Bogu: „Hvala ti, Bože, te možemo gosta ugostiti!

Kaluđer pošto viđe šta bi, ukloni se malo za jedno drvo, dok evo ti opet ona ista tri konja, dođoše na jedan grob i nad njim stadoše nogama tući i u svu vrisku drijeti se, dok evo ti izađe iz groba jedan čoek | sredoviječan, no gromoradna

po dana razabrati se nije mogao, dok njegova | šćer u to skoči i kao da ga rukama potkrijepi i zagrli, počne od žalosti nad njim plakati, dok se na jedan put osvijesti i reče šćeri: „Ti si moja žena, tako je zar Bog osudio, i ti ćeš biti

Otac pošto viđe poruči za bajalicu te mu ona reče: „Evo ti svirala, pak joj nad glavom sviri od žraka do mraka, i oživljeće ti.

Obazrevši se da vidi đe je đevojka ugleda je nad jezerom đe zrake sunčane u iglu udijeva, te po đerđevu veze na postavu kojemu su žice od junačkijeh perčina.

Pošto je otac viđe zaplaka se pa pade nad njom, i videći je bez ruka posu je onijem prahom od | repova konjskijeh, te ona oživlje u oni čas i druge joj ruke

Kad ga donese kući, brže i ona i maćija otvore ga da vide silno blago u onako teškom sanduku. Kad se nadvire nad sanduk, a dve guje iskoče iz njega pa jedna mater a jedna kćer za oči, te im ispiju oči.

tako tebi valja!” Pa otide svojim putem i ne nadvirujući se nad jamu. Poslije nekoliko dana ražali se čoeku pa stane u sebi govoriti: „Hajde da je izvadim, ako još bude živa!

Kaka je taka je; a može biti da će se u napredak što i popraviti;” pa uzme uže i otide nad jamu, pa pusti uže u jamu i stane vikati da se uhvati za uže, da je izvuče na polje.

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (Mt. 18, 20) Stoga ovu zapovest dajem, svima da je znano: niti prot da ima vlast nad ovom ćelijom, niti iguman svetoga našeg manastira, niti drugi neko od bratije da ne smućuje onoga koji živi u ćeliji

iguman, ili drugi neko ko je služio u mestu ovom svetom, da se pošalje u to mesto, i on svaku slobodu i vlast da ima nad ćelijom tom, kako i ranije pisasmo. A manastir, niti iguman, da nema nikakve vlasti nad ćelijom tom.

A manastir, niti iguman, da nema nikakve vlasti nad ćelijom tom. Niti, opet, mita radi da se ne postavlja neko u ćeliji toj, a da nije dostojan pravila duhovnog.

4, 18-21; 5, 1-4) vera, nada, krotost, trpljenje, post, moljenje toplo sa suzama, a najpre nad svim ovim anđeoska lepota, smernoumno poslušanje i ljubav, radi koje siđe k nama Sin Božiji, a ka ovome prilažući i

A praznik Sveto Vavedenje, koji je nazvan Svetinjom nad svetinjama, praznujte svetlo i svečano, jer je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima, kada se uvodi za trpezu

A praznik Sveto Vavedenje, koji je nazvan Svetinjom nad svetinjama, praznujte svetlo i svečano, jer je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima, kada se uvodi za trpezu koliko je moguće.

Vavedenje, koji je nazvan Svetinjom nad svetinjama, praznujte svetlo i svečano, jer je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima, kada se uvodi za trpezu koliko je moguće. I na vratima dajte u hlebu i vinu koliko bude bratije.

apostol Pavle ovako u svojoj Poslanici Jevrejima kaže: „Povinujte se igumanima vašim i pokoravajte se, jer oni bde nad dušama vašim kao odgovorni“. (Jevr.

A i kada ste na putu, pa od toga bolujete, lečite se na isti način. Treba nad ovim veoma bdeti, um čuvajući, znajući da je protivnom lako na njih naići i do pada dovesti, što ne mora da bude, i

A uveče na panihidi dati svoj bratiji po sveću da pevaju dok stoje nad grobom. O Anastasijinoj panihidi. Na takav način treba da pojete i na dan blaženopočivše, koja je bila nekada supruga

Jer kada je određen zakoniti jerej nad grobovima, neka čini onako kako mu je zgodnije, jer mu je tako dopušteno. A ono što treba na vratima davati za neke,

A što je miraz u nebeskim nadama i davanjima sadržan, onaj ko daje da ne misli da ima neku prednost zbog toga nad ostalom bratijom, nego ravan da bude sa svima, po važećem zakonu manastira.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

venci riba, s praga ti počinje ceo Banat, i Bačka, duva vetar, oće da presneži, miriše vruća rakija, a jedan oblak nad dudovima kipi! Da ujtru imaš kome dobrojutro, da imaš s kim u vinograd, u krevet, a ne ovako!

IKONIJA: Očajan dan za pratnju! Mnogo pada! CMILjA: Ona kučka, ona Gospava! Onaj ženski raspad nad raspadima! Šta mu sad mrtvom vredi što je priznala? IKONIJA: Zato je onaj kazo ruke krvave!

i u zaklon! (Sklanjaju se iza drugih, starih, grobova. Oni koji su došli na pratnju stoje nad Anđelkovim grobom i gledaju uvis, u nebo. Kao da gore, u nebu, vide Anđelka.

CMILjA: Ovo je stvarno kiša nad kišama! S leve ću ići kad se budemo venčali! A ti znaš, maco, da si mi bio drugi?

Stanković, Borisav - JOVČA

praga još nisu donesene očišćene cipele i nisu spremljeni legen, ibrik i peškir za umivanje, sva preplašena okreće se i, nad stepenicama, viče prigušenim glasom): Sofija, Velo, gde ste, more? Brzo ovamo!

MARIJA (bolno): Bolna! JOVČA (odahne oslobođen sumnje, opet besno, predišući i nadnoseći se nad nju): Kako: »bolna«?! (Zamahne da je bije, gotov i da ubije): Zašto »bolna«? Dokle će da boluje?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

A on meni: „Da znaš, Dimitrije, da ljudi mladi koji starije nad sobom imadu, iz svoje glave ništa ne valja da počinju ni da preduzimlju; ako li kad po nesreći u takovo iskušenije

Običaj, moj Malenica, običaj koji| preveliku silu nad ljudma imade, svemu je uzrok. „Između prvi[h] kaluđera, mnogi, učeni budući i dobroga žitija, izbirati su bili na

da ne naznačim, bez svakog pristrastija k mojemu rodu, da od sviju naroda koje sam poznao nejma milostivijega roda nad srpskim, a najpače k srodstvu.

Vinograd do vinograda, okruženi i nakićeni s[a] svakojaki plodoviti drevesi, brdo nad brdom i holm nad holmom kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio, i kao da je jedan svrh drugoga svoju po|nositu

Vinograd do vinograda, okruženi i nakićeni s[a] svakojaki plodoviti drevesi, brdo nad brdom i holm nad holmom kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio, i kao da je jedan svrh drugoga svoju po|nositu glavu pomolio

koje sam ja ne čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam verovao kako god jevangelije i nad kojima sam tako gorko plakao da sam vid očni pokvario.

Nek čuje, velim, pak ako ima srce človečesko, nek me ne žali, i nek nad mojom bednom mladostiju ne uzdahne ako može!

Evo, braćo, s hiljadu hiljada ovakih bas[a]na puna su žitija svetih. Ovo sam verovao i nad ovim sam gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji egipetski derviši bi li mogli smešniju i luđu basnu izmisliti?

Vreme je da k meni dođem. Moj iguman, kad ustane, nađe me nad knjigom. Bilo mu je začudo da jedno dete mojega vozrasta ne ide kojekud trčati i skakati, imajući dopuštenje.

Prirodno hitri i ostroumni, kad se iz mladosti na dobro uprave, nejma dobrote i vrednosti nad nji[h]ovom; no iz toga samoga uzroka, ako se na zlo upute, tu se valja zdravo na um uzeti; ibo velika hitrost, kad se na

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— A kake su ono tice što lete tamo amo nad vodom? Onakijeh nema u Zvrljevu! Poviše su od golubova, a oštrijeh i dugačkijeh krila. Sad, gle! gle! gle!

Dva đakona svrnuše lijevo, kroz velika vrata, nad kojima bijaše ikona i kandilo. Bakonja je mislio da je iza tijeh vrata njeka svetinja, ali kroz njih dopiraše ono

dominika i Hristifora; vidi ih poništene, pa mu se ražali, pa bi htio da ih utješi, jer mu se toga maha činjaše da je nad njima...

Seljaci klekoše. Mačak razape svileni šator nad Tetkom, koji iznese nješto uvijeno zlatotkanom krpom. Za njima iđaše Vrtirep, noseći kutijicu svetoga ulja.

Tada poče obred miropomazanja, koji se, kao što je poznato, kod katolika vrši nad samrtnicima! Fra-Tetka pomaza uljem bolesnikove vjeđe, čelo, slijepe oči itd.

Svi su se čudili njegovu lukavstvu. Dunda, već prilično nakresan, viknu: — Zaludu, brate, nema ti meštra nad rkaćkog lupeža, osobito planinskog rkaća!

Da je bog učinija s njime čudo kad je ispovidâ onoga čovika? — pitaju seljaci. — Jest, braćo! Bog uvik čini čudesa nad dobrim ljudima. Evo našeg fra-Brne zdrava. Sad će s namikarci u crkvu. Ajdemo, brate Brne. Nije mu bilo druge, no pođe.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

SVU TIŠINU 4 OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI 5 O VRATI SE 6 BUKET 7 O DAJ MI 8 PESMA I SMRT 9 JEDNO SIGURNO VEČE 10 TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM 11 USNULI KAVEZ 12 NITI 13 KAMENA USPAVANKA 14 PUT U RAVNICU 15 SUNCU KRAJ JE 16 KUDA POTONU

OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI Oprosti kamenu što ćuti Oprosti što tajnu sakriva: Kako ti se nad umom sliva Samoća i teku minuti Kap po kap u prazan krug Što se širi ko vid pred strahom.

Ujedno sigurno veče I ti ćeš zaći polako Niz trave koje već kleče. TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM O, grade, gde sam živeo Po suterenima, na balkonima, Smejao se, plakao, siveo Pod tvojim

i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i ne veni: Uspavajte se, ko kamen, neveni, Uspavajte se tužni, umoreni.

Nek lišće me zasipa. NAILAZI HLADNO DOBA GODINE Po svemu, nailazi hladno doba godine. Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka Žitak od malo snega, malo mraka, Kaplje niz sluh nam u dno pustoline.

A posle opet: hrtski, niz mahovinu i staro lišće, bežao. MI STIŽEMO PADOM Usijana avet stakla i betona Kruži nam nad glavom: trepte naši živci. Mi gledamo jedni u druge kao krivci. Leži gradski avgust na srcu kao tona.

Potomke davnih ptica uz niski oblak brode. SIENA Još uvek sunce sija nad Toskanom I ove noge gle još svetom idu: Tabani već su procvetali ranom. Lik svoj senkom crtam i na drevnom zidu.

Bockaju ga deca kradom, Al on kao da ne haje No zuri u dalj daleku. I tek samo u noć neku Urlikne nad mirnim gradom Setivši se ko je, šta je.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Pod tabanima su leđa matice, tu je najdublje. Seo bih i razmišljao o nečemu. Isplatilo bi se, sada, i baš ovde nad njom, razumeo bih nešto. A vuče me sebi čovečina s podignutom rukom.

Kad se mokar i ljut nađoh na obali, desnica mi je stražarila nad drškom noža, videh da je nepomični čovek s podignutom rukom samo stablo vrbe s jednom jedinom kratkom granom.

Iznad njega je nova i najveća kuća u Prerovu. Nad posteljom mojom Simkina je i Đorđeva soba. Malo desno, soba za Vukašina. Onoga što se čeka, a ne dolazi.

zagleda u noć uskomešanu crvenim kružićima i zelenkastim iskrama što se stalno pale i gase na mokrim rubovima zenica. Nad njim, po asuri, šušti zrnasti sneg, škripe i krcaju kola trzana izduženim volovskim vratovima, sudaraju se rogovi u

Simka uzdahnu, ćutke pripremi večeru i tiho ga ponudi. Đorđe odmahnu rukom. Još zbunjenija, postaja nagnuta nad šiljkom šubare, pa se saže da mu izuje opanke. On je osorno odgurnu. Petnaest godina mu ona izuva opanke.

Mijat oblizuje sneg sa tankih brkova; visok i mršav, svija se u luk nad ugrejanom furunom i tare dlan o dlan: oni tanko šušte kao da su od suve jelovine, Aćimu su suviše veseli i bezbrižni,

Svi se pitaju: zašto se ćuti? Svi gledaju mirno vreteno voštane svetlosti, očekujući nešto što se sluti nad nepojedenom svečanom večerom. Možda ovi nešto znaju? Aćim pređe očima po Simki i Đorđu.

Neće da ugasi sveću. Nagledajte se. Ja Ti nikad nisam valjao. Eto, eto ti ga tvoj Vukašin! Aćim se naže nad svećom, postaja trenutak pa dunu. Sve potonu. I on. — Ti me izdade, Vukašine. I grob mi opogani! — grmnu u pomračinu.

A u šta će meni da prođe noć! Spavaš i hrčeš, hrčeš.... Više nikad da ne čuje to odvratno hrkanje, teška, nadnese se nad njega, mora, a ne može od zadaha vina, od bola u očima, od krvi što je odjednom stala, i ruke se s gađenjem trgoše i

Kolena joj udaraju o daske kreveta. A onda više nije videla ni Đorđa ni sebe: lepa je i još mlada. Nad nju se nadnosi lik... Šarene oči. Zar on, zar s njim?

Jasenovi uzaludno čekaju vetar. Ne vide se garava ždrela odžaka. Zgrušalo se nebo nad Prerovom. Toplo je samo u kutnjacima zamuklih pasa. ...

Iz velikog, nagorelog ibrika sipa nemilice rakiju u široko otvorena usta, sipa iz osvete nad nečim, iz inata. — Sneg, sneg.. Desni je manji. Što je desni manji? Udavi se... Opet — sneg!

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Kao da je neka sreća biti lav! Pustinja je usijana, puna trnja, puna zmija, a možda i nad lavom postoji lav? Plačka je mučila glad, mučila vrelina, mučila žeđ.

— pružali su mu ruke oblaci silazeći nisko, nisko, odlazili su i vraćali se čas kao kiša, čas kao izmaglica nad morem, ali on se od stene nije odmicao.

Zar je i mogla primetiti da stari? — Poljubi me! — odvaži se da joj predloži jedne noći dok je mesečina rasla nad morem nežno srebreći vrhove talasa i usnula zrnca peska. — Ja tebe? — stena prezrivo nabra usta.

Sve do sutona lepršali su vodeni cvetovi nad pritihlim vodama reke zanemele od sreće. A onda su se talasi ponovo rastvorili i oni su opet postali ribe do sledeće

ribe do sledeće godine, kad su se sa dna reke iznova digli i, pretvoreni u srebrnaste vodene cvetove, zalepršali nad rekom, slaveći godišnjicu svog rođenja.

Samo je jeo i vežbao. Tako i leto dođe. Titrala je nad morem jara kao zlatna maglica, a trave ispuštale jake i omamljive mirise.

Ali jedne večeri ne dođe. »Da se nije pesak obrušio?« — lepotica strepeći potrča ka bunaru i naže se nad njega. Unutra nikoga nije bilo.

Tako su mali svirači morali da probdiju još jednu noć, ali kad sunce sinu nad jezerom, malena grupa poiskaka kroz prozor i poče da beži.

