Upotreba reči nekako u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Beše nekako marta meseca, praznik neki, ne mogu se sada setiti kakvi. Tetka mi se lepo obukla: na njojzi čista sadi košulja, na glavi

Otac ga, siromah, uze, zagleda se u njega, posmatraše ga, prevrtaše u suvim rukama, pa nekako neveselo progovori: „Pre nekih vremena beše i ovo vrano kao zivt, a sad je pobledelo, kao i lice što sam ga juče u

Imaćemo u izobilju barem za pet-šest dana; ali, Grlice, onaj lončić moraš razbiti!“ dodade nekako potmulim glasom. „Neću ništa da te podseća na sramne namere onoga nevaljalca!...“ Posle se diže i odreši vreću.

— Ja, prijatelju, iz Sumrakovca. — Da, da, bio si onde uča... Sećam se da sam te, nekako proletos, kad sam onuda kožice kupovao, pred mehanom viđao; i ručali smo zajedno... E, pa lepo!

Bio sam i ja u Beogradu, ali ne bih želeo više u njega ulesti; istina, i oni su ljudi, ali nekako čudni, smešni!... Sve mi se čini da bih u ovim našim planinama blejanje ovcino pre razumeo nego njihov razgovor...

Ali kad su momci stali igrati, a starci pored čaše vina zaboraviše na svoje domaće brige, kaluđer se nekako iskrade iz društva i nestade ga u gustom šljivaru koji je oko kuće zasađen bio. Za njime ode i Stanina mati.

Za njime ode i Stanina mati. Meni se to nije dopadalo, pa se nekako i ja, sve na prstima, pored plota kradimice prišunjam njima.

“ On se tužno osmehnu i nekako potmulim glasom mi odgovori: „Spremam se, kao što vidiš, u lov... Mogu te pratiti, ako hoćeš, čak do Lukova, ne marim

Glas mu je nekako trostruko izlazio iz debele guše. — Živa ili mrtva, — vikao je na skupljenu gomilu, — danas ga moramo imati!...

Čudna rabota!... Kuća mu je, nekako, sama za sebe na pustome brdašcu. S leve strane potok, a desno lužina... U Nikole lepa snaha, još čudnije!

Dobar čovek kakvog je retko naći, ljudi ga nisu videli da se naljuti... Jedanput — uprlo mu sunce baš nekako u teme, a ono se sjaji, glatko kao mermer — jedno se dete zagledalo u njegovu temenjaču, pa se usudi da ga zapita: — A,

“... E, nije vajde, pravo ima moja Stojna, baš ga opčiniše! Učitelj samo ćuti i sluša, pa se nekako setno smeši. — Ne smej se, učo, — veli kmet Radovan, — a, evo, juče sam zbog nekakvoga kuluka šiljao birova njegovoj

Obradović, Dositej - BASNE

Neki kovaran i zlohitar iz komšiluka prijak nekako kroz plot na mesečini privreba našega starine ljubovna dela i potajene sastanke.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Čardaklija i Đikić i Vlajko nekako pobegnu, no nekoliko od nji’ovog društva Turci u’vate, pa su im sve od luča cepke pod nokte udarali, dok i’ s tim

su sve age i zli Turci pobegli u Vidin (pošto im je Hadži-Mustafa-paša ubio u Beogradu poglavicu Kara-Smaila), onda nekako se pritaje Bega Novljanin i Ćurt-oglija u Šapcu. Obojica su se iz Bosne doselili.

a on nama po sto puta srećan put od Boga zaprosi. Upravo siđemo na Dnjepr gde je ćuprija sve od pola jela nekako uvezana i na vodi pliva.

13. februara rano odem, pokažem pismo 15. februara odem u 8 sati g. Nedobi; kaže: „Nekako ne znam ili je od Boga ili je od koga drugog, obače ne može nam posao da pođe upravo kako bi trebalo, ovi drugi stoje

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

je komšija gazda-Raki, i dosad se već nekoliko puta svađao i sudio s njim po opštini, sve oko potre, pa eto i sad mu se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu. — Ah, goni u obor!...

Što zapovedate? — Daj vina!... Sedi, učitelju, kad si i ti tu, da posedimo — reče jedan od njih nekako važno i rastegnuto. Svi posedaše za jedan sto ukraju, što beše pod oko svima gostima.

krivo i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda deset godena, beše nekako oko Ilijinadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku.

Kad beše nasred vode, dok dete poče da se cereka; ne smeje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraćeno: »Naša glava! ha, ha! Naša glava! ha, ha, ha!

Pa i kapetanica i deda Maksimova — sve ti je to nekako uljudno i u svom redu. Pa i deca mu se vladaju nekako gospodski — istina su malo nestašna.

Pa i kapetanica i deda Maksimova — sve ti je to nekako uljudno i u svom redu. Pa i deca mu se vladaju nekako gospodski — istina su malo nestašna. Jedan mu je sin već poodavna u Beogradu; uči gimnaziju.

— Pravo veliš, gospodine, bogami! — reći će jedan od seljaka. Ovaj se današnji pojas nekako obezočio i batalio da bog sačuva!... Šta se čini, čudo te i ovo malo bog još daje. — A batalio se, brate, dakako!

Vi može biti to i ne pomišljate, ama opet nekako izlazi nalik. I što je još najglavnije — znate li vi da ovaj kapetan neće ni da čuje za mit...

— Ja, ja — poče opet Đuko da navraća vodu na svoju vodenicu. — Ono, istina, tako je, ali šta ćemo — kad to nekako neće biti u redu?

— A bi li valjalo jedno jarence? Deca vole jariće... — Ta ono vole, nego, opet, opet — i to nekako nije lepo... Ali vi̓š, vi ovde nemate blizu dućana. Hej, hej, baš nezgodno!

Ama, nekako traljavo ide s interesom. Ne plaća na vreme. Prođe iza roka po čitava tri meseca. Veli: »Ne može se«, a ovamo neće da

od straha; spodbi ovu glavu šećera, pa što igda može izmahnu te njom u vodu; razleže se pljesak pod ćuprijom, a on se nekako izvraćeno nasmeja: — Ha, haaa! Kume! Vi'š, ooode!... Mati pođe kosa naviše. — Hajdemo, kume, kući!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

One te glede nekako čudnovato, pa kad mu reči slušaš, ti jedno misliš, a kad mu u oči pogledaš — prođe te volja. Pa, nešto to, nešto baš i

I družina mu se divi i bira ga za harambašu! — Stanko harambaša!... Ala je to nekako sličito!... Baš bi vredelo da budem harambaša!... Oh, ala bih se svetio!...

— Daj bože!... Oni se izljubiše s njima, dokopaše svoje šare, pa zamakoše u lug. Stanko se zamislio. Nekako mu je čudno izgledalo da su u onoj podmetnutoj krađi pomešani Kruška i Marinko.

— Vala, aga, nije što je moj!... Ja još imam dece, ali mi on baš na srcu leži!... Nekako mi je odvojio... ume zapovediti... sve!... — Pa, vidi se, Ivo, brate, vidi se!...

Nema ti u njima iskre one duše domaćinske, nego... kako da rečem... sve je, brate, nekako hajdučko... — Hvala ti, dragi aga, što tako lepo misliš o mom Lazaru...

Možda ti je i pričao... — Jest, pričao mi je. Veli, bio sam se sav ohladio, al̓ on, brate, nekako čovečno, lepo, pa sam plakao kao malo dete... — Ha-ha-ha-ha! — smejao se Kruška — jest, plakao je.

Sve ovo, ovo zbližavanje popovo i kmetovo sa Aleksom, upornost Jeličina, ova priviđenja Marinkova, sve to nekako čudno, teško, pade mu na dušu.

Tu će biti ljudi, kakvih ljudi!... Kao da ih gledam mojim starim očima!... I starina digao glavu, a glas mu ječi nekako svečano. Otvoriše se zadnja vrata kućna; u kuću stupi Nogić, vodeći Jelicu za ruku.

Ali jedan događaj istače se i povede stvar sasvim drugim putem. Bilo je to nekako oko Trojica. Aleksa se vraćao s rada kući, pa, došavši blizu svojoj avliji, smotri Lazara gde nešto oko kuće vrla.

— odgovori Zavrzan. — Vredni neki Turci!... Evo, sami se vežu!... Pa se grohotom nasmeja. A taj smeh odjeknu nekako strašno u duši Kruškinoj. Stanko uđe u sobu sa golim jataganom u rukama. Pogleda oštro Turčina, pa grmnu: — Vezuj se!

On se zagledao u nebesna sveštila što lebde u plavome zraku nad njim, lebde i žmirkaju nekako setno, kao siroče kome san na trepavice navaljuje.

— Imamo i suviše. — Onda, Devo, idi i javi Nogiću da ga čekamo na Žuravi... Pa se okrete pošto Deva ode: — Nekako Žurava mi na srce pala — nastavi — još od mog prvog megdana... To je mesto dušu dalo!... A šta rade kod kuće, babo?

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Mnogo mi je, čini mi se, lakše gledati čoveka za koga znam da će naizvesno umreti. Ali ovo!... Pa mi je i inače nekako prirastao za srce i on, i... i njegova sudbina!

Nije to da rekneš da je on, ne daj bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je!

— Opravljen! — kaže on. — A kakav ti je to lanac? — Lanac kao svaki lanac — kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire. — Znam, — kaže moja mati — a otkud ti? — Kupio sam! — A ta šubara?

To ima samo u Miće kaznačeja. — Kupio sam i nju! — Prodao ti? — Prodao! — A kakav...? Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče. On se uze skidati. Gledam ispod jorgana.

— Na, — reče — ostavi ovo! — Pa onda iziđe u kuhinju. Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu. — A šta ću — kaže sestri — s ovim novcima? Ovo je prokleto!...

I onda joj se po licu razli nekako blaženstvo i nekaka svetlost, i meni se učini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod

Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogah više zatvoriti očiju. Ustanem. Sve izgleda nekako svečano, pa tužno. Napolju mirno, svež zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom još drkće plamičak u kandilu.

čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi.

— Hvala ti, kume! — reče pop. — Tako sam nekako i sam mislio. Sjutra ćemo se razgovarati i s narodom, pa u ime božje nek ide dijete u tvoju kuću i neka počne nauk.

Bog da mu dušu prosti! Žao nam ga je bilo. Bio je, siromah, nekako prirastao za selo. Lijepo smo ga sahranili. Poslije raspustismo djecu, a školu zatvorismo.

Ostali smo sami — nemoj da mi se smeješ kad ti kažem da nam je nekako svima tužno. Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje kako muha večera.

”, ona došla i sela do mene kod peći. — Al' vi ste sad sasvim zdravi? — zapita me nekako plašljivo. — Na putu da budem sasvim zdrav. — Al' ste tako bledi! — Nisam jeo ništa već osam dana.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Malo koje veče da ne prođe a da ne ode pop Spira pop-Ćiri, ili ovaj onome. Nekako i jednima i drugima izgleda da im je propao ceo dan ako se bar uveče ne vide i ne obiđu.

I sad, iako je fakacija, on se svaki dan odšeta do škole i cunja po avliji, i dozove decu da mu prave kalabaluk; nekako mu lakše kad čuje larmu, na koju se već od toliko godina naučio. A bio je dobar učitelj.

Sve na njima čisto, a često i novo, pa i deca dobila neki svečani, nedeljni izgled, pa i samima im nešto neobično; nekako su ograničeni, ne smeju da se rvu, da se pentraju na drvo i jedu dud, ne smeju da se jure i šoraju nogama prašinu,

— Ne mogu nikako — veli pop Spira — da se naučim na nož, brica pa brica. Ovako sam se naučio; nekako mi je slađe s federmeserom. Dvadeset i više godina je kod mene; sam engleski čelik, oštar k’o brijač.

Ali jedno je, bome, oteralo daleko i starinom i kvalitetom. A natočeno je u burad nekako još prvih godina kad smo se, vo vremja ono, ja i Sida uzeli. Od njega, mislim, da neće biti davno i nadaleko boljeg.

Naravno da to paorskim momcima nije bilo pravo, i da su vrebali priliku da mu se nekako oduže; ali on je ne mareći mnogo za podvige junaštva, uvek gledao da ne da kakva krupnijeg povoda, poznavajući paorska

Tako danas, tako sutra, ele on se nekako tako navikne, pa mu čudan dan kad ne ode svojoj tetki-Makri, makar na nekoliko trenutaka, ili kad Jule nema u bašti da

A u bašti ništa nije onako veselo kao pre, nego sve nekako sumorno, kao neka omarina, pa sve u nekom sutonu, i ptičice spavaju, i šareni leptiri se polepili po drveću kao mrtvi,

— Pa kako ste vi to »vama« nekako čudno izgovorili!?... I posle, ’oćete l’ o crkveno-opštestvenim stvar’ma da razgovarate?...

al’ sasvim je tako. Zar ne? Ja samo kad moram da se svađam i da psujem koga, onda govorim srpski, nekako je za to zgodniji; ali za fine stvari, opet vam kažem: samo nemecki! Samo nemecki, slatka moja!...

Reč po reč, pripovedao je dalje Rada Čilašev, pa je bo’me došlo I do gustog. Pop Spira izmakne nekako udarcu, izbije pop-Ćiri levču iz ruku, pa ga dohvati svojom tako nesretno da mu je okrenuo donju vilicu čak na leđa!

Gđa Sida se dovijala od svake ruke da joj izbije iz glave te želje i misli, ali se nekako uvek svršavalo Julinim plačem i gđa Sidinim neuspehom. Jula je ostala stalna, a gđa Sida sve mekša i popustljivija.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako oko groba nameštajući se ugodno, slobodno kao kod kuće.

Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo gô, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao.

Nova je bila, tek od skora došla na groblje. Ma da je bila već stara, usahla, ipak je bila nekako meka i sa još dobrim prsima i licem. Ona poče oko Taje obletati, a i Taja oko nje.

— Snaške, kako si snaške? — pozdravljala se ona, istina promuklo, ali nekako strasno pa od onoga što joj dadu i ona je odvajala i davala Taji, metala mu u skut...

I tako Taja ostao sa varošankom. Čak izgledalo je da mu je s njom i bolje. Ova ga je dvorila nekako raskošnije. Lepše mu i ukusnije gotovila, nameštala... sve po varoški.

Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe. Velike, crne ali nekako i čudno meke, meke — čak do tuge meke. Gazdi se dopao i uzeo ga kod sebe, posle ga oženio, dao mu svoju sluškinju.

Zar mi te opet ti nakolnici uplašili. Ne boj mi se, ne boj. Evo, ja, ja idem... utišavala bi ga idući k njemu. I, nekako izmučeno, bolno, prilazila bi mu, šireći ruke kao da joj ne utekne.

Čim bi u čaršiji naišao na dućan kakvoga čuvenog gazde, sve bi tada okolne dućandžije nekako radosno i zlurado izvirivale po nj i pratile ga.

A sve je birao gde će da stupne, nekako stideći se, gledajući preda se i nešto u sebi mrmljajući nasmejano, blaženo. To je bio vesnik proleća.

Uzalud bi mu njegovi opet dolazili, molili ga da ga vode kući, on bi ih nekako strašno, krvnički sve odbijao. — Bogorodica (a varoška crkva bila je po svećena Sv. Bogorodici).

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Čika-Gavra napipava Belkića šta bi pored kćeri dao, a Belkić opet iskušava čika-Gavru šta Čekmedžijić ima. Nekako napipali su se i iskušali.

Spočetka neće, malo se u sebi rasrdio, jer je spazio da je frajla-Julka, kad je pevala, nekako čudne poglede na Ružičića bacala.

Da pruži nogu — al’ nekako slučajno, njegove čizme vrh dodirne frajli od noge mali prst, baš gde je žulj imala. Frajlica đipi i iziđe napolje.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Završujući ono svoje pismo sa fatalnom vešću koja je malo čas uzbunila svu prestonicu, Jurišić je ustao sa stola pa je nekako mehanički otvorio orman u kome se nalazila njegova oficirska sprema iz prošlih ratova.

Idite kućama i spremite se, rata mora biti! Samo se njemu činilo da on to ne bi kazao onako obično, nego bi nekako grozno zaurlao snagom one vere koju je osetio čim je vest o ulti— matumu saznao posle podne na završetku onog pisma,

Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve što

sitne brige obnovljenog tako zvanog normalnog života, ponova počinju da grickaju i dosađuju i ovaj život u miru gnjil je nekako i ljigav.

A kod mene, evo, sve je nešto zbunjeno, ispremetano i zamršeno i sva je moja inteligencija nekako grozno unakažena. Međutim, više nego svaki drugi ja osećam potrebu jasnoće i to je jedan od mojih nepostižnih ideala.

