Upotreba reči nikad u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

O, nikad, nikad, prijatelju! Pa i opet, ja ih se rado sećam; rado spominjem ta tri dobra dana, to nekoliko srećnih trenutaka; oni

O, nikad, nikad, prijatelju! Pa i opet, ja ih se rado sećam; rado spominjem ta tri dobra dana, to nekoliko srećnih trenutaka; oni su

— skoro i ne pogledavši ikonu, pitaše me otac. — Molujem sužnje šiljonske po Bajronu. — Bajrona nisam nikad čitao — ali ovo je strašna tamnica!... Šta znače ovi gvozdeni koluti na ovim mračnim stubovima?

očima, čisto kao besvestan, traži braću, i, raširivši suve i iznemogle svoje ruke, priznaje — očajnik — da mu se braća nikad više povratiti neće, kad je to sve pregledao, okrete se meni: — Ikona po sebi nije lepa, nije ni srednje izvedena, ali

I gle! Ja sam ga preživeo... I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj! I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije.

Siromah!... Možda će tako, skrštenih ruku, doveka čekati?... Možda taj veliki božji sud neće nikad ni doći da svirepim sudijama moga muža sudi?... Ah, poštovani sustradalniče muža moga, to bi bila strašna nepravda!

Ja sam ćutao. A šta sam mogao i odgovoriti? Zar da mi žao bude što ću sa dvoje sirotih komad hleba podeliti?... O, nikad, nikad!

A šta sam mogao i odgovoriti? Zar da mi žao bude što ću sa dvoje sirotih komad hleba podeliti?... O, nikad, nikad! Ja sam se radovao, i neko neobično čustvo potresaše mi dušu: milina, sažaljenje i saučešće prema onima koji stradaju.

Ti me slušaš, osećaš bolju prezrenog siročeta, ti tužiš za čovekom koga nikad video nisi, hvala ti! A ja ću to tvoje saučešće opravdati, pripovediću ti ceo život jedne ojađene porodice; gledaću da

On je uzdahnuo, a ona je klela Madžare tako groznim kletvama da kad biste ih vi čuli, vi ih nikad zaboravili ne bi, dobri čoveče!

Ja se ne sećam njezinih izraza, ali izraza lica njenoga nikad ne mogu zaboraviti: pobledela bi kao list hartije i onako tek poluglasno govorila bi za sebe: „Prokleti!

“ Preko bledoga lika roditelja moga preleteo bi tužan osmejak: „Nikad, sele, nikad!... Ja ću umreti...“ Siromah otac osećao je da će skoro dan pokoja doći, dan večitoga mira.

Obradović, Dositej - BASNE

No ispitajmo sami sebe nismo li sami krivi kad nas srodni i prijatelji ne ljube. Ko je samom sebi na svetu prijatelj, nikad neće verna prijatelja steći. I ko samom sebi ugađa i služi, luda sasvim ima goopodara.

Uhvati zeca, pa onda trči za jelenom. Razuman čovek niti je strašiv, niti pak preko mere slobodan. Ko bi rad da nikad ništa ne izgubi, mučno će što dobiti. Velika je različnost s razumom ili bez razuma što izgubiti.

Zato izlišni komplimenti, laskatelstva, ceremonije, neobična pohvaljivanja i ulagivanja pred pametnim ljudma nikad nisu što dobro značila.

Blagorodstvo jest dobrodjetelj ljudma”. I paki: Aνήρ άριστος ουκ αν είη δυσγενής: Muž preizrjadni nikad nije neblagorodan”.

” Naravoučenije Nikad niko ne može znati otkuda ga beda i napast može naći. Mnogokratno izbegnemo velika bjedstvovanija; a onde gdi mislimo

„Pravedno stradam,” — rekne ovi sav u krvi. — „Zašto vređam lozu koja me je sačuvala?” Naravoučenije Nikad nikoga ne valja vređati, a za najviše one koji su nam kadgod dobro učinili i ljubov pokazali.

Varvari varvare i neučeni neučene nikad nisu u dobar poredak doveli i postavili. Hoće se prosvešten vladjetelj i silni zakoni.

Ko uprav ljubi prosvještenije razuma i dobrodjetelj, njemu se nikad neće omraziti o svemu što k tomu upravlja i spospje|šestvuje slušati i govoriti.

obače zahvali svima za takovu učtivost i otmenost, ali u isto vreme umoli od sebe takovo poštenje s kojim ne bi se nikad mogao iz rupe pomoliti da ga mačak ne čuje.

Stari šilju mlade, a ovi svi u jedno grlo s zakletvom utvrždavaju da oni dužno k svojim starešinam visokopočitanije nikad i nipošto neće za leđa metnuti, niti će takovo važno delo, koje onima prinadleži, na se uzimati.

stoji čisto i jasno napisano: da što god u usta uhodi, sireč što je kome prijatno i što on može jesti, to ga nikad doveka neće oskverniti, nego zle reči kad iz usta izlaze, one skverne i pogane čoveka.

petala, kad sva čeljad poleže, ode starac da nagleda po običaju blago i dušu svoju; a kad nađe tu šljunke, kojima se nikad za života nije nadao, stane ga taki lelek i jaukanje da sav komšiluk na larmu i na oružje skoči i pritrči, ko u košulji,

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

A ništa od toga nije nam smetalo da mu pod noge položimo globus, u ruku skiptar, a na glavu krunu! 3. Kao da nikad nije kusao kupus iz porcije, kalajnom kašikom.

I jedan me crv ne ostavlja na miru: kako u tu istinu, kuvanu govedinu, možeš da veruješ bareći koprivu? I kako se nikad ne zapitaš zašto se ista istina, ista slika, kopriva ili govedina, ne vidi i na televizoru, i u tanjiru?

POGLED KROZ TRI PROZORA I rat, i smrt, sve ću zaboraviti! Ali nikad neću zaboraviti dan kad su došli oslobodioci! Oslobodioci su nam doneli slobodu!

Slobodu doneli, a čizme odneli! Lovili smo soma, zvanog obalaš! A ulovili smo morunu, ovoliku, koliku nikad ni Belegišani upecali i kući doneli nisu! I tu su morunu zaplenili i odneli! Knjige zapalili, morunu odneli!

Ako ti pred svakim budeš govorio kao da svedočiš na Poslednjem sudu, nikad nećeš postati ni konjušar! I od moćnih kneževa ovog sveta ne možeš se ničemu nadati! A čemu bih se od njih i nadao?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje.” — Mihaljević: „Ćuti, Aleksa, da od Boga nađeš, čuće Nemci pa će te olovom zaliti.

„Haj, haj, da hoćete samo poći, sad bi vas ja sobom u Pariz vodio, pak da vidite dobre i brze pomoći, a od Rusa se nikad nadati nemojte.” Kažem mu ja, da smo mi s Rusima jednog veroispovedanija, i da nas ta nadežda ovamo vuče.

Slava Bogu na njegovu daru, bez koga se, tj. bez Boga, ja nikad ne bi̓ odande izbavio! To je bilo malo posle Petrova-dne. Sad pođe alaj-beg i moj poočim Musta-beg N.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Kad evo ti učitelja, pa udri! Stoji piska jadne dece! — Gad! — reći će Spasoje. — Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao! — Ovo dana, kako ono zapovedi kmet — reći će Bura — kud se god makneš, sve ljudi grade roge.

— Kad evo ti učitelja, pa udri! Stoji piska jadne dece! — Gad! — reći će Spasoje. — Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao! — Ovo dana, kako ono zapovedi kmet — reći će Bura — kud se god makneš, sve ljudi grade roge...

Gazda Raka pogleda ih, nešto se uzvrpolji, pa sede za jedan sto blizu vrata što nikad nije imao običaj. Đura i Spasoje zasedoše na klupu pored onih što igraju karata, pa Spasoje, kao jedva prevrću ći

Nisam ono čudo video nikad! Tolike noći prolazio sam i preko raskršća i preko groblja, pa ništa... — A šta je to bilo?

« Ja ti se onda popuželjke skotrljam za jedan trnjak, pa beži koliko igda mogu kući!... Što sam se noćas prestravio, nikad nisam! Seljaci slegoše ramenima, pa se zgledaše začuđeno. Neki rekoše: — More, ti si se to opio, pa ti se učinilo!

— Ja sam slušao od starih ljudi, kad intereždžiji ode duša na onaj svet, rastope srebra pa ga zaliju; a telo mu nikad ne može istrunuti u zemlji; nego pocrni i skameni se, pa tako ostane vek i amin — kao crn ogoreo panj.

— Eto, na primer, kakav beše kapetan Jakov Jakovljević, što je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima. Nikad ne dođe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-šest polića prepečenice, pa onda zavodni očima, a sve

Eno, poznajem ga po razgovoru, kako je veseo i dobre volje. Nikad ga nisam video tako dobrovoljna!... Po drugim selima, naljute ga, najedi se, pa je povazdan turoban.

Šta li je puta verni Đuko njegov činio pazar s onom glavom šećera i nikad da je proda za tri talira, nego sve kao za pakost — dukat!... Ele, kao što vidite, veliko veselje čini David Uzlović.

Valjalo je sad da Đuko pukne iz svojih pištolja što igda može, i što valjda, nikad u svom veku niti je puknuo niti će puknuti, ali — baš sada ne čuše se njegovi pištolji.

Najpre mu je dao nešto malo, pa se naplelo koje interesa, koje ovo glavno, koje na promenu obligacije... nikad otarasiti. Kad čovek vide u kako je zlo ugazio, on pokliznu i u radu.

A znao je da ga Milun nikad neće zvati naprazno. Gazda Milun naruči čeljadi da donesu i Vidaku kafu, i tu zametnuše njih dva običan razgovor, pa

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, nikad je ne zaboravlja. U doba kad se događaj o kome pripovedam desio, Mačva je drukčije izgledala.

On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast. Dičio se što je glava tim čestitim ljudima, koji ne učiniše nikad ništa što bi bio greh pred bogom, a stid pred svetom.

Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... Sve što ti on rekne - rečeno je. On nikad nije ludu reč izustio. Čak i šala mu beše lepa; osećaš kako ti blaži dušu kao blagi povetarac.

Prilaze mirno i ozbiljno jedan drugom i zdrave se. Onda posedaju i razgovaraju. Razgovor im pametan, šala uljudna. Nikad kavge ni inata, nikad vike ni galame; a već o psovci da ne govorim. Za nju se u to doba nije ni znalo.

Onda posedaju i razgovaraju. Razgovor im pametan, šala uljudna. Nikad kavge ni inata, nikad vike ni galame; a već o psovci da ne govorim. Za nju se u to doba nije ni znalo.

2. SUBAŠA Ali pravo veli poslovica: „Nikad dva dobra!” Život je bio odista lep. Takvim bi se životom dalo živeti i dva veka, ali se vazda nađe nešto što ga

Kao što im kuće gledahu jedna u drugu, tako se i ove starešine nikad ne razdvajahu. Obe kuće pune naroda i berićeta. Od vajkada bili su u pozajmenici.

— Odskočio si, ali da se porvemo! — reče Lazar. — Ja i ti?! — pita Stanko začuđeno, jer se njih dvojica nikad ne rvaše. — A što? — Da vidimo ko je bolji rvač? — Ostavi se! — reče Stanko. — Da ti padnem „s kolena”!

Sad igraj!...” I u njegovoj se duši nešto zakuva... Nešto čudno, ali strašno... Nešto što on, do danas, nikad ne oseti... 5.

I od ove gore uhvati ga strah. Od gore u koju je pobegao!... Uhvati ga strah usred luga gde, možda, nije nikad kročila noga čovečja... On se oseti sam, ostavljen i od boga i od ludi.