— momak ispusti mrežu u talase i morska vila nestade, ali njemu se činilo da još dugo nad površnom mora odjekuje njen glas, opominjući ga da ne zaboravi šta je obećao. — Baš je glupa! — nasmeja se momak.

Samo je sve veći broj seljaka hodao pogureno od duge povijenosti nad poslom. Ali uzalud su trgovci tražili da rezbari klešu po već utvrđenom obrascu. Uzalud su nudili novac.

Ko zna koliko je tako leteo? Koliko planina, pustinja i mora preleteo dok nije stigao do rodnog grada? Nad gradom se već hvatao suton.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Sve se to svetlosno čudo stiče i komeša nad granicom koja nikako nije slučajna jer je tu, možda baš na tom prelazu, nekada, kroz decenije, stajala Stambol-kapija,

Posle Drugog rata ona se širila i preplitala sa krošnjama izraslih lipa tako da nad Francuskom ulicom, sada, čak i u zatamnjenim danima, neprekidno trepere slojevi svetlosne prašine koja jedina pamti sve

Bilo je, dakle, majsko jutro i Jevrem je, iz svog Konaka, gledao kako se, nad dunavskom padinom i nad večitom rekom, rasipaju prozračne istočne svetlosti i osetio, nedvojbeno, da je izigran.

Bilo je, dakle, majsko jutro i Jevrem je, iz svog Konaka, gledao kako se, nad dunavskom padinom i nad večitom rekom, rasipaju prozračne istočne svetlosti i osetio, nedvojbeno, da je izigran.

Dok se u intovu Avrama Petronijevića vozio na Vračar, Vučiću, konji su kasali preko utabanog blata na Terazijama, a nad Batal-džamijom, tu gde je danas zgrada Narodne skupštine, prostranstva svetlosti kao da su postajala surova, nebesa su

možda kaže a možda i ne kaže nešto kao „Koji ti ono beše“, vetar biva sve jači i Gospodar Jevrem, odjednom osmehnut nad malim nesporazumom naraštaja, obode konja i vine se u nebo, taj bezdan, preko Skadarlije.

Išlo se kroz bašte, kroz kapidžike, kroz prolaze kojih davno nema, kroz mokar gustiš i krho– tine trajnosti nad razvalinama i ru– žičnjacima.

Tako je bilo i kasnije. Kad bi jahao kroz prostranstva, pored Dunava, ocećao bi nad sobom stari sunčani bezdan, i svetlosti kako odasvud nadiru i trepere, u igri, kao prva zračna prepreka između neba i

Mario je kad je Miloš, ubrzo, pošao u izgnanstvo. Bio je prvi dan juna, ali je prostranstvo neba nad ušćem ostalo neporozno, kiša je rominjala a kroz mokar vazduh, kao šuplje, kabaste okrugline, dizali su se i padali

niz padinu, više ne ostavljaju tragove, iz izloga nekadašnje apoteke, umesto uzdržanog osmeha Savke Kaljević, nagnute nad gipsanim Eskulapom, pozdravlja ih plastična lutka iz „Budućnosti“, u svetlom kišnom kaputu.

Neko vreme stoji tako, ne razmišlja, sluša: dah sokova, hod mrava, kovitlanje oblaka nad bezdanom i, naročito, senke kako ce prepliću. Onda, vrati se u svoju senku, tamo.

Vili su prvi sati popodneva, i nedelja. Sima, tumač u srpskoj policiji, stajao je kod otvorenog prozora; od neba nad Kalemegdanom, ogromnog, dolazile su svetlosti leta, i miris Dunava, i razvučeno, istančano spokojstVo.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Katarke stoje gordo na toj vodi Što znači život... Mi hitamo žurno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno.

I zaman hita naše slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da leži duboko Mi nad njom gremo po neznanoj stazi. Pitanja naša šum nejasni sreta, I žudnom duhu odgovora nije; Gdje je početak?

pitaj nikad: zvuke naših dana Hoće li vjetri da raznesu šŷmom, K'o b'jeli behar sa procvalih grana, Il' cv'jeće nekad nad našijem humom; Il' će da žive...

Idem, stanem, ka' očajnik kleti, Opet zborim reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!“ Idem, stanem, pa mi klone glava Nad kolevkom, gde nam čedo spava.

Il' možda misliš: „Ta dobro mu je, Kad ono tiho tkanje ne čuje Što pauk veze žicom tananom Nad onim našim crnim tavanom: - Među ljud'ma si, među bližnjima“...

“ - „To bejahu ideali! Bez njih nema više leta Nad oblakom mraka gusta; Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez cveta, Život prazan, -

Negde daleko čuje se gde hukti Vodenički točak promuklijem glasom, Al' nad dolinama dok još nebo bukti, Cvet vodeni već je zasp'o nad talasom. Opet jedno veče...

čuje se gde hukti Vodenički točak promuklijem glasom, Al' nad dolinama dok još nebo bukti, Cvet vodeni već je zasp'o nad talasom. Opet jedno veče...

A. Šantić LVI PROLjEĆE Nemoj, draga, noćas da te san obrva, I da sklopiš oči na dušeku mekom! Kada mjesec sine nad našom rijekom, I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće se mlado proljeće!

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da probudi srca što ljube i gore... Zato nemoj, draga, da te san

Nil prastari, zelen, s iznemoglim dahom, Odilazi tromo. Nad starinskim gradom Mirno podne sipa ognjenijem prahom; I sve gori strašću razbludnom i mladom.

stoje spomeni večni za rane njegovoj duši; On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora, I vidi galeba jato što nad njim se kliktanjem kruži.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

okruženi kitnim sadovima; na njima su dignuti prestoli od topaza i zračna rubina - rad angelah prvoprestolnijeh; nad prestolom svakojijem stoji na vozduhu jedno kolo sjajno, kako što je kolo Saturnovo, te se vije i te zrake lije.

Od rubina hiljade mostovah u pravilne nad njom stali duge; svi redovi gordijeh fontanah, koji skaču u nebesna polja, od nje idu, u nju se povraću.

ovde se je besmrtijem pravda na vječito carstvo sačetala; odavde ti sudba, volja s umom u jednome izbijaju ključu. Nad visokim prestolom prestolah u vozduh se sjajno kolo kreće, ka i druga što se kola kreću nad prestolma prvijeh

Nad visokim prestolom prestolah u vozduh se sjajno kolo kreće, ka i druga što se kola kreću nad prestolma prvijeh angelah; ma je ono milione putah od svakoga veće i sjajnije; mirijade sjajnijeh sunacah o njemu

To je kruna Boga istinoga, sa kojom je sam sebe vjenčao nad vječnošću i nad vremenima, pod kojom je zavjet učinio sebe samom na svetome tronu da će mrake gonit za predjele i

To je kruna Boga istinoga, sa kojom je sam sebe vjenčao nad vječnošću i nad vremenima, pod kojom je zavjet učinio sebe samom na svetome tronu da će mrake gonit za predjele i granice

Ja njegovu prinadležim liku, onde mi je blaženo žilište, onde mi je slatko vjekovanje svemogućom voljom naznačeno. Nad naše se legione vise šest hiljadah kolah svijetlijeh; veliki je naš stan zauzeo na sladosnoj vodi besmrtija

od vida mi strmoglav skakale; no njenijem mrtvijem pravilom češće bi se putah izvlačile, dokle digoh krunu nad prestolom. Udar ovi prvi i najsjajni njihovo je razdrobio carstvo.

Tamo svjetlost užasne pobjede nad nijemim carstvom održava, rasprostranja svijetle granice i poziva na slatko bitije iz smrtnoga opširnoga lona

Adamu je počest obećao poslje nas dva najvišu na nebo; vojnika je od obadva lika obećao svakog okruniti po nad jednim velikijem mirom.“ „Ah, presilni i preblagi oče!

neba pozdravljaju, kunu mu se bit družina vjerna, samo svoju riječ da održi - da ih kruni samodržavijem po nad jednim, ka je reka, mirom. Ah, nesretni rode slavoljubni, skupo li te ta pogreška stade!

Vid podobni oku predstavljaju pogled gordi sjevernih ljesovah kad ih zima u kipu obuče, i nad njima na prevedrom nebu kad se oblak napoli razdvoji te u dvije nepregledne mase s dva protivna uzmućena vjetra, -

Popa, Vasko - KORA

VEDRINA POZNANSTVO Ne zavodi me modri svode Ne igram Ti si svod žednih nepaca Nad mojom glavom Trako prostranstva Ne obavijaj mi se oko nogu Ne zanosi me Ti si budan jezik Sedmokraki jezik Pod mojim

pijuku Svojih žutih sećanja Nestane Pred snežnim granama Što se za njom pružaju Presahne Ispod gladnih jezera Što nad njom kruže Odskoči Od svoje krvave glave Koja je u noć gnjura Odskoči Na legalo da uzleti MASLAČAK Na ivici

zaigrala Na mesečini temena Ili prosto sela Sela na tuđe obline umora Da se odmori TANjIR Zev slobodnih usta Nad vidikom gladi Pod slepom mrljom sitosti Mesečarski zev Usred zubate plime I sanjive oseke Prezrivi porculanski zev U

mome licu Voštana noć Tek je dogorela Do nokata praskozorja Crne opeke Već su popločale Ceo nebeski svod 7 Nad mirnim vodama Zubate oči lete Oko nas modre usne Na granama lepršaju Krici udaraju o plavet I padaju na

sam samovao Dižu se pred tobom Sa snežnih stolica 28 Pod očnim kapcima Spavaju ti ljubičice Pretvaram se sav u sunce Nad tvojim ružnim snom Otvaraš mi širom Sve prozore na čelu Berem za tebe bele Lokvanje iz moje krvi Daješ zeleno

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

DARVIN 278 UVOD Koji očevidac ne bi se još živo sećao onih strašnih dana kada nemački borbeni avioni zazujaše nad Beogradom i sručiše na nj svoje razorne i zapaljive bombe?

Treća po redu je zvezda zvana Afroditina, koja nam se sada pojavljuje, u vidu zornjače, eno onde nad istočnim horizontom. Četvrto pokretno nebesko telo je Sunce.

Sada ćemo sačekati izlazak Sunca“. Pitagora sede. Nad istočnim horizontom ukazaše se prvi znaci zore. On se zagleda onamo kao da nešto iščekuje; i njegovi učenici upreše

Iz mora se uzdiže još jedna jasna zvezda. „Pogledajte onamo!“ reče Pitagora. „Ona zvezda koja se sad baš pojavila nad površinom mora, to je Sirius, najsvetlija zvezda spoljne nebeske kristalne sfere.

„Kad dostigne svoje najviše stanje, voda počinje da opada, a ogromno jezero koje se stvorilo nad dolinom Nila stane se sužavati dok se, naposletku, voda ne vrati opet u korito reke, ostavljajuću za sobom plodonosni

Jer nacrtamo li kvadrate nad svima trima stranama tog trougla, pa povučemo u kvadratima nad katetama po jednu njihovu dijagonalu, a u kvadratu nad

Jer nacrtamo li kvadrate nad svima trima stranama tog trougla, pa povučemo u kvadratima nad katetama po jednu njihovu dijagonalu, a u kvadratu nad hipotenuzom obadve, onda smo time razložili celu sliku u same

nad svima trima stranama tog trougla, pa povučemo u kvadratima nad katetama po jednu njihovu dijagonalu, a u kvadratu nad hipotenuzom obadve, onda smo time razložili celu sliku u same podudarne ravnokrake pravougle trougle, jednake zadatom

time razložili celu sliku u same podudarne ravnokrake pravougle trougle, jednake zadatom trouglu, od kojih kvadrati nad katetama imaju po dva takva trougla, a kvadrat nad hipotenuzom njih četiri, tako da je dokaz moga pravila očigledan.

pravougle trougle, jednake zadatom trouglu, od kojih kvadrati nad katetama imaju po dva takva trougla, a kvadrat nad hipotenuzom njih četiri, tako da je dokaz moga pravila očigledan.

Oba senatora klimnuše, odobravajući glavom, ali Hipokrates nije više slušao šta mu Grilus govori. On je zapazio nad jednom tezgom pijace tablicu na kojoj je stajao natpis „Lekovito bilje“, pa pohita onamo, ne rekavši svojim pratiocima

koja mu je bila najbliža, sagleda nedostižne skulpture kojima je Fidija predočio raspru Atene i Posejdona o vlast nad atičkom zemljom.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

i spazio veliki žut krst na crkvi, učvršćen na kugli iste boje, učini mi se: kao da vidim nasmejana ogromna usta nad strašno otečenom gušom.

Žena, koja je mrdala usnama i sa nekakvim uprepašćenim izgledom, kao da stoji nad ambisom, plašljivo poglédala u muža, procedi: — Pa mogla bi' jedno krilo.

Kao i Sirano, Žerom Koanjar odskače dubinom uma. Obojica nemirni duhovi, otmeni duhoviti, genijalni, visoko nad sredinom u kojoj provode jedan nemiran život i obojica nepriznati i nesrećni. Utoliko...

A dalje na horizontu, nad velikom plavom planinom, jedan usamljeni beo oblak, kao ogromna ovca od snega, raspadao se postepeno iščezavajući.

Pa i kad prođemo: kao da je zemlja iščezla i da jurimo nad bezdanom. Česti gvozdeni mostovi nad dubokim bezvodnim prolokama.

Pa i kad prođemo: kao da je zemlja iščezla i da jurimo nad bezdanom. Česti gvozdeni mostovi nad dubokim bezvodnim prolokama. Voćnjaci, usred kojih se belasaju kućice retko osvetljene. „Pobratim će biti na stanici.

Sve sam strepio da ne padne lampa što je visila nad našim glavama i mora biti da sam imao uprepašćen izgled kao žena onog ratnog bogataša u vozu.

A dole, u ravni davi se varoš u potopu magle, i samo štrče kiparisi i džamije, i propinju se kao nad vodom visoki krovovi s dimnjacima, kao u poplavi.

A posle se ideja o božanstvu transformirala, i to moraš znati, i božanstvo su potražili nad, prirodom, umesto pod zemljom. Tada je ognjište, tj. otadžbina, izgubilo svoj značaj.

I dok se kapetan Đorić napreže da povrati vlast nad mislima, paviljon uveliko spava, diše: — Hhhhh... pff... hhhk... pfff... pff... pff... huuuuj...

A ljudi nisu osudili svoj egoizam u meri u kojoj zaslužuje i, eto, navikli su da se gnušaju nad stvarima neuporedljivo oprostivijim. Jer šta znači ova moja uteha, neiskazano sebična, odvratna, zločinačka uteha?

A u tesnom i punom prašine tavaniću nad kafanicom, šestoro nas je ležalo, sve jedan preko drugog, i slušalo, mučeći se, onaj divlji, jezivi i ledeni lavež koji

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A naš osjećaj sustopce prati prelijetanje misli kao što odraz u vodi prati prelijetanje ptice nad ogledalom jezera; i osjećaj tako spremno odgovara misli, da se u nama rađaju, naizmjenično i neprekinutim slijedom,

I nema u tome ni traga kakvom raznježenju nad samim sobom: mi prisustvujemo, s crnim florom oko šešira, ali sasvim suha oka i spečena nepca, tom posljednjem aktu

Ko nije gledao žalost djeteta nad razvaljenom igračkom? Previše tvari, previše krpe, previše drva, željeza, pilovine — a malo duše.

a da smjesta ne iskrsne i ono drugo: kad god i ma gdje slušao zvuke tog melodramskog Miserere, zvuče mi kao opijelo nad mojim mrtvim ocem zašivenim u kožnatu vreću nad kojom se zaklapaju sutonski vali oceana.

i ma gdje slušao zvuke tog melodramskog Miserere, zvuče mi kao opijelo nad mojim mrtvim ocem zašivenim u kožnatu vreću nad kojom se zaklapaju sutonski vali oceana.