šta sam ja uradio“, on se gadio sebe, pa mu se u toj odvratnosti činilo kao da mu je duša sva upljuvana, prljava i nekako zagađena, a u ,onu ranjenu nogu belo omotanu nije smeo nikako ni da pogleda.

A tek kad ga poneše on je balje zagleda i oseti još nešto: kako ga ona i još kroz suze posmatra čudno pažljivo, nekako životinjski. I tu noć je Hristić mučno proveo i nekako je sve drugče bilo te noći nego što je on očekivao.

I tu noć je Hristić mučno proveo i nekako je sve drugče bilo te noći nego što je on očekivao. I ona ugodnost tako nekako neprijatna i tugaljiva zato što nije

I tu noć je Hristić mučno proveo i nekako je sve drugče bilo te noći nego što je on očekivao. I ona ugodnost tako nekako neprijatna i tugaljiva zato što nije zaslužena, i brižna lica što su jezivo zagledala sramnu ranu koja je krvavila, i

i neispavane i zasuzile oči starih, i naročita užurbanost i vrednoća njegove zbunjene žene, koja se svaki čas koketno i nekako značajno smešila na nega čim se uverila da je niko ne posmatra, sve to vređalo ga je, i diralo ružno i neprijatno,

nosio one slutnje i sve ono tužno iskustvo u nekoj mutnoj nadi: da se mračna propast što je pred njim zjapila, ipak nekako može izbeći...

Hristiću se činilo da je na njenom licu čas po nekako cinički i osvetnički, igrao neki osmejak dok se on mučio, a u onoj ukočenoj tišini, što je vladala u sobi, osećao je

Afrika

Vrlo lepih likova. Ne skaču kao mi pravo u vodu, no, izvivši se nekako dok su u vazduhu, u stranu, kao riba koja bi se izbacila iz čamca.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Tako se, u zatvorima, vreme, nekako, prekraćivalo. Kad je oberkrigskomisar to pomenuo, nasmejaše se čak i zatvorenici.

Garsuli je osećao da treba da umiri nekako gomilu oficira, koja se bila okupila oko njega, pa je počeo da izdaje hitna naređenja, i onima kojima je bio

Iako na nju nije mislio, posle njene smrti, sad, u zatvoru, iznenada, Pavlu je bilo nekako milo da na nju misli. Bilo mu je žao da sa njom i novorođenče izgubi, a pomisli i to da je bolje što je nema.

Iako su bili skoro istih godina, Petar Isakovič se toj lepoj ženi činio nekako isuviše mlad, detinjast, žutokljun, pa se često smejala tom mladom, uobraženom, osetljivom, čoveku.

Hvalio se Trandafilu da će stići, nekako, do Bestuševa, kao što je stigao i do Budima. Jahao je, kaže, tim putem, u ratu, pre sedam godina, kad su franceski

On je sad sam. Ne misli više da se ženi. Voli svoju mrtvu ženu. Ušeprtljivši, ni sam nije znao zašto, hteo je, nekako, da joj da na znanje da je smert grozna, da deli žive od mrtvih, ali da on tu podelu ne priznaje, da on, i mrtvu, voli

Posmatrala je Pavla upaljenim pogledom, smrtno bleda. Njena bogata rođaka, koja se udavala za Petra Isakoviča, mirno, nekako nehatno, poslušno, posmatrala je, začuđeno, kako joj rođaka pilji u Pavla i šaputala bi joj: „Sriće ti!

Veterinar, prema vijenskom običaju, uvek u crnom fraku, lepuškast kao neki albino, uspeo je, nekako, da preotme gospožici Tekli loptu. Oboje su završili igru, zadihano a prebledeli.

da je razlika velika između ove zemlje, gde ubijaju srnu, i Srema, gde se to još plaća glavom, ako se ne umilostivi, nekako, njegova, grofovska ekselencija, u Oseku.

Nikad nije bio čuo Petra da, tako, sa ženom govori. Bilo mu je hladno oko srca. Da bi se nekako opravdao, Pavle onda ispriča, kako je on hteo da kaže, šta treba, Kajzerlingu, ali ga je sekund‑sekretar njegove

Obukla je haljine tuđe žene i misli da je gospoža kad se nadodolila. „Pa dobro, šta ti kaza?“ Pavle onda, nekako zamišljen, čudan, umoran, poče i sam da se pita, šta mu kaza.

Samo, ipak, želeo je da to, nekako, ne bude, i da ona njega pusti, da on ide kud je pošao, u Rosiju, sam, bez žene. Takvi su udovci.

Teodosije - ŽITIJA

Zato je mladić dopunjavao nedostatak starca, i ne prestajaše da se trudi i posti za sebe i za oca. A i starac se nekako čudan pokazivao, jer kao što je u svetu prvo pravdom i verom, milostinjom i milosrđem prema ništima grabio carstvo bez

Ovako živeći, nekako nemilostiv, nezgodan i nepoštedan neprijatelj bejaše svojemu telu. Beše i telom krepak i neumoran, jer mnogo u

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Tamo sve vri od malih lavića. Bacaju ih u vodu i pune džakove samo da ih se nekako otarase. — A može li u taj tvoj džak da se zaviri malko, samo malčice? — upita čovjek s bijelim mišem.

— Pa šta da radim? — prepade se Šarov. — U srećki broj četiri kaže se: „Ne gubi nadu ni kad si vezan.“ Ako nekako pronađemo mačka Tošu živa i zdrava, naći ćemo i za te spas — reče Miš prorok. — Tošo je lukav i mudar.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALjOŠA: Njet, gospodine. PAVLE: Vi otuda sa severa, i ako vas ne greje dovoljno sunce, nekako ste mekani, toplije ste duše, sanjalice ste. Mi nismo, mi smo trezveniji i, ako hoćete, otporniji smo.

SPASOJE: Pa, dobro, zar vaša moć logike ne može nekako da dokaže da on ne postoji? ĐAKOVIĆ (razmišlja): Hm, zaista težak problem, sem kad bi se nešto poslužili Ajnštajnovom

Moglo bi se, dakle, uzeti da je taj čovek samo relativno živ. SPASOJE: Kad bi to moglo nekako na osnovu koje druge teorije? ĐAKOVIĆ: Dobro, 'ajde da pređemo na drugu teoriju.

SPASOJE: Pa da, šta će mi sud? ĐAKOVIĆ: E, pa zato, vidite, bolje je da vi tu stvar uradite nekako izbegavajući javnost.

SPASOJE: Možda će i trebati, ali nekako, brate, nisi čovek srećne ruke, pravo da ti kažem: nisi srećne ruke. ANTA: Po čemu opet nisam?

ANTA (diže se i kao hteo bi da pođe): A ovaj... ono kod suda?... Ne volim nekako s tim sudom da imam posla. SPASOJE: Rekao sam ti, ono ću ja da guram i već sam preduzeo potrebne korake.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Časak ili dva osećao sam svoje telo nekako naročito, a onda rekoh da sam napisao to idiotsko pismo. — Počinje sa „jedina moja”, a završava se sa „tvoj M” —

- Spremi za sutra ono pismo! - nagnula se prema meni i nekako me kao poljubila. Rekoh joj da ne brine: Mita će ujutro svratiti do mene pre nego što ode da Melaniji odnese novine i

Ušavši u grad, pokušao sam da se mračnijim ulicama nekako dovučem do svoje kuće. Kad sam došao do Šarenog sokaka, pravoslavna crkva je izbijala jedanaest i četvrt, ali je

U tom trenutku gotovo sam mrzeo svog oca. Kako se samo uklonio bez reči. Bilo mi je nekako krivo što nisam bolje pogledao. Ti očevi! odmahnuh rukom i osetih jezu u kičmi.

- O! - rekla je, gledajući u maticu reke kao da je zaboravila da postojim. Činilo se da je zabrinuta. Tako nekako morala je izgledati pre pola veka, kad se vreme konačno zaustavilo za nju, samo sa jednim mladim licem umesto ovog,

Pivnički mi je, pretpostavljate, zalomio keca. Do kraja godine ipak sam se nekako dokotrljao do trojke, mada ni to nije važno!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Gosporad Sofra pregleda dućan, mehanu, podrum i sve. Ište od Pere račun kako je manipulisao. Pera mu iskaže, ali sve nekako neuredno, preko batine.

Nije čudo. U detinjstvu rastao je među ženskima, sestrama. Docnije, po višim školama, sve je nekako u kućama sedeo gde su dame; primljen je bio lepo, pre podne pođe ženskima, posle podne među ženskima.

Upio je nekako žensku narav. Naučio je od ženskih štrikati, vesti. Kad je kojoj trebalo da konce u klupče zavija, njegove ruke služile

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Kroz suton koji se počeo da spušta, Isakovič ih je nekako izveo na poljanu, ispod nekih plotova iza kojih se nazirahu turski nadgrobni spomenici, kao zaostali panjevi, u travi,

Kad mu je umro otac, hteo je da se smiri. Nekako čudno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem; bio je to mir, spokojstvo, a sve što oko njega beše, na svetu, šareno, ludo,

Ako je stajao kraj njega, gledao ga je nekako sažaljivo, ako je sedeo kraj njega, prepuštao mu je blagonaklono mesto, mada je on bio suv kao štap, a onaj težak kao

nikom ni reči, čuvajući se da se ne oda ni jednim pogledom, pokretom, dahom, on se jednako nadao da će se to desiti nekako bez ičijeg znanja, skriveno, kao u snu. I, naročito, bez ikakve nesreće.

Niko to neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati. A sve će se dogoditi nekako kao u snu. Oboje, izmeću ta četiri zida, mogu mirno da čine što hoće.

Obuzeo je beše užas od tog dosadnog, mokrog dana, od kojeg je, još nedavno, toliko očekivala. Sve joj se činjaše nekako besmisleno. I to što je učinila, ali i da nije učinila.

Ne bez mnogo plača, iskamčila je od kir Aranđela obećanje, da će otići do patrijarha Šakabente i da će izmoliti, nekako, sveštenika, koji će je od jednog brata odrešiti, a za drugog privenčati.

ej... e... ej... Jedva izvlačeći noge iz lepljive slatine, puk se nekako dokoturao ceo, sa svim svojim kolima do Engelštata, kraj Dunava, gde je imao da se sastane sa većim masama austrijske

Želeo je zato da Francuze ostavi nekako Englezima, pa nek se tuku, a Bavarce sa njinim kontra‑carem, Saksonce, i sve ostale, prezirao je duboko, još od prošlih

sa svojim ćerkama, Aranđel Isakovič se uvređeno diže sa klupe i, mada je bio samo srednje visine i vrlo lak, dođe nekako viši i oholiji, svojim žutim, tamnim, ispijenim licem.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

(u C. G.) panpress, 2. čeljad, tj. žene i djeca, familia: đe je tvoja glota?...; ne mari glota za jednoga skota. 3. nekako đubre u žitu...

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

KAKO SAM SE RAZOČARAO Za vreme rata čuvale su me dve divne, stare gospođe. Dogodilo se tako, nekako, da su se odrasli razjurili na sve strane da pucaju iz svačega, a mene ostavili jednoj staroj gospođi.

U redu, nemam ništa protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjižicu Arkadija Gajdara Timur i njegova četa

Ja sam kazao da želim višnje. Višnjevača me nekako nije privlačila. Bio sam trezven radio amater iz Kluba narodne tehnike »Nikola Tesla« u Katanićevoj ulici i hteo sam

jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije igralo! Kako da igram kad ne čujem muziku?

Pa, kako je, kaže, šta ima novo, šta se napada? Bez veze! Vidimo lepo, mesto ga nekako ne drži; nervozan je, sav u grču, uopšte više nije za gluvarenje.

Bilo kako bilo, postalo je nekako veselije sa Verom. Umela je da ćuti i da sluša. Palila je cigaretu na cigaretu, pila barabar s nama, a, što je

Snaći će se već ona... Voleo bih da vidim tebe, tamo među onim nepoznatim svetom! Pa šta? I ja bih se već nekako... Zašto onda ne odeš tamo? Zašto baš ja? Meni je i ovde dobro... A ti? Šta je s tobom? Nemam pasoš!

Koliko muka, nizašta! I evo, sad sam ovde, a Evropa je, kažu, na umoru. Hoću nekako da se dočepam šanka u »Raspućinu«, nestalo mi je cigareta, a i grlo mi se suši, pa se probijam laktovima kroz noćni

Biće sami. Zaboravljeni. Istina, Pariz je lep, a i Helen je dobra, ali navikla je nekako da nedeljom priča s njima, da ih obiđe, da se isplače.

ispuštao neki krkljav zvuk koji kao da izdiše, pa smo kola svake noći parkirali na nizbrdici kako bismo izjutra uspeli nekako da krenemo otpuštajući ručnu kočnicu, ubacujući menjač u drugu brzinu. Putovanje na ovaj način imalo je i svojih draži!

Nismo kupovali novi akumulator jer smo se nekako ipak nadali da će se stari jedanput napuniti i povratiti izgubljenu snagu, i tako su prolazili dani i nedelje tog

Pošto nije mogla da pali sama cigarete, stavljali bi joj u usta već zapaljene. Pušila je i gledala nas nekako već s one strane. Želela je da što više popuši pre nego što ode.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

U to blato vekova čovek je zna kad zagazio; ako li se, putem blagostanja i socijalnih prevrata, iz njega nekako i iščupa, on će mu zamenu već naći.

Evo jedne takve, površne dosetke, koja nekako prolazi, budući da se utopila u romor fraze: Međutim, brat Sava (...) iako se tri-četiri puta ženio i tuce dece

On poseduje verbalnu lakoću i smisao za igru slika i ritmova, ali sve je to nekako bliže logičnom planu, i teče po nekoj bezdušnoj inerciji: kad bi na svetu ostala samo neozbiljnost, onda ništa više ne

” dam izjavu. Ponovo, Radović: „Voleo bih da i ja tebi češće telefoniram, ali, nekako mi nezgodno... Ovo je državni telefon... Ja to ne umem. Sad, kad si dobio nagradu sad imam razlog, opravdanje!

Zbog poslovnih dugova bio je osuđen na podnošenje javne poruge, kao i na to da mu se odseku uši. Iz neprilike se nekako izvukao, dugove je otplatio, ali se u surovom svetu nikada nije mogao osećati sigurno i prijatno.

Sremac, Stevan - PROZA

Kad me pozovu, bojim se da mi se ne dopadne društvo ili ja društvu, a ako me niko ne pozove, a ja se onda osećam nekako usamljen i zaboravljen.

Tek on nekako skine s vrata i isprati svakoga kreditora, pa bio on šegrt, kalfa ili sam gazda, i ovaj se nađe na sokaku praznih

I on se opet nekako ućuška u državnu službu. I jednoga dana se opet obrete među gomilom praktikanata kao stari Jug među Jugovićima.

Ali ipak, nekako, đavo bi ga znao, nije se ovajdio onako kako se nadao. Ostao je jednako gde je i bio. I on uvide da je iste sreće i

— Ali meni treba tvoja, Švabo. Ali Švaba se nije ljutio. Po nekim nama nepoznatim zakonima koji u vasioni vladaju, nekako se jedan drugom vanredno dopao: srodne duše, pa se dopunjavale.

« Potpisan: Jovan Maksić, ukazni poštar. I nekako, đavo bi ga znao kako, ali kod toga sveta sve može da bude. Jednoga dana, kud i kamo pre postavljenog roka, eto mu nje.

Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Isto k’o i tvoje! Ne znam baš pouzdano je li Jovi sve jasno bilo, ali tek nekako posle ovoga razgovora postade nešto ozbiljniji.

I njemu dođe nešto teško, pade mu neki teret na dušu. Obuze ga kao neka melanholija, koja tako često, nekako uvek uporedno s vinom, obuzima svakog smrtnog. I Jova se sada dade u tugovanje i zaćuta.

E, tako je nekako i naš polaženik izgledao. — Evo, priko i pobratime — hrabri ga Jova, — samo forme radi, da se ispuni ta njihova

Gleda samo u lubanju, pa u decu, pa u učitelja, pa opet u lubanju, ali mu sve nekako nezgodno na sedištu. Dosadi mu se, i u jedan mah htede da ustane, ali ga Maksim lepim reč’ma zadrža, te tako on

Gazda Radisav odmah poznade slatkoga sinka svog, jer se ovaj u tako pozno doba uvek nekako tako, s obešenom rukom, povezanom glavom ili ćopavom nogom, vraćao.

Radičević, Branko - PESME

Okreto se, napolje se mako, No u itnji nekako s' spotako, Preko nekog pado brakolomstva, Mal' što ne bi, brate, vratolomstva.