Otac njegov, koji ništa ne znađaše o događaju, dočeka ga s prekorom: — Tako svakad! Nikad nisi došao kući kao druga, srećna braća!... Svakad njega moram čekati!... Stanko sagao glavu i ćuti. — Momčadija!...

Jednom reči, bio bi to miran seljanin: davao bi bogu božje, a caru carevo, i begu begovo, i nikad se, ama jednom rečcom, ne bi protivio. Ali darnuta je klica zla. A ona je bure baruta.

Dučić, Jovan - PESME

Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne

Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne bi. U SUMRAKU Odvela me tuga i misli zloslutne u polje, daleko. Trava puna rose.

horizont prazan gledajući tada, Na ivici gde se mrak i svetlost deli, Zamrznuće mirno suza zadnjeg jada, Jada što se nikad, nikad nismo sreli — U sunčana jutra tražeć jedno drugo Kraj zelenih reka; ili noć kad brodi, I dok mesečina

prazan gledajući tada, Na ivici gde se mrak i svetlost deli, Zamrznuće mirno suza zadnjeg jada, Jada što se nikad, nikad nismo sreli — U sunčana jutra tražeć jedno drugo Kraj zelenih reka; ili noć kad brodi, I dok mesečina nepomično,

Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javila se tajno.

U prostor bačen glas što stremi, Da ga nebesa budu puna! I reč što nikad ne zanemi, I večno budna božja struna. A kao pesnik, ti ćeš biti Stranac u svetu i u gori: Od osama se što

Kao da u sjaj mojih voda Još suza nije kanula, I da je jutros s mladog svoda Prvi put zora svanula. BOGU Nikad se nisam na te bacio kamenom, Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao; I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom, Svugde

S bolom pred noge tvoje svagda se predao, Samo za tvojim žiškom sledio putanju. A od tebe se nikad nisam odvajao, Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...

HIMERA Pamtim te pute kud sam jedrio Morima što su večno zračila; Čiji se vidik uvek vedrio, A slutnja nikad ne pomračila.

I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.

Oči su joj mutne, čelične, studene, A usne zamrzle i obrazi bledi. Ne čuje se nikad da pomuti dahom Ni trenut tišine za to celo doba.

REFREN Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi Još najbliže stoje postojanoj sreći; Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi, A ne koji drugi, a ne koji treći.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Bog s tobom, šta govoriš koješta? Neka je samo tebi draga i neka je čestita. — Tako mi boga! Ona se inače nikad nije klela bogom, a i mene je psovala što sam bio uobičajio uz reč „bogami!“.

Priča se uvek morala svršiti „moralom“ koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura mi ga pod nos. Nije bar nikad rekla nešto nalik na „ova basna uči“, ali je zato ipak volela da snažnija mesta istakne i ponavlja.

Toga dana se on preko običaja zadrža, a ja iz duga vremena iziđem i stanem šetati hodnikom. Ne znam zašto, ali nikad nisam smeo zaviriti u sobe gde su bolesnici. Tako mi se činilo da je tamo nešto teško, tamno, misteriozno!

Ja sam toga dana nešto upamtio što nikad zaboraviti neću i ne mogu. Video sam sasvim iznenada i začuđen da je ona nalik na čiča-Đorđa.

I ja ti kažem, — mamin glas poče emfatično da zvoni — i ja ti kažem da se on nikad neće dati zlu! On je od starih ljudi! On je junak i veruje u Boga! Idi, ako ćeš!...

Meni je mati pričala mnogo štošta kad sam odrastao, pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca! On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski.

Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut! Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedanput drži on na krilu mog malog bratića.

Inače nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta. — A znate što ga je otpustio?

” Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka. Nikad se nije šalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Čudno je živeo s mojom majkom.

Kad se on što obrecne, a ona da svisne od plača, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome ištao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede.

Nas je decu, kao i majku, voleo, nije vajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikaka znaka nežnosti od njega.

To je moju sirotu majku i sestru peklo ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju. — Nikad one nisu zaspale pre nego on dođe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima — ne smeju ni sveću da upale.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

No, međutim, nije baš ni tako. Naprotiv. Ispred svake kuće ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši, a ono po bečkerečkom Velikom kalendaru udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni

— A jao, nesrećni Spiro, šta ćeš sad?! Ode ti brada, k’o da je nikad nisi ni imao; odoše lepo i brada i brkovi! — Daće bog, pa će valjda dobro biti! — teši ga Arkadija.

Vi to začudo lepo umete i nadaleko ste se pročuli čerez njih. A ja, đavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom. Šta sve ne radim, pa ne valja! Ne valja, vidim i sama! — A, dabome, nije nego još nešto!

Ko je uzme, slatka, taj će bar znati da ima jednu dobru virtštafterku. — Râno moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem da se samo sa njom druži i na nju ugleda.

— zaustavlja ih gospoja Persa. — Pa vi’te da nas vaš sat opominje. Sedamnaest sati; ako to nije dockan, onda nikad neće ni biti. — Ta man’te ga dođavola! — veli gospoja Persa. — Moram, slatka, — veli joj gospoja Sida.

u njoj ko kome razbio glavu, ili da su se potukli samo, ili bar da su, leka radi, koga izbacili iz kafane (a u drugim nikad ragastov nije čitav!).

Popadiji nije nikad potrebno bilo da izađe na sokak i da krivi šiju i levo i desno da vidi hoće l’ otkud koje dete ugledati da je posluša.

To kažu, ali niko joj nije to uradio; svaki je više voleo da je uštine za obraz ili čak i poljubi, i pošto se ona nije nikad otimala, pa joj je dosta često i pasiralo.

Samo je gospoja Sida nikad nije uštinula za obraz, nego je, šta više, često grdila i nazivala je lenom devojčurom što danju povazdan drema, a noću

ne pijem. — Čašicu, zaboga... — Ah, ni kapi, ni kapljice — brani se gost, ustaje i klanja se i blagodari — nikad ne pijem. Verujte... — Zar je baš nikad niste okusili? — Taaa, nije baš da nisam...

— Ah, ni kapi, ni kapljice — brani se gost, ustaje i klanja se i blagodari — nikad ne pijem. Verujte... — Zar je baš nikad niste okusili? — Taaa, nije baš da nisam... Jesam, kol’ko se sećam, samo kao utuk, samo posle šljiva...

! Gledam ga samo, kako se tu cifra! Ne poznajem ja bogoslovce! I ja nikad nisam bio u bogosloviji; nisam je učio! ’Ajde, boga ti, Sido, govoriš k’o, k’o...

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je

Bila je sitna, mala... Nikad nije smela sama da ostane, a još manje napolju sama da zanoći. Pričinjalo joj se: kako uvek idu za njom Turci da je grabe,

— Na, bre... na, seljo... Uzmi, jedi... u tvom veku ovako što ubavo, meseno, nisi izeo... i nikad nećeš da izedeš... Jedi, seljo... — I sve što god je naprosio ređa pred seljake da jedu.

No ona ga opet, brzo, u tren, uzima i dalje drži pod jezikom da ga ne bi niko našao... I zbog toga ljudi nikad ne mogu da naiđu na „raskovnik“, niti ga imaju. I zato i nisu tako bogati, srećni. A ona je htela da bude bogata.

Žene, pošto umire decu, iznose mu hleba. Neke, kad ga vide onako koščatog, krupnog, nikad ne ošišanog ni obrijanog da se jedva video iz kose i brade a svog oznojenog i ranjavog od prošenja i vučenja tih svojih

XVI MARKO Kažu da je usled nađenih nekih u zemlji starih para pomerio pameću. Bio krupan, koščat. A mračan. Nikad ne govorio, niti se čuo kad išao. Išao kao neka senka, ali pravo, kruto.

Star, trese se od starosti. Nečist. Pun slame u kojoj spava. Nikad opran. Lice, onako slepo, tamno i puno blata. I, da nije one kolije, ne bi mogao čovek da ga gleda.

— Eh, zar kadgod što znalo, popilo, okusilo, zaradovalo se... Leglo u čistu, meku postelju? Nikad, ništa! — kao izgovarajući se, što ga toliko nadgledaju, govorile bi.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom. Ovo mu nikad ne gine, ma mu se sve žice pokidale. Ljuba bi rad u nečem većem sreću pokušati.

— Sve što god je na vama. Nije čudo što se zovete Mileusnić, jer tako mile usne nisam nikad vidio. — Vi se samo šalite! — Ja se ne šalim, neg’ što mislim to i govorim. Pa kakve ste oštre pameti!

— Šta su ti abentajeri? — Šta, još ni to ne znate? Dakle, vi još niste nikad imali abentajer? — Ni ne želim ga; ni ime mu nije dobro; no opet bi’ rad znati šta je to.

kuću vašu intabulirani vaš dug, pa onda sami iz velike u malu kuću uđete, a meni i vašoj kćeri veliku date, jer ja nikad na veresiju ženiti se neću. Ako na to ne pristajete, nemojte mi ni pisati, jer već onda znam da niste u stanju.

Ovakvih partija baš nije lako naći, pa zato se gospođa Makra i ne udaje. Štaviše, svuda govori da se nikad udavati neće. S tim je interesantnija.

— Ja sam mislio da kompanije samo u trgovaca i soldata ima, al’ nikad nisam znao da i muzika kompanistu potrebuje. Iz toga se vidi da bez trgovine nema nigde ništa.

— Verujte mi, auf majne ere, da ne znam; jer nema nota, a nisam nikad od kakvog kinstlera čula srpski svirati. — A zar niste čuli Kornelija Stankovića kako srpski svira?

Hajde, pođite za mene, pa Pinterić da nam bude kum! — Šta, ja da pođem za vas? To nikad biti ne može! — A zašto? — Znate, gospodar-Gavro, ako se već imam u pakao voziti, a ja ću na mladim ždrepcima onamo,

Pa kakvi štuceri! Nema nijednog bez fatermerdera, a to tako elegant stoji! — Fatermerder — ja ga nikad ne bi’ nosio.

— Al’ kažu da se u inštitutu tako izuče da posle nikad propasti ne može. Kad su izučene, u nuždi mogu i učiteljke biti. — Sve je to lepo. Evala učiteljkama!

Tako se na putu razgovaraju, čas o staroj frajli, čas opet o frajli Gledićevoj, koju Čekmedžijić još nikad nije video. Da vidimo kako stoje stvari u Gledićevoj kući.

Svatova je bilo sijaset. Dva dana se jelo, pilo, pevalo. Čekmedžijić, koji se za vreme svojih toliko prosidba nikad čestito napiti nije smeo, sad se ohrabri i strašno se oklopavi. Čika-Gavra je njegovom primeru sledovao.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Potpuno nesposoban za pažljivost i strašno rastrojen, on je osećao da nikad ne bi mogao uspostaviti kakav bilo red od onih bezbrojnih.

piti mu dušu, što je samo pre nekoliko časova, još to pre podne, trebala da bude gonjena jednoj radosti kakvu ranije nikad nije poznala.

Ja ne znam šta se sve ovo radi i ne mogu nikad ni znati i samo je jedno sigurno, da sam ja sav čovek od patnje. Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i

Ja ne znam i nikad ništa ne mogu znati. Ali osećam neku mutnu, bolnu i zbrkanu napetost u svima silama oko sebe i u sebi.

Iskreno da kažem: ja nisam verovao ni u onu ličnu radost što me čekala, jer se moj grozničavi nemir misli nikad. u meni nije potpuno stišao i oni tamni, zamršeni osećaji i ona razdražljiva, bolesna osećajnost nikad nisu prestajali

u meni nije potpuno stišao i oni tamni, zamršeni osećaji i ona razdražljiva, bolesna osećajnost nikad nisu prestajali da me muče. Čak sam se bojao one radosti i sa zebnjom je očekivao. Jest našto se varati?