Sav bih se upio u te oči, koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podočnjacima nad sobom, dolazile čudne i nove, u isti mah i dobro znane i sasvim nepoznate.

u izgnanstvu, generale poslije neslavne kapitulacije, pregaoce i fanatike poslije sloma njihove zavjetne misli i nad ruševinama njihovog životnog djela.

(teško alkoholičarsko lice u svjetložutom okviru od jelenje kože s tankim zlatnim rubom), koja je otada uvijek visjela nad divanom u salonu. Ja nisam trpio tu prostoriju „koja je vidjela nadvojvodu”.

Umro je od neke čudne bolesti. Malo-pomalo gubio je vlast nad kretanjima tijela i pokretima duše. Ležao je nepomičan.

grane-ruke kao neka ticala, kao neke antene, i slutim promjenu vremena koja se zavrgla tamo negdje daleko, daleko, nad suhim pješčanicima pustinje ili nad ledenjacima sjevernih mora, predosjećam unaprijed ugodu koja će se, kroz borbu

neke antene, i slutim promjenu vremena koja se zavrgla tamo negdje daleko, daleko, nad suhim pješčanicima pustinje ili nad ledenjacima sjevernih mora, predosjećam unaprijed ugodu koja će se, kroz borbu ciklona i anticiklona, najzad izleći, i

a kasnije s uzbuđenjem pratili smiona uspinjanja na Kilimandžaro i Ruvenzori ili ekspedicije na Južni pol; indignirali se nad sudbinom hrabrih Bura i pružali im svesrdnu moralnu podršku svoje pune i bezuslovne solidarnosti.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Imućnija plemena dizala su nad sovrom krov, a okolo sedišta užljebljivani su šašovci, te je cela sovra izgledala kao neka staja.

Pogledavši mladića, baba se naže nad vedricu, zahvati vode u vrg i ponudi ga: — Na, srkni malo da dođeš sebi; biće ti lakše odma’...

— ono...« a to ono ne smede još da razgleda iz bliže, bar u pameti. Osećao ga je neprestano da lebdi nad njim, i znao je da se jednom mora kidati, da mora pogledati tome pitanju u oči, ali se starao da ne misli o njemu sve do

Spade mu veliki teret sa srca, nestade onoga večnoga strašila, što mu nad glavom stajaše, i on se lako pomiri sa svojim stanjem. Ovaj sastanak pred sudnicom bio je od velika uticaja na njega.

— Jest, ali opet... I produži se šala i zadirkivane, naročito na Jeličin račun. Kad se naže sunce nisko nad zahodom, devojke pokupiše rubine i raziđoše se u selo raznim putovima.

muke, ali, srećom, one zavise od misli čovečje, a misao se čovekova menja svakoga časa, kao što se menja plavo nebo nad njegovom glavom: navuče se gust, neprobojan pokrov preko beskrajna plavetnila, pa ti se čini da nikakva sila ne može

Već se približio prvim šumarcima nad potokom, ali je i onaj blizu, samo sad ne ide preda nj, već mu se približuje sa strane.

se u duga i široka povesma, a vetar duva snažno, te uvećava ono usamljeno šuštanje i brujanje šume, koja se sklopila nad ovim tihim samostanom. Hajduci poskakaše u kola i odjuriše kroz klanac brzim kasom...

Kad navrši trideset udaraca, odujmi, a Đurica priđe i saže se nad Sretenom, pa mu prevuče oštar nožić preko sredine uha, smešeći se: — Ovo, znaš, da me se sećaš...

Oštar hladan planinski vetar zanjiha lisje i vrhove kukuruza, te nad glavama sakrivenih begunaca zabruja čudna noćna pesma, puna neke mile i sumorne sete, nekoga nerazumljivoga i blaženoga

lisje bukovo, koje se raširilo i visi pred njegovim očima, ali mu ono sad izgledaše kao da je izraslo iz neba, pa visi nad njim.

Kroz lišće vidi jedan beo usamljen oblak, koji plovi gore po čistom plavetnilu, pa mu izgleda da i on i lisje nad njim plovi, I čisto oseća kako promiče kroz blagu šumsku hladovinu.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

ZAKLETVA 156 USUD 160 PRAVDA I KRIVDA 167 PRAVDA 169 OKLEN INGLESKOJ KRALjICI TOLIKE PARE 174 IMA JUNAKA NAD JUNAKOM 179 VILOVSKA KOČIJA 181 ČUDNOVATA DLAKA 183 TAMNI VILAJET 185 KAKO JE POSTALA KRTICA 186 OTKUD ČOVJEKU

Devojka mu na to reče: — Onda možeš ostati ovde i živeti sa mnom u ovome dvoru, pa budi car nad ovom zemljom. Čim je Petar koraknuo na ovu zemlju, zaboravio je i na oca i na pomor.

Ne potraja dugo, a on začuje neku jaku jeku i pisku, pa potrči da vidi šta je i kako je. Kada dođe nad jednu dolinu, ima šta i vidjeti.

Car joj dade, te ti moga sirotog jabandžiju povedoše dželati s badžom u jednu veliku planinu, i doveloše ga nad jednu veliku rupu. Tu badža naredi te ga baciše u rupu, a za njim baciše jednu veliku stijenu.

Vinograd ponese divan rod. Sve se selo čudilo rodu. Kad je bilo po Svetom Iliji na deset dana, a nebo se nad vinogradom strašno naoblači. Počeše pa sevaju munje i pucaju gromovi, a graduška tek što se nije prosula.

štalu, reći će lija: — Evo, vidiš,, pobratime, štala je otvorena, puna lijepijeh konja; usred srijede zlatan je konj, a nad njim vise o zidu dvije orme: jedna je zlatna, a druga rđava i ne vrijedi ništa, ama baš ni filira.

Kad se car ujutru probudi, dođoše mu glasonoše da je nekakav veliki šah došao sa velikom vojskom nad Stambol i da mu prijeti pogibija.

Sluga sve sluša, pa stade nad onijem kapkom, pa kako je god koji pustahija ozdo izlazio, a on ti sve jednoga po jednoga onom crnosapčinom iza ušiju

— Pa otide svojim putem i ne nadvirujući se nad jamu. Poslije nekoliko dana ražali se čoeku, pa stane u sebi govoriti: „Hajde da je izvadim, ako još bude živa.

Kaka je taka je; a može biti da će se unapredak što i popraviti.“ Pa uzme uže i otide nad jamu, pa pusti uže u jamu i stane vikati da se uhvati za uže, da je izvuče napolje.

Kad šenica poraste i uklasa, a đavo dođe nad ogradu pa gledaše koliko je izrasla, i govoraše: „Iz malog zrna naraste ovolika stabljika!

Niti sam tu bio, ni očima vidio. IMA JUNAKA NAD JUNAKOM U jednom selu živeo jedan junak, ali pošto nije znao nikava zanata, pasao je goveda.

Petković, Vladislav Dis - PESME

čovek živi u borbi sa ljudima i samim sobom, Gde bezazlena nevinost večito pati i strada, Vetar potresa ogolele grane nad tvojim grobom.

Tamo gde ti je kolevku mati dala na svom nedru, Gde se osmeh i suza ukrstili nad tvojom glavom, Gde ti je lepota smelo krasila devičnost vedru, Ležiš u daskama, pokrivena busenjem i travom.

preživela gledam doba I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene; I čudna se slika stvara: neko more od pepela, Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

NA ONOME BREGU † Janku Veselinoviću Na onome bregu što je nad životom, Tražio sam mesto gde stanuje sreća, I išao dugo okružen lepotom Iz predela snova u predele cveća.

Ja znam jednu pesmu, i nju danas slušam. I ta pesma nosi meni nove dane, Mada su k'o juče i sad stari zraci, Dok nad mojom glavom isti su oblaci. I ta pesma nosi meni nove dane.

Ti i danas tražiš borbe i života. Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa I osećaj da sam suviše se nad'o Da je jad najveći srce uvek mlado. Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa.

Jedne noći, pri plavom sutonu, Smrt naiđe i raširi krila Nad tom zemljom, i opet utonu U predele nepoznatih vila. I utonu.

i mio, Na zavesu vetrić nevidljivi sleće, I njome se igra bezbrižan i čio; Noć na polju leži, mir se po njoj kreće. Nad zemljom je suton; a svud po pučini Tišina se digla da spokojstvom leči: I u tome času meni se učini, Da zvuk jedan

K'o duga nebom posle mnoge kiše, I moja nada pojavi se tada Nad ljubavlju mi, i lagano briše Duboki očaj i tragove jada.

Istina, ja znam da sve suve grane Proleće nekad grlilo je holo; Istina, ja znam i za one dane Kad sam se nad'o, osećao, vol'o U pomrčini, na dolini jada, Pod bledom zvezdom koje nema sada. Znam ih.

Ja saranih sve, i ljubav, osim mira glad. Jer još čujem nad glavom vetar kako svira Pesmu praznu k'o uteha, tešku kao pad.

A nebo uzele planine oblaka, I ničeg nad glavom do litica goli'? Kroz noć glas prigušen kreće se iz mraka: To se negde roblje za nas Bogu moli.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

On je najvažniji proizvod čovekovog stvaralačkog uma. Njegov krajnji cilj je potpuna prevlast uma nad materijalnim svetom i ovladavanje prirodnim silama za potrebe ljudi.

Kartanje je za mene predstavljalo užitak nad užicima. Moj otac koji je vodio uzoran život, nije mogao da nađe opravdanja za tako besmisleno traćenje vremena i novca

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

I još danas mi je pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec kroz iglice starog bora.

vredeće ti mnogo više od tuceta pečenih gusaka; između ostalog naučiće te da u stranom svetu jednim okom uvek bdiš nad onim što imaš, a drugim okom gledaš na stvari koje nemaš.

Nemačka pobeda nad Francuskom na dve godine pre ovih događaja, a koja je dovela do ujedinjenja Nemačke, izazivala je kod Nemaca pravo

licu i uverio me da bih mogao lako ispuniti očekivanja prote Živkovića i mojih učitelja, ako bih više vremena provodio nad knjigama, a manje sa svojim nacionalističkim prijateljima. Zamislio sam se nad ovim savetom i indirektnim upozorenjem.

Zamislio sam se nad ovim savetom i indirektnim upozorenjem. Palacki je bio nežan starac, glatko izbrijan, i izgledao mi je kao čovek koji

Saznanje o našim tradicijama i naša duboka vera u njih, stvarala je u nama osećanje nadmoćnosti nad onim ljudima koji su lutali unaokolo bez tradicije i bez ičega što bi ih čvrsto vezalo za jedno određeno mesto.

Tako sam postao pomoćnik službenika koji je vodio nadzor nad pošiljkama. A to je značilo ne samo veću platu nego i bolji društveni položaj.

Ali meni se činilo da samo nad akademskim zdanjima Kolumbija koledža lebde seni Hamiltona, Heja i Livingstona. Bilharc se veoma obradovao kada sam mu

Beograd nisam video od detinjstva. Kada mu se naš brod primakao, pred nama se ukazala visoka tvrđava koja se nad Dunavom uzdizala kao Gibraltar nad morem.

Kada mu se naš brod primakao, pred nama se ukazala visoka tvrđava koja se nad Dunavom uzdizala kao Gibraltar nad morem.

Tako je jedan siromašan i običan seljak postao moj kum. A prema srpskim običajima kumova vlast nad detetom koga je krstio je neograničena. U stvari, u prisustvu kuma kumče bi trebalo da je ”manje od makova zrna”.

Beograd nisam video od detinjstva. Kada mu se naš brod primakao, pred nama se ukazala visoka tvrđava koja se nad Dunavom uzdizala kao Gibraltar nad morem.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Zalažu se. Plamen je nešto popustio, — tek se nadnio nad žeravicu. Ali ipak izgara se i zadušljivo je. Lice im je kao začađivalo, boje od gnjile masline; niza nj cedi se znoj,

Dok se povratila, već je vatra dobro plamsala i rasvetljavala vas prostor, da se dobro videlo i bez sveće. Nad oganj neko od one trojice beše nadvisio bakru; stoga je ona morala svoju postaviti sa strane, na dva kamena, i čekati

Čini mi se sad će duša iz mene. — Obrne se djeci: — Idimo ! Nađoše se u punoj vedroj noći. Mesec se nadigao nad kuću i povrh drveta. Njegova svetlost rasiplje se poljem i šumom. Uvukla se u doce i provale. U okolu nigde živa glasa.

A i suton već se hvata po potocima i docima; postepence neosetljivo diže se naviše, dok ne posuriše nad njima i najviši visovi i sve se zaodjenu surom svjetlošću, koja je obavila i njihove tugaljive prilike i ogladnjelu stoku,

Kad je napolju vedro, naziru svjetliju zraku što odozgo s prozora k njima dolazi da im navijesti da je nad njima negde javilo se sunce i — želja ih za njim vuče.

Tada oni zamišljaju tople zaklonice u koje sunce upire, gdje su se s čobanima zaklanjali od ljute studeni. Nad glavama im vjetar huče i odbija se od golih krševa, a njima je u društvu milo i toplo: grije ih sunce, vreo zadah

večeras ne jagmi se kao prvo da prva zgrabi, pa da odmah pođe; milo joj gledati u mračni prostor i vrevu svijeta. Nad vrelom na putu, tik gradskih vrata, stoje poredani vojnici: uvijek su tu na bijljezi kada je ura da djevojke dođu po

Cvijeta sluša glasove strasne omladine što se miješaju sa šumom borova iznad vrela i lakim oticajem vode, nad kojom strši mrki grad i pusta golet. Zagrabi sićem i u uzbuđenju zbog današnje vijesti vraća se kući.

I osjeća slačinu u životu i za dah umirene slasti... „Vjetar mora da je napolju”, pomisli, jer nad krovom njegov udar tugaljivo fijuče, i fijuk se sliva sa zvučnom jekom vojničke trube.

Ustavi se kod uvijek zelenoga bora samca što se u pučini zatona ogleda i vječito nad njom bruji, kao tajanstvena pjesma iz daljine....

Djevojka se iz misli prene kad je na obalu među svijet stupila. Sunce je i do mora doprlo i mjestimice ga obasjalo; nad pučinom drhte njegove tople zrake.

I nad tom skladnom pitominom dižu se visoke goleti, krcate potočina, špilja i gudura, čiji se vrsi ljube s natuštenim nebom olo

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

i njene sluškinje zvezde Koje je u živo srebro oblače („Kosova pesma“) Carica je ovde sama trava, ona koja će nad svakim od nas jednoga dana proklijati (zato je pobeda njena), a sluškinje su ovde zvezde koje je noću u svoje treperavo

Navešću samo tri primera. Kad lepa Todora zahvata vodu, voda momi kanda sama kreće u susret, a nad njom soko krilima maše ili, još lepše, veje: Lepa Toda na vodu doodi, Sama gu se voda zavaćaše.

možemo reći jeste da ona ulazi u kulturu kao njen sastavni deo, kulturu koja podrazumeva prirodni jezik, ali je nad njim nadograđena.

ili da staza nije samo u sumraku bela nego i večno budna, odnosno da prolećno more ima slan i modar miris, koji trepti nad obalama.

i haos u savremenoj se kibernetici i teoriji informacije naziva entropija, a čovekova se kultura definiše kao pobeda nad entropijom, kao smislena organizacija.

s divljenjem u nj, i odjednom imam tačnu senzaciju, iako je nisam izazivao, da je nebo poda mnom, a da sam ja sa poljanom nad njim, da se zemlja na kojoj se ja nalazim nalazi upravo iznad nebeskog svoda koji je beskrajno dubok ispod mene, i da

Potok tad više ne teče, već puzi kao crv, i to s niže tačke naviše, a i ja makar za trenutak gubim svest nad beskrajnom dubinom plavila koja je ispod mene.

i neprozirna: Ne besmo li zajedno pijani od vizije Da izvrnuta, pod temenom, posmatramo nebesa; Vrtoglavica nas zanela nad gustoplave vizije, U strmoglavljenju zaklopimo oči rukom! I udesa! Baš tad na kapcima otkrijemo poslednje staze čudesa.