Poskočiše, povrisnuše: „Jao, majko, jao!“ Skoči majka od ognjišt(a), Dece joj je žao. Skoči jadna, ma nekako Tavicu izvrati, Pa kajganu svukoliku U pepeo sprati.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade: — Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?! Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi

— iznenada se oglasih ja. — Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec. Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.

(— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

zornjakom, koji glasno najavljuje kraj svakoj čaroliji: — Gotovo je, a sad na posao, valja i jutros ljeba jesti. Nekako po strani od tih sumračnih bestragija, sasvim izdvojeni, stoje seoski mlinovi potočari.

Djed se useknu, poispravi šubaru i sve nekako porebarke, kao da mu je tijesan sokak, spusti se do pojate. Tu opet zastade, na nekoliko metara podalje od slikara, i

Od toga dana djed Rade nekako namrznu našu staru kobilu. Bez razloga se izdirao na nju, uvijek mu je nešto smetala, a kad bi je stric Nidžo uzeo u

Njima je najmenik uvijek zanimljiv, pa još ako zna pričati i voli se igrati, eto ti ljepote u boga. Pa se nekako podesi i to da svaka kuća pribavi svoju „felu“ najmenika.

Pusti na volju starom čovjeku. Vidiš da je bolestan i da neće još dugo. A novajlija se nekako otprve udjenu pod skut djedu, pa se samo njemu obraća za svaki posao, čak i za onaj za koji se pitaju isključivo

— Šta ti je to, kukavče? — Pa eto, krstim se. — Hm, to u tebe nekako zapetljano. A znaš li koju molitvu: Očenaš, Bogorodice djevo? — Ne znam — iskreno priznade čupavi neznabožac s Brdara.

— E, onda nije ta — mudro zaključuje dosjetljivi Sava. — Kako će i biti, brate — smekšava se djed. On pjeva, pjeva nekako žalobitno kao da tri dana kruva nije jeo, a jadna mladica pogibe od plača.

— Vidi moga Rade, vidi moga Rade — viče pridošlica još s druma, ispred avlije, pa mu to nekako ispada kao da to djed njemu u goste dolazi, a onaj ga dočekuje dobrodošlicom.

— Evo, sad čuj: ja uperio džile tebi da mi daš onoga mog Radu što si ga neki dan živopisao. Ne bi li mi to nekako obavili krišom, da brat Rade ne sazna?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HUSO: Hasanaga? SULjO: Isti Hasanaga! Pocrvenio, zapenio, pa mu od besa i ona glasina došla nekako piskava. Evo ovako se ustobočio, lud, kad ti kažem, pa prosto vrišti: „Žensko!

Zagledaj se u ono što dosad nisi ni videla. A dok se ovo zlo nekako ne izmeni na dobro — a možda bi se dalo izmeniti — sve što vidiš može da bude uteha.

Ne valja ni to. Kašće da oću da ih uvredim, da omalovažavam. Nemo da zaboraviš da to rešimo. Ipak treba nekako da se vidi da oni meni na podvorenje dolaze! Treba da budem tako obučen da se vidi da sam ja iznad toga! Razumeš?

Misliš li tako po celoj Hercegovini? BEG PINTOROVIĆ: Preko ovog ti neću preći! Da si mi rekao nasamo, pa da ti nekako i progledam kroz prste! Ali ovako, pred svetom! Ovo ti nikad neću oprostiti! Ovo nisam zaslužio od tebe!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Jer beše radni dan pa svi otišli na posao. Odjednom polako, tiho, kao uvek, uđe tvoja mati ali nekako još više zgurena, uvučena i kao sa nekom plašnjom. — ’Bro jutro, ’adžike! Radite li?

— — — — — — — — — — — — — — — — — Slušam kako suho granje pucka, gledam gde mesečina sija, tišina se rasprostire a suv, nekako oštar, i kao star vazduh puni mi grudi, guši me i nateruje na kašalj...

— ’Bro veče! Radite li? — upita on tiho i nekako plašljivo. Cveta na pozdrav ništa ne odgovori. Tobože, zaneta poslom, Nije čula.

Ali nekako od kad se moj stric oženio strinom, on se propio, i malo po malo dućan napustio, kuću dao sestri, i počeo da služi, dok

učmalim izrazom lica, razdrljenim i kosmatim grudima, pogledom besvesnim i tužnim, činjaše on na čoveka utisak snažan i nekako odvratno tužan.

Kao da ne sme da me pogleda. Samo se jednako raskopčava, hladi, zavrće rukave na košulji, i gleda nekako čudno, meko. A mesec, čisto trepti.

Sada me i majka već ne grdi, ako štogod slomim, a kamo li da me bije, jer „lošo“ je pred Božić. Čak me drukše nekako i gleda. Ne kao majka, već nekako drukčije, ponizno, kao starijeg od sebe. — Idi da „trguješ“!

Čak me drukše nekako i gleda. Ne kao majka, već nekako drukčije, ponizno, kao starijeg od sebe. — Idi da „trguješ“! — šalje me u čaršiju da pokupujem sitnice za kuću.

Kupaš me. Sva se topiš u punoći i belini moje snage. A zvona zvone! Ne zvone, nego nekako tiho, izdaleka, kao svom snagom i na sve strane bruje, kolebaju se. Kandilo puckara.

Opet poče pesma. Ali ne onako toplo, poverljivo, već nekako suvo, duže. Izgledaše da više pevaju iz milostinje prema Tomči, kako ne bi opazio da on nije za njih, i da zato oni pred

Ali, valjda i od mnogog bdenja i noćnog sedenja, što se nije presvlačila, sve je na njoj bilo nekako počađalo, kao uplesnivilo se.

stepenica, pa gore, u kući široko predsoblje, kujna, gostinska soba, sa otvorenim vratima, prozorima — sve je izgledalo nekako svečano, čudno, ukočeno.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kad su ušli u tamni vilaet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekako positno kamenje, a iz mraka nešto poviče: — Ko ovoga kamenja ponese kajaće se, a ko ne ponese kajaće se!

Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet

Tu se sad stanu oni bosti, i boli su se od ranog jutra do mrklog mraka, te ti bogme u sami već mrak Divonja prevari nekako jarca i baci ga sa Dragog Kamena, i jarac se sav raspane.

„Prilp“ i goveda će se sva sama povezati, a ti onda požuri se u kuću, pa ćeš još zateći nešto jela, i tako ćeš se nekako prehraniti. — I na to bake nestane.

kući s ovcama, začuje još izdaleka zapjevku, i kad stiže doma ima šta vidjeti: njegov gospodar prošle noći nagazio nekako na vilino kolo, pa mu vilinska carica iskopala oba oka, te sad zapjevaju n on i svi njegovi što ih je.

još više nego prije, a carev sin očiju ne smetaše s nje; ali kad bude ispred svršetka leturđije, ona se između naroda nekako ukrade, te bježi kući, pak se brže bolje svuče i haljine ostavi u sanduk, pa k vatri.

svršetka leturđije te ona pođe da ide, a carev sin za njom ustopice, i tako ona između naroda provlačeći se i bježeći nekako joj spadne papuča s desne noge, i ona ne imajući kad tražiti je pobjegne bosonoga a carev sin joj uzme papuču.

A onaj car naredi svoje ljude, te je noću iskopaju i donesu njemu i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti.

Kad žena opazi svojega prvog muža, ona se poplaši, ali ga opet nekako prevari, te ga u jednoj sobi zatvori. Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i

Vojnik se uputi kroz planinu i nekako zaluta, da ne moga nikako naći pravoga puta kojim bi se povratio kući. Tog istog dana lovio je i sam car sa svojim

MAJKA Bile dvije sestre djevojke, pa im ispane sreća i nekako se brzo udaju jedna za drugom. Po zemanu u starije se izrodi lijep porod, a mlađoj se nešto, zar božjom voljom, nije

Najposlije ti nekako ona izmami od svoje starije sestre malo žensko dijete. Majka je majka, nije joj lahko pregoreti svog djeteta, ama opet

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Posle mogu ići po kući, i raditi što oću, samo se nekako kujne klonim, jer se bojim, da se opet ne dimi. MAKSIM: Šta to znači?

Ja bi upravo i volio kad bi se on od čega drugog izlečio; jer, ako je moj lek i izvestan, opet se bolesnik posle toga nekako čudno oseća. Nema pređašnje one vatre, razmetanja i živosti, nego više ćuti i zamišljen je.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su

Verovatno, čak i na sunčanoj strani ulice nekako oseća da sam pomalo zaljubljen u njegovu Anči, i sasvim sam siguran da me posle ogovara, a mene je tako lako ogovarati —

Prolepšala se, postala nekako blaga, izgubio se onaj njen čuveni cinični smešak u uglu usana, a najlepša stvar na njoj su i dalje njene pegice — sada ih

Sve sâm otmen svet! Gde god se okreneš — neka veličina, na časnu reč! Molim? Osećam se nekako svečano, kako da vam kažem... Kao da sam i ja jedna od vaših!

Oh, oprostite — naš porodični izraz za vino! Baš se osećam nekako luckasto. Upravo je divno što sam s vama, samo kad bi naišao neko poznat da me vidi, neko ko me ne trpi, shvatate?

Ulazite maksimalno u modu, keve mi! Jesam li ambiciozna? Čekajte da razmislim! Mislim da nisam, a opet nekako ispada kao i da jesam. Moja se ambicija sastoji u tome što volim da čavrljam sa finim osobama.

One divne, zaboravljene šlagere ... Na primer, „Zvezdanu prašinu“ i te fazone! To zvuči tako nekako pospano, ako razumete šta hoću da kažem. Koliko mi je godina? A koliko biste mi vi uvaljali? Osamnaest?

Jeste, to je ona fotografija iz fioke — stari Fokner, lično! Ma nema veze, snaći ću se već nekako bez nje, ali vi ste sada u pitanju ... Mislim ... Shvatate...

Tako mogu da se bez razloga dernjam i slušam kako mi se glas kliza preko vode. Bude mi nekako lakše, shvatate? — I gde to uopšte danas čovek ima prilike da se izviče? Nigde.

Posle, kada se vratim u varoš, nekako sam sasvim očišćena od svega, na časnu reč! Sećam se godina kad je mom matorom išlo naopako: nismo imali lovudže ni za

matorom išlo naopako: nismo imali lovudže ni za jedno pristojno mesto pod kapom nebeskom, ali stari „Čamac“ je uvek bio nekako tu, pod rukom, i uvek bi se našlo toliko lovijanovića za dva sendviča sa salamom ili nečim sličnim.

Ispred nje su bili poređani katalozi koje niko nije želeo da kupi, i ulaznice, ali bila je nekako dovoljna sama sebi, hoću da kažem, čovek bi, gledajući je, prosto poželeo da se malčice i sam ubaci pod taj njen stari

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

TANASIJE: Bio je dobar i čestit čovek, to mu se mora priznati, ali je nekako izbegavao familiju. Bar dok je bolovao da pozva koga od nas pa da mu reče reč-dve.

I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: „Agatone, brate, ja imam dosta njih u familiji, ali svi su nekako... nekako onako... Ti si jedini, brate Agatone, onako...

I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: „Agatone, brate, ja imam dosta njih u familiji, ali svi su nekako... nekako onako... Ti si jedini, brate Agatone, onako...

MIĆA: Kako ko, a ja? Kao da ja ne postojim? AGATON: Postojiš, ne kažem da ne postojiš, ali postojiš nekako u vazduhu. MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite? AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj...

MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj? AGATON: I ostavi to, 'al tebi se nekako ne drže nasledstva. Eto, nasledio si od oca lepu paru, pa nekako isklizilo ti sve, sve ti se isklizilo.

AGATON: I ostavi to, 'al tebi se nekako ne drže nasledstva. Eto, nasledio si od oca lepu paru, pa nekako isklizilo ti sve, sve ti se isklizilo. MIĆA: Ja sam se od toga nasledstva školovao.

AGATON: Pa već našlo bi se ko bi, a zato je on, vidiš, tako i udesio. Kô veli: čekaj da ja to nekako udesim bar dok se ne ohladim.

Vi uvek tako nekako zavedete razgovor da ja zaboravim ono što je najvažnije. Otkad mi stoji u džepu ova ceduljica na kojoj je tetka napisala

AGATON: Gotovo! SIMKA: Ama, nemoj „gotovo”, nego 'ajde, jer, bojim se, useliće se Gina. AGATON: Hoće! 'Ajde da se nekako izvučemo. (Glasno.) Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo.

PROKA: Pa ja mislim, Gino, i mi da se uselimo. GINA: Da se uselimo, Proko, dabome, da se uselimo. Biće mi nekako tuga i, što kažu, jednako ću se sećati pokojnika... (Zaplače.

) SARKA (spazi služavnik): Čekaj, čekaj, prijateljAgatone. Sve hoću da te zapitam, pa mi nekako ne dade da dođem do reči: ama šta je tebi, čoveče, pa si se ukrutio kao mlada na viđenju?

MIĆA: Bože moj, bože moj, tako lepa devojka a tako gruba. Pa, zaboga, mi bi se morali nekako sporazumeti; sedećemo zajedno, u istoj kući, tako reći pod istim krovom.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo baš tamo... Mučno je stanje iščekivanja. Svi su nekako setni, a oni što ostaju i nespokojni, jer ne znaju šta im donosi sutrašnji dan...

I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A pešaci se izgubiše baš tada, kao da u zemlju propadoše.

Ali mnogo je vojske prošlo, pa je i ponestalo. A posle, postala je ova divizija i nekako ozloglašena, i narod čim sazna da mi idemo, odmah sklanja i ono malo što ima.

Vojnici ipak, pronađu ponešto, sami, onako uzgred. „Sapletu“ se nekako preko plota, ili „zanemoćaju“, pa ulete u prvo dvorište.

Bila je to beskrajno duga noć. I uvek na istom mestu. Ali, malo smo se svikli i primirili. Nekako oko ponoći, na istoku zarude i ogroman mesec rasu svoju svetlost nad zavađenim ljudima.

Sad svejedno, ma čije bilo, glavno je da je cela baterija pila u zdravlje Tanasija i Jankulja. Nekako oko podne sreli smo prve ranjenike. Pričaju da su Austrijanci prešli Savu i da velikom snagom nadiru u Mačvu.

Padali su naši, ali i njihovi redovi su bili sve ređi... Nekako pred mrak narediše juriš i mi potrčasmo. Ali jedan mitraljez nas potkači sa strane i jedva se dočepasmo ove vrzine, gde

Molim te, Učo, ti nisi ništa čuo... Elem, atara, patara, doguram se do njene kapije. Bilo je nekako pred podne. Ujašem u dvorište, i tu, pred kućom, ugledam njenu majku. „Pomozi bog, snajo!“ — velim joj ja...

On još živi u svojim nekadašnjim uspomenama, pa bi hteo da novu stvarnost uglavi nekako u stari kalup. U varoši se videlo mnogo sveta u crnini.

A vojnici iskolačili oči, niko ni da trepne, samo da ne bi narednika još više naljutili. Gledaju u kola, koja nekako izgubiše svoju formu, pa narastoše, narastoše sve više, kao brdo, i ono kao da se svom težinom sruči na njihovu glavu.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

znate — ćata. Učitelj još više obori glavu, namršti se i pruži ruku. Ćata opet htede nešto reći, ali se nekako pri rukovanju zapetlja, pa se ćuteći vrati na svoje mesto.

« pomisli on, ali ne smede iskazati svoju misao glasno. — Jeste li odavno učitelj? zapita ona i pogleda ga nekako đavolasto žmirkajući. On smotri taj pogled pa se još više zbuni, ali ipak odgovori: — Tri godine, ovo je sad četvrta.

Na vratnice uđe visok, plav, suvonjav mladić u kratku kaputiću i nakrivljenom mekom šeširu na glavi. Iđaše kicoški, nekako podigravajući u hodu, ispravljene glave a pognutih leđa unapred.

— I ne žurim se. Nego gledam vas jednako, pa baš dođoh naročito da čujem... kako to vi... Nekako to vi radite drukčije, življe. — Hm... kažem vam...

Seoski ćata se zadovoljno i pakosno osmejkivaše, gledajući to u zbunjena Gojka, koji se odjednom nekako neobično naježi, uvuče glavu u ramena, pa nervozno zvera očima, čas u Ljubicu, kojoj se obrazi odjednom zacrveneše, kao

Da pustiš decu kući. Ona opazi da je Stojan gleda nekako ukoso, nekako neobično, ljutito. I to joj pade teško. Otpusti decu kućama, pa zastade pred čičom i pogleda ga slobodno,

Da pustiš decu kući. Ona opazi da je Stojan gleda nekako ukoso, nekako neobično, ljutito. I to joj pade teško. Otpusti decu kućama, pa zastade pred čičom i pogleda ga slobodno, pravo u oči.