šta bi ovo najedanput, tek vidim, evo, kako opet sedim tu na topu (samo sad prema drugoj uniformi) kao da se s njega nikad ni skidao nisam; i punim, palim, gađam i gušim se u dimu, dajem nišanske tačke i ostojanja, gledam ponova nosila, krv i

više neizdržljive, o odvratnoj, gadnoj i prokletoj sudbini, koja ih je tako nemilostivo i brzo rastavila da ih, možda, nikad više i ne nastavi.

Zašto si me dodirnuo? Zašto nisam ostala spokojna, blažena, nevina devojčica da nikad ne poznam ovu besomučnu uzbunu krvi, sav ovaj užas? Zašto sam te toliko zavolela pa sad ne mogu bez tebe?...

Baš tu, u njegovom mestu, bilo je puno ljudi, još zdravijih od njega, još dužnijih zajedničkoj stvari, koji nikad fronta nisu ni videli i koji su o ratu znali isto toliko koliko i žene; čak one žene po bolnicama nešto i znaju, ali

I on ih je svojim rođenim očima gledao kako ono ratno stanje vešto iskorišćuju, a ni na čijem licu nikad nije primetio kakvu god grižu savesti.

ranio u nogu a on ulana ubio na mesto posred samoga srca iz svoga karabina koji je oteo u bugarskom ratu i bez koga nikad ne ide u izviđanje.

Afrika

Nije se nikad dogodilo da crnac odgovori na šamar drukčije no poslušnošću. Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao

Onaj cvet koji donose talasi sa ostrva u stvari je neka, vrsta čvrstog sunđera. Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome

Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona.

A možda je to i zbog one osnovne upornosti čoveka da ne učini nikad nikome baš ono za čim taj najviše žudi (Prust). U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u

Ja po ceo dan gledam odozgo ova dva mala crnčeta, golišava, toliko lepa, umilna i vesela. Ne viču, ne plaču nikad, ne diraju ništa.

ja sam idući kroz noć video masu tih svetiljki koje razno obojene predstavljaju oči najrazličitijeg zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se sastaju uvek u jednu jedinu.

U stvarnosti, sve što crnac ima „za“ sebe i svoju porodicu ne prelazi skoro nikad ni četiri krave, ni četiri kolibe, ni četiri žene ili kaptiva. Apstraktno on ne mora da broji kao mi.

i pratioci, rekoše mi da će kroz koju godinu biti sigurno lepotica. Iako je sve u stvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi mi žao da to bedno devojče ne postane ipak onoliko lepa koliko je sad njena sestra.

da su takođe sasvim skoro dovedene, jer starost muževljeva ne može biti nikad dokaz nemanju poroda. Kad žena duže vremena ne rodi, muž ode kod bilo kog seoskog mladića i umoli ga da noći sa njegovom

Boj Fontenov, deran elegantan kao i njegov gospodar, dresiran je za služenje do savršenstva. Nikad se ne bi reklo da je to mali divljak, koji, čim je isteran iz dresure na čistinu, odgovara na primer ovako: „Moa pa

On je star, asketski mršav, visok neobično, sa dugom jarećom bradicom. Bio je konjušar kod ne znam kog crnačkog kralja; nikad nikoga inače nije služio.

je vidim, ali ja iz čistih skrupula prema onome što mi je Vuije pričao o toj mladoj devojci iz plemena Pela, koja ga nikad nije varala i koja je jahala sve njegove konje, odbijam da je vidim.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

da mu u oči glediš; govori ne vrlo brzo, no nepresječno, tako da onaj koj se s tobom razgovara ne može reda dobiti. Nikad da ne pomisliš u sebi: „E, sad sam falila!“ ili „Sad sam se osramotila!

MIŠIĆ: Je li istina da je tako siroma? KATICA: Manite ga zbogom, otkad ga znam, jošt se nije nikad pofalio, nego sve uzdiše, kao da je svet na njega pao. MIŠIĆ: Dakle, ja vam čestitam vašu budušču sreću!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Garsulija je samo pogledao prezrivo. Garsuli se načini kao da nikad nije luka ni jeo, ni mirisao, ali je Engelshofen znao nisko poreklo tog dvorjanina, kao i to da Garsuli ima umešane

Uistinu, Petar nikad nije posumnjao u svoju ženu. Kada je Varvara saznala da će Pavla da vode u Osek, da mu sude, a saznala i na koju kapiju

dole, a da tamo gore proleće rumeni, da je tamo svakako, sad, divan, proletni, dan, a on ne može da ga vidi i možda ga nikad više i neće videti. Tamo su nepregledne zelene utrine, Begej, vrbaci koji su zapupeli i procvali, plavo nebo.

Pavle o njoj nikad nije govorio i bila je iščezla iz njegovog sećanja, iz njegovih misli. On nije imao ništa protiv nje, ali taj brak nije

Kao da se pomirio sa njima. A gledao je svoje rođake, mirnim, plavim, svetlim očima, u kojima nikad nije bilo suza. „Ma šta čuli, ne sumnjajte da ja odoh čak do Beča. Odoh ja već kod prve skele.

Morali su da mu meću pijavice za vrat. Proklinjao je dan, kad je Isakoviče upoznao. Dabogda, Petar nikad sreće više ne imao!

Navoditi kao uzrok za odselenije, to. Nego treba otići, kao da Isakoviča, u Austriji, nije nikad ni bilo. Kome da se tuže? Zašto? Čemu?

Kći kapamadžije Grozdina, koja, do svoje udadbe, nikad nije bila prišla konju, pokaza se sad, kao i Đurđeva žena, odličan đak na egzercirištu.

“ Đurđeva šala htela je da bude skaradna, ali njegova misao to nikad nije bila. On je poštovao ženu svoga brata i žalio je tu ženu, koja je često bila sama.

Gospodin Georgije se smejao svakome ko bi bio tužan, ili brižan. On, kaže, nikad ne jaše konja. Konj je luda životinja. Ali zato hoda u čizmicama i sluša zveckanje svojih mamuzica.

On u svojim sunarodnicama, kaže, nikad ne vidi žensko, ni švalerku, nego sestru. Udovac je i nema više nameru da se ženi. Žene mu i ne trebaju.

A još više da putuje sa čovekom koga dotle nikad nije bio video. Trandafil mu se, međutim, smejao: „Ta ja sam već kaparisao, moliću lepo!

Teodosije - ŽITIJA

odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu: — Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako ci ikad primio kakvo dobro od nas — sada je vreme da ljubav pokažeš.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Dalje time što je kao celina imao moralne i intelektualne smelosti i inicijative. Nije se nikad mirio sa nepravednim i neistinitim političkim i društvenim stanjima. Težio je stalno za novim i boljim.

Oni su izvršili podvige prvog reda. To su najstrašniji junaci. Žude za herojskom slavom. Ali se nikad ne razmeću i posle podviga se odaju redovnim zanimanjima.

Ni u jednom se ratu nisu ovi muhamedanci ljuće bili i nikad nije izginulo više aga i begova iz najboljih bosanskih porodica kao u borbi sa Šumadijom.

centralni tip trebao biti južnjački i ekspanzivan, on u celom psihičkom životu pokazuje nečega zavezanog i skučenoga. Nikad ne ume svoje psihičke vrednosti onako potpuno da razvije i onako snažno i plastički da izrazi kao dinarski tip.

Zelene livade se prostiru između sela. Po dvorovima („avlijama“) nikad nema drveta. Retke su i bašte sa povrćem. Mnogobrojne su vade i sve je u žuboru od vode (osobito podgorska sela).

Uzdržljiviji su no Dinarci u iskazivanju ocena o ljudima i stvarima. Nije mi se nikad desilo u ovoj okolini da seljak „ispadne“ u govoru ili da učini nešto neuljudno.

To je bila glavna snaga istočnobalkanskog tipa. U toku svoje istorije ovaj se narod nikad nije žrtvovao za ideal od koga se ne bi imalo koristi.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Jao-mijao, alaj si nepravedan, dragi moj čiča! Ko krao? Ja? Vjerujte mi, nikad mi krađa ni na um nije padala. Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane.

Možda je negdje na drveću ili, naopako, sjedi u vazduhu! Lakomisleni vrapci uzeše se kleti da nikad u životu nisu vidjeli džak s mačkom, a da su ga, kažu, i vidjeli, oni bi mu, bogme, pokazali pošto je oka prosa.

— Mijau, zbogom bajna i čarobna slaninice, nikad se više do tebe popeti neću! — uzdahnem ja i stanem da se šetkam po pustoj kući: tak, tak-ta-rak!

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

vrti glavom vrti Sve dok mu glava ne otpadne SVADBE Svako svuče svoju kožu Svako otkrije svoje sazvežđe Koje noć nikad videlo nije Svako svoju kožu kamenjem napuni Svako sa njom zaigra Obasjan sopstvenim zvezdama Ko do zore ne zastane Ko

NA SUNCU Divno je to sunčati se naga Ja nikad nisam marila meso Ni mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom Ne daj sunce da te miluje Bolje da se volimo

Nušić, Branislav - POKOJNIK

RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše... (Zvoni.) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo.

Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše... (Zvoni.) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo. II ANA, PREĐAŠNjI ANA (mlada lepuškasta devojka, uđe).

ANTA: Oblači? Zar je njoj u ovakvim trenucima do oblačenja? ANA: Biće brzo gotova! ANTA: Brzo! Brzo! Ženske se nikad ne oblače brzo. (Seti se.) Uostalom, recite mi, Ana, je li gospođa odjutros uzbuđena? ANA: Kako uzbuđena?

i sune na njega sa stegnutim pesnicama kao da bi toga časa da ga smrvi, uzdrži se i prilazi mu): To si sad rekao i nikad više! XIV NOVAKOVIĆ, PREĐAŠNjI NOVAKOVIĆ (ulazi uzbuđen): Zaboga, zaboga! RINA (pohita mu u susret): Ti znaš?

SPASOJE: Znaš li ti, boga ti, šta se o tebi šapuće? AGNIJA: Iju! SPASOJE: Ako ti ne znaš, ja znam i ja nikad nisam došao da ti kažem to što se šapuće o tebi, pa nemoj ni ti meni kazivati šta se šapuće o meni.

AGNIJA: Ja to u najboljoj nameri. SPASOJE: Nemoj ni u najboljoj nameri. AGNIJA: Dobro, dobro, nikad više! (Prilazi Vukici.) Pa nemoj, dušo, zaboraviti kad ti bude gotova ona drap haljina; htela bih da vidim kako izgleda.

Imamo poverljive razgovore, pa bih te molio, kad naiđe, da nas ostaviš same. VUKICA: Razume se, ti znaš da ti ja nikad ne dosađujem u takvim prilikama. Uostalom, ja i inače imam da pišem.

SPASOJE: Kažem joj, to su izvesne brige koje su naše zajedničke, ali koje će proći, proći će. Ja njoj nikad o tim stvarima ne govorim. Šta će joj? LjUBOMIR: Ne bih hteo da ostanem krivac u očima svoje verenice.

SPASOJE: Ja vas ne razumem. PAVLE: Zar vam vaš zet nije nikad ništa govorio o zločinu koji je učinio prema meni? SPASOJE: Nikad ni reči!

PAVLE: Zar vam vaš zet nije nikad ništa govorio o zločinu koji je učinio prema meni? SPASOJE: Nikad ni reči! A kakav zločin, o kakvom zločinu vi to govorite? PAVLE: Ja njegovom postupku ne umem drugo ime da izaberem.

LjUBOMIR: A, ne, oče, nikad ja ne zaboravljam to dužno poštovanje; ali, ja mislim, ovo je čisto poslovan razgovor. SPASOJE: Pa poslovan, jeste

SPASOJE: A koju sumu predstavlja ta uvreda? MILE: Odnosno taj zajam? SPASOJE: Pa da, to mislim. MILE: Ja nikad nemam običaj da tražim više no što mi odista treba. Meni bi momentalno trebalo, recimo, pet stotina dinara.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Oni se tako ne ponašaju ni sedam minuta posle završetka časa. Oni se tako ne ponašaju nikad! - Zašto si bacio tu knjigu, Slobodane?