I udesa! Baš tad na kapcima otkrijemo poslednje staze čudesa. Pod temenom izvrnuta nebesa, vrtoglavica nad gustoplavom vizijom, zaklapanje očiju kad počne strmoglavljenje u plavi ponor i, na kraju, ostaci čudesnih linija i boja

afazije“ ležao u travi, samo što se sada, zajedno s nebesima, ogleda i u vodi: I za mladića, što s glavom nad rekom beše u travi, Zvezdani pod sobom što je gledao svod, I ribe izmeđ zvezda, i tice, u stravi Glava njegova sama

]. Polja nisu udaljena samo prostorno nego i vremenski. Tako se u drugoj strofi nad jezerom ogleda lovac iz srednjeg veka.

Međutim, mesto svog odraza, na dnu vidi skelet davnog strelca što luk zateže: Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjega veka, Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže [...].

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

primakle Tomčinome licu - usred mraka žarom osvetljenom - baš u trenutku kad je mislio da je sam i smanjio kontrolu nad svojim telesnim reakcijama.

Budući da nije imao dovoljno (školovanjem sticane) kontrole nad njom, Stanković je rečenicu po pravilu sklapao pod pojačanim pritiskom prizora koji se tom rečenicom opisuje, pripoveda.

lošeg znamenja može biti koban); i nije tek zamirisao, nego ju je zagušljivo zadahnuo; još joj se učinilo da su joj nad glavom tamjan i sveće: „I tako, zastanuvši na pragu, ona se sasvim pribra, i kad bi gotova, brzo se okrenu i sve, i

Sofka pogledom obuhvata što je od nje daleko i visoko, nad samom varoši: „U osvetljenom vazduhu iznad glavne čaršije, pazara, samo se dizao i lelujao oblačak od prašine”.

Tada ona, pored gole zemlje, sniskih tavanica i one kujne sa onolikom širokom badžom nad ognjištem, zbog koje čovek nikad noću nije smeo tu da uđe, jer se kroz nju videlo nebo, ona poče osećati i ono drugo:

Ona se, tako, plaši samo zato što, kad u kuhinju uđe, može iznad ognjišta videti nebo („sa onolikom širokom badžom nad ognjištem, zbog koje čovek nikad nije smeo tu da uđe, jer se kroz nju videlo nebo”).

Samo netremice bdi nad unukom, i kao senka ga prati. Gde se može pokolebati, posustati, možda pogrešiti, tu je ona da ga svojim prisustvom

I, nadnesena nad detinjstvom, svuda nalazi, dokle joj pamćenje seže, neprekinutu svoju zaokupljenost sudbinom roda i porodice.

I dok je tako sve uokolo „skamenjeno, mračno i nemo”, jedino „otuda, sa reke, a baš nad onim ponorom, dopire šum i to kao od krila. Kao treperenje goluba.

Da li što ga kao sestra, mati [porodična ljubav] toliko žali, bdi nad njim, što ga toliko voli, ili kao žena, devojka [erotska ljubav].

Jaka suprotnost stvara visoku tenziju, koja pokatkad navodi junaka da izgubi kontrolu nad samim sobom. Tada postupa neočekivano, pa i nerazumno; pogibeljno po sebe koliko i po bliske ljude.

na pučini velikoga okeana brzamo, čekajući kada će zaći sunce i prisloniti se dan i proći tamna noć i zimska beda što nad nama leži. Jer nema onoga što nas savetuje i od tuge što nas oslobađa.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Težu od ovih planina, koje su se onako surovo nadnele nad manastir. — Pazite i ne uzmite mi obraz danas — šapuće on sejmenima arnautski i ne zastaje Dugo — danas je njihov dan;

Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi nikakav nad više. Osim u jednom načinu. Kad bi samo smeo da ga pomene.

— Viđi, da ti kažem! — uzviknu ovaj ončas granovesno, ustuknu malo nazad, metnu podlanicu nad oči kao da mu sunčane zrake smetaju da dobro vidi, pa strahovito poče s preziranjem meriti buljugbašu.

Ščepala ga snažno, zajektala se kao nad mrtvim, uhvatila se za njega kao za zemlju, pa mu Nešto nerazgovetno šapće, bogorada i preklinje, besvesno već rešena da

“ Pa se nadnese nad mrtvo– ga sina i mahnu rukom da ga otkrije. Mrtav Jablan kao da bejaše zaspao. Lepotan majci kao i za života.

— Nećeš verovati: u životu sam pobio toliko ljudi i nikada mi srce nije štrecnulo nad njihovim telesima, a sad mi se nešto prekide u duši n osetih i bol i sram i strašnu ljubav prema krvniku, ovakom istom

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

267 OPOMENA O NOVOJ GODINI 1888 270 NA NOVU GODINU 273 PESMA NAD PESMAMA 276 PESMA O RADU 278 IZ ŽIVOTA JEDNOGA LAVA 282 ABUKAZEMU 285 ŽELjA ČITAOCU 290 ODA 293 ODA SNEGU 297 ODA

„Što dublje, to je bolje“, Pomišlja kopač star Tarući s čela znoj; A onaj pramen magle, Što mu s’ nad glavom vije, Iz lule mu je dim. Kad je već na dnu bio, Desnicom pipa špag, Pogače komad nalazi, U meden jede kus.

Lasno j’ tebi novom bojom Ponoviti rad, Naslikati takav isti, I još lepši „Nad“. Platnu dajem ono čim se Grudi preliše... Al’ iz duše nek’ ti život Nad ne izbriše!“ »Otadžbina« 1891.

Platnu dajem ono čim se Grudi preliše... Al’ iz duše nek’ ti život Nad ne izbriše!“ »Otadžbina« 1891. ANĐEO I ĐAVO (Od K.

Potočić je žuborio Kao pesma putnikova, A nad nama oblačići Nizali se, gubili se. Padalo je lišće žuto Sa grančica zaljuljkanih; Tiho, nemo promicô je Tok

To su srpske vile, to j’ blizina njina, Podigle se žile iz svojih pećina; Nad glavom nam leću letom nevidovnim, I rukama kreću krstom blagoslovnim Došle su da vide novi stanak mio Što ga j’

Rečima se ne kazuju Jadi, koje nosiš sobom... Da l’ bar kažu suze naše Nad preranim tvojim grobom? S Bogom, tiče milopojno! S Bogom, gòndže uzorito! S Bogom, srpski vrli sine, S Vogom, Mito!

Hej, ka’no što crna nojca Uzdiše za belim danom, Pet stoleća kroz grudi mi Uzdahuju nad Stevanom. — Koja vajda od uzdaha, Nad mogilom tvoga praha?

— Koja vajda od uzdaha, Nad mogilom tvoga praha? Jeste vajda od uzdaha, Ako nije vetar samo, Ako srpskim uzdasima Tvoj amanet usisamo; Ako

I šta je porfir, ta rumena čoja Na kojoj se ni krv ne poznaje tvoja, Jer je jedna boja; I šta je skiptar, ma nad pȍlom sveta, I onda kad mu ni mravak ne smeta?

Postojmo dugo nad grobom ovim I vratimo se s uzdanjem novim! — Malen je kamen, — baš prema sreći: Srećnije Srpstvo šat digne veći.

Kol’ko s’ već puta bruka ta Nad tobom jadnom širila, I ti se uvek ponovo Sa nevernikom mirila. Vrati se dragan razdragan, Zaboravi se sve, I

Miljković, Branko - PESME

okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli Neka niče cveće iz prokletog tla MOMČILO NASTASIJEVIĆ Umesto zvezde slavuj iz nekog

ORFEJ U PODZEMLjU M. P. Ne osvrći se. Velika se tajna iza tebe odigrava. Ptice gnjiju visoko nad tvojom glavom dok beskrajna patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju. Zvezdama ranjen u snu lutaš.

Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi sličnost da usnim, dok strava Tišti mi čelo i niče na stolu. Ona je deo predela što spava.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene Zvezde koje se nad glavom mojom pale Kojima zamenih vid i ime svoga pravca Lađo puna zaborava i vetra bez pramca Nekoga sveta teške sene

To pitome doline postaše provalije U ovoj pesmi u kojoj nemam mira. Srce puno mraka anđela svoga bira Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena Mojoj oholosti more do kolena Nad mojom glavom opasnost simetrije Svetova poređanih umom u privid.

Ponavljam reči koje su mi dale Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu Iz ničega, sunce koje se rasprsnu Nad svetom koji su same odabrale. Osluškujem pun nade strane sveta. Zalazi za mesec vreme.

Osluškujem pun nade strane sveta. Zalazi za mesec vreme. Nepokretna Reč je nad svetom za reči ostale. Dan slepe ljubavi minu polustvaran.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

Predele razdvoji Odjek te reči. Časovi su stali I nali ukroćeni nad ponorom. Da li Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji Odbegla svest mutnim izlazom u n i g d e?

I koja strana sveta poklon biva Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem, Ljubavi moja mrtva a ipak živa? XII PROPOVEDANjE VATRE Ljubavi moja mrtva a ipak živa Nek u svom

POSVETA ELEGIJA Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš? Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje

Krakov, Stanislav - KRILA

bez ratne spreme, radovao se što prolazi kroz grad u kome se smeje jedno oko Svetoga Sergija, i plaču anđeli na svili nad mrtvim telom Isusa od zlata. — Srbi, Srbi, odilaze na front. Žene se smejale i zagledale ih.

Jednog slepog intendanta mučila je škripa kreveta njegovog suseda. Ipak nije mogao da vidi kako se nad pilotom sa slomljenom nogom nadneo beli, ponoćni anđeo. Vojnici govore kako anđeli smrti ležu uz samrtnike.

Na svetlosti se ukazala duga prilika potporučnika Mije. — Oho, pa ovo je dobro. I čuturica se opet nagla. Nad pospalim vojnicima lebdeo je zagušljivi zadah prašine i znoja.

Major je ležao na leđima. Crna grana bagrema mu je zaklanjala zvezde. Nešto se teško nadnelo nad njime. Oči su sijale u mraku. Odjednom se zamagliše. Meka beskrajna tuga za nečim što je izgubljeno razli se kroz telo.

Pljucnu ljutito u stranu. Dim rastera vizije pobuna. — Da bar pošta samo dođe... prozborio je i drugi. Nad njima je lako šuštalo lišće ogromnoga hrasta. Senka lišća mešala se sa senkom sumraka.

Više planine se nebo na mahove otvaralo i palilo ćutljivim munjama. Semafori su dejstvovali. III PREPAD Nad rekom su još visili poderani zastori magle. Ribe su dremale po škaljama. Pod kamenjem se zgurili zeleni rakovi.

pih... Kaplar sa čvorugama po licu i žutim brkovima ljutito pljunu u stranu. Odjednom se nad crvenom stenom ukazaše tri šiljka i tri glave. Crvena raketla izvi se u magli. Metalni pisak podiže vojnike.

Bilo ih je glatkih, znojavih, sa dubokim linijama i ispletenim arabeskama sudbine. Nosili su čupave šume nad sobom. Drugi su bili tanki i rumeni. — Brže, brže... tako... tako šiju mitraljezi... Dlanovi su klepetali kao ludi.

Sve vile, kuće, brodovi, šatori i barake. Čak i muhamedanska groblja. Zraci reflektora presecaju nebo. Bde nad snom i spokojstvom. V PRED SMRĆU Nešto sevnu tamo na grebenu što se crni u noći. — Grrru... Kao da zadrhta zemlja.

Čule se poslednje zapovesti: — Ni vatre, ni govora! Gore na grebenu bili su rovovi. Tišina vlada nad poleglom masom ljudi. Opet bi strepnja počela da prožima duše, ali umor to sve ruši bacajući san na oznojena tela.

Sinu otuda daleko sa kose, zazvižda, ali tako bliskim fijukom da se sve trže, i tresnu šrapnel baš nad rovovima. — Uh, uh, u naše... slepci...

Bombe prašte sve bliže i bliže. — Odseći će nam odstupnicu, — već struji dah nereda nad celim strojem, i vitla se sve više i više. Vojnici su ustali. Oseća se da se sve koleba.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala. Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla.

mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane.

Pučina 6,00 nad Ekvatorom. Počinjem da volim ovaj brod, crvenih dimnjaka, koji tako uporno i bešumno plovi po nepomičnoj pučini.

Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih molova podignutih na koljima,

Bilo je zanimljivo gledati jednu tako bučnu oluju nad nepomičnim morem. Oko jedan po ponoći pojaviše se opet zvezde.

Posle pola sata, odjednom skreću u stranu i nestaju na širini. Nijedne ptice više nad nama. Pred podne počinju oni meki, uglačani, zavijeni talasi koji se uvijaju sami u sebe i koji, kad postanu veći,

udubljenju između šume i iznenadne crne stene u vodi, urođeničko selo dugih tamnih slemena od stabala sasvim niskih nad zemljom.

Zbijeno i izdubljeno ovo selo izgleda kao kakav zaspali krokodil koji bi glavom bio nad talasima i telom iza stene. Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi

Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi diže se uzbudljiva perjanica dima, i treperavo

Samu varoš potpuno tropsku ostavljamo na ostrvu između dve duge lagune koje iviče obalu. Nad dužom lagunom, često razlivanom, drveni polukružni mostovi, što sve kao da liči, sa sveže zelenim poljima, urođeničkim

Na jednoj je zapisano: „Tomas Kofi, Kralj Mousa, Car nad Carevima“, dva koraka dale nalazi se njegov grob. Na jednoj drugoj kući čitam: „Svi vi pažnja.

Džinovska drva sklapaju svoje grane nad drumom, ptice lete po tim živim svodovima kao napuštenim tvrđavama. Neke dodiruju krilima automobil koji čudno šišti u

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

“ Ne kidaj srce, dobar čoveče! Kad majka starim gleda očima Poroda bednog glavu klonulu Kako je nad njom dželat svirepi Sa čvrstom rukom pȁlu izdigô; Još trenut samo... i mudra glava Krvlju će svojom bedem mastiti!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

000 boraca, a od Pandirala Sulejman paša takođe sa 8—9 hiljada vojske. (Nad svom ovom vojskom bio je zapovednik Ejub-paša, jer je sva ova vojska sačinjavala jedan kor).

Hafis i Sulejman (tada je u turski logor stigao Ejub-paša i sam lično preduzeo komandu nad vojskom Hafisa i Sulejmana) udare na njega 22 jula.

Za dnevnoga komandanta nad celim odelenjem što će sutra operirati postavlja se pukovnik Mihaladze (?). (Ime je nejasno zapisano u dnevniku i ne

Zar bi Turci napustili ovako lep drum do same Tešice, pa se kosom provlačili do nad sami Žitkovac spram Aleksinca? Ta to je apsurd.

Narodni vojnik, komandant nad dva topa u šumatovačkom šancu, tek viknu samo: »Konjica napada, puni kartečom«. Topovi su u trenutku napunjeni, ali kad

Mir pokojničkom pepelu, a prokletstvo vlasti koja, radi održanja svoga nepravednog gospodstva nad tuđim pokorenim narodima, potrže mirne stanovnike iz dalekih pokrajina i šalje ih na kasapnicu.

besomučna mržnja i ona ih podržava i upotrebljuje ove ratoborne divljake kao žrtve, da pomoću njih održi svoje gospodstvo nad pokorenim Slovenima.

smireno previjaju glavu pred svakim policijskim pisarčićem, koji, kao »gospodin čovek,« kao »vlast« ima »pravo« da se nad njima natresa. Černjajev je negde u Rusiji, i davno se već utešio i za Srbijom i za pokojnim kapetanom Živanom.