Ponosno podignute glave, vlasno i smelo posmatraše ona posetioca, koji se, ulazeći u školu, nekako neobično previo, smanjio se, pa postao nekako smiren, tih, rekao bih čak ponizan.

glave, vlasno i smelo posmatraše ona posetioca, koji se, ulazeći u školu, nekako neobično previo, smanjio se, pa postao nekako smiren, tih, rekao bih čak ponizan.

Pogled mu beše upravljen u jednu tačku i ukočen, celo lice nekako neobično izmenjeno, sanjivo, zaneseno... — Kako to? reče ona tihim glasom, kao da se boji da ga ne probudi.

Ovako pak samo uzdahne i snuždeno obori glavu, osećajući nemoć i neodlučnost. On će čekati da se to nekako samo sobom udesi. Deca već počeše dolaziti u školu, a oni oboje sanjahu...

— Šta će reći... Saže glavu kô jagnjence, pa potpisa. He, bratiću, sila je vlas’!... reče čiča i nekako lukavo zasvetli očima. Gojko se nasmeši zadovoljno, pobedonosno.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Desno se ide na ulicu.) VASILIJE: I sad, kad smo se nekako izvukli iz policije, i kad treba pred večerašnju premijeru još da probamo, njih nema!

A zar je sada vreme za pozorište? I ne mogu se upoređivati pekar i glumac! Pekar nam barem pomaže da se nekako prehranimo, i da preživimo, a glumac...

Ali mi se čini da je rekao: „Ubiću one koji su mi mrskiji nego ti!” Tako nekako! VASILIJE (vrlo zainteresovan): To je bilo pošto su ti odsekli kosu? SOFIJA: Zašto pitaš?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Nada Paje Putnika nije se ispunila. Moj otac Toma, prekinuo je tu galeriju popova i oficira. Nesvršeni đak, on je nekako doterao do seoskog notara, u selu Šurjanu.

A ne treba, valjda, više ni da kažem da je siromah Buca, komedijant, onda nekako udesio da to bude tačno tamo gde me je Austrija 4. avgusta 1914. uhapsila.

Ja sam prijateljski razgovarao sa njima. Suština njihove filosofije bila je jedna izreka, koja je glasila: Nekako će već biti, jer još nikad nije bilo tako, da nekako nije bilo!

Suština njihove filosofije bila je jedna izreka, koja je glasila: Nekako će već biti, jer još nikad nije bilo tako, da nekako nije bilo! (Valahogy csak lesz, mert még sosem volt ugy hogy valahogy ne lett volna!

Ja sam tvrdio da odgovaraju onom što je napisao Brantom. Da bi me nekako razveselio u mom siromaštvu, Benešić me vodi u Zagorje, po kućama, a naročito kod Domjanića, čije kajkavske stihove

Železnice su, u prečanskim krajevima, bile prekinute. Jedva stižem, nekako, do Novog Sada, gde mi se i brat bio vratio, u onu istu sobu, u Salajci, iz koje sam potrčao na ispraćaj srbijanskih

Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna. Protiv optužbe da sam „dekadent“ ja sam se nekako još i borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se.

Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljudski govor, pre, nije tako zvučao.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

o jednom čuvenom gradu gde su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega.

Upravo, kako da vam kažem, mi, znate, imamo nove, slobodoumne zakone, koji treba da važe; ali nekako, po navici, a i radije, da vidite, upotrebljavamo stare zakone. — Pa našto ste onda donosili nove zakone?

Čovek onaj, srednjih godina, mrka lica, koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle, i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji. — Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom.

Uznemireni i ludi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka.

Nije mu niko kriv. Doduše, hvale ga da je bio od sviju njih najspremniji i najinteligentniji, al' nekako zanesenjak. Ništa nije gore nego kad čovek uvrti sebi neke bube u glavu. Našao se on da ispravlja nešto.

I mladi naučnik ne samo što nije imao uspeha već sve živo smatraše nekako instinktivno za dužnost da s negodovanjem dočeka tu pojavu.

— Pa što dopušta da ga jaše? Mehandžija manu na mene glavom, te odosmo malo u stranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče: — Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!...

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— 'Aj'te u sobu! — Vala ja bih voleo ovde s vama, nekako mi je lepše. Vi radite, a mi ćemo vas zagovarati. — 'Ajde, more, šta ćeš u ovom dimu; i nama poiskakaše oči.

Sednu u »Trbonjinu pivnicu« i traže »u poniznosti pet piva...« Najzad su tu poniznost nekako privezali i za njegovu »vešerku«, — ali o tome posle. A on je u mladosti, vele, bio drugi čovek.

Od tih šala najvoleo je one, koje su se nekako vrzle oko suknje... Šta ćeš mu — momak je!... Ali mu je najposle i suknja omrznula. O tome ćemo i da pričamo.

i sad, kako je razbirao za mnoge devojke, kako se, radi njih, čak upoznao s jednom opštom varoškom provodadžikom, ali, nekako, nijedna od devojaka, koje je on video, nije odgovarala njegovim zahtevima.

On je obično u svojoj budućoj »domaćici« predviđao tip prave srpske žene, prinuđavao ju je nekako da liči na njegovu majku, skromnu, valjanu, prijatnu ženu, koja je sav život bila posvetila svojoj deci.

ka' i svaki kaplar, — odgovara Ljubiša i začkilji svojim malim, zelenim očima. Ljubiša je nerazvijen i trom, nekako se teško kreće, pa mu svaki posao što ga radi izgleda kao da ga na silu vrši.

Ispiti su mu svagda išli »kao po loju«. Dosada nije znao šta je to pasti na ispitu. Istina, imao je i »sreće«: nekako se svakad dešavalo da bude pitan ono, što je ponajbolje ili bar vrlo dobro znao.

Stoji on pred stolom za kojim sede profesori i čeka da mu se stavi pitanje. Profesor istorije nekako se đavolasto smeši i pogleda ga ispod obrva. »Kažite nam Vi, — veli on, — Vi, Jovanoviću... ded' šta najgore znate?

od radosti, pa poče da proslavlja Justinijana, a profesor se zacenio od smeha, i što se više smeje i glava mu postaje nekako drukčija...

On se prenerazi, preblede i oseti kako počeše da mu klecaju kolena. U isto vreme oseti da mu glava nekako nezgodno stoji: kao da je suviše pognuta. On oproba da je ispravi, ali mu taj položaj beše nezgodan, težak...

Kaže nam on da će mu biti javljeno nasigurno. I ako nam izgledahu dani dugački, opet nekako brzo prođe to vreme, te kad osvanu subota, a mi svi sedimo na zbornom mestu i čekamo kad će telegraf da se otvori.

— Šta je ovo!? — uzviknu on i nekako zaprepašćeno i plašljivo pogleda na nas. A mi svi besmo kao hladna, okamenjena, nepomična stena, na kojoj je izvajan

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme! I ja se, pravo da vam kažem, u vašoj kući osećam nekako kao kod svoje kuće, kao da ste mi roditelji i vi i gospođa Pavka...

Ako ćemo svaku stvar da postavimo na svoje mesto: on jedini što je onako malo otresit, svi ostali su nekako malo zavezani i glupi... JEVREM: To jeste što kažeš, ostali su nekako zavezani i glupi...

JEVREM: To jeste što kažeš, ostali su nekako zavezani i glupi... SRETA: Eto, baš, ako hoćeš da počnemo od tebe... JEVREM (grčevito prihvati): E, vidiš, Sreto,

Pre, kad si ga mrzeo, a ti si ga mrzeo kao psa — ili ti ili on, do istrage. A sad se nekako smekšalo. Zar ne vidiš da sad u svakome poslu ortakuju partije?

JEVREM: Kako da ti kažem... znaš, nekako mu lako ide kad grdiš vladu. Dođe ti onako kao od srca. Zato valjda i govore uvek lepo oni koji grde vladu.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ređa se tako satljik za satljikom, i njemu sve crnji i bedniji izgleda položaj toga staleža, i on oseća i vidi nekako lepo da se to društvo ljulja, da ne stoji na čvrstim nogama.

Seljaci su mu sve primali i verovali, samo su se zbog onih grdnih Bočarisovih brkova često objašnjavali i prepirali. Nekako seljacima nikako nije išlo u glavu da je baš tolike velike brkove mogao imati, a ćir Đorđe se opet kleo svim na svetu,

Ni po čemu je ne možeš poznati, samo kad govori, kad rekne nešto, moraš se nasmejati, jer ne govori naški; nekako smešno govori, a, nađavola, voli mnogo da govori.

Štaviše, u poslednjem našem ratu dao je i komoru, pošto mu se tom prilikom nekako omakla iz ruku grčka bandera za koju se hteo uhvatiti, i on, nemajući kud, reče: »S drage volje!

A došao je trgovinom, prodavao je alvu i ratluk, šećerleme, limunadu i petliće od šećera. A baš nekako bilo tada neko veselje: slavila crkva u selu.

Ćir Đorđe, Gizela, učitelj i Mića »Oficir«. Ovoga ćir Đorđe nije mario, upravo ga nije baš mnogo ni trpeo; ali nekako ipak nije mogao bez njega, tako da mu je Mića bio redovan gost, neka vrsta kućnjega prijatelja.

To je Sretu tešilo, a i nagrađivalo ga; jer mu se nekako činilo da mu od nekog doba život opet ima određen cilj. Sad bar opet zna što živi!

Kad nema dopisa, a svima u selu nekako sve gluho, mrtvo. Tako se već bili navikli na novosti! Nov, svež dah vejao je po kosama i brdima, po utrinama i

Teodoru ili Todoru, »pristalicu« učiteljevu, je njena protivnica nekako drukčije nazvala u svađi, ali to će pre biti ona poznata ženska pakost.

A sem toga, kad još napomenemo da je i ona nekako oko to doba se strefila u selu kad i novi učitelj, a bila odnekud »ispreka« iz neke varoši — onda je, naravno, sasvim

presna laž i gadna kleveta, samo da se i na taj način škodi gospodinu ministru prosvete, jer je otud-odovud pa sve nekako pod njegovo područje i »vjedomstvo« spadala, bilo kao rođaka i »domostrojiteljka« u manastiru, bilo kao »vešerka« u

»He, moj soldo«, vele seljaci, »nećemo tako! Nećeš da se ženiš, a briješ se dvaput nedeljno, ama... to... nekako...« dalje ne reknu ništa, samo vrte glavom i udaraju se u grudi.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

U vrtu, grana granu od snega, nežno, briše. A dvorište je tako svetlo i belo... I sve mu nekako čudno, sveže miriše, Onako... onako... kao tek sašiveno odelo.

Polažući privatno razred po razred, dogurao sam do Velike mature, pa sam i nju, nekako, preturio preko glave. Ujesen 1957.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Smiješna je ova naša ljubav. Grdno nam se oči susretaju, ne mogu se bratski pogledati, no krvnički i nekako divlje: oči zbore što im veli srce. VUK MANDUŠIĆ Glete, ljudi, lijepa saruka! Đe ga kupi, aga, amanati?

VUK TOMANOVIĆ Vjeran bješe junak mimo ljude, pa ga ono pašče Ćorovića izbezumi nekako na bratsku, te sramotno, crn mu obraz bio! SERDAR JANKO Je li mu se kuća iskopala?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali, osećao je on, kako je ipak ona nekako drukčija.

što nikome nije imala za šta da zavidi, te se zbog toga nikad nije osetila uznemirenom, još manje nesrećnom, ipak, nekako, uvek joj je zimi bivalo lakše.

sama kod kuće, mati joj ode ili na groblje ili poslom, pa se duboko u noć već ne vraća, ona je i taj strah od mraka nekako rado podnosila.

Jednom u malo ne učini ludost. Bilo je nekako na izmaku leta. Opet je bila subota — pazarni dan. Mati sa Magdom otišla na groblje.

Ali međutim iz bašte poče da bije svežina i to tako slatka i bujna. Sa groblja jednako je zvonilo, a nekako čudno, teško, odmereno, da od toga Sofki bi tako mučno. I ne znajući ni sama zašto poče da je podilazi vatra.

te da joj se snaga, prsa i suviše pune joj ruke i mišice, oslobođeni tesnoće — ma da je eto već bila u godinama — ipak nekako još sveže i opojno pojavljuju.

Sofka vide kako gost, kupac, jednako očima gleda i guta kuću, koja sada, ovako nameštena, nekako drukčije, veselije izgleda, krupno i četvrtasto ocrtava se u | noći, sa svojom svetlošću iz kujne i od gornjega sprata.

Onda se poče peti ka čaršiji i ka gazdinoj kući, dok njemu, primetivši kako se već približava kući, bi nekako neugodno. Zato se | kao ispravi u sedlu, odupre o uzengije.

I ne pogledavši u nju, uze šećer i vodu, koju ispi na iskap. — Da nameštam? — upita ga žena stojeći pred njim mirno i nekako učmalo. Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoća.

kuća, osobito dole, kujna i ona velika soba, da zaudaraju na onaj težak, masan zadah, pun zagušljivosti, teškoće, ali nekako sladak, razdražljiv.

Ali nekako sporo. Ona je odavna za sve ovo znala. I onda, čim se isprosila, unapred je znala da će sve ovo biti: cela njena svadba,

I sve je to oko Sofke mirisalo nekako slatko opijajući, kao na prvu travu, prvu prolećnu vlagu. I čisto joj teško padao taj mlečni dečji zadah oko nje, a još

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

udovica Miluna Pejova, koji pogibe na debelome Brijegu u Konavlima, bijaše osrednjeg rasta ženica, jedra, plava lica nekako preširoka, ali ipak dosta prijatna i dobroćudna izgleda.

Sad on vidje svoju sliku i malo se snebi. Bješe čudnovato nekako odjeven; na nogu uske lače a na grudima prsluk od crne kadife izvezen po okrajcima; oko vrata mrežasta ogrlica; na

Prije toga dana nikad se vidjeli ni čuli. S početka obojica se osjećahu nekako neugodno jedan prema drugome. Uzajamno ne željahu zapodjevati neka pitanja koja im se sama namećahu.

Curica se nekako izvuče, ali u dlaku ne uđoše u trag njihovoj tajni. I u mnogo drugijeh prilika, djeca ne mogoše prepodabljati se

„Pokojnome Radoju nađe se đetić, a Peju đevojka, nekako iste godine, te ih vjeriše u kolijevci! „Pa lijepo!“ reče Vladika.

„A hoće li koja od našijeh ženskijeh doći?“ zapita Joke brata. „Neće nekako ne mogoše!“ odgovori on. „E, ne mogoše, a od šta?“ „Neka ih čoče, može im biti!“ prekide serdar.

Serdar i ženske ne mogoše se savladati no udariše u grohotan smijeh, tako da ona dvojica, kojima nekako ne bješe do smijeha, obrnuše se k njima. Janko, taman toga časa, razvijaše neko pismo, što mu onaj drugi predade.

Sreća šćede da ga tu skoro premjeste amo u Primorje, a to je nekako doznao poočim, a znao je da smo prijatelji, pa mi evo piše preko njega, jer drukčije, znate da me pismo ne bi nikad

„Eto i onomadne, pred pogibiju, posjekao je dvije glave žive i’ako što ih nehće prihvatiti, no ih ostavi. To mu nekako ne begenisah, a da ga Bog prosti, druge mu zamjerke ne bi među družinom.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Naše žene brašno krale. — Sad ću kazati. — Žene molile nekako dijete i poklonile mu nešto da ne kaže ljudma što su one domaće brašno davale za nešto, i dijete im obreklo da neće

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem

Pošto skine slaninu i uprti na leđa, pođe gredom da se vrati natrag, pa se nekako omakne, te padne na sred kuće, đe je spavao čovek sa ženom i s đecom.

Pošto dijete malo poodraste, žena se nekako ukrade i uteče u selo kući svojoj. Međed je jednako koješta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater.

Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on od- | mah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet

” I tako se dogovore, te mati užari peć, pa kad u veče iziđe momak iz zmijinje kože i legne spavati, one nekako ukradu onaj svlak pa ga bace u peć.

još više nego prije, a carev sin očiju ne smetaše s nje; ali kad bude ispred svršetka leturđije, ona se između naroda nekako ukrade, te bježi kući, pak se brže bolje svuče i haljine ostavi u sanduk, pa k vatri.

svršetka leturđije te ona pođe da ide, a carev sin za njom ustopice, i tako ona između naroda provlačeći se i bježeći nekako joj spadne papuča s desne noge, i ona ne imajući kad tražiti je pobjegne bosonoga a carev sin uzme joj papuču.

lava milovati i hraniti pogačom, dok u jedan put čuje zveku od oružja, i htede od straha pasti, dok eto ti u sobu uđe nekako stvorenje u medveđoj koži; petao, vaška, mačka i lav otrče odmah predanj, i stanu se oko njega umiljavati i cičati od

A onaj car naredi svoje ljude, te je noću iskopaju i donesu njemu i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti.

