Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Mišan, prekrštenih nogu, a pod snažnim mišicama Krcunovim, ne mogaše kopornuti. „Neka, ljuđi, nekate! Prekinite, pa da založimo što!“ reče Otaš, ponajstari među njima, visok, koštunjav čovjek.
“ „Ha da vražije sile!“ umješa se neki. „Bogami, ako momče na dušu makne da je sve tako bilo, e...“ „Nekate ljuđi, ne prekidajte!“ viknu đakon. Nasta opet tišina. „Dalje — šta bi?“ reče Vladika strogo.
Ti si medik, ti znaš to!“ „Da se kladimo e ne zna! Otkud da zna! Ako je brojio tuđe, svoje nije!“ „Nekate djeco!“ prekide ih medik, tobože oštro, „ne prebirajte moje kosti.
“ reče Petar Ceklinjanin. „Ha, bogami, to je! Taman je to tâ no i meni bi muka iskazati!“ reče Spasoje. „Nekate ljuđi, prebrodio sam ja sve!“ prekide serdar, pa odmah viknu: „Milice, kamo ta rakija već!“ „Ta evo je, tata!
“ „A da nije soko ne bi ni uletio amo“, prihvati drugi. „Nekate! zaglušismo ga!“ reče serdar, uzvrćući mu jednako kosu.
“ „To je jedna! Čujte sad drugu o Cucama!“* „Nekate ljuđi!“ graknu serdar. „Ja se, bogami čudim u što ste jutros udarili!