Čudim se! Iz daljega razgovora s pukovnikom Rajevskim videh da je njega jako ogorčilo i to, što je danas nad nekim mnogim bataljonima poverena komanda potpukovniku Karadžiću, o kome Rajevski veli da je „prostoй pьяnčuška i boljьše

s jednoga vrha na drugi, pa su se tek onda spuštale na vrhove bajoneta u gomile ukrštenih pušaka i na rosnu travu. Nad logorom se dizao žubor od hiljade ljudskih glasova, a sva ova šarena gomila, sa nejednakom odećom, sa šarenim seljačkim

izraz, izraz u kome se meša nemar umora i ravnodušnost očajanja, žudnja za životom i podsmeh smrti koja već stoji nad glavom sa zamahnutom kosom.

! Čudan razgovor pred stupanje u borbu, uz kobno guđenje granata nad našom glavom i zviždanje kuršuma oko naših ušiju!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

I podigla si crkvu Kô tvrdi neki grad, Oživela si veru, Probudila si nad. Rasplamtela si ljubav, I razlila si sjaj Zadahnula si cveće, Povratila si maj.

kad mi klone, Pa u noći, u samoći, U tom sanku ružičnome, Kad se majka moja spusti — U tom sanku punom milja, Te nad nama ruke digne, Zajedno nas blagosilja — Od suza se more diže, Mi plovimo po talasu — Mila ružo, duše dušo, Šta

“ Idem, stanem, pa mi klone glava Nad kolevkom, gde nam čedo spava. Čedo s’ budi, pa me gleda nemo; Gledamo se, pa se zaplačemo; Pa i njemu, kâ očajnik

Ti si mrtva, moj živote, Otišla si s ovog sveta, Toj daljini nema mere — Pa zar i to da nam smeta! Neka pada nad i vera, To mi ljubav, ne savlada — Ja te ljubim, prazna senko, I bez vere i bez nada!

Već devet godina na ranama leže, Kô devet koprena, Nad srcem mi, nad ikonom, gde je Živa slika njena. Sve više koprena na ranama leže, Tu na levoj strani; Taj živopis

Već devet godina na ranama leže, Kô devet koprena, Nad srcem mi, nad ikonom, gde je Živa slika njena. Sve više koprena na ranama leže, Tu na levoj strani; Taj živopis božji i vreme ga

A sjajak u toj suzi, I taj razumem sad, — Tvojoj je srpskoj duši U deci bio nad. I ti si reći htela: „Kad Smiljku otme noć — — —“ Razumem, oh, razumem! — Al’, gde mi je ta moć?..

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni šest, nego odgurnu jednog našeg pa se naže nad izvor. A meni, znaš, smrče se.

Pred našim očima, preko Čegaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko jezero. Kao oko... A nad nama se razleže prasak pušaka. Malo niže puše se kazani. Okolo vojska leži kao snoplje. Bolničari previjaju ranjenike.

Mora biti negde tu oko nas... Okrenuo sam se slučajno. Ostrovsko jezero... a još dalje ravnica, nad kojom lebdi prašina. Trgao sam se. Pred nama grunu razorna granata.

Čudio sam se kako su mogli opstati u ovako plitkim rovovima... Nad nama je zvezdano nebo. Izvan rova napipaš neko kamenje. Nikako ne mogu da razumem zašto je ono tu i ko ga dovuče.

Granate tuku u gomilu. Kroz tresak eksplozija razleže se jauk. Prašina purnja i nad položajima se rasteže u prljavi zastor. Gledajući pogibiju Bugara od naše artiljerije, nama je srce raslo.

Ali mučno je bilo gledati kako se ludi, svesna bića, kako se taj čovek, koji je umom svojim nad svim živim... kolje, bode, mrcvari, kako se valja u krvi kao životinja... — A ko je tome kriv? — pita Mišić.

A Bugari, kao da su znali, raspale baš tad. Svi smo bili prilegli. Kuršumi su prštali nad nama. Dok ti moj Andrija kleče, i poče da se krsti. — Učo, manj to ako ti ne pomogne!

Kao da je tamo ostala neka životinja. A do malopre bio je u našem društvu. Ali valjda i zato što je i nama nad glavom lebdela smrt. Kad smo stigli u puk, bila je ponoć. Naiđosmo na naše predstraže i zamalo da izginemo.

Nečujno, kao mačke, vukli su se vojnici preko onog kamenjara. U podnožju brda sakupili smo se. Zvezdana noć... Nad našim glavama zvizne poneki kuršum, kao da mušice proleću pored nas. Sitno i beznačajno.

Pred nama ječe ranjenici. Sad im niko ne može pomoći. A noć je i onako puna krvi i smrt lebdi nad glavama svih nas. Sada strepim da se ne povrate. A i ovi sa reke me muče.

A neki beličasti oblačak mi pred očima. Zatim postade crven... spušta se sve više, već je nad mojom glavom, i taman zastor pokri mi oči. Vlajko uzdahnu i zaćuta...

I kada je god trebalo oprobati neki novi lek protiv malarije, tražio je da se eksperiment vrši nad njim. Trpeo je on i špriceve, gutao je solucije hinina, pa je čak podnosio i salvarzan.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Polako ali pouzdano, elegična orfelinovska kuknjava nad ruševinama srpske veličine preobrazila se u sivi joannosubbotičevski kult habzburškog legitimizma (sa samurovinom

Teško je ne sažaliti se nad mukama ovih pesnika. Kako su se intimno osećali na ovom poslu, o tome bi se moglo samo nagađati.

a druge koje su danas još u časti ipak iščeznuti, zahte li to samo upotreba, taj apsolutni i zakoniti gospodar nad životima i smrću reči: Multa renaѕcentur quae iam cecіdere cadentque Quae nunc ѕunt in honore vocabula...

najdublja i naosnovnija ljudska osećanja: ljubav prema ženi i zadivljenost pred lepotom, čežnju za nedostižnim i prazninu nad ostvarenjem, vernost prema zavičaju i svome narodu kao i zamišljenost pred strašnim zakonima života i smrti, u tuzi koja

Gord, sebe voždom smelima predstavlja; Taj čas Mars prospe plamen nad Serbijom. Saziva s Šturca mudra vila K obrani zemlje junake serpske: „O hrabri, čujte! Gluvo je doba sad.

Čujte! „Narod će s’ rodit iz Vas serpski. Može postati narod mlad Kakvim sam hoće kad nad njime Štedar i pravedan skiptar vlada, I poverenja k sopstvenim silama Oklop na grudi nosi.

Mnogo prepona imaćeš daljnom ti Na putu. Hrabri s’! Borbom se tvori muž. Nad vama štit moj! Mnogo čovek Tajnih vragova u sebi nosi. Na strane s’ tuži, nesrećnim ali ga Sve čine svoji.

Najpre pobedi te, Lako ćeš strane, bili javni Ili u mraku, pobedit moći. Nad samim sobom najteža pobeda! Ne daj da rastu zajedno s’ silama Ti tajni vrazi tvoji.

S upaljenom voštanicom Nad Lazarom genij stoji, Skorbnim licem k tronu sudbe On upravlja pogled svoj. „O, ukloni, svemoguća, Ovo od tvog

Koliko se nad tobom Ljupkih r’ječi kazalo! Koliko li kraj tebe Usana celivalo! I ja s’ nadah sreći toj, Dugo ovdje čezneći; Nu sni

Zasluga deli po pravdi nagradu: Čim’ onaj starac dobi dane svoje? Bič ima samo nad krivicom vladu: Zar moj da strada sin za grehe moje?

1839. Vasa Živković CVET Niči, niči, krine beli, Divni cvete moj, Nad tobom se suza blista Ljubavnika, oj! Niči, cvete, čelo glave Ladnog groba, ah, Gde počiva drage moje Osvećeni prah.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

A milost mu je kao selena — Po svetovima sobom stvorenim Svetove stvara, nove milosti — Nad gromovima bdi i munjama; A narodima i vladarima U dobroj volji svoje svemoći Blaženog mira pruža grančicu.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

3nam ja to sve i osjećam, ali mi ne daju pjevati o srećnim danima minula vremena, ali mi ne daju kukati nad opštim jadom tvojim. Narode moj zarobljeni i kukavna Otadžbino moja!

daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i 3emlje svoje.

I danas se na to tuži i veli: „Stari, krepali Džibukarda, Đurđije i 'rišćani krivi su tome, nebo se nad njima prolomilo!“ Ne drži sluge. Sve sam radi. Kuva, pere, namiruje konja, timari ga i čisti. Konj mu je kao ala!

— A ma, što ste vi, ljudi, došli? Ja tebe malo kô i poznajem — okrenu se meni i nadnese ruku nad oči. — Ti si...? — Jesam, jesam, oče! — E, pa, eto, šjedi, kad si došô.

Kô iza jučerašnje kiše izvedrilo, niđe oblačka! Samo dole nad Kozarom nadnijeli se crni oblaci, a gore oko Kočića Glavice vrza se gusta magluština...

Što još čovjek neće doživjeti u ovoj budalastoj Bosni! Jazavca tužiti! E, ovo je prava budala, budala nad budalama. Ama, otkud ti je došlo u glavu da jazavca tužiš? David: Otkud mi je, veliš, došlo u glavu da jazavca tužim?

David: O, čekaj, ljubim je, da je vidim! (Penje se na stolicu, nadnosi ruku nad oči i dugo, dugo gleda.) O, zar ćorava* naša Zemljana Vlada, gôd joj njezin! (pade sa stolice).

Sudac: To je taj seljak što tuži jazavca. Molim Vas, gospodine doktore, da ga pregledate. Sad mi se čini budala nad budalama, sad opet vrlo bistar i pametan. Čudnovato i zagonetno stvorenje!

Bojić, Milutin - PESME

Crne kao mladost kad u nevrat tone. U daljini zapad katkad bleskom plane, A nad njime sivi oblaci se gone. Bez krika, bez cilja letele su vrane.

Boga, Boga kamo? Istina vaša i nauka nova Večito groblje umova je samo, A nad njim sjakte Vavilonska slova. O ja bih rado priče praiskonske, Ja volim bajke: mladosti su pune, U njima jek je

Smrad, pepeo, kosti, crvi lešom zbrani! Trava iz mog tela! Novi život niče? Vri život u grobu, nad njim kriče vrani. Avaj, ja u svemu, što nov život kliče, O, ali Saloma nikad, nikad više.

Zaspala sreća teško spava, A nad njom žudi jasmin snen, Licem joj bol se razigrava I strašću diše zreli klen. Pohotno šumi jasmin snen.

— I otvoriše im se oči. (Matej IX, 29, 30) Glas je Gospodnji nad vodom. Bog slave grmi. (Psalam 29, st. 3) Blago narodu koji zna trubnu poklič. (Psalam 89, sg.

ME TVOJE OČI NIKAD STALNE JEZERA Greju me tvoje oči pune magle, Kô jezera su gde se ocrtava Predzimsko nebo, što nad njima spava, I mrke tise, što se nad njih sagle Kô trepavice.

me tvoje oči pune magle, Kô jezera su gde se ocrtava Predzimsko nebo, što nad njima spava, I mrke tise, što se nad njih sagle Kô trepavice.

Sputajte krme moćne, Gazite tihim hodom! Opelo gordo držim u doba jeze noćne Nad ovom svetom vodom. Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata I na mrtve alge tresetnica pada, Leži groblje hrabrih,

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte Klizite tihim hodom! Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte Nad ovom svetom vodom!

No to će biti za trenut, a potom U naše oči leš će maja leći I taj trenutni osmeh će izreći Sud nad nekada voljenim životom: Ono što tada zvasmo život ceo Beše tek jedan mali, svetli deo.

XXVII Završila se jedna tiha drama, Vetar je cveće razneo poljanom, Šinula bura nad nežnošću sanom, Ti ne znaš šta se odigralo s nama.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Podšišanih je brkova i ima ćubu od kose nad čelom. Žika je dežmekast, a velike čupave glave, podbulih očiju i debelih usana.

U uglu, iza ovih vrata, limena peć, od koje čunak ide najpre pravo ka publici, uza zid, pa se nad stolom g. Žikinim previja u koleno i polazi levo, te probija zid nad vratima praktikantske kancelarije.

Žikinim previja u koleno i polazi levo, te probija zid nad vratima praktikantske kancelarije. Desno od zadnjih vrata, kraj zida, stara drvena klupa i na njoj masa akata, koja su s

vrata, kraj zida, stara drvena klupa i na njoj masa akata, koja su s jedne i druge strane poduprta po jednom ciglom. Nad klupom slika kneza Milana Obrenovića, pod njom neka proklamacija i sa strane nekolike pisane naredbe izlepljene na zid.

MILISAV: Nije, more, toliko zbog depeše, otišao je da se ukloni dok mi izvršimo saslušanje nad onim. VIĆA: Kako, zar neće on prisustvovati? ŽIKA: Neće. Veli, može onaj imati bombu, pa – bum!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

ćiriličkim slovima, a većina književnika i veliki deo građanstva "otmenost" kojom se dotadašnja praksa izdizala nad govornim navikama prostog naroda. I dijalekat kojim je Karadžić pisao izazvao je oštra reagovanja.

i 1815. godine. I najzad, Karadžićeva azbuka i njegov pravopis bili su očigledno nadmoćni nad zatečenom baštinom (i danas Karadžićev grafijski sistem spada među najadekvatnije u svetu).

i vlasti, već da žive u bratskoj ljubavi i slozi, deluje kao proročanski zavet, te stoga završna scena, u kojoj Sava nad očevim moštima miri braću Vukana i Stefana i tako prekida bratoubilački rat u Srbiji, deluje sasvim prirodno i

vere i otačastva, bezgranične privrženosti hrišćanskom idealu koja ide do svesne žrtve, tema prednosti duhovnog nad materijalnim, nebeskog carstva nad zemaljskim carstvom. Ali nije samo knez hrišćanski heroj.

privrženosti hrišćanskom idealu koja ide do svesne žrtve, tema prednosti duhovnog nad materijalnim, nebeskog carstva nad zemaljskim carstvom. Ali nije samo knez hrišćanski heroj. Podvižnici su i njegovi vitezovi koji ginu zajedno s njime.

Stavio ih je naporedo s Pesmom nad pesmama, da bi to isto učinio i Gete. Grimovom zaslugom, ali i inicijativom obrazovanog i mudrog Slovenca Jerneja

U poznatoj pesmi iz Vukove zbirke osveta nad Bećir-agom i aginicom priziva se s uvodnom scenom mučenja mladog hajduka Malog Radojice, kome Turci lože vatru na

Ponekad surova slikovnica krvavih prizora, etika bune manje je osvetničko naslađivanje nad srpskom pobedom nego filozofsko nadnošenje nad događajima, razumevanje za patnje protivnika stečeno sopstvenim gorkim

slikovnica krvavih prizora, etika bune manje je osvetničko naslađivanje nad srpskom pobedom nego filozofsko nadnošenje nad događajima, razumevanje za patnje protivnika stečeno sopstvenim gorkim iskustvom.

Najpoznatiji je nacionalni tipski lik dovitljivac Era, seljak koji pobedu nad protivnikom (najčešće Turčinom, ali i raznim predstavnicima vlasti) zadobija umom i žilavom upornošću.