Kad žena opazi | svojega prvog muža, ona se poplaši, ali ga opet nekako prevari te ga u jednoj sobi zatvori. Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i

Mati ga za to vrlo iskara govoreći mu | da to nije istina. Poslije toga negđe Solomun materi svojoj nekako dokaže da je i sna kao i ostale žene.

Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sve proso prospe y mope. Kad prijeđem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda

Sveti Sava - SABRANA DELA

Ispovedaoci ništa da ne skrivaju, bojeći se nekako, da zbog svojih svedočanstava ne mole oproštaj, nego sve čisto da otkriju onome ko se tu zatekao.

No, budući da se ne zna kako će biti i pošto ima nade da će se nekako nekada urazumiti, odustasmo od takve odluke. One koji se ne pričešćuju podvesti pod osudu kao nerazumne, što bi bilo

ućuti, nego još razgovara uznemiravajući, od trpeze bez hrane da se podigne i podvede pod zabranu nejedenja, ili da se nekako drugačije smiri kako iguman odluči. Jer sedenja radi niko da ne kaže: trpim.

(Ps. 7, 9) A ovo od vas sud ispitivanja da bude. Ako li nekako u vašoj ljudskoj prirodi ne možete rasuditi sami sebi sagrešenja u sebi, pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

ANĐELKO: Šta da mi kaže kad nije ni vido! Ja sam ti ovo krio ko guja noge! Načujem nekako za tu amnestiju, a bolesnog me, naravno, ne bi pustili! A ti me ne pitaš da l bi ja nešto popio?

Ćosić, Dobrica - KORENI

Tih večeri on je drugi čovek postajao Samo da jedno takvo Badnje veče, sada, večeras, nekako doživi, da zaboravi svađu sa ocem, da ona ne postoji, dao bi sve znanje, ideje, karijeru, sve bi dao. Jurnu po sobi.

I oni sluge na pustoš. Izvukao se iz memljive podrumske tmuše i brzo se uputio u sobu da legne, da nekako zaspi pre no što Simka dođe. Hitro se zavukao pod čergu.

“ Ćutala je. Đorđe polako podiže glavu sa kafanskog stola i šapnu: „Znala je. I nije verovala.“ Htede nekako drugačije da sedne, a snaga otkaza sporim i mutnim željama.

Uzeo je vile. Ne može da ih drži. Propipao se i video daje suv. Onda je nekako, po mraku, svu prostirku izbacio na đubrište i doneo čistu slamu. Može se i na đubrištu videti.

Skini s kreveta jednu slamaricu. Uzmi i pokrivač i lezi pored furune. Ako ti je zima, loži. — Ja bih vas molio da nekako još večeras obavestite oca da sam došao. daću dukat apsandžiji. — Da bi mogao mirno da zaspiš?

Onom što je unutarnje, ne smej se nikad. Slomiš li nogu, ruku, uglave ti nekako pa zaraste. Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutarnje da namesti.

„Preki sud je zaveden“, kasnije je rekao Andra. Među njegove listove bila se urila jedna Aćimova noga. „Sedi nekako.“ Osećao je da se Aćim lula i bojao se da mu na glavu ne padne ta čovečina čija mu je hrabrost uvek bila i neprijatna.

Po stopalu, trebalo je da već iziđe iz škole.“ „Raste dete. U njegovim godinama svoj deci rastu kosti, pa su nekako ružna. Svi su ti muškarčići takvi“, rekla je mirno i ubedljivo. „Znam. Ali ovaj naš baš ga preterao.

u sebi dalje od Tih reči nije išao, jer Adam ima njegove uši, čelo, prst što jaše palac, pa i nos mu je sličan — tanak i nekako šiljast.

Na kolenima mu se bele novine. Aćim dugo žmuri, hartija šuška od njegovog drhtanja, oseća njenu težinu. Onda se nekako pribra, ustade, prisloni uvo uz vrata, apsandžija zvižduće, kovač tuče u nakovanj, uze novine i prinese ih snopu

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Stražari su budno motrili na svaki njegov korak. Nekako je, ipak, uspeo da uvreba trenutak njihove nepažnje, i pobegne. Zatim je danima putovao ne mareći ni za glad ni za žeđ,

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

godine, vidi se da je šanac, onim delom prema dunavskoj padini, išao od Stambol-kapije, nekako baš pored Narodnog pozorišta koje će biti podignuto tek pošto šanac bude uklonjen a Kapija razrušena, a onda naniže,

Nije mu smetalo što je, do juče Gospodar, sad niko i ništa, sa neizvesnom sudbinom: odjednom se osetio nekako bliže tlu, i slobodniji.

u velikom nebu, okupljaju sve ukrštene svetlosti i od Save i od Dunava, i od Kalemegdana, njegova je ulica tu, kod trga, nekako i sužena i smušena, bez neba, sva u senci velikih zgrada i u polusenci istorije.

Zastane, jer su mu i danas zgrade u kojima su boravili činovnici (sada se to zvanje nekako drukčije zove, ali se on ne ceća kako, jezik se izmenio) neprijatne.

između Jevremove i Jovanove i uvek izgaze senku u kojoj leži, na nekadašnjem izvorištu Čukur-česme, bronzani dečak, nekako sleđen. Priča o dečaku došla je mnogo posle priče o Dobrači, ali je ipak Dobrača taj koji svakoga dana obilazi dečaka.

Zagledan u nebo a nekako odsutan Dobrača je, uvek na vreme, predviđao nevreme i nalazio, uvek na vreme, zaklon za sve.

Da bi je nekako potčinio, počeo je, sa strepnjom, da priprema njeno ostvarenje. Trgovac od velikog ugleda i mnogih veza, Dobrača je, ne

Još slavan, ali ne više i bogat, Dobrača je sticao utisak da oko njega nastaje neki drugi, nekako pust svet. U tom se svetu on sve teže snalazio, možda i zato što mu se više ništa nije primalo, ni imetak, ni ljudi.

sokaka, bez vazduha i bez neba, ipak pođete uzbrdo, od Dušanove, možda ćete osetiti kako vas dodiruje prijatna, mada nekako lepljiva tajnovitost koja je, izgleda, uvek u toj ulici.

Riga je imao utisak da drži, u njoj, sve konce i sve prepletaje. Kada je, najzad, pridobio i kneza Mavrogenija, nekako lako, Riga je prvi put bio omamljen svojom snagom i, odjednom, sklon da veruje da mu se život više neće odupirati, bar

Primicao se, valjda, veliki san. Ako dobro pamti, onda je tako nekako osećao i tako nekako mislio poslednjih dana marta 1811.

Primicao se, valjda, veliki san. Ako dobro pamti, onda je tako nekako osećao i tako nekako mislio poslednjih dana marta 1811.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

A Demokritu sam posvetio naročitu pažnju i trudio se da se što bolje upoznam sa njime i njegovom naukom. Kada sam nekako krajem 1940 godine, doznao za delo nemačkog pisca Levenhajma koje se isključivo bavi Demokritovom naukom i njenim

Tako je nekako izgledala i ona prepirka u staroj Aleksandriji. U njoj su se protivnici Aristarhovi stalno pozivali na sud Aristotelov

Ali jednoga dana, ubrzo iza dolaska Apolonijevog u Aleksandriju, nekako posle 230 godine pre n. e., iznenadi aleksadrijske naučnike jedna pošiljka iz Sirakuze.

No ovog puta izgledaše mu kao izmenjen i daleko lepši nego ikad do tada. I vazduh mu se učini nekako nežniji i umiljatiji, olistala šuma i ozelenele livade mirisahu snažnije, a ptice cvrkutahu veselije no ikad.

“ „Ja u ono doba ne bejah više kod njega u službi, no jednog dana - to beše nekako pred jesen - sretoh ga u dvorištu Univerziteta. On izgledaše vrlo izmenjen, oronuo i nekako čudnovato zabezeknut.

On izgledaše vrlo izmenjen, oronuo i nekako čudnovato zabezeknut. Skinuh pred njim šešir, no on ne odgovori na moj pozdrav.

„Tako? - E, sada mi je sve jasno“. „Da, tako nekako je moralo biti. Kadgod pristupih matematici, imadoh uvek osećaj da u njoj gubim čvrsto tlo pod nogama, a taj strah

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Krupne pahuljice padale su u mlazevima po drveću i nama i zasuti njima mi smo izgledali nekako čudno čisti toga večera kad je snežna belina bila sakrila i svu onu ružnoću beogradskih straćara koje su u našim očima

Ali ono čime je osobito bio tronut, to su bili neizrecivo bolni zvuci posmrtnog marša, koji je jecajući odjekivao i nekako naročito dirljivo cvilio varoškim sokacima, izvođen od ožalošćenih učenika pokojnikovih sa neopisanom voljom i bez

Moraš, nije vajde, na zanat. I već sutradan Sekula je bio u varoši, i tamo našao zanat za ceo život, koji se nekako morao otaljati. Taj zanat što ga je on izabrao za ceo život, bio je unekoliko vojničkog karaktera ili bolje poziva, tj.

— Ja, zaglavi siromah. — A i bio je, brate, nekako opasan čovek. — Ama, ljudi, grešite se. Niste vi njega poznavali. Dobar je to bio i junak.

kako: izvučenim noktićima svoje male šape grebe po njenim grudima i traži da uhvati ono dugmasto ispupčenje na koje su nekako naročito podmuklo, sa puno pohotljive radoznalosti, uprte sve njihove svetle oči što ozdravljuju i u slast gutaju bujnu i

— Merci. — Au revoir! — Thank you! Posle ona odlazi, i nastaje živost u paviljonu, glasniji razgovori, i nekako široko, zarazno protezanje...

Tada su mnogi umovi, po narudžbini, proučavali antičku državu i antički patriotizam, s jedinim ciljem da se on nekako nakalemi u novim prilikama.

je čovek sazdan da naslućuje ljubav, koju život ne pruža; što čovek veruje u tu ljubav, što se u nju nada, što je nazire nekako a ne može da je dohvati, da je živi. — Ali, pobogu, samo je iznenadni strah bio izbezumio nesrećne roditelje.

pasošima, perorezima pisaljkama, detektivskim legitimacijama, pečatima, džepnim satovima i prstenjem i lutao nekako mrtvo po plavim, ispisanim tablicama rasturenim na sve strane, pa se najedanput omakao kroz prozor, na ulicu kojom je

na samom uglu ulice, hitrim i vičnim jednim gestom namakao onu kružnu žicu o vrat strašno zbunjenoj životinji, pa je nekako trijumfalno odigao uvis od zemlje, nad kojom se ona očajno koprcala, sve dokle je drugim, opet izvežbanim pokretom ne

— E pa ded’, Petronije Svilaru, to si trebao još davno učiniti. Tako ga je nekako blago, meko i ljudski (četvrtog dana) oslovio isti onaj civilni policajac, čije je lice ugledao onog večera prema

čiji je mozak uraganskom snagom razdiralo i čupalo nešto goruće, ustrepta srce kao nekim nadanjem da će se sve ipak nekako popraviti i urediti, da će uniforme one što su ga mučile ipak biti stvorenja što ne mogu biti bez kajanja i neke

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

pedeset godina — pedeset godina koje se zovu čitav život, a koje mi se danas čine tako nestvarne, gotovo bezbolne! Nekako su se spljosnule, izgubile svaku težinu i svaku zapreminu u vremenu — puka arabeska moje misli —, tako da preko njih bez

Prostorije prema moru bile su svijetle i vedre, poplavljene suncem. Ta strana kuće bila je nekako pretežitija: u nju se slijevao sav kućni život i sva kućna čeljad, onako kao što se putnici slijevaju na bok kojim lađa

Besprostoran i posvudašan; i, onako pritajen iza žaluzija, nekako ugodno odsutan iz svijeta i zbivanja, a opet ne sasvim bez uvida u njih, ne sasvim bez saznanja o njima.

Ranije, dok sam se smatrao jedincem, osjećao sam se potpun, cjelokupna jedinka. Sad, kao da sam se našao nekako osiromašen, kao da sam samo dio sebe, dok su ostali dijelovi rasuti po bijelom svijetu, negdje tamo u dubinama Južne

Plafon je bio pocrnio od decenijskog duhanskog dima i od ljudskih isparivanja, i zato je ta prostorija bila nekako toplija, intimnija od ostalih.

Tamo kao da se događalo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce tonulo je u more sporo, jezivo sporo, nekako nepovratno, neopozivo.

Na zidu je visio još jedan portret bakina brata, ali nezavršen; činilo mi se da je istinitiji od onoga u salonu, nekako goliji, neposredniji; na njemu nije bilo osmijeha.

Čisto se grustim od dodira njegovih grubih znojavih dlanova. Kad pređe podne, nedjelja se nekako zgusne, uzrije. Nedjeljno popodne je potencirana nedjelja.

Lijepa je. Crte su joj tanke i fine. Sitne je, krhke građe, kretnje su joj graciozne i nekako mudro spretne. Rado gledam te ruke i te kretnje. U njima kao da se ogleda neka urođena nadarenost i umješnost.

Tačnije, ne veselim se (pretjerao sam), ali ih čekam. A to je, možda, još više. Bez onoga što nas veseli, nekako se može. To je voće na našoj trpezi: prijatno je, no ne mora baš da bude.

Ali nije čitavo pitanje u samom stepenu lepote. Važna je i vrsta. Ima fizičkih lepota koje su lijepe nekako iz svog temelja, iz podloge, kao što bi kazali botaničari.

Ne, tamo mu se nije sviđalo. Ovdje, na uličnom balkonu, ipak je nekako bolje; živahnije je, da rečemo veselije — među ljudima je!

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako 'nako...

Vodeći kolo, on se približi Đurici i nekako s leđa podmetnu mu nogu, te se ovaj saplete i padne. Za trenut oka umukoše i cigani i svirala, a u Đuričinoj ruci

Prema takvu stasu Đurica je podešavao i svoje pokrete. Koračao je brzo i lako, ali je pri tom nekako odsečno izbacivao noge unapred, te mu se celo telo treslo u hodu, i time još jače isticalo njegovu neobičnu snagu i

— Ne znam ja. To su mi zacelo, podmetnuli oni što me mrze kâ krvnika — odgovori Đurica, a oči mu nekako čudnovato sevnuše. — Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba.

— Kako... ja šta ću? — Hajde u goru. Đuricu udari kao munja po srcu. Sve dosad smatrao je tu misao nekako onako, kao i svaku misao koja je daleko od dela.

Apotekar nađe osmicu pik i podeli... Posle jednoga časa prođe ulicom Simo kovač i, došavši spram igrača, nekako se neobično nakašlja — polako, tiho, da nikome ne obrati pažnju, pa onda ode dalje ulicom.

Njega su strašile same misli, tištala ga je neka unutarnja griža, i on je najvoleo, kad bi se nekako moglo desiti, da iznenada upadne u kakvu gomilu i da se tu sve reši. U takvoj neizvesnosti prođe mu dugo vreme.

Od misli je on i sada bežao, kao i juče, očekujući u sebi da će se sve to nekako mimoići. U krajnjem slučaju verovao je, da se mehandžija neće ni krenuti na put, ili će bar okrenuti prekim putom, preko

se zbuni, došavši u nepriliku: naučio je iz detinjstva kad uđe u kuću da nazove Boga i da se zdravi sa domaćinom, a sad nekako sam oseti da je to u ovoj prilici neumesno; oseti da on nije sad onakav, kakvi su ostali ljudi.

— Hajde da se nađemo s tvojim ljudima, pa da gledamo nekako sa njima, nećemo li se dogovoriti — reče mu ona. — Ama kažem ti, veli mi pop da niko to ne sme učiniti.

Ali se ipak on nadao, nekom maglovitom nadom, da će sve to nekako izravnati i zadovoljiti drugove i sebe. Nadao se u tvrdo, i ako je video da mu gotovo sva »zarada« odlazi u jedne

— Pomozi Bog, deco! — reče on još na korak dva pred njima. Pantovac se još više potulji, obori glavu i nekako neodređeno mahnu rukom pored uha, što se moglo uzeti kao da skida kapu, a moglo je izgledati i kao da se češe iza uha.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Pošto se mališa dokopa konja, poče drva goniti i prodavati, te je nekako životario s materom. I ako nijesu imali da im se presiplje, nijesu bili ni gladni, ni bez vatre.

