Radičević, Branko - PESME
mogao, I najmanje kâno i najveće, Stenu, lipu i travu i cveće, — Cveće krasno odzada i spreda, Ja te bogme onda nesam gledâ, Ka zapadu oko mi se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru
Spavô jesam, ali ne znam kako, Da l' se jesam, da l' se nesam makô, Da li malo, da li spava dugo, No da vama nešto kažem drugo, Čudan sanak ja sam onda snio, Čudni sanak ovaki
“ To izusti, ode dvoru moma, Osta samac, Gojko naš siroma, Osta čudan, u misli se dao: „Zašto“, veli, „pre to nesam znao? Ali ništa, šat još docne nije“, Te polako dvorima se vije.
“ — „Kô misliš, nesam, al' tvoj dužnik jesam!“ Pa nazad turi svoju kabanicu, A onaj sav se promeni u licu. „Ne boj se, Vaso“, Stojan mu
A ja opet, ka i dosle, Udri gudi sve jednako, Dok ne dogna ponajposle, Te s' oprosti sa mnom vako: 'Vidim da ti nesam mio Kâ do sada što sam bio.' 58. „I tako je otišao I uzeo sebi drugu...
Ko ste, šta ste, otkuda ste? Pa vi meni na put staste?“ 128. „Nesam li ja gospa tudi? Ko je mene dirnut vredan? Pa taki se sad usudi, Taki jedan i nijedan! Pa u mojoj, mojoj kući...
Pade konjic, i ja s njime pado, Ali odma od zemlje ustado, I proklinja što sam živ ustao, Što svog vrata nesam sakrhao. Dado pleći konju salomljenu, Te pešice kroz goricu krenu.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Što si došô? — upita ga ona prigušeno. — Ja?! — Zagrcnu se on i uplaši. — Nesam, veruj, nego znaš, pođoh na njivu, i tvoj me čovek nađe, te — dođosmo! A ti se ljutiš? — Odmah da si išô!
Kaluđer se kune, moli je: Nesam, Stano, živa bila! Ako sam zel srma-kolan, Kato kolan da se vijem, Oko tvoja snaga!...
Kliknu moj otac: Što si, Leno, na golemo? — Barem da si od koleno? Prihvati Pasa i sve devojke sa njom: Ako nesam od koleno, A ja imam crne oči, Crne oči, medna usta! — Lalo, dajre! Tugo!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Kako da ne znaš?! Zar ti mehandžija pa da ne znaš?! Zar ne svrće kod tebe? — Nesam mehandžija — odgovori prgavo ćir Đorđe, pa ustade i stade bez ikakve potrebe da briše sto koji je sasvim čist bio.
— Ja sam tu za porezi i prirezi, i za komoru, za akciz, i za globu i kaznu, a mehandžija nesam; mehandžija je gazda Milisav predsednik. Njeg’ pitaj, gospodine! On ga dočekuje i krčmi mu piće.
— Ama, nesam, gospodin-učitelj, pismen, pros’ sam čovek. Malko čatanje što nauči u Sveti Pandokrator monastir, i još malko pisanje za
Ama što će mu pravim, ja sam pros’ mejandžija, a kmet nesam. A što bi on džabe jeo, bože zdravlja! Ama kmet nesam, gospodine, pa muka! — Pa sâm si kriv što nisi.
Ama što će mu pravim, ja sam pros’ mejandžija, a kmet nesam. A što bi on džabe jeo, bože zdravlja! Ama kmet nesam, gospodine, pa muka! — Pa sâm si kriv što nisi. Eto, reci samo hoćeš, a za drugo te ne pitam.
— prekide ga i odobrava ćir Đorđe. — Alal ti vera! Kodža vreme prođe, sutra si imam poslu. Dosta se naliste, nesam ni ja Krsmanovik! A ćata opet nastavlja: Biram zrake vrelog sunca — Pletem bič — Da išibam ovaj svet!
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Br. Radičević XLII* BRANKOVA ŽELjA (pričula se Z.—J. J—ĐU) Ja poznadoh što nesam poznav'o, Prvi sanak ja sam već odspav'o, Prvi sanak grobovanja moga, Prvi sanak mira večitoga.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Zakon je najstariji. Ha, a pred Turcima svaki dan stojim i dvorim gi kako ni kumove nesam dvoreja kad sam bio mlad — ne diraj me!... Tek kad kavaz unese kavu i ponudi mu, jedva ga nagnasmo da sedne.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Ama, da se ne opiješ, zašto će poručaš ćuteci, dor mrtaf ne staneš! SLUGA (zabezeknut): A, be gazdo, do sag nesam služija ni gazde u kafani, a dekmol begovi.