Blagi humor, imaginacija i slike potekle iz narodne predaje odnose pobedu nad surovom zbiljom. Savremena književnost Početkom trećeg i najdužeg perioda, koji obuhvata savremena književnost, označio

Galeba (1957) pripovedanje već teče isključivo iz osetljive svesti obolelog muzičara, suočenog sa smrću i zamišljenog nad vekovečnom borbom svetla i tame, bića i ništavila.

Jakšić, Đura - PESME

U Sumrakovcu 1858. POSLE SMRTI Noževi kad mi srce podele, Nad grobom zvekne krvavi mač, Slatke devojke, ružice bele, Neću da čujem vaš gorki plač!

Il’, možda, misliš: „Ta dobro mu je, Kad ono tiho tkanje ne čuje Što pauk veze žicom tananom Nad onim našim crnim tavanom! Među ljudma si, među bližnjima!...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Prosti me, rodino blaga. SAN U PODNE Topal sam ćuv, prolećem ti podunem. Đurđevska noć nad pupoljima tako, pupi mi pupila, mala. Plameno mi se izvijaš u cvet.

Ispolin anđeo silovito nad krovovima zatrubi. I ne vide ga, žarki stub, i ne čuju. On trubi, trubi u predvečerje strahobni rub.

3 Mi horno, ruku pod ruku; na srcu toplo, škripi pod nogama sneg — zemljom nam zastrta svila. 4 Pa proleće nad nama plavetna raširi krila; sa tajne spade skrama, snom buknu u biljku klica, i zaromori gora, i zapeva tica.

Topli sam ćuv s proleća kad podune, Pupi mi pupila mala. Đurđevska noć nad pupoljima tako, Pupi mi pupila mala. Plameno da se razviješ u cvet, Pupi mi pupila mala.

Zar znate vi, zar ja, zar iko živ, van Onoga ozgore!... Prostite, građani, praštam, a Bog nad svima nama nek čini svoje!

(Jedan anđeo:) O, Davide, ti nisi taj Ko će sagradit ovaj dom. Tvoj nekad rodiće se sin, Vladaće taj nad svetom tad. I on će biti moj sin A otac njegov ja.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

vidi i nju kako se, poluobasjana vatrom od ognjišta i malom lampicom na stoličici do njega, kad prođe pored vatre i nagne nad jelom, dižući dugačkom mašicom u ruci kapak, vidi sva: i njeno bledo, sad široko ali još jednako milo lice, i zasukani

Njegovo okruglo, dosta zdravo lice vidi se nagnuto nad tablom, a čuje se kako po njoj škripi pisaljka. Mlađi mu brat više je ličio na majku.

Odavno mu već prostiru očev dušek, čaršav. I onda se legne. Baba se povuče u svoje sopče nad podrumom, među sanduke stajaćih haljina, pošto još jednom obiđe dvorište, kapiju, da vidi da li je sve u redu,

Svakog časa ona, odupirući se rukama o kapiju, isturajući ramena, prsa, saginjući se nad ocem, izviruje otuda i gleda ulicom dole-gore. Gleda da li su po kapijama već sve devojke izišle.

Ćutala je. Zaklopila se nad razbojem sa rukama na čelu. Ramena i vrat joj videlo se kako se tresu. I sa strane, ispod pazuha, videlo se kako joj

Jak nad sobom. Sebe da ima u rukama. Da je jak, kad štogod zaželi, zaište, srce zažudi za nečim, da srce stegne, ne da mu.

! Gledarica je jednako, mučaljivo nagnuta nad zdelom vode u kojoj se crnio taj »obajani« kamen, odgovarala: — Ne znam. — Nego... Istina je. Rano je.

Priđe joj i naže se. Nikad dotle nije se osetila tolika ljutnja u glasu mu. Čisto se tresao nad njom: — Šta plačeš? Ona, kupajući se u suzama, okrenu glavu od njega: — Oh, bre, sinko! — Što me živoga oplakuješ?

I prema sveći, s naočarima; s brojanicama, nagnut nad knjigom, čita uvek Stari zavet. Čita a gorčina ga davi. I, po nesreći, uvek naiđe na psalme koji se s njim podudaraju,

Čita psalme, vapaje, bol. Čita kao sebe da čita. Čita dok god se njegovi ne vrate, ne zateknu ga nad knjigom i, od straha, ne smejući da ga oslove, samo prođu pored njegove sobe, da ih on čuje da su došli.

Majka, kad je unese i stavi preda nj, zateče ga pognuta nad tevterom, sa perom iza uva, bez gornje kolije, već samo u jeleku čohanom sa redovima dugmadi spreda i krutom, visokom

Kad ona uđe, on diže glavu. Na njeno »dobro veče« osta pognut nad tevterom, nabrana čela i nekako gorko, suvo ukočenih očiju.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Vuk, Pjesme, 2, 3, 116). J. koja raste nasred raja, a svoje grane nadnosi nad paklom spomenuta je malo ranije. Za zmije kažu da imaju nekakvu zlatnu j.

, 223). Ako ovcu iskasapi vuk, treba je nakaditi nad l., i ozdraviće, ma koliko da je iskasapljena (samo da joj grkljan nije prerezan, ZNŽOJS, 6, 124).

žila (SEZ, 17, 542), ili pritisnu o. petom, zaokruže drvetom ono što je o. zahvatio, pa isti o. obese nad vatrom da se osuši (ŽSS, 283). Ko pati od čireva, okupa se u vodi u kojoj su potopljeni o.

Kao opšta načela važi ovo. Sve što se seje treba sejati u punom mesecu (SEZ, 32, 13). Seme kome rod raste nad zemljom, treba sejati prepodne, a kome raste pod zemljom, posle podne (ZNŽOJS, 16, 266).

Kraljević je u nekoj prilici razmrsio vili kosu koja se tako bila zaplela, i vila ga je zato nagradila da bude junak nad junacima (Karadžić, 1, 36).

, 202; upor. i Daničić, Posl., 479: »Da mu je drača pod nogama, a ploča nad glavom, nek ne može ni gori ni doli«, i Vuk, Posl., 4660.

Kao takav ukras j. se pominje i u staroj narodnoj pesmi: »Nad Emkom je tubre načinio, Po tubretu zlaćene jabuke« (Vuk, Pjesme, 1, 651), po čemu se može zaključiti da je to davnašnji

, 264). U okolini Nevesinja, da bi začela, žena se »pari nad poprženom kafom, ali tako da niko ne sazna« (GEM, 36, 1973, 85).

Kad voda provri, sud se donese i prevrne u ćasu ili lavor nad bolesnikom. Ako lonac zatim pokupi svu vodu iz ćase, znak je da će bolesniku biti pomoći. Tako se uradi triput.

još i jabuke i kravajčići, pa se tako nakićen stavlja sutradan na trpezu ispred kuma i staroga svata, te ga oni izlome nad glavama mladenaca, i tada se devojke grabe oko grančica i jabuka, jer veruju da će se prva udati koja prva ugrabi

Novorođenčetu za prvo dojenje »zadojaljka« donosi na dar kravaj, a žene, dok dete doji, drže nad njenom glavom sito s kravajem — »kao simbole plodnosti« (SEZ, 86, 419 id, Vranjsko Pomoravlje).

Ovaj struk krade domaćin ili njegov sin, a nikad žena ili kći. Kad radnici svrše kopanje u njivi, dolaze ovom struku i nad njim ukrste motike, kako bi se i korenje u njivi ukrstilo na sve strane.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Vaso provede Radu kroz podrum i, nuzgredno, pokazuje mu velike pune bačve, nad kojim o gredama vise sila isušenih pršuta.

Osveta je jača i slađa od samilosti, inat i nagon vlada nad razumom. I to je podjareno u putu, gazeći preko golemih junačkih i živinskih stopa, utisnutih u živom kamenu, kojima

I jest zasuo; zajazio je puteve, jaruge i nogostupe, preodjenuo i pokrio bijelim čistim pokrivačem kuće i glavice, i nad selom planinu ojajio, i sve je uokolo pritisnuto olovastim nebom, krcatim snijega, a obasjano blijedom snježanom

krcatim snijega, a obasjano blijedom snježanom svjetlošću, — ali nije mogao da uguši vječiti šum rijeke, ni žamor slapa nad mlinovima, što se odozdo odjelito čuje i jednoliko u ušima bruji. Rade čeka.

već nemoćno se odbljeskuje od njih, a prije nego će da zađe, kao za naknadu, razasu svoje zrake poljem, a visove planine, nad selom, pozlati; na njima neko vrijeme u sjaju oklijeva, ali ne mogavši ih zagrijati, — klone ...

vedrini treperi, cijedi se vazduhom kao mlijeko, a iz tajanstvenih, raspruženih, nepomičnih sjena još mrak vreba... Nad sve, dokle oko dopire, pala je duboka, snježana, zimnja noć, čista, bijela, neoskvrnuta kao Prečista djevica! ...

onisko, okoščasto; ali vragometno, oči mu nigda ne miruju, iznebuha, kao da je samo o tome premišljao, veli Božici, što nad Radom stoji: — Grije li te kako Rade na ovoj zimi?

—Teške sam sreće, neće me nijedna cura. Ja im poručujem, ali nema otporuke. I pogleda na Cvijetu, koja se nadnijela nad plamen od vatre da joj se bolje vidi plesti čarapu. Radivoj ne smije dalje da govori, jer ljudi ćute.

Gazda Jovo sagnuo se nad sto, prebira nekakove stare biljege, čisti ih i s pomnjom polaže u jednu kutijicu. — Došao si, — veli mu.

Ždrale i Krilo nadimak im je u selu. Niko leži uz vatru, pod kabanicom. Nad njim stoji junac. Nešto je bolešljiv, žao ga Iliji, jer ga već hvata u plug, pa ga je priveo k vatri.

Tada se primaknuše i nagnuše nad bolesnika i Ilija i Krilo. — Pitaj ga komu ostavlja, — veli Ilija Ždralu, pa ćeš čuti. — Radi, a da kome?

Voli ga, bolan ne bio, kao rođenoga brata! A i jesu braća ... Ždrale i Krilo nagnuše se bolje nad bolesnika. Plamen im obasja smežurene, vremenom postarjele obraze, otpuštenih, čupavih, prosijeđelih brkova.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

taj skromni pobožni čovek, ne odobrava ovaj neprirodni brak, i da će se sve to, ipak, loše završiti, da se već nad zemljom raškom nadvija crni gradonosni oblak nesloge.

je Dadara kasnije po Vratimlju činio, u priču o njemu zakačio i ovu sitnu ali živopisnu pojedinost samo da bi njegovu moć nad ženama učinio još čudnovatijom. Dadara nije osobito lep.

A i jak je. Bistar. Deca će biti lepa. Zdrava. Pametna. Plodan je, kažu, Dadara. Samo mokre raće nad ženu da nadnese ona će odmah trudna ostati, a kamoli kad stane nekoliko noći uzastopno voćku da joj timari.

Sve je došlo nekako pepeljasto, i nebo i predeli, samo su se obronci Vratimlja nad dolinom opasali svežim zelenilom i rascvetalim jabukama. A dolina je mrtva.

beskorisne drangulije koje su izmislili lukavi Grci da bi preko tih trica i kučina, toga šarenog smeća, držali šapu nad srpskim zemljama.

Radio je to javno, naročito se trudeći da svi vide kako i koliko se on gnuša nad tim grčkim smradom i talogom. Naredio bi da se na kakvoj poljani okupi narod iz kraja u koji je tek upao, da napravi

pismo, Reč božiju, reč o miru, bratstvu, blagosti, ljubavi, da će se pero oskrnaviti obeležim li njime glavu čoveka nad kojim će blesnuti krvožedna sekira. Svejedno, on bi ionako poslao Makarija da me ubedi.

Verovatno leži na svojoj mekanoj postelji od perja, u finim čaršavima i strepi nad sudbinom svoga vidarčića. A on tamo neumorno radi oko posekotina i rana.

Kiša! Plahi blagotvorni dažd spustio se na Vratimlje. Najpre je stajao crni, činilo se gradonosni oblak, nisko nad samim hrptom grebena Vratila. Bio je ogroman i nepomičan.

Ali nećemo valjda, gospodine, gospodine čelniče, gospodine pobedniče nad Brzanom, padati u očaj. Primićemo i taj izazov. Staćemo na beleg protiv samog pakla. Tu smo i tu ostajemo.

Gospodar Lauš sedi na tronošcu, a njegova mila gospa Jelena, brižno nagnuta nad njim, raspravlja češljem njegove vlasi. Sunce je najzad, dva koplja pred smiraj, izmigoljilo ispod debelih sočnih oblaka te

Posle, neko vreme, mirni i spokojni, osluškujemo bekrijsko blejanje i neskladnu svirku. Pobedu nad razbojnicima proslavljamo i nas dvoje iako joj baš ničim nismo doprineli.

Ilić, Vojislav J. - PESME

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Vojislav Ilić PESME Sadržaj I 1 ZADOCNjENI PUTNIK 2 MOLITVA 3 NAD BEOGRADOM 4 LjUBIM TE, DUŠO! 6 ELEGIJA 7 MOME MILORADU 8 ZVEZDA 9 ZVONITE, ZVUCI...

NOĆ 223 CAR I ABAT 225 TAMARA 233 PEĆINA NA RUDNIKU 237 LjUBAVNA PRIČA O DONU NUNECU I DONA KLARI 242 PLAČ AFRODITE NAD ADONIDOM 247 KORINTSKA HETERA 251 (KLIČE VESELO GALEB NAD PLAVOM PUČINOM MORA) 257 OPSADA BENARE 258 SMRT

PRIČA O DONU NUNECU I DONA KLARI 242 PLAČ AFRODITE NAD ADONIDOM 247 KORINTSKA HETERA 251 (KLIČE VESELO GALEB NAD PLAVOM PUČINOM MORA) 257 OPSADA BENARE 258 SMRT KATONOVA 266 MRAMORNI UBICA 269 LjUBAVNA TRKA 273 GLASNIK

1880. NAD BEOGRADOM Spomeniče nemi prohujalih dana, 3ašto ti je čelo sumorno i tavno? Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana, Št

Il' da joj šapne povetarcem blagim: Ljubim te, dušo, više nego svet! 1880. ELEGIJA Hladna je jesen; i sumorno veče Nad pustim poljem razastire mrak; A studen vetar sa uvelim lišćem Talasa, seče magloviti zrak.

kite se luzi, I vetrić šumori nemo i život pozdravlja mlad Podmlađen zove nas svet, sa pesmom kliknimo druzi: Da živi nad! I ti, O mili anđele moj!

I ti, O mili anđele moj! pozvana božanskim zvukom, Pripremi čarobne dvore, kad sunca izumre moć, Nad ružičasti naš svet da Ljeljo uzvije rukom, Spokojni, plavi veo i tihu sanjivu noć I grli, ljubi, i stidljivim

Gle, majska ruža oko nas Čarobno, slatko miri; Nad njome tihi, sanjiv kras Proletnja nojca širi; Pod njome slavuj, mili drug, u suton peva tavni, I pesmom zdravi šumni lug I

Svetovi dole blude... Nad njima večnost tavna Spokojno, tiho spušta koprene svoje skut, I kruna božijeg truda, svetilo vedroga dana, U mirnom

Za njega svet je perivoj od ruža, Po cveću šeće kao paun mlad, Njegova duša jezero je mirno, Njegov se nikad ne koleba nad.

II Burne su strasti izvor mnogih zala, Nesreći ljudskoj početak je strast; More života one strašno mute, Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

ogreznu, trupinom se pokri, I cirk, i forum, i polje, i grad, I snova vera iz krvi se diže, I snova svetli zablista se nad.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

„Svakoga dana, između izlaza i zalaza Sunca, vidimo nad nama ili plavetnilo nebeskog svoda ili oblake. I jedno i drugo su proizvodi atmosfere, vazdušnog plašta koji obavija

„U to zvezdano nebo upire čovek svoj pogled od kada živi na Zemlji, i muči se da sa te knjige, koju je sam Bog nad našim glavama rasklopio, pročita njena tajanstvena slova. A iz toga sricanja razvila se astronomska nauka.