Često sam slušao ljude kako plaču, čak i Staniku nekoliko puta, ali je nikad nisam čuo da plače tako prigušeno i obeshrabrujuće. U tom trenutku gotovo sam mrzeo svog oca.

Uzmite tako neko dupe koje se stalno čuje i biće vam jasno da je nabijeno đubretom od vrha do dna. Zbog toga nikad nisam imao mnogo poverenja u one koji pričaju o vrlinama. Moja majka je tu jedinstvena.

Setih se nečeg nalik na pritajenu pretnju u njegovu glasu i bi smešno. Ja se nikad nisam tukao zbog žena. Uostalom, one sa kojima sam imao posla nisu ni bile vredne da se čovek zbog njih tuče.

Tako smo uspeli da čujemo kako psuju i oni za koje to čovek nikad ne bi pomislio. Gospodin prota, na primer, dr Jovanović, stari Francuz, milostiva gospođa upravnika Vodne zadruge i

- To je onako! - Kako onako, Rašida? - Iz navike i zbog dece. Posle, naravno, varaju jedno drugo. Mi se nećemo nikad venčati, Bodo! Obećaj da ćeš vratiti Gretu kad više ništa ne budeš osećao, i ja ću znati!

Nije bilo potrebno. Tako nešto nikad nije potrebno u izvesnim situacijama. One dve mačke bile su profesorke iz škole u kojoj je Stari predavao.

Tu nikad ne možete da budete sigurni. Šapnuh joj da bude strpljiva i približih se Rašidinoj kući na. pet metara. Sada sam sasvim

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Pa kuda, u Šlesku? — Ja bi’ bio za Krakovu. — Davno želim i sam u Krakovu, još onde nikad nisam bio. — Dakle, ’ajd’ u Krakovu. Gospodar Sofra misli se, o tome već davno planira. — Ta kako sam da idem?

Nude mi devojke, no nijedna nije mi se dopala, a bolešljive više nikad neću, no zdravu. Dakle, sam sebi sam se zarekao da ne uzmem koja je jektičava, ama za nikakve novce, nego ću uzeti ma

A pogledaj sadašnje, u fraku, navukli su taj lastin rep, jadni, isisani, noge kao dve tačke, a ovamo nikad ih ne možeš zajaziti. Na to gospodar Sofra uzdahnu.

Za druga društva, „otmenija”, nije imao ni pojma akamoli čežnje. Kod Pere u mehani nikad se ne zatvaraju vrata, ni danju ni noću, sve to napolju i unutra od muzike i ljudstva zuji, bruji.

Pa Peri nedavno prošlo tek sedamnaest godina. Već izgleda žut, preživeo, nikad ispavan. Mati vidi sve to, savetuje ga da se čuva. Ko će ga u takvom društvu sačuvati?

Šamiku je, opet, mati počela maziti. Išla je kod učitelja da ga moli da Šamiku nikad ne udari, da ga jako ne ukorava ako ne zna lekciju, nego sve lepim. No gde je tu granice?

Osobito je voleo biti u Poljskoj, jer su ga poljski šljahteci zbog njegova lakrdisanja voleli. On nije nikad išao običnim putem, već stranputice.

Gospodar Sofra i Krečar nisu nikad bili u Poljskoj, pa nisu znali ni za takovu armiciju; i, da su znali da će tako proći, ne bi ih videla Poljska.

Na tu formu je pisao i Krečar, Čamča tek koješta drlja, da se čini da piše pismo. On nikad s puta ne piše pismo kući. Kad budu gotovi, zapečate pisma, i sad treba na poštu nositi. Čamča zna gde je pošta.

dana lečnik iskaže da ga sad mogu odvesti, ali u kolima mora ležati, i samo danju, i to lagano se mora putovati, a noću nikad na polju prenoćiti.

— Pitajte nju. — Ali koliko si primio? — To ja ne znam, nisam „buholter” da protokol vodim; niste ga ni vi nikad vodili. — Al’ ovo je moje, a ne tvoje. Imam više dece!

Peru jednako poučava, kara, ali se ništa ne hvata. Od Pere, veli, nikad neće biti dobar trgovac; on je konjušar, kartaš.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA 52 VI PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN, ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO 65 VII TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM KORAKOM

Većina ih, u ovom kraju, dotle nikad nije ni bila. Doživeše tako čitava čuda u noći. Svi koji su prošli žbunje oko logora, prođoše i vrtove i zidine oko

i trebao, da požuri, činio je besciljne pokrete i prekidao oblačenje dugim posmatranjem sebe, u ogledalu, kakvo kod kuće nikad video nije.

I kakvi misle da budu oni vojnici, kad su šizmatici u očima cara svoga? Zar hoće da na sebe natovare patnju, kojoj nikad kraja biti neće, seobu duša svojih, ne samo dece svoje, promenu večnu, koja će kao kreč u grobu do veka da im grize

Kad mu je brat govorio štogod, nije mu gledao u oči, već smešeći se, preko ramena. Nikad mu nije odgovarao odmah. Još dok mu je brat bio na službi kod princa Aleksandra Virtemberškog, u Beogradu, bio je

zatvorio oči, video bi bledu njenu kožu i grudi njene i oči krupne i modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba, koje ga nikad ne pogledaše mutno.

Činila se kao da joj je potpuno nepoznat i pitala ga je stvari koje ga pre nikad nije pitala. O, ako mu sad brat pogine u ratu – pomisli i zgrozi se, pa mu dođe da se prekrsti.

O životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo.

Bila je kao nedirnuta, kao odsutna, kao smrznuta. Izgledalo je, kao da mu se nikad na ovom svetu neće dati. Htela je, prosto, da je uzme silom.

Zatim, jedan tren, proticala mu je pod očima reka, ali neverovatno široka, kakvu je nikad ne vide sa lađa, sa obalama što mu se učiniše skoro na dva‑tri sata hoda.

sveta, ni pod kakvim bičevima i zmijama, ne bi se bila odrekla tog čoveka i njegovog čudnog osmeha“ koji nije videla nikad pre, na licu svoga očuha, ili braće, svojih Grka.

i pre, nekoliko puta, koliko je žena bedan stvor, igračka, stvar u kući i gledala svoj život sasvim prazan, ali joj se nikad nije činilo sve ono što Bog sa ljudima radi, tako strašno, kao u kući njenog devera, toga dana.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

U pesmi, vila Zagorkinja veli: „Da zna majka što je odoljen travka / nikad ne bi ukopala sinka.“ Odbrambena moć pripisuje se i grančici rute, pa je dobro uvek je nositi uz dete.

na Kordunu veruju da „ako noseća žena za vreme sprovoda ulazi u groblje, dijete joj neće progovoriti dugo, a možda i nikad“.

“, a kod banatskih Hera mu kažu: „Sad si seo pa nikad više.“34 Prema Stanislavu Majstoroviću, dete preko postupaonice mora preći tri puta da bi manje padalo.

(Vuk, br. 4454) — Ko nema dece, nema ni sreće. (LMS, 1858, knj. 98, br. 217) — Dece i čaša u kući nikad suviše. (Đenić, GEM, 199, s. 243) — Ništa nije milije od dece. (M. M., 1973) — Mnogo dece, mnogo sreće. (M. M.

(M. M., 1973) — Deca su radost i žalost. (M. M., 1973) — Detetu podaj a ne obreci nikad, kao ni Turčinu. (Vuk, 1250) — Deca su siromahu živo blago. (M. M.

(Kostić, P., GEM, 1930, s. 132) — Što se u kolijevci nauči, nikad se ne oduči. (Vlajinac, M., ŽuP, 1975, s. 210) — Mator se konj ne uči igrati. (Vuk, br.

(od kakva je ko roda onakije). (Vuk, 2743) — Obila majka rodila obila junaka. (Vuk, 3890) — Što je čija ćud, nikad je neiskoreni; ako će pas i kralj biti, opet će kosti glođati. (LMS, 1860, knj. 101, br.

(Pavićević, M. M., 1937, s. 197) — Ove godine sina ženio, a dogodine sna’u udavao! (Adžić, S., 1984, s. 8) — Nikad se muško ni zdravo dete ne rodilo, a što se rodilo — sve kljasto i šašavo bilo! (Radunović, M., 1988, s.

Sinovi ostaju u kući i uglavnom se nikad ne odvajaju od nje, a pogotovu ne za očeva života. Oni ostaju u kući sa ženom, sinovima i unucima, kao i s neudatim

U Šumadiji, recimo, on „retko kad (ili nikad) ljubi svoju decu. S puta im ništa ne donosi, te ona ne znaju ni za kakvu milost njegovu“, kaže Pavlović.

Savatije Grbić izveštava: „Kod seljaka deca nikad nisu besposlena. Još od četvrte godine dete počne da vrši neki lakši posao, i što je starije, to mu se i teži posao

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA NEPELEGRINE Za one koji nikad pelegrini nisu bili, koji nisu nikad svojom rukom zažegli plamen, ni isterali iskru iz kremena, nisu vodi pomogli da

ZA NEPELEGRINE Za one koji nikad pelegrini nisu bili, koji nisu nikad svojom rukom zažegli plamen, ni isterali iskru iz kremena, nisu vodi pomogli da šikne iz stene, nisu gradili kolibu

Za sebre, sužnje pomilovane, koji su večni dužnici cara, koji prošlost kao zlu mađiju ne mogu nikad sa sebe da svuku, od kojih i zlikovci nepohvatani nadmeno se tuđe i kriju, i drugovi iz detinjstva beže za prvu na

starinsku, za njene večne rekvizite i šablone, za nebesa koja nežnošću kipte, za patetične sukobe vasione, za livade nikad idile site, za liriku mirisa i mesečine, za prezrene aprilske plaveti, za oktobarskih šuma buktinje, za slikovitost

obrazinu kome na licu nema srca da je zdere, za ljude koji ne mogu da uvrede ni čoveka druge misli i vere, za one koji nikad ne bi mogli drugome presude da izriču, kojima se sve sudije čine stroge, za svaku milosrdnu lažnu priču i slične njima

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

godinu. Dobro je kad čovek vuče za sobom neku žicu dok silazi u prizemlje; nikad se ne može izgubiti u životu: njegovo srce vezano je za antenu na krovu.

I dok smo tako čekali u redu, svi smo zavideli mladom čoveku i mladoj ženi što se nikad ne razdvajaju. Dok smo mi trljali leđima hrapavi zid Kinoteke, oni su se oslanjali jedno na drugo.

Ali nisam bio tamo. Sedeo sam sa Pufkom koga je hvatalo očajanje. – Nikad se neću izvući odavde – kazao mi je tada nikada!

– Šta bih drugo radio dok sam tu? – Niste odavde? On joj reče ime velikog grada koji nikad nije video sem u bioskopu. Nastaviše da igraju i Bel Ami više nije mogao da zatvori usta.

Bel Ami je znao: sad ili nikad — i njegove usne jurnuše ka toj ružičastoj vlažnoj površini lica pa, naravno, pogodiše njen nos, a posle uho, jer je

Želeo je da bude razočaran, ali nije imao u šta. Sa dvadeset, mislio je da nikad neće dočekati duboku starost od trideset godina, ali tridesete ipak stigoše.

Koračati, koračati, koračati — što dalje od smrti i trule zemlje. Da sam umro pre pet godina. mislio je Joakim Marić, nikad ne bih video kako ce ljudi spuštaju na Mesec, ne bih dočekao modu »vrućih panatalona«, ni onaj film, kako se zvaše'?