Ne prođe mnogo vremena — e, šta ćeš, svašto na svoje vrijeme — kada car nekako za to saznade, i bi mu velika muka: nije šala taka bruka u carskom dvoru.

Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica.

Najednom srete ih gvozdena planina, koja se svezala s nebom i zemljom. Sad carev sin pita: — Šta ćemo? Sve smo nekako prešli, ma tu nećemo.

još više nego prije, a carev sin očiju ne smetaše s nje; ali kad bude ispred svršetka leturđije, ona se između naroda nekako ukrade, te bježi kući, pak se brže-bolje svuče i haljine ostavi u sanduk, pa k vatri.

svršetka leturđije, te ona pođe da ide, a carev sin za njom ustopce, i tako ona između naroda provlačeći se i bježeći, nekako joj spadne papuča s desne noge, i ona ne imajući kad tražiti je, pobjegne bosonoga, a carev sin uzme joj papuču.

reci „prilp“ i goveda će se sva sama povezati, a ti onda požuri se u kuću, pa ćeš još zateći nešto jela, i tako ćeš se nekako prehraniti. — I nato bake nestane.

A pop je imao baš tada mrtvaca u crkvi, pa ga iznese pod zvonik te ga nekako naravna da stoji, a u ruke mu uklepa štrikove od zvona, pa ga tako ostavi.

Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekako ositno kamenje, i iz mraka nešto poviče: — Ko ovoga kamenja ponese kajaće se, a ko ne ponese kajaće se!

Jazavac i lisica upotrebiše svu svoju vještinu da se najedu a da se ne uhvate u gvožđa, ali se nekako lisica uhvati. — Šta ću, moj jazo? — zapitaće lisica. Jazavac će joj reći: — Dobro!

Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sve proso prospe u more. Kad prijeđem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda

A onaj car naredi svoje ljude te je noću iskopaju i donesu njemu, i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Ali neću kriti U stranoj zemlji izgnanik stašno je biti. Ostavih, dakle, svoj kućni prag I otadžbinu: najljuće rane. Nekako preneh svoj život nag I nadu na zoru da opet svane.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg,

Nužda me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene žice, pomoću dva kamena zašiljio sam vrh na jednom kraju, savio žicu u odgovarajući

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Onako kako ga i guslar opisuje, Kraljević Marko je istinski borac za prava i pravdu. Nekako u to vreme se bio završio građanski rat u Americi i kad god bi Baba Batikin pomenuo ime Linkolnovo, nametala se misao

Na intervenciju Slovenca Kosa i prote Živkovića nekako se stvar izgladila i meni je dozvoljeno da i dalje ostanem u Pančevu.

klase od Beča do Praga i smesta sam se odlučio da okušam svoju sreću u zemlji Franklina i Linkolna, čim uštedim ili nekako na drugi način sakupim dovoljno novaca za put od Praga do Njujorka.

Svaki od ovih prizora, činilo mi se, pokretao je novu bujicu suza. Na kraju sam se nekako smirio i prestao plakati. Činilo mi se kao da čujem kako majka govori sestri: ”Neka ga bog blagoslovi za ovo lepo i

Izgledalo je da se sve lagano kreće, kao neko kome su odbrojani dani. Budimpešta mi je izgledala nekako mala, a lančani most, zbog koga mi je zastao dah kada sam ga prvi put ugledao pre jedanaest godina, sada mi je

Rekao sam mu da nikad nisam mnogo znao o Mađarskoj, ali da mi i Budimpešta i njen čuveni most izgledaju mali i nekako kržljavi, verovatno zato što sam ih poredio sa velikim objektima u Njujorku.

Izgledalo je da se sve lagano kreće, kao neko kome su odbrojani dani. Budimpešta mi je izgledala nekako mala, a lančani most, zbog koga mi je zastao dah kada sam ga prvi put ugledao pre jedanaest godina, sada mi je

Rekao sam mu da nikad nisam mnogo znao o Mađarskoj, ali da mi i Budimpešta i njen čuveni most izgledaju mali i nekako kržljavi, verovatno zato što sam ih poredio sa velikim objektima u Njujorku.

Običnom posmatraču prepodnevni život je ovde izgledao nekako ozbiljno, tmurno. Svaki je nosio crnu kapu i odeću, i svaki se bavio očigledno sličnim ciljevima - traganjem za izvorima

Njegov nacionalni ponos bio je, očigledno, povređen. Duboko sam zažalio zbog toga. Teškom mukom uspeo sam da to nekako zagladim.

nisam imao ništa do parče papira za uzvrat za sve muke koje me je, pored toga, materijalno skoro uništilo. Nekako u to vreme novine su objavile da je mladi italijanski student po imenu Markoni, eksperimentišući sa Hercovim talasima,

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Zaludu, fali nešto, ako će i malo. Svejedno se smiri: mislila je da će se i s tim lako prevesti. Ali, čim se nekako uteši, pade joj na pamet bolesni čovek, deca..... Kako će bez ičega kući?

Vade kruh iz torbe, krmadaju ga, no nekako im se ne prima zalogajem u ustima; zvijeraju uokolo, a pogled im i nehotice pada na skitača Mitra, koji naoko nehajno

Doveo ga gospodaru neki okoščasti Crnogorac; sjeća se, to je bilo nekako pred Božić. Kad je došao, bila je u dvorištu, a čini joj se da sada čuje glas i riječi onoga čovjeka, koje je rekao

Momče je bilo boso. U izderanoj gunjini i crno— gorskoj kapi na glavi. Bilo je kao poplašeno: nekako nemiono i ubojito pogleda ispod sebe. Gospodar odredi da čuva stoku povrh grada, po visovima i glavicama.

Kad se povratio reče joj: — Ti ćeš da ideš.. . elate! — i htjede da se k stoci povrati. Ali djevojci nekako se ne da zaći u nizbrdicu; stoji na mjestu i veli mu umilno: — Čekaj! Pa tako stoje neko vrijeme.

— Biće jur godina da ti je majka umrla, a odonda te rijetko viđevam... — Sam sam... a opet došao bih, blizu smo. No nekako tebi nije milo... . —Za poslom sam..... Uto s mora duhne jači udar vjetra i bolje zatrese žbunovima oko njih.

Teško je po suvu hodao i bio je nekako zamišljen. Uvijek, kad bi brod u zaklonicu svrnuo, ona bi se s njim sastala. Iskrcao bi se na kraj da uzme vrč vode, i s

Poznanici i prijatelji, javljajući im se, nekako se čudno osmehuju. Pred crkvom, iza gologa drveta zaklonjen, blene u njih poznati seoski bleka što je već davno izgubio

prozor u zalazak sunca i na morsku pučinu uskoga zatona, u čijem se moru ljuljuškaju brodice i ogledaju seoske kuće, nekako umekša se i naumi da poduči onu dvojicu u koju svrhu crkva stavlja kipove na otar i poštuje ih.

mu na pamet zakon, da neko mora da se i za to brine, mora da se krivac kazni, a on oseća da se njoj ne može osvetiti: nekako tukao bi je i milovao, a to ne valja. Oseća da nema snage, zato treba ih tužiti sudu. Nikako drukčije no „po zakonu”.

On je zamamio.... Da zamamio! „Ali“, pomisli, „belaj bi ga znao, ne bi ni meni tuđa žena bila na odmet... Nekako svima nama slađa je tuđa.. .

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

U stihu se neprekidno oseća onaj „osnovni ton“, izabrani, nekako unapred dati oblik, koji je sadržan i utelovljen u raslojavanju jezičkih jedinica (od foneme do intonacije, od

i kako valja čita Mišićeva antologija, onda se može osetiti kako pri samome kraju srpsko jednovekovno poetsko nasleđe nekako, reklo bi se, neočekivano, a u stvari dosta prirodno i bar jednim delom prima u se pesme kao što su Popine i

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SAVKA: Pa jest! ŽIVKA: Ono, i drugi se bakću i, što kažu, lome se politikom, ali, opet nekako, gledaju i sebe. Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume.

Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako.

ŽIVKA: Ama, zar nikako nije dolazio? PERA: Upravo dolazio je odjutros, ali je nekako odmah otišao, čim je čuo da je vlada dala ostavku. ČEDA: Pa onda znači da on zna! PERA: Zna izvesno!

DARA: Njemu? ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako nekako ne pristaje... DARA: Meni je dobar, a vama se i ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu?

ŽIVKA: Pre svega, zet – to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš. ČEDA: Gle, molim te! A vama već liči, kao... ŽIVKA (unese mu se u lice): Kao šta?

E, to nije istina! PERA: Pa ne kažem mora, ima ih dabome i sa malom platom pa se opet nekako spomognu. ŽIVKA: Kako se spomognu? PERA: Bože moj, šta znam ja, ja nisam nikad bio ta kav, al' znam za druge...

” Ali on, eto, ode na robiju. – Pa onda polagali smo velike nade i na Hristinu tetka-Dacinu. Bila je lepa i nekako rođena za veliku gospođu. I lepo je učila škole, ali – pomete se nekako.

Bila je lepa i nekako rođena za veliku gospođu. I lepo je učila škole, ali – pomete se nekako. Deveti joj mesec pao baš u vreme kad je trebala da polaže maturu.

Ta kako kazniti, neću ga kazniti, nego ću ga isprebijati, ali je meni glavno da se nekako zataška stvar kod engleskog konzula, da se on ne ljuti.

PANTA: E, Živka, da znaš, niko ti se nije tako obradovao sreći kao ja. JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio, ali bila si nekako zauzeta. SOJA (ljubeći se): Slatka moja Živkice, boga mi sam uvek tebe najviše volela od cele familije.

” ŽIVKA: A ti, teča-Panto, nisam te davno videla, kako, kako si ti? PANTA: Pa kako da ti kažem, Živka, ne valja; sve nekako naopako. Nego velim, sad ako mi malo svane dok si ti na vlasti. Računam, znaš, zbrinućeš svoje i podržati.

Đavo će ga znati kakva mi je ta sudbina: na parče sam se školovao, na parče trgovao, na parče bio činovnik. Sve tako nekako – ništa mi ne ide od ruke. A opet, znaš, tešim se oduvek, kažem sam sebi: „Čekaj Jakove, mora jednom doći i tvoj dan”.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

slika o tome kako se noć „spusti, pritisnu sve njih, celu ionako snisku, dugačku kuću, koja sad dođe - ne prljava, već nekako prostrana, mokra i hladna“.

A kada je gazda Marko izašao iz Sofkinog vidokruga, odmah postaje „on, gost”. Samo što taj „gost” nekako čudno i takođe, sa svoje strane, uznemireno i iz potaje gleda na kuću, pri čemu se ona imenuje karakterističnom

P. ) ka čaršiji i ka gazdinoj kući, dok njemu, primetivši kako se već približava kući, bi nekako neugodno. Zato se kao ispravi u sedlu, odupre o uzengije”.

šušteći u svojim mantijama),125 i otuda njeno unutarnje raspinjanje, prikazano kao mučan napor da za vreme crkvenog obreda nekako zadrži mladoženjinu dečju ruku.

posle ovoga, on nečega oslobađao, skidao sa sebe nešto što mu je, istina, bilo tako drago, milo, ali koje je njemu ipak nekako strano, tuđe, uvek se, pored sve naslade, sreće, ipak ne osećao svoj, ne bio slobodan, nije mogao da diše, glas nije

Međutim: „Ali ta čistoća, mirnoća bila je nekako kao ustajala, zagušljiva. A osećala se svuda. U kući, po sobama, u kujni, kao i ispred kuće i oko cele kuće”.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Domaćice im spremaju saborske cicvare, a oni piju kao nemani. Krupno zbore kao da se dozivlju s brda na brdo i sve nekako pevajući. A ne znadu ti za strah, kao da nisu raja. Njihov Pop-Dobrinjac im je i vladika i patrika.

Sredinu zaravni zauzeli Kolašinci. I oko njih su drvljanici od pušaka. Osećaju se da su na domu i nekako bi hteli da su boli od svih. No uzalud.

Upravo kao poručen za stroga buljugbašu i, u isto vreme, za otmena carska izmećara. Soko. Ali nastupa kroz svetinu nekako potkošeno, bez snage i vole.

“... Međutim, rodni prag bio je jači od nove zapovesti. Snaga mu se ončas nekako u kamen pretvorila, a usta zavezala kao od najveće strave.

Zaista Mustava i niko njegov! — Bogdana!... Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski. — Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete! — kriknu ona ponovo i podiže put njega ožeg.

— Neću da ih ostavim. No gledaj!... Zdrav si i pomozi Bože!... Okreni, Gospode, naoposleno!.. Zdrav si! — nekako veselo i preobraženo iskapi Bogdana čašu, odmah je nali i nagna čoveka da je ispije. — Tako, ženo! — A da, bogme!...

Kaljav i tučen celoga dana novembarskim nevremenom, stojaše u mraku pred ograđenom kulom Hadžića u Crkolezu pop Bunjak, nekako ravnodušno očekujući da mu se posle velike lupnjave i vike otvore, dosle vazda gostoljubive, arnautske vratnice.

Zato je okrenuo desno podgorinom ka Crkolezu svojem pobratimu Hadžiću da mu ovaj nekako pomogne da se dohvati Žljebova i dođe do naše vojske. No, eto, i ovde nekako čudo. Drežde ozebli i umorni.

No, eto, i ovde nekako čudo. Drežde ozebli i umorni. lupaju i viču. a niko se ne odzivlje. Izgleda da je tako suđeno. Nije šala kad se carstva

U NEBRANOM GROŽĐU Po svojem sasvim iznenadnom povratku iz Anadola, Selim Druština tiho n nekako snuždeno seđaše na prosti– raču pored odžaka u odaji novice Preležanina.

Njega je pritiskao Englez i svaki đavo iz Evrope i opoganio, a Turska je onamo preko mora. Tamo će se nekako skrasiti. Pošao i zatražio da ga nastane oko Eski-šehera. Slušao je od hodža da je to drevno i sveto mesto tursko.

Njegovo lice smerno, izraz dosta mekan, u očima nekako splasnuo onaj njegov poznati jedak osmejak. U rukama mu duge ćilibarske brojanice kao da je pregao da postane podvižnik.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

On je, na moju dušu, zašto smo čuli da se posle nekako na nauku dao. Ej, Femo, Femo! A ko ti je to do tebe, otkuda je ta opet?

Krakov, Stanislav - KRILA

Svi ćute, samo što oružje zveči. Kolona odjednom stade. Umorni su vojnici, ali bi ipak radije napred, jer je ovako nekako neugodno, teško. Kuršumi su sve češći.. Opet jauknu neko. Samo da se već jednom dođe. A zato sad stoje ovde?

Petrović, Rastko - AFRIKA

Vrlo lepih likova. Ne skaču kao mi pravo u vodu, no, izvivši se nekako dok su u vazduhu, u stranu, kao riba koja bi se izbacila iz čamca.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

može povoljno rešiti; čovek ce najedanput oseti zbližen sa svima ličnostima koje ga okružavaju, odnošaji odmah postanu nekako bliži, iskreniji, izgubi se ona svakidanja ukočena uzdržljivost i etikecija, a nastupi neka srdačnost: s čovekom, s

— O, brate!... Nekako bih ja opet voleo da se ti vratiš. Crnogorac se ljutnu. — A što, gospodine, da ce vratim baš ja?

Odmah zatim ču se da je ministarstvo dalo ostavku. Tada nekako i vi u Kragujevcu ponovo pokretoste »Oslobođenje«, baš čini mi se u početku avgusta. — Da, 10 avgusta. — Tako će biti.

A nekako je y prirodi čovekovoj da teško usvaja one ideje koje se okreću protiv njegovog otmenog društvenog položaja, protiv prei

Eto ta osobina čovekova (koja se nalazi i kod poslednjega zlikovca, da uvek nekako traži izmirenja i sklada sa sobom samim t.j.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ležimo zgrčeni, zanemeli, ali naježeni i narogušeni, spremni da i na nebesa udarimo. Nekako pred podne obrati mi se telefonista: — Gospodine potporučniče, da čujete. Razgovara naš komandant sa nekim.

Onda se obratila tiho Peri: — Ah, što je dosadno govoriti sa gluvim ljudima. Jedva su se nekako objasnili. Ali Pera je morao dva dana da beži od poručnika, jer mu je ovaj stalno pretio.

— Ama taj bi zapamtio dok je živ — govorio je pukovnik, ali je i dalje, nekako s nepoverenjem, gledao Peru „Đevreka“. Toga dana baš objavljeno je da će jedna ruska pešačka brigada proći kroz Vodenu.

