Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— Je! — potvrdi stari ribar. Sama lađa doplovi do mrtve lješine. Mrtvac nauznačice leži između škrapa: kosa mu se rasula, na po otvorene oči uprte su u prostor, lice sure boje, kao i sve stvari uokolo,
— govori Lazo, ležeći nauznačice. —Znao sam ja otprije kako je... —Pa što si silazio? —Što i ti!... No gore, kod nas, barem bi po noći odmorio se, a
Arnaut, iskezivši zube, mahnu glavom: — Kuća!? Gde mi je kuća? Rasturiste nas! —govori i nauznačice izvrnu se na zemlju, licem prema nebu. Dečaci poje kravu i radoznalo gledaju u strane ljude.
Ćipiko, Ivo - Pauci
nadigne se na ruke, i ispijenim očima, kao da nešto izgubljeno traži, luta mu pogled po kući, pa, iznemogao, opet nauznačice pada. — Teško je mladu umrijeti! — veli Ždrale preko zalogaja.
Starac se s nategom nadignu i protare oči, a onda reče tankim gramom: — Dobro došli! — i nanovo se nauznačice zavali. — Pita' sam ko je... — Činija mi se je tuđi glas...