Hajde, budi jedanput iskrena i prevali to preko zuba: koga zamišljaš dok se ševiš sa mnom? – Na žalost, srce, nikad nećeš imati pristupa i u moju glavu! — reče žena. — Dovoljno si mi ionako uništio život! – To sam i očekivao!

Ali čovek nikad ne zna šta ga čeka u životu... Zahvaljujući nekoj optičkoj varci, Zamak nekadašnjih grofova, posednika zelene doline s

Matavulj, Simo - USKOK

To ti, božja ti vjera, nikad zaboraviti nećemo!... Dajte rakiju! Udovica donese i stavi preda njih onisku okruglu trpezicu; Kićun donese sklenicu

uz vladiku bi cijelog rata na Primorju, služeći ga usrdno, a i stavljajući „glavu u torbu“, kao vojnik, bez čega ne bi nikad stekao ugleda među Crnogorcima! U mađupnici se nije gotovilo.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

OTAC: Da Bog da! MATI: DEVOJKA (mladoženji): Izvolte. MLADOŽENjA: Ja blagodarim! Rakije nikad ne pijem. DEVOJKA: Ali malo slatkog. (Mladoženja uzima.

PROVODADžIJA: E, jesam li dobro, to jest, učinio, što sam vas ovamo doveo? MLADOŽENjA: Nikad vam neću moći dovoljno blagodariti. PROVODADžIJA: Verujem, kakva devojka, to jest.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

RADOVIĆA 112 HILjADU LjUBAVI JEDNE PRINCEZE 115 RIME LjUBIVOJA RŠUMOVIĆA 118 ERIĆEVA GRUŽA 123 ROBINSON 126 ONO ŠTO NIKAD ZABORAVITI NEĆU 129 PISMO OSNOVCIMA 131 POSTSCRIPTUM 133 NAPOMENA 135 JEDAN VEK DEČJE KNjIŽEVNOSTI Uvodno

Ima, međutim, mnogo valjanih pisaca koje ovakve, pojednostavljene izražajne tvorevine ne privlače, koji nikad nisu osetili potrebu da se u njima ogledaju, niti da svoju viziju do tog stupnja, i u tom pravcu, svedu.

vapaj za nemogućim i nedostižnim; ona se s nemogućim ponekad vedro igra,češće ga previđa; tragično zasenjena njime nikad nije.

Onu prokaženu, površnu, didaktičnu dečju poeziju niko nikad nije ozbiljno branio. Nju su, prosto, pisali poludaroviti pojedinci, uvereni da se deci treba tako obraćati, sve dok se

Prizivanje deteta je obred: ono je njeno najprirodnije opravdanje, njena nadahnjujuća muza, žuđeni, zamišljeni, nikad dovoljno postojeći čitalac.

”16 Dalje od svedočenja dečji pesnik niti hoće, niti može. To ne znači da nije nikad pokušavao: od Zmaja, koji se, izgleda, deci obratio u stanju klonuća i mirenja sa sudbinom, do Vuča, Ćopića i Grigora

Ispravnomislećem građaninu pokretanje takvih pitanja nikad nije po volji, pošto se time osporavaju upravo one vrednosti koje on smatra neprikosnovenim.

Takozvana primenjena poezija nikad u našoj sredini nije bila na visokoj ceni; ona može da opstane jedino u kulturno samouverenim zajednicama.

Sa podizanjem škola Zmaj je ušao u bukvare i čitanke, u učionice i na školske svečanosti, da otud nikad ne iziđe. II Svako se detinjstvo, i dečaštvo, iznova s njim upoznaje.

pred godišnjim dobima koja dolaze odlaze, zbog smešnih i neobičnih zbivanja u žibotinjskom svetu, zbog tajni kojima se nikad ne načuditi, sklonost ka razjašnjavanju i poučavanju glas dečji i glas o deci, potvrdio se kao jedna od mogućnosti

Neke osnovne vrednosti društva nikad se ne dovode u pitanje. Za negovanje domoljubivih osećanja uvek se nalaze prilike i povodi.

se, divnim i neobjašnjivim sticajem okolnosti, na krilima mlaznjaka, i prepoznajući, pritom, predele i metropole koje nikad nismo videli?

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Šta se čuje za protokole? NAĐ: Govorilo se da će doći neka komisija; no ja to ne bi nikad činio. Budalaština je na svaki način bila: i uvoditi, i cepati. Zato treba da se zaboravi.

MILČIKA: Ali da nismo u neprijateljstvu, jelte da su vrlo učtivi? NANČIKA: To je istina. MILČIKA: Naši mladići nikad ne umu tako kur da prave. NANČIKA. Oni su malo drvenasti.

SMRDIĆ: Trebalo bi potući sve one koji su započeli. ŠERBULIĆ: I ja kažem. Da smo se držali Madžara, nikad bolje. Ali oni ,,ne, ne“, dokle nas ne doteraše u Serbiju. SMRDIĆ: da gubimo na banknotama.

GAVRILOVIĆ: Ja ću onako postupiti kao što čine rodoljupci. Valjda ći i ja doći u čislo njihovo. ŠERBULIĆ: Nikad ni doveka. Koji je bio lane mađaron, taj će se kao takav i poderati.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

(»Ko se god opari, a ne kaže društvu da čorba žeže, nije dobar za društvo.«) Inače miran i pitom, Dositej nikad se nije tako žestio no kada je dokazivao »bespoleznost manastira u opščestvu« i preživelost i besmislenost ustanove

sam sebe je nazivao »krajnjim filhelinom i obožavateljem bogoduhnovenog Omira«, pisao je uglavnom po klasičkim uzorima i nikad nije mogao izaći iz klasične mitologije. Njegov pesnički rad je i obilan i raznostran.

Milićević, Vuk - Bespuće

Milan je to osjećao, ne buneći se nikad protiv oštrih bratovljevih riječi koje su padale češće, i poštovao i volio u njemu brata koji je stariji i pametniji.

— Ja sam mislila, - govoraše ona, gledajući u protivni zid, - jer ne divanite nikad sa mnom. Da vam nije mrsko što dolazim? reče i okrenu oči prema njemu. On se malo osmjehnu i razumio je.

Pa iako nije otišao da se s njom sastane, on mišljaše na nju cijelog dana. Možda nikad toliko do tada, kao ovih dana, Gavre Đaković nije osjećao da je u njegovom životu nedostajalo nečega što bi mu možda

Vazda te misli nalijetahu na njega i on ne nalažaše nikad pravog odgovora koji bi ga umirio, doveo njegove misli u sklad, unio staro raspoloženje u njegov život i dao svima

Prekidajući pojca u polovini započete pjesme, zagrmi kaluđer iz oltara, ne puštajući nikad starca da započeto dovrši, žureći se kraju.

“ pitala se ona. Trenuci bijahu dugi, a vremena sve manje. I te posljednje noći ona nije trenula okom; ona nikad nije osjetila toliko nesreće, koliko u tih nekoliko mračnih i nepomičnih časova.

Sremac, Stevan - PROZA

Posle su lepo živeli. Nikad svađe. — A, šta — reče mu jedan — a ti se pomiri sa tvojom domaćicom. — A što? — zapita Jova. — Pa i ako sam.

Pođe tako i prođe pored česme, sretne se s vodonošama, nazove im boga i produži put. Nije nikad hteo da harči vreme uzalud; uvek je gledao da spoji prijatno s poleznim, i zato bi uvek gledao neće li naići na kakvu

— Pa kako se osećate? — prekide je gazda Radisav. To »per-si« u razgovoru između oca i sina nije nikad dobro značilo, to je Marjan iz bogatog svog iskustva znao. Uvek su posle te i takve učtivosti sledovale brutalnosti.

Radičević, Branko - PESME

(1845, mart) ? Nikad nije vito tvoje telo Ruka moja mlada obavila, Ni s' u tvoju usnicu upila Moja usna ikad, čedo belo!

Dan i noć ja mislim samo na nju, Nojca ide — moma preda mnome, Zar ću samo u snu biti s njome, Nikad neću, nikad, Bože, danju? Zar je bio samo prazan sanak, A ne beo, a ne vedar danak Kad se ona meneka pojavi?

Dan i noć ja mislim samo na nju, Nojca ide — moma preda mnome, Zar ću samo u snu biti s njome, Nikad neću, nikad, Bože, danju? Zar je bio samo prazan sanak, A ne beo, a ne vedar danak Kad se ona meneka pojavi?

Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video? Ao braco, amo u to doba Dođi, vidi, čuj, pa ajd' u groba. Zora zori, sve

Tužna Cveta u dvor pohitala, U potaji suze liti stala — Bog bi dao te sa većih jada Nigde nikad ne suzila mlada. Zora zori, ni sam ne znam koja, Al' je krasna, pa bila ma koja, Gorom jezde dva konjika mlada,

Ta čudo je, pobratime mio, Ni u snu ga nesi nikad snio: Kakva stasa — lice kâ zorica, Oko bistro lepše neg Danica, Danica nam nosi belog danka — Ta lepša je od

“ Tako Mila, — zaman je zborio, Uzaman je njen Stojan korio, Ona opet: „Nikad, oh nikada Više mi te ne ima nazada.“ Od po noći tako procvilela, Od po noći oka nije svela.

I slutnja mu srdašce prihvati Da je neće više ugledati, I što dalje, većma ga spopada: „Nikad više — dakle baš pikada?

“ Zaman muči, zaman se otima, Sve ga većma slutnja obuzima: „Dakle nikad — dakle baš zanago Nikad više, kâ što reče drago — Nikad više —“ tu mu konjic rže, On iz misli preteških se trže,

“ Zaman muči, zaman se otima, Sve ga većma slutnja obuzima: „Dakle nikad — dakle baš zanago Nikad više, kâ što reče drago — Nikad više —“ tu mu konjic rže, On iz misli preteških se trže, Te pogleda nebu ka istoku,

muči, zaman se otima, Sve ga većma slutnja obuzima: „Dakle nikad — dakle baš zanago Nikad više, kâ što reče drago — Nikad više —“ tu mu konjic rže, On iz misli preteških se trže, Te pogleda nebu ka istoku, Gleda bolje, ne veruje oku:

Mesec sinu — a moj pobre, gleni, Već su odsvud Turci opkoljeni, Đaur stiskâ kâ nikad dojako, Bar Turcima učini se tako, Te zovnuše Muhameda svoga, — Jao Turci, prođite se toga, U se, jadni, jer tako

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

U našoj kući, otkad se zna i pamti, nikad niko nije imao sata, nit je ko znao da po njemu čita vrijeme. Moj stric Nidžo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio

Kako vaš Nidžekanja, ganja li još politiku ili se već dozvao pameti? Za žene i njihovo zdravlje Petrak se nikad nije propitivao.

posljednji kutak negdašnjeg djedovog svijeta, odnijele ga sutonske vode, kao da je plutajuća mlin-laća sa rijeke Une koji nikad i nije stajao na čvrstoj zemlji.

— Brate Rade, najgori su u toj raboti bogomoljci, duše nemaju: opiri, odnese sve, i kandilo ispod ikone. Nikad s njima nijesam volio ići. Kuda te samo đavo nadari da ga učiš očenaše? Eto ti, baš ti to i treba.

— Hm, tuguje. Šta ima da tuguje? Ćopića kuća puna svega ko šip, ničega nije željan. — A zar ti, Rade, nikad u mladosti tugovao nisi? Znaš, onako, recimo, za nečim što je moglo biti pa — nije se ostvarilo?

Znaš, onako, recimo, za nečim što je moglo biti pa — nije se ostvarilo? — Jok, brate, baš nikad — tvrdi djed, iako mu nije sasvim jasno šta ga to bradonja, u stvari, pita.