Tamo ti bilo milije, nego li kod nas, i u našoj veri. SAROŠ Nema tu naša i vaša... Anadolac nesam. Ovde sam se ja rodio i odrastao. Pljačkavica je moja, Markovo Kale je moje, reka je moja, Sobina je moja.
DžAFER BEG Ti si naš. JUSUF BEG (Sarošu, da bi ga razveselio): Saroše, ni ja nesam Anadolac. Kao što ti reče maločas, tako i ja kažem sada: »Pljačkavica je moja, Markovo Kale je moje, reka je moja,
Stanković, Borisav - KOŠTANA
— Majku si nesam pitala, Ali sam lošo slušala, Tatko na majku zboreše: »Devet još ćeri da imam, Ni jednu Mitki ne davam, Jerbo je
MITKA (brišući suze): Eto toj! Rasplaka me! Slatka moja majka! (Polazi.) Još od kad vu sveću nesam zapalija. ARSA (zadržavajući ga): Kuda? MITKA (nolazeći): Na grobje. Sveću na moju slatku majčicu da zapalim.
Nemoj, gazdo! Pijan si! MITKA (poteže jataganom na policaju): Nesam, bre, pijan! Nego — srce mi se iskubalo. Ništa neću da činim. (Pokazuje na Koštanu.) Došja sam da gu darujem.
Ja, Koštan, u moj život još brobinjka nesam nagazija, a kamo li na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od našu slatku majčicu.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
!... Hm, — huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. — Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan. — Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote — kude smem ja pa da gledam čorbadžijske kerke?!
Što nesam bećar, ta da gu eli uznem eli otnem od tatka gu“, — tol’ko što je lepotinja!... — ’Adje ćuti si, nesrećo! — obrecnu se
eli si sam uznem fener, okačim ga na čibuče eli na pule odi džube, pa si prolazim mirno pokraj turcki karakol... Nesam, bre brate, džimpir eli kačak, eli kumita, ta da si brez fener idem preko sokak!... A sag!...
— Pa... nećeš da mi budeš izmećarka? — Jok! — reče ponosito Kalina — Nesam za vašu kuću... — A, za oro li si? Ah, što si pa devojče za oro!...
— Za koga da ti kazujem?... — Ete, za čorbadžijske da kazuješ... Što bre! Ja travu pasem, sol ne ručam, — ta nesam čula za tvoje rabote!... — E što si čula? — veli malo spuštenim glasom Mane.
— De, mori, — umiruje ga Doka — ti me znaješ ubavo! Ne li smo rodljaci? Nesam govedo, selska nesam, ta da si ne znajem što je čaršijski red. Lasno za toj! Ja ću si sve polako... pa fino...
— De, mori, — umiruje ga Doka — ti me znaješ ubavo! Ne li smo rodljaci? Nesam govedo, selska nesam, ta da si ne znajem što je čaršijski red. Lasno za toj! Ja ću si sve polako... pa fino... s politiku! — reče i ode.
— E, što si imaš? — pita je Tašana. — Sedi si na jedno kafe. — Nesam si došla za kafu, veće... — Vaske, mori! — prekide je domaćica. — Vaskeee! — niknu Taska.
Lasno će nađeš, — em ne jednu, veće kol’ko iskaš devojčiki! Ama žal da ti neje, krivo da ti neje!... Nesam si ostala postidna!... Ama gi i ja, berem, ubavo kaza!...
— Znajem, de. — I mušterije imam sijasvet... — Dobro, de! — Kuća mi puna... — E, što mi zboriš sag pa toj?... — Nesam siroma’... mogu da si imam ženu... mogu da si ’ranim pol teste žene, — tol’ko si ubav pazar imam!...
— A što će da ručaš kad si ne pazariš?! — prekide ga zajedljivo Zona. — Ne slušaj dušmani moji po ma’ale... Nesam takav, Zone, kako kazuju...
Zašto ja sam si esnaf-čovek, pros’, i nesam pismen; nesam činovnik ni učovnjak, ni presednik, ni pa poslanik, ta da si ćutim kako porena riba mrena, kad me ture u