Na jedan kilometar od nas, gore uz obalu reke, ponosno se uzdiže, nad zamagljenom varoši, carska palata sa svojim visećim baštama, osvetljenim bezbrojem buktinja.

Mi se penjemo brzim korakom tom zavijenom rampom, i evo nas na vrhu kule. No, šta je ovo? Nad platformom na koju smo zaduvani stigli, uzdiže se nova kula. Kako to da je nisam od dole sagledao!

Gledajući njenu gornju ivicu, vidim da je prava moga pogleda opet toliko strma da ne isključuje mogućnost nove, uže kule nad ovom. Nisam se prevario, - novo penjanje pokazuje da se nad drugom kulom nalazi treća.

Nisam se prevario, - novo penjanje pokazuje da se nad drugom kulom nalazi treća. Mi produžujemo naše penjanje, a naša radoznalost se očajno bori sa umorom, koji nas

zamenjujem Vaše male cipelice većim sandalama, da biste izgledali što muškije, a Vašu kestenjastu kosu, ravno srezanu nad vratom, vezujem purpurnom vrpcom, prevučenom i preko čela. Tako, sada izgledate kao kakav mladi Atenjanin.

Vedra a mlaka zvezdana noć spustila se nad Sredozemnim morem. Na našoj lađi spava cela posada, sem stražara na katarkama i na tornjevima lađinim; i sami veslači

Tu treperi, visoko nad morem, sjajni Sirius, a pravo ispod njega, blizu samoga horizonta, blista se još jedna, isto tako jasna zvezda.

posle Siriusa najsjajnija nekretnica celoga neba, koja se kod nas, na severu, nikada ne viđa, jer se tu ne penje nad horizont. Mi uživamo u tome nebeskom prizoru koji je za nas sasvim nov.

Tkivo koje će, sa svojim nagusto uvezenim perlama, pretstavljati Arhimedovu lađu, nad bisernom penom mora, a pod tamnim nebom sa srebrnastim pojasom i zlaćanim zvezdicama.

Ja Vam, po Vašoj želji, šaljem, uz ovo pismo, crtež onoga dela zvezdanog neba koji se uzdigao nad južnim horizontom baš onda kada smo posmatrali Sirijus i Kanopus. Tako će i te dve zvezde zatreperiti u Vašem vezu.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

- Cveće ljupko i dolinu, Stado, vrelo i planinu, Tihu reku, silno more, I pod nebom orla gore I nad orlom šarnu dugu I slavuja u tom lugu I još njegov glas umilni- Ti satvori Bože silni!

Stanković, Borisav - TAŠANA

udovica KATA, mati Tašanina MARA, unuka Tašanina NAZA, vođ čočeka STANA, sluškinja Tašanina, ali vrsta gospodarice nad ostalom poslugom I II III } sluškinja Tašanina Hadžije, bratstvenici, čočeci, lautari, Turci, narod Dečaci i devojčice,

Još mlad, ali zadovoljan i ponosan sobom; već dosta ugojen. Obučen upola vladičanski kao svaki »namesnik«, starešina nad ostalim seoskim sveštenicima. Lica mirna, umorna, ali još živih, željnih očiju).

Samo — oh... MIRON (prilazi joj sasvim uzbuđen): Ama šta je to? To je nešto mnogo kad plačeš! (Nadnosi se nad nju, sasvim rešeno): Tašana! — ne kćeri, ne snaho, već Tašana, šta je? Kaži sve! Sve kaži!

Vidiš kolika si i kakva, Tašana? Oh, vidiš? (Pristupa joj, nadnosi se nad njom): Evo ne drhtim, ne klecam od strasti za tvojim telom, već samo osećam kako bi mi tu, kod tebe, bilo sve moje: i

Ne boj mi se ti. (Ostaje nad Paraputom klečeći do njegove glave i jednako ga ututkavajući jorganom.) JOVAN i SLUŠKINjA (odlaze u kuću, gore).

(Potresena, ophrvana uspomenama, klečeći nad Paraputom zaogrne se u šal): A, ti bar, dedo, znaš da, kada bi mislila, morala bih da poludim.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

S prvom ženom je imao pet sinova, i kako koje dete donesu s krštenja, on mu ispali četiri metka nad glavom: „Vo imja oca, i sina, i svjatago duha, amin!” I sto takvih čuda.

A mlađi i nema prezimena. On je u lovačkom dvorcu rumunskog kralja glavni nad lovcima i hajkačama, psima i konjima, i zove se Džon.

Gospa Nola, „živosan čovek”, kako je sama sebe ponekad nazivala, kao da zbilja još stražari nad jednom nasukanom i mrtvom lađom, za koju nekada beše pripeto vazdan brodića, šlepova i dereglija.

I tako dalje. I danas je nad grobom gospa Nolinim čuvena igra senki. To trepti, to se plete i ukršta, to kleca; to se otkida i lebdi.

Radila je u nekom starešinskom zamahu i u kući, i nad očevim računima, pa i nad malom svojom polusestricom. I van kuće se devojački njen život opredelio osobito.

Radila je u nekom starešinskom zamahu i u kući, i nad očevim računima, pa i nad malom svojom polusestricom. I van kuće se devojački njen život opredelio osobito.

Samo je popravljana, i kako je imanje raslo, pojačavana. Nad svakim prozorom krov, to jest, krovna građa produžena nad staklariju, da bi svaki pokret na tavanu izazivao gud stakla

Samo je popravljana, i kako je imanje raslo, pojačavana. Nad svakim prozorom krov, to jest, krovna građa produžena nad staklariju, da bi svaki pokret na tavanu izazivao gud stakla po svima sobama.

u sećanju senka razbojnika na zidu, i da se ona nekako sasvim slagala sa senkom avlijara Ljube kad čisti i nakida se nad metlu. Toša je mnogo voleo Ljubu, i razuveravao oca; i još se i smejao starčevom svedočanstvu pomoću senki.

Jer palanka nikada ne zadire mnogo u mislene rezultate nad pojavama. Ona, u svojoj debeloj jednolikosti, i u svojoj večnosti preživljuje uglavnom samo jake momente.

i pokazalo se da će tu sad da poteče jedan miran život sa skromnom i pametnom ženom, gos-Toša dade jednog dana udariti nad ulaz svoje kuće na salašu tablicu s natpisom: Moj mir.

Crni debeli oblaci jurili su kao mahniti, premetali se jedan preko drugog, a bilo ih je, kako biva nad ravnicom, toliko kao da se potop sprema. Vetar je pištao neprijatno.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Ljubomir, kao što je — (ne znam kako mu je ime u Poljskoj ljubičici), sljedovatelno i Roman će bez sumnje pre il’ posle nad neprijateljem trijumfirati.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

SA KOSOVA POLjA 32 KOSOVO POSLANSTVO 33 ĆELE-KULA 34 ĆELE-KULA 35 POSVEĆIVANjE CRNOGA BORBA 36 CRNI BORBE 37 RUŽA NAD ČEGROM 39 ZAPEVKA 40 SMRT CRNOGA BORBA 41 PESMA ĆELE-KULE 43 POVRATAK U BEOGRAD 45 POVRATAK U BEOGRAD 46 GORNjA

slova rasuta po polju Božuri stasali do neba Služe četiri crna vetra Sjedinjenom krvlju bojovnika Polje kao nijedno Nad njim nebo Pod njim nebo VEČERA NA KOSOVU POLjU Svi sede providni za stolom I vide jedan drugome zvezdu u srcu Venconosac

ga unatrag Još nismo deco stigli I bog zna hoćemo li ikada stići Do početka boja Odavde čujemo Negde visoko nad nama Zelenu pesmu kosa KOSOVO POSLANSTVO Kos krila orošena krvlju suši Na vatri crvenih božura Pred njim se širi

sita Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce napušta Noktima se hvatamo za

ovog vodenog krsta Tri su me vučje stope dovele Umio sam lice u rajskoj reci Obrisao ga o skute suncorodice Nadvijene nad tornjevima Zasadio sam očev štap U glinu na obali Da meću vrbama prolista Krenuo sam ka velikoj kapiji Otvorenoj nada

lomače Iz preorane humke Iz razvejanog praha Ničeš iz svoga nestanka Sunce te čuva U zlatnom svome ćivotu Visoko nad lavežom vekova I nosi te na venčanje Četvrte rajske reke Sa tridesetšestom rekom zemaljskom Bela si kost među

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima. Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod

Uze reč zatim onaj što je plakao: — Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima! — A jesi li bar iskupio ljudske bolove?

To je onaj lepi naš običaj da se detetu kad prohoda lomi pogača nad glavom. Ali, pre no što će se pogača prelomiti, na nju se stavljaju razni predmeti i stavlja pred dete, te se pusti da se

Vidiš samo, viri jedna noga Sunčeva ili nos Zemljin ili tur Mesečev. A profesor ponosito stoji nad tom gomilom i, dok mi stenjemo, on objašnjava ostalim đacima planetni sistem i kretanje nebeskih tela kroz vasionu.

A nesretna Karnova teorema glasila je: Kvadrat nad jednom stranom — Veli Karno, ćorava mu strana — Jednak je kod trougla, Sa zbirom kvadrata drugih dveju strana itd.

ko je taj koji bi se smeo poduhvatiti da nauči napamet taj isti Karnov princip, koji u prozi glasi ovako: „Kvadrat nad jednom stranom trougla jednak je sa zbirom kvadrata drugih dveju strana smanjenim za dvostruki proizvod iz tih drugih

Taj se zadatak uzdizao nad nama kao, recimo, nepristupačni vrh Himalaja, do kojega su razne ekspedicije težile da dopru ali su propadale,

Ili, molim vas, ima li što prostije na svetu nego što je klatno? O klatnu stiče dete pojam još u kolevci. Najpre mu nad kolevkom obese o kanap kakvu stvarčicu, te se ona ljulja a dete je prati pogledima i zabavlja se.

a vrlo rđavo mišljenje o onome koji je pre nego on bio na tome mestu; laskati starijem od sebe i natresati se nad mlađim od sebe; izvežbati uho da ne čuje sve, a oko da ne vidi sve; umeti, prema potrebi, u onome što je crno nazreti

izgovara, kojemu se oni koji ga opkoljuju stalno dive — kako onome što je napisao tako i onome što će napisati, nad kojim visi venac slave i pred kojim su panteonska vrata širom otvorena.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Svakoga časa zahvaljivali su Bogu na milosti što im je podario još koji sekund života. Nad razbojištem se razastrla magla od dima i prašine, kroz koju se video povremeni blesak naših topova.

Skretosmo u jedan šljivik. Šrapnel nas sustiže, ciknu nad glavom jezivo. Jedan se slomata sa konja. Preskočismo neke ograde. Artiljerija zaošijava sa svih strana.

Komandant diviziona je objašnjavao Kralju liniju naših i nemačkih rovova. Nad nama su baš tada leteli nemački aeroplani i teška artiljerija počela je dejstvovati.

Aeroplani su neprestano šestarili nad nama. U jednome momentu je naša artiljerija uspela da ih otera, ali malo posle vratiše se nanovo, tražeći baš tu

Svuda staro odelo, pobacane kape i hartije, prosuti džakovi brašna, kao da je vihor besneo nad mirnom palankom. Što nije moglo da se ponese, palilo se. Dim se razvlačio na svima stranama...

To su slike i u svesti neprijatne, a tek kako mora biti strašna stvarnost. Planine su se izdigle jedna nad drugom, kao da je zemlja nekada bila uzburkana pučina, pa je promisao nečija namah zaustavila.

U selu je kukurikao petao. A u daljini prasnuše nekoliko pušaka. Ili Arnauti pljačkaju... Ili naši izvršuju pravdu nad njima. Svejedno. Nekoliko života manje. Na granici smo otadžbine. Pređosmo prugu.

— Svršeno je, gospodine potporučniče — progovori Gruja. Vrane i gavrani zagraktaše nad našim glavama... Sa desne strane bila je jedna kućica. Sjahasmo da se javimo crnogorskim vlastima.

Sad se umešaše u razgovor i pravnici, rezervni oficiri. — Sa pravnog gledišta državu sačinjava suverena vlast nad određenom teritorijom i stanovništvom na toj teritoriji — razlaže potporučnik Živadin, svršeni pravnik.

— Svi ste vi u pravu. Samo niko od vas ne ume da izrazi svoju misao. Dakle, tačno je da državu čini suverena vlast nad određenom teritorijom i stanovništvom.

— Ama, otkuda vi znate pravne stvari? — nervira se Živadin. Samo što država ne može faktički da vrši tu vlast nad svojom teritorijom i stanovništvom koje je ostalo u zemlji.

Iznad krupnih crnih očiju natkvesile se guste obrve, kao tamna mahovina nad rečnim ponorom. — Jeste li, gospodo, svi tu? — prelete očima preko nas. — Dakle, istorijska odluka je donesena...

Petrović, Rastko - PESME

Neko s desna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča: ”Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem, I ptica koje se nad njim dovikuju; Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice Što trči uskom stazicom?

neka ste samo zdravo Po sumornim prostorijama svojih bolova Gde, daljim predelima umrljane, sisate svoje prste, Gde nad nikad neviđenim manastirima Stavljate sićušne krste.

bela krda i sveo bor Pod kim se skuplja slovenska gospoda na dogovor; Bor, divni zeleni bor, Dedova mojih zeleni bor. Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjega veka, Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže; Trulu mu kožu spiraju

brda, nadimlju gore stenja, Pod koje pođe kadifena gospoda na dogovor; Bor, divni zeleni bor, Dedova mojih zeleni bor. Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjeg veka, Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže; Trulu mu kožu spiraju talasi

mi je duša raskidana na hiljadu krpa vekovima, A telo velikim prostorima, Ko oblak da sunčam svoja tvrda leđa na suncu Nad Ohridskim jezerom i manastirom svetog Nauma.

pesama Kraj Ohridskog jezera i manastira svetog Nauma Za mirni put beskrajni i duboku nabranu vodu, Raskidam oblak nad vama. JUČE I DANAS Sirene se zakikotale piskavo izvan nas. Sirene.

moju; Pa i porodila zagledajući se u detinju pelenu, Neće osećati više bradavicu zažarenu Nego će se sve naginjati nad kolevku I čekati.

je sa ushićenjem plodio; život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio; nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka: za njom, o za njom, stihovi moji budimo hajka! Budimo hajka!

poglavice odnosi leš: Na talasima se talasa crna kosa i Mokro perje, bolivijsko zverje, On preplivava okeane Da l' nad vodama, da l duž kinematografskih platana, Ili po žicama telegrafskim?

NOVOROĐENOG Pretvorio je gle, sav trud u gustu pesmu, nebu, I kao kroz trubu dimnjak Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake; Ali ko peva o hlebu, o rubini i o hlebu!

u davnom ovakvom moru I čekanju, ne utapa ni jedna vizija stvarnosti, Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti. Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?

U jednoj maslinovoj šumi zanosa, gorčina nad Velalukom, na Korčuli. SVI SU ČANCI PRAZNI Tako zaspi, meseče, Nad toplom supom detinjstva: Iz mene će preliti tuga

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Tako i treća godina prođe. Jedva da je i opazio dečak kad je prošla. Šapuću s njim breze i travke, nad njegovim snom bdi kupina, poverava mu kesten tajnu Mesečeva Cveta.