Zamuče toga proljeća moj strikan kao da nikad ni pjevao nije. Prevari se tek ponekad, pa stane oprezno da zuzuće kao hrušt, krupna majska buba, ali čim spazi ono

— i ode Nidžo, nestade ga. — A koliko je zaradio, kukavelj? — Šta ga ja znam, to ti se kod politike nikad ne zna. — Ehe, i treba mu tako kad se besposlicama — bavi kakoće pridošlica.

— Pametan čovjek pobije se, ukrade jare, pa odgudi u buvari koliko ga spada, a političar nikad ne zna svoje porcije. Jednom tako, uz kukuruzovo branje, nakupi se u našoj kući čitav buljuk raznih potukača.

Još prije četrdeset godina on je prvi put krenuo s tom istorijom, ali nikad nije stigao da je ispriča do kraja, i tako se grešna kuma Staka već skoro pola vijeka boči i putuje s tom svojom

Zaštiti raba božijega od žandarske ruke, od lugarske pucaljke, ubrani me pred dragim bogom da mi se nikad ne zamrse puti ...

— Deder brzo ustaj i traži onu svoju ukopnu rakiju, nema tebi još zadugo puta na onaj svijet. Hajde, hajde, nikad je bolji ljudi ni popiti neće.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Hoću da se Hasanaginica vrati majci! je l ti sad jasno? Nikad više ni u senku moje kuće da ne uđe! Razumeš? JUSUF: Ma ajde!

Je l ti tvoju ženu stvarno, za svagda, teraš od kuće? Razvodiš se? HASANAGA: Jeste! Da mi na oči nikad više ne izađe! JUSUF: Opasno je činiti nešto bez razloga. HASANAGA: Ovde ste me na nosilima doneli, je l tako?

Kojim točkom? Ko da se budim na mestu na kome nisam zaspala! Držim ruku u krilu, gledam je, i kao da je nikad nisam videla. Da je bar neki bog, nego moj Hasanaga!

Šteta samo opake žene! Ko da se na mesečini sunčala... MUSA: Ama baš i nije toliko kvit! Čista posla? Međ njima nikad nisu čista posla, to ti ja kažem, a ti, ako hoćeš, proveri! I to sa Hasanaginicom kanda je neka politika!

Valjda ima još nešto, osim politike? MUSA: Pričekaj, pa ćeš videti. Zna se kakva je ovo igra. Tu ti se nikad ne zna šta se zna. Ko nešto ne zna na vreme, teško njemu!

Da se presamitim: „Izvinte, pogrešio sam, jeo sam bunike, bio sam lud, oprostite, neću više nikad, sad sam se opametio, evo i potvrde, nabaviću i dobru karakteristiku, oćete li da kleknem, da vam se poklonim, da

Sad nek izvlači konsekvence! Zna se šta se zašta dobija. Što kažeš, to će i da ti odjekne. JUSUF: Nikad se ne zna. Kolko puta misliš da vidiš sve, a ono ispadne da nisi video ništa.

HASANAGINICA: Što jednostavno ne kažeš ko dolazi? BEG PINTOROVIĆ: Sedi da čuješ. Ima da se iznenadiš. Nikad ti ne bi palo na pamet! HASANAGINICA: Ko dolazi? BEG PINTOROVIĆ: Imotski kadija! HASANAGINICA: Šta kažeš?

Pa da. I vidiš, čeko pa dočeko! JUSUF: I šta sad misliš? HASANAGA: Odavno se nigde ne pokazuje. Meni se nikad nije sviđao. Uvek fini, umiven, uglađen, a neprijatan kao zlatan zub. Sećam ga se kao previše ćutljivog.

HASANAGA: Ja ja... četvore oči i uši. Ti š malo više da se krećeš međ ljudima. Nikad se ne zna gde se šta može doznati. Odvoj i nešto bistrijih vojnika, da paze i da slušaju.

(Zatamnjenje) IV SLIKA PRED HASANAGINOM KUĆOM MUSA: Kad jednom počneš da zavidiš, gotovo je. Tome nikad kraja, nikad se nećeš smiriti. Pa i da ono što je najbolje imaš u najvećim količinama, opet nećeš imati sve.

(Zatamnjenje) IV SLIKA PRED HASANAGINOM KUĆOM MUSA: Kad jednom počneš da zavidiš, gotovo je. Tome nikad kraja, nikad se nećeš smiriti. Pa i da ono što je najbolje imaš u najvećim količinama, opet nećeš imati sve.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I učas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo I ponizno u onoga koji ga zove. Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene. Da kažete: e je bio nemarljiv, nije. Ubi se on kicošeći i gladeći.

Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom. Gustu plavu kosu nikad ne mogaše dobro očešljati već se uvek ona dizaše ispod maramice i u neredu pokrivaše joj ceo vrat i male, sitne,

U subotu, uveče, celu noć se je pilo i veselilo. I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čaše.

opanak spao pa ga udara po nozi i sapliće; čakšire mu se smakle, mintani razlelujali te se viđahu crvene, kosmate, nikad ne oprane, grudi. Kola su išla. On im se poče približavati.

Samo ja i ona živeli smo od moje mase. Otac mi beše umro pošto upropasti goTovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje je on opet preduzimao više radi sveta, da se ne kaže: kako ništa ne „pečali“ već jede

U celom njenom tihom, odmerenom ponašanju isticaše se neka skrivena i osetljiva dostojanstvenost. Nikad nju nije mogao ko da vidi, da ona radi kakve teške poslove.

Pa znaš li — kad dođe zadušnica, dan mrtvih? To je jedini dan kada mati namesti i spremi, kao nikad. Ujutru, pošto se da kokoškama, da one prvo okuse kuvanu pšenicu, ja onda raznosim po komšiluku „zadušnicu“.

Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Ali i tome dođe kraj. Sećaš li se toga trenutka?

Iz cele tebe izbijala je toplina, mekota i neki čudan, opojan miris, koji nikad u životu više ne osetih. — Što me gledaš tako? — upita me ti začuđeno. — Tako!

Mladost! Da li je nje ikada bilo kod mene? U čemu beše ona? Ne! Ja nisam imao mladosti. Ja nikad ne osetih čilost duha, svežine misli i brz, topao, opticaj krvi u meni. Nikad mi snaga ne zaigra od zdravlja i bujnosti.

Ne! Ja nisam imao mladosti. Ja nikad ne osetih čilost duha, svežine misli i brz, topao, opticaj krvi u meni. Nikad mi snaga ne zaigra od zdravlja i bujnosti.

Nikad mi snaga ne zaigra od zdravlja i bujnosti. Nikad se ne osećah tako čio, svež, lak, da bih mogao da se utrkujem a da poda mnom zemlja tutnji, da kličem gledajući u

Kostić, Laza - PESME

Gde sam? — al' na tremu muklim tutnjom odgovara šetalica gluhog doba, navila je kivna zloba, te se nikad ne odmara: Koračanje mog stražara.

Pa taj pod otim zlatnim rezama da bude svedok životnog vrela, skamenjen ropac junačkog mrela roda pesama? Nikada! — Nikad laskavim vigom nećeš domamit vojana strasti, da drugar bude rajskih ti slasti pod otim žigom! Pod otim žigom?

Al' nikad još valjda nisi bila taka ko sada ispod šatora laka, Osmana paše šatora bela, nikad se još nisi tako otela! Čestiti paša

Al' nikad još valjda nisi bila taka ko sada ispod šatora laka, Osmana paše šatora bela, nikad se još nisi tako otela! Čestiti paša zamišljen ćuti, pred njime ćute oci pognuti, doveli su bulu pred

Ona me glednu. U dušu svesnu nikad još takav ne sinu gled; tim bi, što iz tog pogleda kresnu, svih vasiona stopila led, sve mi to nudi za čim god

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

TAMNI VILAET Pripovijeda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilaet, gdje se nikad ništa ne vidi.

Kad dođe aždaja, stane je baba pitati: — Ta gde si zaboga? Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš. A aždaja joj odgovori: — E, moja bako, daleko ja idem.

Lovac mu odgovori da nije nikad čuo, „nego ćemo ih — veli — sad pitati“. Pa onda sazove sve tice te ih zapita: — Jeste li kad koja videle taki i taki

Devojka se stane odgovarati: — Ja te služim toliko godina, pa mi nikad nisi dala užeta, a on kako dođe, odmah mi uže dade.

A devojke joj se stanu pravdati: — Mi toliko godina tebe verno služimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dođe, dade nam svakoj po metlu.

A oni se stanu odgovarati: — Mi toliko godina u tebe služimo, pa nas nikad nisi ničim site nahranila, a on kako dođe, dade nam svakom po pečena ovna.

STOJŠA I MLADEN Bio jedan car pa imao tri kćeri, i jednako ih držao u potaji da nisu nikad napolje izlazile. Kad narastu za udaju, pusti ih otac prvi put u kolo.

Onda ona reče sluzi: — Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin, pa pita slugu: — Jesu li dolazile?

A sluga mu odgovori: — Jesu i poručile su ti da ih još sutra možeš ovde čekati, pa više nikad ovde neće doći. On, siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.

Druge godine baš u isto vreme ubi ga opet, pa treće, pak ga više nikad i ne ostavljaše. Seljak napusti vinograd, pa postade opet siromah kakav je bio i pre.

— Pa sve batinom po njoj: — Eto, to je, ženo! Eto, to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao. ĐAVO I NjEGOV ŠEGRT Bio jedan čovek pa imao jedinca sina.

Onda se đavo rasrdi, pa mu reče: — Kad ti dosad nisi ništa naučio, nećeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bestraga kud te oči vode i noge nose.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Da Bog sačuva! luđa, nesmislenija, bezobraznija, to sve može biti, ali pametnija, nikad ni doveka. JEVREM (smeje se): Zna Maksa, nemam ja brige za njega. Dakle, snao, čula si lozinku; samo kuražno! (Odlazi.

Kad ju uzedo, osam dana nikad bolje. Posle do šest nedelja kalja, valja; ali kako prođe šest nedelja, pomami se žena, i od onog doba svaki dan crnja i

SOFIJA: Opet ti nije nešto po ćudi. MAKSIM: Bre da nije ovaj dan, dao bi ti, te se ne bi nikad setila bala. Ali za danas nek te i to prođe. SOFIJA: Ta ja i ne mogu dobiti nagradu.

MANOJLO (Isajlu): Ej kuku, lepo smo se namerili! ISAJLO: Ja nisam nikad išo, da budem učen. MANOJLO: Znate li, šta je, g. doktor? Ja mislim da se mi obojica držimo terziluka.

Nemoj se srditi, Pijada, moja je majka od starog sveta. PIJADA: E, zasto bi se srdila. Majka nije vidila nikad rukavice, pa joj cudo. Jelte, majko. STANIJA: Ama, kaži mi, kjerko, zašto to nosiš?

LjUBA: A ko će sad postiti? STANIJA: Što, što? PIJADA: Ja nisam postila nikad. STANIJA: Je l’ istina? PIJADA: Posna su jela teska. STANIJA: Ej, nesrećni svet, i zakon mu postade težak.

POZORIJE PETO ADVOKAT (sam) ADVOKAT (briše se): Uf! Znoj čoveka napadne dok partaje informira; no opet ja nikad ne ostajem natrag. Ha! ha! kako se uplašila od moga glasa. Tako treba, nek zna s kim govori.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Oćeš da izgledam u njoj kao dodole. TRIFIĆ: Pa dobro, nemoj je obući. SULTANA: Vidiš krasnog muža, kako bi on teo da nikad novu aljinu ne obučem. Baš ću da je tebi usprkos obučem! TRIFIĆ: Dobro, obuci je.

SRETA: Ali ja meni nigda, a jošt manje onoj. (Na Pelu pokazivajući.) SULTANA: Ako je dirneš, nikad mi više u kuću ne dolazi. Ti si bio moj učitelj. STEVAN: (Lep učitelj!) SRETA: Milostivi gospodine, a kako mi stojimo?