— „Sami sebe i drug druga“... Slušaj, da mi pravo kažeš: šta bi radio onoj crnki, da ti nekako padne šaka? — pita Peru „Đevreka“ i pogleda ga iskosa podnadulim očima. — Onoj?...

Od nekog ludog straha pritrčao sam Gruji. — Valjda nas ne vide, neće, neće — veli Gruja, ali nekako sumnjivo, bojažljivo. — Ipak, da potrčimo.

Iako je komandir davao utisak duševnoga čoveka, govorio je o smrti svoga druga nekako hladno, kao i da nije reč o živu čoveku, s kim je jeo i pio, a koji je sada mrtav.

Vojnici su već navikli. Hrane imaju u izobilju i ljudi bi živeli ipak nekako ugodno, da nema onoga merzera koji po ceo dan „kljuca“, kao da neko dletom bije u glavu. Dan je bio svež i sunčan.

Sedim sinoć u Turman-Mahali i razmišljam. Od početka do kraja terali su me neki maleri. Ama, što sam god pokušao da se nekako i ja malo izvučem, nije uspelo. A nekome to ide od ruke, i kao od šale.

Ali šta sam mogao da radim... Jedva su se nekako sakupili i kretosmo. Ali nismo odmakli daleko, auto najednom stade, vojnici poleteše glavačke iz automobila i

Polako, doći će red i na ženske. — A-ha!... To, to! Na Krfu su svi nekako bili brižni. Čuo sam odmah da je nemački sumaren torpiljirao skoro jedan brod, koji je plovio za Italiju, a na njemu su

Ali bre, brate slatki, zamisli: more, pučina, torpedo, ajkule... A ja plivam kao sekira. Ovde može čovek nekako i da se zakloni... Vrdaš levo, desno. A dok tuče, ti se ne pomaljaš.

A kada sam se sada našao obučen, čist, osetio sam najednom i neko duhovno preobraženje, bio sam nekako... moralno izdignut, i vratila mi se vera u samog sebe.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Na taj način je čitava predbrankovska poezija nekako grubo, skoro prezrivo isključena iz naših misli i osećanja, kao da je, pažnje dostojne pa i znatne, nikako nije ni bilo;

prema Branku Radičeviću naizgled potpuno ravnodušna Antologija nije, jer neizbežno ne može ni biti, bez njegovog nekako prećutanog prisustva.

ali zbog njegove iseckane povremenosti nedovoljno izraženog i neiživljenog, kao ponornica ćudljivog, a uza sve još i kao nekako stidljivog podražavanja narodnoj pesmi, — koliko u važnoj okolnosti da se sva naša poezija toga vremena — sa izuzetnim

jasno je bilo da takvi pesnici, u procepu između svoga austrijskoga dinastijaštva i u njih doduše duboko usađene, ali nekako platonski apstraktne i prema živim problemima raskomadanog naroda sve nedoraslije vere u Srpstvo nisu mogli primiti na

Nataložilo se, prvo oko osećanja i misli izrečenih u tim starim tekstovima, pa onda nekako i u rečima samim — kojima muzikalnost niko osporiti neće niti može —, mnogo od onih poetičnih prisećanja koja su, sama

Ali eto kako ipak, odjednom, sve u njoj pođe nekako naopako, i biće da klizne u komiku na iznenađenje i samoga pisca kao da se pesmica ruga, što svakako nije želela.

Još uvek nekako na samome pragu književnosti a retko je se kad sasvim ozbiljno domašivši, stoji takozvana građanska lirika srpska XVIII

No pri ručku se srećno nekako do nje doturam, I prekinutu žicu nastavim lepo opet. Puno srce nikad ne traži reči, ove se Rekom liju, kad grud

U toj knjižici, u kojoj je štampana ova jedina pesma uza svaku od sedam strofa ima sa leve strane u nekako barokno kapricioznom i komplikovanom, osobito naglašenom poretku od gore nadole postrance položenim slovima izložen

” Iz toga bi izlazilo da je kult Stražilova u Karlovcima počeo baš nekako u doba Brankova dolaska onamo. — U vezi sa Subotićevim pesmama uopšte već je Sedmica 1858, 279b, pisala: „Mnoge njegove

U svakom skoro veselom društvu čuti je i nju.” To je bilo nesumnjivo tačno, jer ju je nekako baš u to doba citirao kao veoma poznatu i Zmaj, u aluziji na savremene političke prilike (v. Starmali od 10.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

— Neki čojek, dijete li? I imena mi kaževa, ma nekako smiješno, te ga ne utubih — donije ti knjigu iz Mljetakah... JELISAVETA: Knjigu iz Mletaka?... Iz Venecije?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

blago, torske su ljese bolno, kao da cvile, škripjele, čobani su snivali nemile i čudesne snove, a psi su oko torova nekako tužno, pretužno urlikali i zavijali kao gladni kurjaci usred zime na planini.

Sam je sebi i prao i krpio rubine. Gdjekad bi, nedjeljom i praznikom, obukao i stajaće ruvo, ali mu ono stajaše nekako tužno, neprikladno, i on se stidio od sama sebe. — Relja, Relja, ne priliči ti ovo ruvo više!

Prijatan miris skorušenog planinskog sijena, s teškim smolastim zadahom mrtvih, sparenih jela i omorika, nekako teško pada čovjeku na dušu u ovoj zagušljivoj planinskoj žezi. Sjedimo ja i Dule pred kolibom. U hladu smo.

Ni one stare pjesne, ni onije' ljudi, ni onog veselja i šenluka, ni onog starinskog junaštva... Sve se izrodilo i nekako asli preokrenulo. — Bogme je tako, Simeune! — uzdahnu neko u mraku. — Mićane, Mićane! Daj svijeću — prokapa kotô!

E, 'ajdede, kad ste navalili. Onako od istine, što je za družine. To vam je bilo nekako prve li, druge li — ne znam sad pravo — neđelje... Biće baš prve neđelje iza ukopacije. Krajišnici se vraćaju...

Nit mi trebaju kakve sprave, ni kaurske lumere. Šta će mi taj gad? I dosad je svijet brez tog bio, pa je nekako živio...

Tuj još popiše po nekoliko polića, ižljubiše se i alališe. Mi se vratismo, a Simeun nekako žalostivno otpjeva uz Kurepovac tamo prema Grmeču: Već je krvca iz zemlje provrela, zeman došô, valja vojevati.

Čekaj, lopove jedan, što se toliko otimaš i koprcaš! Još sam ja snažan, iako sam se rodio nekako kad se prvi put počela trećina od naroda kupiti; još ja imam snage i kuveta, iako se već dvadeset godina nemam čim ni

Tako joj je ime i tako je, čini mi se, i 'vođe u sudu zapisato. Sudac (smije se): U tebe, Davide, sve to nekako zapetljano. Kako se to zove njivica: Ni Davidova, ni carska, ni spa'iska? Kako to? David: E, lako, gospodini moji.

Preskoči ti preko plota i ograde kud zanese! Satra mi svake godine ljetinu. Doču to nekako slavni sud. Eto ti jednog dana onog šikucije što kupi miriju i porez: „Davide, veli, dočuo sud da te snašla bijeda, pa

Počne i' ona moja krezuba babetina musti, a pošljednja nogom u kabô, pa prolije vareniku. Doču jope' nekako carevina. Eto ti šikucije: „Pomozi Vog, Davide! Zdravo, mirno?“ „Dobro, 'vala Bogu, kako si ti?

Nemoj misliti da ne znam! Sudac: Ama, eto, Davide, da rečemo da ima zakon i za jazavce, opet je to nekako nezgodno. Bistar si i pametan čovjek, promisli se...

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Nijednu reč ne razumem. 'Ajd' ovo „dinastija” i ovo „trt, trt, trt”, kad se veže, recimo, moglo bi se još nekako i razumeti. To bi moglo značiti, na primer: „Ulite u narod strahopoštovanje prema dinastiji!

Moram biti ovde. Nego, gospodine Žiko, kad bi ti mogao nekako da se razdremaš? Ovo je trenutak kad država traži od nas da svi budemo budni. ŽIKA: Pa ja bih mogao... samo...

Al', brate, ne liči mi nekako: apotekarski pomoćnik pa revolucionar. Baš mi nekako ne liči! (Đoki.) Pa dobro, 'ajde neka si apotekarski pomoćnik al'

Al', brate, ne liči mi nekako: apotekarski pomoćnik pa revolucionar. Baš mi nekako ne liči! (Đoki.) Pa dobro, 'ajde neka si apotekarski pomoćnik al' ti priznaješ da si nosio antidinastičke spise?

Ne kažem da bi ta olakšavna okolnost pomogla da te ne vežu za kolac, al', opet, odužuješ se nekako svojoj savesti. I kad te vežu za kolac, ti možeš mirne duše sam sebi reći: „Ginem, al' imam jednu olakšavajuću

Napolje! (Bije pandure nogom u zadnjicu i izbacuje ih tako. Ovom prilikom i jedan od građana, Spasa, nađe se tu nekako, te i on izlete udaren nogom.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Kao posle ručka, pa sve zasićeno, umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, više kuće im, po nebu čisto osećalo kako podne, vreme ide, prolazi

već je baba bila, istina uvek onako zabrinuta, sa poprečnom prugom preko nabrana čela i skupljenih, stisnutih usta, ali nekako drukčija, mekša.

I kada, kao uvek, već pita za pazar, ona okolišeći, snebivajući se pita. — Pa, ima štogod pazara, sinko? I to tako nekako bolno, plašljivo, da Mladen, čisto sažaljevajući je, da bi je kao ohrabrio, brzo bi počeo da joj ređa šta je prodao,

I pritiskivan time, kako će da to održi, očuva, kao da se pod time savijao, kočio, očvršćavao, te izgledao čudan, nekako uvučen u sebe.

Samo je sada ovaj novi espap, što ga je Mladen doneo, nekako kao odozgo i čisto je došao belji, a onaj stariji, očev, dole, kao neka podloga, tavni se, težak, surov.

— Na, pini, rashladi se! — veli mu baba nekako milo kao blagodarna za taj njegov rad. I posle, uveče, opet ono kod kuće večeranje, sedenje, razgovaranje, spavanje.

A hladovina sve jača. Oseća se kako zemlja nekako sveže, mokro odiše. Do njega sedi baba mu u čistoj košulji, sa prekrštenim rukama u krilu i navučenom boščom čak do

u novo, čohano odelo, s ključevima u rukama, gledajući kako nastupa sve više hladovina, svežina, sunce sve više pada i nekako razdragano jasno, sveže treperi po ulici, povrh kuća, bašta, zelenila, i on sam oseća kako se zaista sve zaboravlja.

ne samo između njih i Jovankine kuće, kao i između svekrove, što se ne prekinuli, ohladneli odnosi, već sve više, nekako usrdniji postajali. Naročito baba.

Oči, lice bilo je nekako čudno, izraz bio je nekako umoran, koščat. Ona nikad nije to mogla da podnese. Kad god bi došla, uvek bi zadrhtala.

Oči, lice bilo je nekako čudno, izraz bio je nekako umoran, koščat. Ona nikad nije to mogla da podnese. Kad god bi došla, uvek bi zadrhtala.

Oseća miris u vazduhu okolnih bašti, jorgovana, breze. Oseti kako mu srce počne da se greje, peva. On, smešeći se nekako bolno, sluša kako mu srce peva, greje i...

Ćipiko, Ivo - Pauci

Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi. A nekako dosada bio je teške sreće. Prvi put, bilo mu je tada dvanaestak godina, dovede mu otac prćijašicu u kuću i leže ga s

Još bi to pregorio nekako, ali kako da se livada podijeli? Nikin dio s njegovim je u jednom komadu srce zemlje m zajednička im je uređena jaruga,

Ali, Rade, ne spominji mi ga! .... —A što? —Ne mogu da ga već vidim živa! ... A prije, kako—tako, nekako se bila na nj navadila... Ali otkada ono u planini sjaranismo se nas dvoje, ne marim ga na oči!

planinu, gazi istim putem i bezmalo sreta u putu jedno društvo; i kad s vrha krajnih brda ugleda more, osjeća se nekako prostranijim i uvjek nizbrdicom zaojka bar u po glasa.

Gdjekad, kad je zgoda, zagrije se i zamijeni je sa ženom; ono dođe nekako... pa je toga časa slađa od ičega na svijetu; gdjekad pak, čisto obe žene su mu u volji, te mu je teško lučiti jednu od

Iz tih zasjenutih uvala k'o da slušaše umilne glasove i melanholične zvukove, što nekako bruje, k'o propratnica suncu koje tone u dubinu živa mora.

Ivo posmatra Marijino lice. U mjesečevoj svjetlosti bljedikavo je, bez izrazitih crta, nekako sletno i zamišljeno. Onamo, iz gornje strane sela, dopiraše do njih razuzdan hihog i naganjanje mlađarije.

I pođoše zadovoljni i veseli što im je jedna briga manje na glavi. Ivo časom gledaše za njima i nekako zamišljen obrnu se k župniku: — Kako se oni prilagođuju, — reče s uvjerenjem, — a jednako rđavo im je!

— odgovori Marija odlučno. U taj čas on osjeti kako mu u dušu silazi silni mlaz žalosti i nekako kao da ga je svega vatra obrvala. Pogleda joj u oči da sazna svu istinu, no one blude zagonetno po širokoj pučini...

On se okrenu da ih pozdravi i skoro mu se nadade da zaplače, no u čas kad ih ugleda, žalost mu se nekako umali. Na njihovom obličju ne opazi nikakove brige ni uzbuđenja.

Ivo postavi svijeću na sto, priđe k prozoru i gledaše u svjetlo, obližnjih kuća. Mladiću bijaše u duši nekako prazno; besvjesno je dugo tako stajao, osluškujući glasno molenje.

U nekolicine bijaše se zgrnulo sve blago. I oni držahu u svojim rukama vlast i život ostalih. Još nekako prometao se pogdjekoji manji posjednik, dok drugi ponizno prigibahu i snagu i rad i sami život pod nezasitljive interese

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Zatim sam počeo da radim na prepisivanju jevanđelja za moravičkog episkopa Evsavija. Ponekad mi se učini da bi on nekako i prešao preko moje pismenosti da sam ja izgledom bio dostojan toga umeća.

Ipak nekako izdržasmo. Dunu jug. Snegovi se počeše topiti. Nabujali potoci su rikali i rovali obale. Navukoše svakojaki šljam i

Ime je dakle prvobitno sadržavalo u sebi pogrdno značenje, ali bez onog n zvučalo je nekako prisno, skoro nežno. Bila je to neka vrsta izliva ljubavi.

Nakotile se zmije koje bauljaju po trsci ili se sunčaju na posivelim goveđim lobanjama. Sve je došlo nekako pepeljasto, i nebo i predeli, samo su se obronci Vratimlja nad dolinom opasali svežim zelenilom i rascvetalim jabukama.

Svi su oni bili nekako ženskasti ili, što još gore, ispijeni, mršavi, kao leševi isušeni. Prohorov Hrist je bio nešto drugo, nešto potpuno od

Oni su radili svoje nekako odveć komotno, čak ponižavajuće komotno, kao da mi ne postojimo ovde u Kuli. Sekli su u podnožju brda tanke duge

modrice i otekline nisu tako uverljive, čak i pri svetlosti pripaljenog žiška koji po zidu baca sablasne senke one su nekako blede i sitne. Trebalo bi da budu drukčije, kao raspadajući čirevi, gnojne i krvave, da nečastivi ima kuda da izađe.

Trudi se i on, udešava da mu govor bude svečan i dostojanstven, ali sve to ispada nekako namešteno i šuplje, jednolično kao crkveno pojanje.

što ih je Lauš tako grubo poslao natrag, što je njihova povorka izašla iz Kule bez svečanog ispraćaja i što je sve to nekako jadno ispalo. Oni su veoma osetljivi.

Ikonostas se ljuljao, škripao i činilo se da će se srušiti. Umesto da se svi bace na vrata, ne bi li ih nekako zatvorili, mnogi klekoše na pod i počeše da se mole.

Nespokojni, mrzovoljni ljudi obilazili su oko zgarišta, neprestano nešto mrmljali i šaputali, pokreti su im bili nekako sapeti i sitni, bojažljivost i zebnja još su više ispošćavali onu čemernu spečenost sebarskih lica.

Poslali su kljastog Artemija. Govorilo se da je taj isto tako vešt peru kao i prognani Dimitrije. Nekako bezvoljan i dremljiv slušao je Lauša dok mu je govorio šta da napiše u pismu.

