Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Tako, srećo moja! — reče Stanko, pa je zagrli. — Smej mi se da tvoj osmejak vidim i u najvećoj osami i u najstrašnijem okršaju!... Da li ti znaš koliko me on razgovori!... Pa, čuj me, željo moja!... Gledaj čedo naše, našeg Miloja!...