SULTANA: Ti, fala bogu, dosta dobra imaš, a i ja sam ti toliko donela da me nikad zato prekoreti nećeš moći. Kako bi bilo kad bi Sreta i Pela svake godine po jednu malu sumu novaca od nas dobili za

Lalić, Ivan V. - PISMO

dnu školjke, kako reče pesnik, San umoran hvata, leži brat do brata, Leže zlatne senke, znakovi udesni jednog davnog, nikad dopevanog rata. Zar ne osećate kako more mili Ovde gde se Sizif sa Sizifom grli?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

opasnosti za sirotu Poljsku, na šta je on odgovarao da je jutros čitao u „Politici“ o napadu na Poljsku, a da „Politika“ nikad ne laže.

Samo ću je razvlačiti što duže mogu. Nije važno prvo mesto — važan je sportski duh! Lopta je okrugla, nikad se ne zna, sreća je promenjiva, pobediće bolji, sve je relativno, neko voli popa, a neko popadiju ...

Pozajmljivao mi je tako, na primer, godinama „Politikin zabavnik“ i nikad nije pravio pitanje ako na njemu ostane po koja mrlja od masti i aleve paprike.

Kuvao je sam sebi kofijanović i pio je potpuno rasejano, kao da mu nije ni do čega. Nikad nismo progovorili više od desetak reči iz jednog cuga.

Na primer, čuvena kafana „Tri šešira“, u kojoj sam bila tri puta u životu: prvi put, poslednji put i nikad više! Jedanput je, naime, Mišelinu pala na pamet sumanuta ideja da napadnemo sa društvom te šeširnjake.

— Kampari? — Hvala najlepša. Nisam nikad u životu probala taj kampari, ali mogu da vam kažem odprve da je maksimalan, što jes, jes, naravno, ako možete da ga

Moćna stvar! A kad neko na Adi Ciganliji počne da veze o bekstvima preko crte, onda nikad kraja priči. Bilo je tu još jačih slučajeva, priča gosn Sule, na primer, 1954.

B. iskoristila je taj trenutak njegove slabosti i napisala glavu pod naslovom: „Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira!“ Naravno da čitava stvar nije nimalo literarno uspela, pošto daktilografkinja M. B. kuca naslepo.

Čuj, Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira! Jer, ima nešto u tom tranzistoru, Čarli, što me jednostavno izbezumljuje.

Zato, Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira! Može svašta da mi se desi; može mi se učini da sam nenormalna, a ostali svet da je normalan,

I zato Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira! Mogu iz njega izmileti ti kreteni s obaveznim zlatnim zubima i još zlatnijim iglama za kravatu,

Neverovatno! Smak sveta! Zato Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira; može mi pozliti, a mogu nekoga i da ucmekam pepeljarom, kad čujem one nedotupavne, one škripave,

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

No, naravno, na španskom i francuskom jeziku. JELICA: Ah, francuski jezik, nikad ga neću naučiti! 7. MARKO, PREĐAŠNjI MARKO: No, jeste li pretresli sve vaše rumane?

Njemu je najmilije kad može ići od varoši do varoši, i kad se ljudi dive njegovim sposobnostima. Madrid ga neće nikad zaboraviti. Jelica: Jeste li i vi bili s njime u Mesecu?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Provijeri triput ono što čuje, rođenom repu ne veruje, planove kuje unedogled, i nikad neće na tanak led.“ Otide Mačak po uskoj stazi, kroz čestar zelen oprezno gazi, na svaki šušanj u šumi pazi,

“ Veseljak Pijevac! Takvoga stvora nikada nije rodila gora. Bezbrižno živi, dobrote pun, lukavstva nikad ni jedan trun, sva mu je briga rođeni kljun. Taj ti u zamku upada skokom, gotov je začas, dok treneš okom.

Ćosu povazdan mole: „Uzajmi, Ćoso, bar zrno koje, imamo mnogo dječice svoje, u svakog uvijek otvoren kljun, al nikad pun.“ Ćosa je spreman pomoći svakom, pa daje proso kapom i šakom, hrani milion usta.

“ Smije se Ćosa: „Pobogu, brate, moraću prosto od smijeha pući, ova je torba planina za te, nikad je nećeš dovući kući. Dati je tebi, bio bi grijeh . . .“ Probudi Ćosu rođeni smijeh.

“ Ipak u duši ostade iskra, rodi se čežnja mlada: eh, neka zime, i neka tame, srce nam grije nada. Proleće nikad umreti neće, opet će doći sunce i cveće.

Od toga dana nemir me snađe, večiti putnik postah, ždralovim putem po svetu tražim, leto, neverna gosta. Nikad ga stići, premda sam vredan, izmiče uvek — za korak jedan.

i strašnog lava, nad njim se beči — Vinkova krava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nikad kod mlina videli nisu praznika tako svetla, u slavu spasa od strašnog suda ispekȏ Triša petla.

A mlin zabruja ko nikad prije, polete žrvanj ko konjic propet. Prenu se deda, veselo viknu: „Čuješ li mlina, budan je opet!

Tamo ti sreća večito plovi po tihoj vodi, u maloj barci. Na Japri nikad ne stanu mlini, nikada dobri ne umru starci.

Kad ujka priđe, on mu se žali: „Nešto me boli, pipni mi zube!“ Vodeni konj se povazdan gnjura, nikad ga nećeš videti tužna. Ko ga ne pozna odmah bi rekȏ „Ova je krava veoma ružna!

Za pesme spremna, za priče glavna, za uspavanke nema joj ravna. Ljuti se retko, nikad ne tuče i samo katkad za uši vuče.

Šapuće, gunđa smrknuta lica: „Nikad me nije nosila ptica!“ Penje se deda do prvog sprata, do advokata. „Testament piši — šapće ko duh — s đavolom

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Nema. — Jezero nije vezano podzemno sa morem? — Nikad to nismo čuli. — Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u

— Život skulptora Čelinia. Rešio sam da je pročitam putujući, i tako je čitam već dve godine, pa nikad kraja. Moram čak da se vraćam, jer zaboravim šta je bilo. — Kako se zove knjiga? — Život od Benvenuta Čelinia.

— Život od Benvenuta Čelinia. Opisan je ceo život Italije u XVI veku. — Da li je sramota priznati da nisam nikad čula za nju? — Sigurno da ne.

Ona me pogleda i odmah razumede rđavu igru reči. — Šta vi niste nikad videli? Ili bolje, znam. Hteli ste da kažete, je l̓ te: „Tako lepu devojku!“ — Čini mi se da ste pogodili.

Ja ne umem da ubedim ni u ono što bi trebalo da ceo svet zna već od rođenja. — Ne treba nikad sumnjati u sebe, Miguele, — reče velika žena.; — ti si mladić dobar, ispravan, a to se uvek traži. Uspećeš.

I posle, to su velike, lepe žene, matrone; može odseći kosu, narumeniti se, ona ostaje žena i nikad ne liči na muškarca.

samo ideje Jednakosti i Slobode uspevale da okupe čitava čovečanstva, ali onda su odmah gubile svoj polet i kao da nikad niko nije razumevao više u čemu je jednakost i u čemu je sloboda.

Čas skače sa zvonare, čas revolverom, čas se otruje; čak seče i žile. A niko ga nikad nije video. — Što je sa vašim bratom? — O, taj je preživeo gadan trenutak. Svi smo mislili da mu nema života.

Onda se više nije zanimao za imanje. Ja mislim da bi svaki čovek slabiji od njega poludeo, ali on nikad ne pokaže šta je proživeo; ima za svakoga ljubaznu reč.

— Je li to skoro bilo? — Ima šest godina. — Je li znao da želite da pođete za njega? — Ne znam. Ja nisam nikad nikome to pričala. Ne bih ni vama da ste odavde, ili da ne znam da nećete nikome reći.

Ali vi ste toliko mladi. Vi ste neobično pametni i možete da otresete to sa sebe. Izgleda da se ni inače, nikad i ni kod koga, stvari ne podele kako treba. Kakva nesreća naš život, ako ga gledamo s jedne strane. Žalim vas uistinu..

Sad možda već neću više spavati, iako sam umoran, jer me je san valjda napustio. To je čudno kako će on živeti. Nikad se ne zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

U jedno studeno jutro, kad majka ne beše doma, Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela I nikad ne dođe više. Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela.

Sa njenih visina Ne vije se bršljan, ne šumori cveće, Hladna pustoš bije iz njenih dubina, A jezero mrtvo nikad se ne kreće. — No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne.

Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće: Hladna pustoš bije iz njenih dubina, A jezero mrtvo nikad se ne krepe. No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Samo kad se rodih s potocima vedar i s pticama zagrljen, tad pogiboše misli moje i skamenjen zapah u grlu zemlje i nikad se ne rodih više. PUTNIK Lutam po svetu punom grdnje. Ljudi na saborima na neplodno bilje se tuže.

Eno poznatog tela stene i pokreta reke što se baca od gajeva do klanca, sunce kao nikad sjajno i dvori visoki, bez broja.

Ponekad imamo nejasno osećanje istine. Ponekad imamo jasno osećanje ne-istine. Ali nikad nemamo jasno osećanje da je istina istinita. Niti imamo nejasno osećanje da nema neistine.

Planina nikad nije bila golija. Tišina tihost naših gora pesma je prošla na crkvi se zatvorila vrata vetar se slegao u neki

peva od zrele gladi sazrele su klisure i borove igle i srce planine pod kamenom negom i zlatne šume za koje se nikad ne zna zašto stoje što ne krenu još jedan korak u visinu načinila je Mileševa veče koje pada kao zaštitnica od

dana od sreće svi postaše maloletni caru je kratka brada i modre im zore nad veđama sviću kao da ih propast nikad nije ni okrzla ni topot poturčenih konja o pobednici večni nad snegom do Urala prvi put bez podozrenja gledate

kamenoloma naredio sam Red i ta naredba traje svako da se pojavi čistog lika to se odnosi na muškarce i žene nikad im nisam rekao da se dele ni da se potopom tope niti sam vodio njihove vojske njihov je sopstveni jaz što umesto

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

E, 'ajd sad, ako možeš, da ne štrpneš kiriju. TRIFUN: A, to nikad! AGATON: Ama, ne kažem ja da bi ti to uradio od tvoje volje, ali znaš već kako je; kad imaš keca u rukama, šteta je

Otkad te znam, ti si samo „ovdašnji”. Trifun Spasić, ovdašnji. Nikad nisi imao nikakvo zanimanje. TRIFUN: Ne znam ni što će mi. AGATON: Pa i ne treba ti, dabome!

MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite? AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj... MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj?

AGATON: Ni ja nisam, pravo da vam kažem. Jest, bio sam i gore, kad je pokojnik bolovao, al' nisam nikad onako razgledao kuću. PROKA: Pa niko nije... Pokojnik nije voleo da mu se dođe. GINA: Nije trpeo familiju.

DANICA: Pa to ih vi poznajete? ADVOKAT: Da, upoznao sam ih. Ranije ih nisam nikad ni video. To su obično ljudi neznani i skriveni, ali kad tako padne kakav testament bogatoga pokojnika, oni se pojave i

SARKA: Ju, kakav budilnik? AGATON: Pa taj što sediš na njemu. SARKA: Šta imam da sedim na budilniku; nikad u životu nisam sedela na budilniku, pa sad ću. AGATON: Ja ti govorim o onome budilniku što si ga uzela iz naše sobe.