Ilić, Vojislav J. - PESME

pričô: da je, vrlo davno, Živeo Sâli, paša od Zvornika; Nesrećnu raju mučio je javno, Te dobi ime „srpskoga krvnika“. Nekako on se zagleda u gradu U lepu Jelku, u nevino dete; Zaište, dakle, da je njemu dadu; A već delije počele da prete Pucaju

Od sela lavež se čuje. Izretka promiču ludi, I sve se lagano kreće, život se svetao budi. 3vezdana, nekako tromo, gledaše na istok tavni, Na osenčenu reku i tihe, daleke râvni.

Oboje ostaše sami, I njega poduze jeza u ovoj ugodnoj tami, Jeza nekako slatka. Očaran, bez jednog glasa, On čisto gutaše okom obline njenoga stasa.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Dvojica od njegovih slušalaca zaustaviše se pred Galilejevom slušaonicom, stariji pogleda nekako prezrivo na gomilu koja je tu čekala, pa reče svome drugu sitnim, šištavim glasom: „U ovoj se prodavaonici krčmi

Malo je trebalo pa da ti mikropski kepeci nisu bili jači od tebe. Ovako nekako misli svaki bolesnik. Onda se tek priseti da putanja kojom bezbrižno korača, - pa ma kako se vijugala, ma kako lepo

Stanković, Borisav - TAŠANA

I što si mi sinoć onakvu vodu spremila za kupanje? Nije bila toliko vrela, koliko nekako čudna. Da nisi u nju kakve mirise, trave metala? STANA (tajanstveno, zadovoljno): Nisam de, nisam...

Ali on se jednako snebiva. »Ama, bojim se«, veli, »da ja, kao tuđa vera, pa da vi posle, nekako rđavo ne uzmete a naročito ti, dedo, da ne zameriš?

STANA Pa znaš, Saroš. TAŠANA (radosno): E, je l’ se istreznio? STANA More izgleda da nije ni bio pijan. Sav se nekako izgubio, pomeo. TAŠANA Dobro, neka dođe. Samo da mi opet koješta ne govori. STANA More kako! Kuka i moli...

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Mali Kostica bio je još i nekako skresan: brada mu skresana da je skoro i nema, ramena mu skresana kao da je riba trebao biti.

A babica zapisa, kod vlasti, nečuvenu stvar: da misli da je dete muško. Sva tri dušmana malog Kostice odoše nekako ubrzo na drugi svet; prihvatiše tada dete mladi puškari, i dadoše mu krevet u velikoj fijoci za kapsle.

u makaze, prstiće leve ruke skupi kao plajvaz i učini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odlučno, i nekako elegantno, rinu makaze u materiju. Koliko što blesnuše, bez jednog škripa ispadoše makaze iz platna.

Tačno je osetio majstor Kosta moć šora, i da ne može ni od dalje od šora. Ne samo da je u njemu ostao, nego je, nekako kad mu bi četrdeset godina, u tom šoru i kuću kupio.

Boji se starosti. Da li da se ženi? Nude mu i devojke, i udovice, s decom i bez dece, ali se on nekako okreće i od onoga što mu je par, i od onoga što bi trebalo da mu laska.

Nije lepa, ali nekako sva čista. Ristana se zvala. Gazda Spasa kožar, velika lažitorba u razgovoru, ali tačan kad što obeća, i milostiv

zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naročito osmejak, koji, uostalom kao kod svih što od tuđina strepe, nekako dugo ostaje na licu. Stade majstor Kosta misliti baš ono što gazda Spasa nije mislio. Pozva Ristanu u baštu.

Žuto lišće je još ukras; toplo je; cveća puno po svima lejama. I to naše domaće cveće je uvek nekako slatkih boja. Pita majstor Kosta gošću svoju ovo ono.

” Istina je bilo i to da su deca dosta galame i nestašluka izvodila. Nekako je nečega na pretek bilo u svakome od njih. Srećko jednom rukom vrti točak na bunaru.

A majstor Kosta brani decu i svoje uživanje: „Neka ih, nije ovo saborna crkva?” Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve više i više u slikama izražavao. Malo sreća, malo čitaonica, čoveku se mašta pothranila.

kad se svojski razigraju, u mojoj je kući pravi zemljotres!” Kako tu reč jedared upotrebi, nekako mu se naročito dopade, i više se od nje nije odvajao.”Lepo kaže onaj u dopisu: Car spava, novaca nema, a narod se buni.

Naposletku uđe u sobicu, i pre no što će leći, okvasi oči bogojavljenskom vodicom. To mu je Ristana ostavila nekako u amanet. Bolesna od vodene bolesti, sirota žena je jednako fantazirala o lekovitim snagama vode.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Pa onda — ja sam negde napred to pomenuo — da je moj otac sve do moga rođenja bio bogat čovek i da je nekako baš tih dana bankrotirao, što znači: da nisam imao zadocnjenje od sedam dana, ja sam se još mogao roditi kao bogatoga

Smatrajući to zadocnjenje kao jednu težu tragediju u svome životu, ja sam se uvek i docnije raspitivao može li se nekako od sudbine dobiti satisfakcija, drugim rečima: može li se nekako naknaditi taj gubitak od sedam dana koji mi je nanelo

ja sam se uvek i docnije raspitivao može li se nekako od sudbine dobiti satisfakcija, drugim rečima: može li se nekako naknaditi taj gubitak od sedam dana koji mi je nanelo zadocnjenje. — Može, kanforom! — tešio me je moj kućni lekar.

Majka, otac, braća i sestre bili su mi nekako, već od prvoga poznanstva sa njima, vrlo simpatični i osećao sam se među njima kao kod svoje kuće.

za ovaj čin vezuju ispunila su mi se odista u životu; otada pa sve do danas, za koju god se paru ja mašim, izmakne mi nekako. To doba kad čovek prohoda pa sve do prvih pantalona izgleda da je najinteresantnije u čovečjem životu.

— Pa onda i frizura; zar ne nalazite da je protagonistkinja imala u drugom činu suviše sređenu, zalizanu, nekako domaćičku frizuru?

Ličila je nekako na strankinju, iz bolje porodice, raspuštenicu kakvoga direktora banke, koji je uhvatio na delu i odjurio iz kuće.

Meni se nisu nikako sviđale njene svetle oči, a još manje onaj njen porculanski osmeh. Nekako se i suviše osećalo da je taj devojački osmeh napravljen u fabrici.

Suknja se nekako prepliće, uvija, zateže i smeta odlučnome koraku, dok u pantalonama čovek slobodno i nesmetano korača u život.

Pantalone su nekako i moralnije, ne zato što su zakopčane, već što je čovek u njima obučen pa stojao na nogama ili na glavi.

Pa onda, pantalone su i izdržljivije, otpornije, ne zato što bi suknja bila izraz popustljivosti, već zato što ona čoveka nekako razneži i omekša. Za to ima čak i istorijskih dokaza. Svi klasični narodi koji su nosili suknje propali su i izumrli.

Sve to nekako davalo mu je dovoljno kvali fikacija za ministra policije i svi smo smatrali da smo njime učinili srećan izbor ličnosti

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Pa da... ništa nam drugo nije ni ostalo. Skrpili su nekako dva puka pešadije. Naređeno je da artiljerijska priprema bude iznenadna, brza ali kratka.

Izmučeni su, teško dišu i namršteno gledaju preda se. Suton se nekako najednom spusti. Sada nam se čini da sneg još jače škripi pod našim nogama. Promakosmo pored nekih tamnih prilika.

Kažu, pao je i slomio nogu. Nose ga do prvoga sela, gde će ga ostaviti. Nekako zarana stigosmo u jedno selo. Vojnici se razmestili po šupama, a mi odabrasmo neke crnogorske kuće.

Teško mu je odbiti, a još teže sesti, te bi zato hteo da ide. Da bih ga nekako izvukao iz nezgodnog položaja, ja zatražih jednu stolicu. — Ne, brate, moj, ovako narodskije.

Bili smo spremni rano izjutra, ali smo krenuli tek nekako oko podne. Pred nama je neka velika smetnja, oko koje se oni napred zadržavaju.

Dok su se kazani pušili, vojnici su uređivali bivak. Od poderanih, starih šatorskih krila podigoše nekako šatore koji su ličili na čerge. Iz obližnjeg sela doneše slamu za prostirku.

Ljigava i teška izmaglica provlačila se nečujno između maslina i nekako neprijatno ježila se od studeni samo jedna strana tela.

Onda se opet vratio kod svojih Engleza i objasnio im nekako da je on siromah čovek, da nema ni prebijene pare i da je morao... — Duša ni iska!

— A tata? — Otišao u rat — odgovori rasejano. Onda najednom postavi pitanje: - A zašto ovaj nema pušku? Objasnih mu nekako da njemu puška ne treba, jer on ima automobil... — A šta je to?

Agave večito ukočene i trome. I među njima stražar iz nekog šumadijskog sela. — Lepa je ovo zemlja, ali nekako jednolika i tužna... Naviklo je naše oko na raznovrsnost, a ovo stalno zelenilo zamara. — A i ljudi su nekako čudni...

Naviklo je naše oko na raznovrsnost, a ovo stalno zelenilo zamara. — A i ljudi su nekako čudni... Iako je priroda raskošna, svet je ubog. Zadovoljava se sa dvetri maslinke i pečenom ribicom.

Ali na ovoj vrućini prilepio im se ranac za leđa, kao zažarena crepulja. Od zamora i nesnosne toplote svima se lice nekako oteglo, a oči postale izbečene, kao u riba izbačenih na vreo pesak. Pešaci već lakše idu.

Petrović, Rastko - PESME

Ali pošto mi nekako padne na pamet da to čega se ja bojim, baš taj i taj dan, stvarno - pa ma šta se na svetu dogodilo - mora naići

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— Neka ga, priučiće se! — reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Drugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin.

Zamorio se Vedran, rastužio. Čak i u snu, čini mu se, izvore čisti, nikako da očisti, tugo crna! Jedva se nekako seti mrava. — Dođite, braćo!

Kao stakleno zvono tišina je poklapala Carstvo. Već je i Car nekako mutno osetio da nešto nije u redu, pa za doručkom upita svog Prvog Doglavnika: — Šta je ovim ljudima, za ime sveta?

— Evo ti je! — spusti Sofronije zlatnu lubenicu kraj prijateljevih nogu I zviznu nekako tiho i umilno jedan, pa drugi put, a iz vode koja se tamnila u dubini, kao beličaste ribe pljeskavice, počeše da iskaču

Brata i sestre — nema. Da ima sestru, sestrica bi mu svoj zlatni pojas dala. Pomoću njega on bi se spustio niz kulu. Nekako bi došao do princeze. Kako je strašna kamena šuma, kad ka njoj pogledaš iz svoje kule ka tebi ponori zevnu.

Ali, dečak je oklevao da se popne na njega: brod mu je nekako previše ličio na njegovu ribu iz staklenke. Bio je isto tako srebrnast, isto blistav. — Penji se, kapetane! Penji!

Zvezdama od razočarenja stade dah. Jedva se nekako mudrica Danica seti: pozvaće Nebeskog Strelca da presudi! U svoje prvenstvo Danica nije sumnjala.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

zatvoren u Varadinu, pa su ova trojica bili otišli da ga otmu, te i njih (pošto su razbili kapiju i ušli u grad) nekako uhvatio Vuča dženeral“.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Sve to posakrivaše iza jedne živice u dnu bašte, tamo gdje niko nije zalazio. Uveče se oprezni Mačak jedva nekako izvuče neopazice iz kuće i pođe na drum da sačeka Stričev povratak iz mlina.

Pipajući, spotičući se i zvečeći tovarom, jedva nekako doguraše do logora Tepsije i tu rastovariše Sivca. — Ti se sad vraćaj kući, a ja ostadoh da ovde spavam — reče Stric

— Hajde, bojs (momče) silazi odozgo, nećemo se više rugati — zovnu Nik Ćulibrk. Lunju nekako vratiše natrag. Brisala je malu, malecnu suzicu u uglu oka i, još uvijek krišom, gledala Strica koji se pravio da je

Ona im sad, poslije čudnog ćutljivog jezera, dođe nekako poznata i bezopasna, pa počeše razgovarati mnogo slobodnije i glasnije.

Vezaše kuju i jedan za drugim popeše se na drvo. Gore, u gustoj hladovitoj krošnji bukve, bilo im je nekako mnogo ljepše nego na zemlji. Bili su kao u nekom začaranom lisnatom carstvu.

— Lazare, daj-der tu kuburu. — Bogami je mene otac jutros nekako čudno gledao — zabrinuto reče Đoko Potrk. — Sve me mjeri ispod oka, pa nekako ukrivo, pa nahero, pa se smješka, pa brk

— Bogami je mene otac jutros nekako čudno gledao — zabrinuto reče Đoko Potrk. — Sve me mjeri ispod oka, pa nekako ukrivo, pa nahero, pa se smješka, pa brk čupka. — Šuljaju se oni sa svih strana — šapatom reče Lunja.

Držeći se za nj, nekako bi se, vjerovatno, i dospjelo do onoga spasonosnoga šumarka. — Da oprobamo? — upita Jovanče. — Hajdemo — kratko se

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Čistu i nepresahlu vodu ukazuje joj, jerno sveti duh po svemu nekako vatri i vodi nalikuje. Na to žena zaustavi se na besedu i ne ode od njega. Sluša svesrdo našto će izaći beseda mu.

Pake za svod crkovni i za kolo što je na sred crkve, ne bi mu nekako za to sprave što bi valjalo tome kamenje, te se zastara i svetac se zato ne obleni nego mu se u snu javi i reče mu da

I jepiskop po ukazu ode tamo u korab i s onim se gospodarom sasta, te gleda po korabu kamenje, al’ mu se nekako ništa za njegovu potrebu onde ne svide, i pak smutan ode natrag.

Zašto ni sad nekako ne svidi mi se so tom pastvom poglavariti il' mu stadu, čovečaskim dušama, nastajavati. Dosta je tamo takvih, kojino

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

poznatog i pod imenom čapkun-Mane ili Manča, koji je — iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov — ipak nekako glavni junak ove pripovetke.

Prozori s ulica im nisu odvraćali pažnju porodice na svet što prolazi. I kad čovek uđe u takvu kućicu, on se oseti nekako više sam, svoj; daleko od grada i vreve i tišme gradske, i on uživa u onoj prijatnoj tišini kućevnoj.

No, uostalom, sve to izbegavanje nju je malo bunilo, a onima je malo pomoglo. jer Doka je uvek umela nekako lako i vešto da namiriše gde je dobro društvo, bilo po kakvom mirisu od pržene kafe, ili po zvuku od cvrčanja na

Lepo se uhvatio i on u oro i vodi oro. I, začudo, pa nekako baš i izgleda na kolovođu! Ili se to, možda, samo oči navikle, pa izgleda tako!...

Ovoj su mađije!... Kuče kude je vodilo oro?“ pa nabi fes na oči i naže kroz svet da beži. Ali nekako ne može. Teško korača — smeta mu nešto; kao da gaca kroz duboku vodu i da hoće uz vodu — tako teško odmiče, a sve

Dugom praktikom na tombolama izvežbao se i znao je iz iskustva da su cifre uvek nekako suvoparne, pa je umeo to vikanje cifara svojim humorom i začiniti.

). Spazile su samo to da su domaći svi nekako smeteni, rasejani i zabrinuti — i tada im je sve jasno, jasno kao dan bilo... A tako je nekako baš i bilo.

A tako je nekako baš i bilo. U kući Zamfirovoj doista je bilo nešto tužno, nešto sve rasejano, neki umor i tišina celoga toga dana, sve

objasnio neki gospodin Milisav Jekonomija, koji se potpisivao „ovdešnji“, a nazivali ga Jekonomijom jer to mu je bila nekako struka, najmilija tema za razgovor, o kojoj je najradije u kafani, za stolom, s razumevanjem razgovarao.

i vinograde, a gospodin načelnik, jopeta, nije s raskida za kakav dobar krkanluk pa još kad je i muftaluk, — pa se to nekako složi, ujduriše mu se to nekako... Vrana vrani oči ne vadi... Teško sirotinji!

jopeta, nije s raskida za kakav dobar krkanluk pa još kad je i muftaluk, — pa se to nekako složi, ujduriše mu se to nekako... Vrana vrani oči ne vadi... Teško sirotinji!

jest dert — žalost, bol dovlet — bogatstvo dor — tek droban — sitan drt — mator duzdisati — urediti đene-đene — nekako đulijak — miris ruža eglen — razgovor ekimin — lekar eli — ili ešek — magarac žmiti — pospano gledati zajac —