Tako i do jezera dođe i zaustavi se da još jednom, u jezeru, vidi nebeski cvet. Naže se nad vodu i kriknu. Iz vode, kao iz ogledala, rastao je ka njemu lik visokog, prekrasnog momka.

Postajala sve vedrija, sve lepša! Gotovo već poče da zaboravlja svoj Cvet. I, možda bi ga i zaboravila da nad izvorom nisu leteli leptiri kroz čija je krila prolazila svetlost sunca, kao nekada kroz latice pustinjskog Cveta.

Iznad nje je isto nebo, isto sunce na nebu, isti pesak, isti Cvet. Ali, zašto su im sećanja drugačija? Sunce je nad pustinjom brzo raslo, titrala je jarica kao zlatna vatrica. Kapljica čvrsto prionu uz svoj Cvet.

»Mogla bih ih poneti sobom!«, pomisli i kao krilata polete s makovim čahurama u naručju. Nad njom je bilo nebo, pod njom zanjihano polje maka, crveno i beskrajno. Nije se pitala kako to, odjednom, leti; kuda leti.

»Kad bi bar jedno bilo moje!« — pomisli, sastavi šake da ih zadrži, ali i ovo troje skliznu joj kroz prste i odlete. Nad poljem makova, sve dokle je oko dopiralo, lebdelo je i igralo se čitavo jato majušne, nasmejane dece.

Pun svetlosti, oblak je i dalje stajao nisko nad zemljom i od njega je sve, najednom postalo blago i tiho. Uzalud su vetrovi pokušavali da oblak ponesu sobom.

Čudi se što joj ostarili otac i majka, drugaricama se lice sparušilo, trešnja kao džinovski, zeleni oblak nad kućom lebdi. — Ah, trebalo bi o tome razmisliti!

— Smrt je u zmiji! — kriknule su sve životinje uglas. Zađe Lepotica u šiprag, zazva zmiju, ali joj zmija reče: — Nad tobom ja nemam moć! — Pa, šta da radim? Kako da stignem u carstvo smrti!

Zidovi su mogli da zatvore uši, jer podanici više nisu otvarali usta. Čak je i vetar nad Carevinom utišavao glas, je li pticama preostalo išta drugo? Kao stakleno zvono tišina je poklapala Carstvo.

— Ne ponavljaju se čuda! Zlatokosa i sama poverova da lepše od nje na svetu nema. Dane i nedelje poče provoditi nad kladencem, posmatrajući svoj lik u vodi.

Ko bi pristao na podvig pri kome se ništa ne dobija, a život gubi? A opet? Nema tog koji je Smrt — varalicu nad varalicama — prevario. Žestoko zamisli se Varalica. — Pa, dobro! — reče napokon.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

TOMA STOJAN, sin mu ARSA, predsednik opštine MITKA, brat Arsin MARKO, vodeničar Tomin POLICAJA, starešina nad pandurima PANDUR KMET CIGANSKI GRKLjAN, Ciganin, svirač, otac Koštanin KURTA, ciganski pandur KATA, žena

Da vidim šta mu stoji. (Odlazi i brzo se vraća sa sitom. Preokreće ga i stavlja nasred sobe. Klekne, i nagnuta nad njim počne po njemu da razmeće zrna. Mesečina jako prodrla u sobu. Okreće leđa mesečini.) Oh, ova mesečina!

Svaki čas ulazi Stana i, na prstima, da ga ne probudi, saginje se nad Stojanom, osluškuje kako diše. STANA (cedi peškir od hladne vode, oblaže njime Stojanovo čelo, tiho ga ljubeći): Bato

MITKA (ne diže se). ARSA (drma ga): Ustani! Jesi li živ? MITKA Za tebe — ne! Mrtav. ARSA (nadnosi se jarosno nad njim): Mito, Mito! Čuj!... Ili ćeš ti, ili ja... MITKA (podiže se, malo uplašeno): Šta? ARSA To!

Larma, svirka svatovca jača. Čuje se krckanje kola, bat nogu. STOJAN (naginje se nad Koštanom): Kaži mi! KOŠTANA (besno): Nisam! Nikoga nisam volela! I nikad neću da volim! STOJAN (ubijeno): Oh!

Šantić, Aleksa - PESME

Kakva li je na njoj talasija tkâna, Što joj njedra krije sa dva đula râna! Kakav li je onaj nad povijom vranom Crven fesić nusti sa biserli-granom!

1905. PROLjEĆE Nemoj, draga, noćas da te san obrva I da sklopiš oči na dušeku mekom! Kada mjesec sine nad našom rijekom I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće se mlado proljeće!

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da probudi srca što ljube i gore... Zato nemoj, draga, da te san

— Nikad! 1901. POŠLjE MNOGO LjETA... Pošlje mnogo leta ovdje opet stojim; Lepenica teče isto kao prije, Nad njom stara vrba još jednako bdije I Visoko šumi vrhovima svojim. Gdje si?

Mila, kô zlatno nebo pošlje tuče, U tihu hladu stare kruške one, Sjede ti djeca i zadaću uče. Nad šedrvanom leptiri se gone I sjajne kapi, sa bezbroj rubina, Rasipaju se, dok polako tone Jesenje sunce...

I jedan oblak, pun tople krvi, Nad njima, gori, lebdi visoko. I kroza nj jedno sjajno i budno Gleda ih oko... Prve zvijezde u suton rone; Sav požar

I ćuteći sreću i blagoslov neba, Zguren hamal žudno, uz tvrd komad hljeba, Sluša kako nad njim s grana guču kumre. 1918. OPISNE PESME NA ŽALU Izronio mesec.

koju galeb laki Na srebrna krila dočekuje zorom; Za nju znade drvlje, list i kamen svaki, Nju ti čuje oblak i nebo nad gorom.

Mir. Ne pjeva slavuj sa noćišta svoji', Samo hučna voda kroz ždrijelo reže, Dok crn krupan jelen nad ponorom stoji.

Ne pjeva slavuj sa noćišta svoji', Samo hučna voda kroz ždrijelo reže, Dok crn krupan jelen nad ponorom stoji. Nad njime visoko, iz prozirna vela Od srebrne magle, svijetlo lice bdije, I u zlatnom letu na uboga sela Nečujno i

1911. BAJKA Ležô sam na žalu. Još u modrom visu Imalo je nebo jednu zv'jezdu zlatnu, I nad lukom druge vidjele se nisu. Po rastrtu moru, kô po meku platnu, Padali su prvi galebovi.

Jedan leptir, što je bio Pun zlatnoga praška nad njom razvi krila, Dok je srebrn veo titrajući krio Purpur njenog t'jela.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U vavilonskom Epu o Gilgamešu Engidu — posle pobede nad ne beskim zverom — kaže Gilgamešu: „Prijatelju moj, pobedili smo nebeskog zvera, zar nas potomstvo neće slaviti?

nadvladava i oblikuje prirodne sile u uobrazilji i pomoću uobrazilje; ona, prema tome, iščezava sa stvarnim gospodarenjem nad tim silama... Grčka umetnost pretpostavlja grčku mitologiju, tj.

Gorki je kazao da je kolektivu „svojstvena svest o besmrtnosti i uverenost u pobedu nad svim neprijateljskim silama“. Tom svešću i uverenošću određena je sadržina i jedinstvo celokupne naše junačke poezije.

žena je najčešće bila stub porodice, ona ličnost koja postoji ne sebe radi nego drugih radi, koja brižno bdi nad dragim stvorenjima i koja je sposobna da se potpuno žrtvuje ne žaleći sebe.

bio župan u Prilepu, proglasio se za kralja izgleda 1365. Svoju vlast učvrstio je „u zapadnom delu Makedonije nad teritorijom koja se širila od Prizrena do ispod Kostura i od Vardara do albanskih planina...

Srbiji vladao njegov sin Đurađ, odgovoriti bi se moglo da se kosovski boj pevao još onda po svim srpskim zemljama, a Vuk nad svima vladao nije.

Kad je Odisej došao u donji svet i sreo Ahila, vladara nad mrtvim junacima, ovaj mu je uputio prvo pitanje o tome da li je Neoptolem hrabar, da li prednjači u boju.

“ Tad se Marko u sve misli snađe, pušti vraga, nek mu nije traga. Teško Srbljem đe im nije Marka! Nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad svim drugim neprijateljima, izražena je ne samo u njegovoj, prevelikoj fizičkoj snazi nego i u jačini i

Teško Srbljem đe im nije Marka! Nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad svim drugim neprijateljima, izražena je ne samo u njegovoj, prevelikoj fizičkoj snazi nego i u jačini i bistrini njegovog

Sem toga, nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad drugim neprijateljima, — a to je nadmoćnost ka kojoj je težio sam narod u vekovima ropstva — izražena je

Sem toga, nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad drugim neprijateljima, — a to je nadmoćnost ka kojoj je težio sam narod u vekovima ropstva — izražena je u

“ Markova nadmoćnost nad Turcima i drugim neprijateljima, — a to je nadmoćnost koju je narod sebi želeo — ogleda se, pored ostalog, i u tome što

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Šćućureni u sjenci, puni čudne treme, dječaci očekuju kad će da grune garav top, ali sve je uokolo tiho, nad Gajem se smješka zlatno ljeto, a pucanj nikako da se čuje.

Nema te babe u selu koja bi se usudila nadviriti nad to mjesto. A i kako bi imala hrabrosti, kad se tu, kažu, krije strašno čudovište drekavac, koje za kišovitih noći

— Čukundjede, evo i mene, pobjegoh u hajduke! Tišina. Nad hajdukovim grobom samo tiho šušketa kruška sitnim izjedenim lišćem, ali se dječaku čini da ga njegov davni predak i

— A šta ćemo kad udari kiša? — sjeti se razboriti Mačak. — Zar ne vidiš ovu bukvetinu nad nama, zaklonila je čitavu Tepsiju.

Mačak diže pogled, ozbiljno osmotri moćan zelen svod nad glavom i uvjerljivo reče: — Prokisnuće. — Đavoli me oderali, ako prokisne i za najvećeg pljuska!

Magarac samo u neprilici mače svojim himalajskim uvom iznad bihaćke ravnice kao da dalekim zvijezdama nad sobom daje znak da i one pogledaju ovaj kolarsko-kovački muzej na njegovim leđima, ali se ni za dlaku ne pomjeri s

Prestrašeno je buljio oko sebe, jer je upravo sanjao kako pade s neke kruške. Kakve, vraga, kruške, kad je nad njim bukva! A osim toga, kad je već pao s drveta, trebalo bi da ga bole noge i tur, a gle — njega bole ramena!

Ovako, zaštićena bukovom šumom, ukrivena u dolini i s moćnom krošnjom nad sobom, ona je bila prava tvrđava, koja može prkositi svakoj oluji, čak i prolomu oblaka. — Evo, sad imamo kuću!

“ — Ol rajt! — povika Nik Bulibrik. — To će biti dobro. — To, to! — prihvatiše i ostali. Već poslije jedan sat nad vratima šumske kolibe bio je prikucan poklopac od kutije za cipele na kome je stajao natpis od krupnih štampanih slova

niti bogzna kakve izjelice, ali kako je samo bilo prijatno, poslije trke kroz šumu, sjediti pored kotla koji krčka nad ognjištem i čekati da se krompir skuva. To ni izdaleka nije ličilo na onaj krompir koji se kod kuće kuva i peče.

— Evo je! Nov je novcat umetak u njoj. Sija kao sunce. Dječaci trkom krenuše kroza šumu. Nad jarugom je još ležala jutarnja sjenka. Jovanče se naježi. — Ko bi znao šta nas čeka danas?

“ — Ej, Striče, jesi li živ? — povika Jovanče. — Javi se. — Striče! — uplašeno zovnu Lunja naginjući se nad otvor. Umjesto bilo kakva odgovora, kroz prodor se odozdo pomoli dugačka ruka, pograbi šešir i uvuče ga u jamu.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

LEGENDE 267 SLAVENI 273 SERVIJANI 274 SVETI VLADIKA MAKSIM DESPOT 275 MOLITVA ZA POVRATAK SRPSKE ZEMLjE 279 PLAČ NAD CARSTVOM 280 U PREVRATNA VREMENA NEPREVRAĆEN 282 GODINE HILjADU SEDAM STOTINA TRIDESET DRUGE 284 OKO GODINE HILjADU

naš ovaj privremeni požitak svetopodobno i bogougodno bi dokonali, i pravovernu našu vojištansku gospodu, — junačne nad naši neprijatelji u razboju da ih pokaže: da razbijaju i progone zlotvore kojino na nas mrze i zlobe nam, noseći se s

UKLETI Da mu se zlo izvrši I nevolja mu nad glavom raspaše se, I nepravda njegova na vrh mu sleze! ... Zemlji je bilo rečeno: kud mi radimo I semena za svoju nam

Do glave i krvi i na hranu ti jedni predali se! Ko li je tebe učinio gospodina i cara Nad svim tim što god na zemlji i u vodi ima? BOG GOVORI Što veli, što li zapoveda, što li hoće, strašni u dogovoru?

A drugi je pak hvalio cara i govorio da je od svega ponajsilovitiji car zaštono on i zemljom i morem, vlada nad svim ljudma u svomu carstvu, i što mu je volja, to čini.

na toj večeri da izete svakojako telo; telesa carska, kraljevska, i svakih mudrih i snažnih junaka i kojino su urednici nad vojskom; đeneralska, obršterska, kapetanska i ostalih poglavara, i konje sve i one koji na konji jašu, i sluge njihove,

Ništa mu ukorno ne reče, nego proznade svoj greh i reče: »Zgrešio sam teško«... A glednite i o tom čudnu božju nad ljudma milost.

zvao da mu snove prokaže našto izlaze, niti bi mogao inače ono carsko gospodstvo dostati da bude prvi do cara vezir i nad svom onom zemljom zapovednik. Niti bi mu pak sva braća došla na poklonjenje, tražeći u gladnu godinu žita od njega.

Osta čovek ležeći. Pak po mnogo toga dobi, podocnije već, jašući na konju, iđaše neki inoverac, Samarjanin. Dođe nad njega i požali ga, ne kte ga proći, nego sjaha s konja, opra ga od rana vinom i pomaza zejtinom, zavi ga krpetinami, pak

Mnjahu progunuti ga. Ama ko to da iskaže što se božije čudo tada svide nad njima, mnogim dušmanom za svet, najpače presvete Bogorodice što no je njozi zavetan Carigrad.

Koliku svoju milost tadar pomoćnu nad oni hristjani onde ukaza i silu! Kako [se] bijaše Kagan prigotovio u čunovi s vojaci i sa spravom, donosnu na grad za

Pak, po prošavšoj jednoj godini, stadoše se već čudesa ukazivati nad grobom svetomu mučeniku Dimitriju. Z. Hram u Iliriku Jedan čovek onde imenom Leontije bijaše slavan na glasu vrli

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ona je lebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena. Ona je čisto umela sinu i misli njegove pogoditi; čim bi samo

Sada ide ponosito, drži na sebe, jer zna nadmoćnost i svoju i svoje kuće nad ostalima drugaricama i njihovim kućama... Toliko puta je slušala da su slabe i retke za nju prilike ovde u mestu.

prolaze glavnim sokakom; i iz gomile se malo-malo odvaja jedan po jedan u pobočne sokake da, potkrepljen, cele noći bdi nad imanjem i čašću umornih i zaspalih građana... Počeše se razilaziti i s „nišaljke“ i s igranja... Sve ih je manje i manje.

Jer nije prošlo mnogo, a trećega dana od izmirenja rano ujutru čitaše iznenađene čaršilije novu firmu nad vratima Petrakijeva dućana, koja je glasila: „Trgovina Petrakija N* i Sina“. Licem na Svetu Petku bila je svadba.