DANICA: Varate se, gospodine, nikad pod krovom u kući gde ste vi. MIĆA: Ne mislite se valjda seliti? DANICA: I to ću učiniti, ali pre toga idem advokatu,

AGATON: Jesam i, verujte, ne bih nikad ja to učinio. Gde bih se ja ogrešio o zakon; ne daj, bože! Ali, vidim, uselila se gomila u kuću, a nema ko da održava

TRIFUN: Agatone, brate, jesi li ti predsednik ovoga zbora ili nisi? Ako ti pustiš žene da se objašnjavaju, onda nikad nećemo doći do sporazuma. AGATON: Pravo kažeš, zapele kao da je ovo skupština kakvog ženskog udruženja.

GINA, PROKA, VIDA, TRIFUN i SARKA: Pa da čujemo? AGATON: Ama, ako se počnemo baviti tako raznim detaljima, mi nikad nećemo stići do kraja: nego da odmah pređemo na stvar; da mi izvršimo deobu nasledstva prijateljski i bratski, kao što

VIDA: Još kad smo stajali pred vratima starateljskog sudije, meni zaigra levo oko, a meni levo oko nikad ne igra na dobro.

TANASIJE: Meni je to nasledstvo bila jedina nada. O toj karti mi je visila sva sudbina! TRIFUN: Ne treba nikad sve na jednu kartu secovati.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Sad i nikad više! — progovori strašnim glasom. — Jeste li razumeli? — Vođe odeljenja su ćutale. — Da se ovo nije ponovilo, inače ću

Mislili smo da ćemo ka Šapcu, ali puk krete na suprotnu stranu, ka Valjevu. — More, šta te se tiče!... U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamo gde ti se nareda! — veli na jednom zastanku kapetan Jovan.

Vrlo često iz nužde, a nekad po navici. Često iz inata i pakosti. Pešaci zavide artiljercima, a ovi ne trpe konjanike. Nikad artiljerac neće od pešaka da nešto digne.

Vojnici ga prate pogledom, starajući se da upoznaju mrtve. Jer tamo su njihovi rođaci, braća, drugovi... I nikad ih više neće videti. Potamnele i ugasnule oči njihove zure u daljinu, a tela su ukočena za večni pokoj.

Zbijaju se pešaci ili iskaču iz rovova i skrivaju se u dubokim jamama, gde su eksplodirala zrna, jer veruju da zrno nikad ne udara na isto mesto. I mi prevrćemo njihove rovove.

Sa svakim korakom je raslo osećanje straha... Jer se gine, i nikad više života, sunca. A oni mrtvi kao da nas vuku, i mi kao da ne odmičemo, već stojimo... a neprijatelj .

Da li je to bila tuga što je neprijatelj počeo da osvaja otadžbinu, ili žalost za onim mladim ljudima koji se možda neće nikad više vratiti, ili bol i strepnja za sinom... tek jedne noći, iznenada, sklopio je oči zanavek moj dobri otac.

Pitaće gde sam bio ja... Hm! — sumnjivo zavrte glavom... Znao je iz dugog službovanja u ovom puku, da krađu nikad ne treba objavljivati. Nije to nemu prvi put. I sada se uzdao u sposobnost njihovu. Samo ih treba poterati i zapretiti.

— i udarih konja. Nešto strahovito grunu levo. Nisam svestan sebe, a konj juri trkom. Nešto preskoči... Čini mi se nikad kraja ovoj jurnjavi, a baterija kao da odmiče ispred nas. Vazduh pišti kao fijuk one granate, sagibam se, sada će...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Ljubica planu i namršti se. Pisar to opazi, pa se obrte ćati : — Baš si prava gejačka cepanica; nećeš se nikad istesati.

Vidiš, za to bih je mogao uzeti na odgovor. Ali, eh !...« i on mahnu rukom po vazduhu, uviđajući i sam da on nikad ne bi imao smelosti da to učini. Sva je uteha u tome, što on saznaje, da bi imao pravo, pa čak i dužnost da to učini.

Sve tako, bez kraja!... — Zar baš nikad niste znali za igru sa drugovima, šalu, zabave ?... — Nikad. Ja nisam za eve to vreme ništa osećao, ništa želeo;

Sve tako, bez kraja!... — Zar baš nikad niste znali za igru sa drugovima, šalu, zabave ?... — Nikad. Ja nisam za eve to vreme ništa osećao, ništa želeo; živeo sam... to jest nisam upravo živeo, nego onako...

— Valjda ste bar kao dete proživeli, u roditeljskoj kući, sa decom?... — Jest, samo sam tada i živeo, više nikad, odgovori Gojko s nekim bolom, gotovo sa očajanjem, pa se opet zagleda nekud u daljinu, a pred očima stadoše mu

Život mi je zagorčao; i onako nisam nikad sreće video. I svaka nesreća mora da se razbije o moju glavu !... — More ćuti, to je dobro ako još može da se razbije.

(( Ona je još i tada saznavala da bi to bilo nešto veoma neobično, nešto što se nigde i nikad ne događa: Gojko u tri razreda ima preko dvadeset predmeta, a ona samo jedan razred sa tri predmeta!...

Srećno detinjstvo, krasna mladosti, nećete se nikad vratiti! Sad se sve promenilo. I kako to tako odjednom? Tek samo naleteše oblaci, natušti se nebo i prosu se strašna

On se zbiljski za nju privezao; zavoleo je kako nikad dosad nije voleo, i da mu ne beše dece, pomišljao je ozbiljno da beži sa njom u Ameriku, ili u Tursku. A Ljubica?

Začu se samo jauk Ljubičin od bola, pa onda njen histeričan vrisak... Pisar se prenu: vidi da ovako neće nikad biti kraja skandalu, pa dohvati ženu za ramena i izgura je napolje.

»Sve izgubih, što god sam imao !«... Evo ovoga plota... eno vratnica... nije nikad do sad odlazio u njen stan. Šta je to?... Ne čuje se kukanje ...

on opet zastade, očekujući Gojkovu reč. — O, gospodine... nikad i ne sanjam... — Dobro, dobro... verujem. Onom vašem drugu iz Brezovca recite da se čuva od pandura...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

da mi aber nosi, Da mi nosi i da mi donosi, Dosad mi je tri abera don’o: Na dvoru mi do tri kukavice, Prva kuka nikad ne prestaje, Druga kuka jutrom i večerom, Treća kuka kad joj na um padne.

Koja kuka nikad ne prestaje, Ono mi je ostarela majka; Koja kuka jutrom i večerom, Ono mi je jedinica seja; Koja kuka kad joj na

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

) SOFIJA: „Nikad! Pre ću mrtva sići u grob, nego leći u tvoju rodoskvrnu postelju!” VASILIJE: „Tako dakle? Nećeš, princezo, milom?

” SOFIJA: „Nikad!” VASILIJE: „Silom ću te, ako treba, odvući u svoju postelju, brutalno ću oduzeti tvoje devičanstvo, i baciću u blato

DRUGA GRAĐANKA: Znate li vi da je rat? JELISAVETA: Zar zato, što je rat, treba da se odreknemo i umetnosti? Nikad! Ni po cenu života! TREĆA GRAĐANKA: Nemate obraza!

Drugi put! (Ulazi u kuću) BLAGOJE: Ne sme zbog vrućine! Nije, nego ne sme na prazan stomak! Ti glumci nikad nemaju para za hranu! GINA: Pobeže čovek od smrada tvoje rakištine! BLAGOJE: Ovo miriše kao ambrozija!

Zaboravio si periku i čizme! VASILIJE: Nemam ja devet ruku! MILUN: Ne počinje ni u 6, ni u 7, ni u 8! Ne počinje nikad! Je l sad razumeš — Stefane? VASILIJE: Ja sam Vasilije Šòpalović, a ne Stefan!

BLAGOJE: Oslobodiću se i ove flaše i tebe! GINA: Mene možda i oćeš — i daj Bože! — ali te flaše ne možeš nikad, ni doveka! BLAGOJE: Ne mogu? Gledaj kako ne mogu! (Baci flašu daleko u reku.) Jesi li sada videla kako ne mogu?

VASILIJE: Nije to Filip policajcima priznao da je ubio tog okružnog načelnika i njegovu ljubavnicu — on za njih možda nikad nije ni čuo! — nego je Orest objavio građanima Argolide da je ubio svoju majku i Egista! JELISAVETA: Je li to moguće?

Obučena je u belu muslinsku haljinu, sa crvenim pojasom. U kosu je udenula belu radu.) SIMKA: Mislila sam nikad vas neću stići! VASILIJE: Otkud vi ovde? SIMKA: Sekula je jutros pušten iz zatvora!

Sve što se desilo, sve je to deo našeg posla i naše sudbine! SOFIJA: Svima bih mogla da oprostim, al Blagoju nikad! SIMKA: Blagoje se ponovo propio, propašće!... (Sofiji) Pa zar vas nisu ošišali?

SIMKA: Verovatno negde u Krčagovu. Danas sve bacaju u masovne grobnice, poliju krečom i utabaju! SOFIJA: Znači, nikad mu neće pronaći grob! Ni grob, ni lobanju! JELISAVETA: Kako onda da mu se ispuni poslednja želja?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa, neklekla nikad, nesretna, al bijesno vesela, sa krvave obale jednoga naroda cijela.

VETRI Ne grli cvetne poljane moj glas. Nikad me nisi čula još da ječim, nikad me nisi videla da klečim, nikad u mojim očima pljusnuo nije begunac talas.

VETRI Ne grli cvetne poljane moj glas. Nikad me nisi čula još da ječim, nikad me nisi videla da klečim, nikad u mojim očima pljusnuo nije begunac talas.

VETRI Ne grli cvetne poljane moj glas. Nikad me nisi čula još da ječim, nikad me nisi videla da klečim, nikad u mojim očima pljusnuo nije begunac talas. Daleko je ono, daleko, što moje zdravlje pije.

Al nikad nisam zbog tebe plako, niti sam našo u ljubavi pako, ko otrov u cvetu tamnom. Glava ti je bleda i čista, niko ne zna ka

Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više. San Vito, al Tagliamento, 1918.

Ljubičasti Šar zna koliko sam se stideo, jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača. Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali, već ta zemlja koju se umaram da razgalim!

U Ministarstvu vojnom ostalo je mnogo njegovih rukopisa. Ja se nikad nisam trudio da dobijem uvid u tu hrpu rukopisa. Pri kraju života, Paja Putnik je bio osobenjak, neženja, a mnogo se

Bio je neobično ljubazan i prema nepoznatima. Ali je bio plahovit, iznenada. Nikad nije tukao mog brata, ali ga je jednom, u ljutini, tresnuo tako o zid, da ga mal’ ne ubi.

Savetovao mi je da učim, dobro, i da se lepo ponašam prema materi. Otišao je iz Temišvara, mirno, i nikad ga više nisam video.

On ih je u pismu mnogo hvalio, ali se i ljutio što su sentimentalne. Štampao je jednu (U početku beše sjaj). Ostale mi nikad nije vratio.

Ni sa tim rukopisom ne znam šta je posle bilo. Rukopisi se ne vraćaju. Kopije nikad nisam imao. U poeziji, mene, i moje drugove, najviše je oduševljavala, u to doba, antologija koju je Bogdan Popović

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je to slušao, naslađivao se ptičjim pevanjem, molio se Bogu i mislio da nikad boljeg života ne može poželeti.

pljačkao bogate pokrajine svoga velikog carstva i dovlačio blago sa svih strana, gomilao ga u svojim dvorovima i nikad nije mogao da se blaga nasiti.

Starac odgovori: — Silni care! Novac je dušogubac i đavolja stvar i ja ga nemam i nikad ga se ne dotičem, pa ga ne bih primio baš da ga meni i ponudiš, a za crkvu...

Gazda je rđavo postupao sa slugom koji mu nikad nije mogao ugoditi; ali je sluga bio trpeljiv, i kad bi ga gazda psovao, a često i tukao, on je ćutao i pokorno se

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Prekrasno, prekrasno!... Nikad bolje!... Vi ćete tek moći savesno vršiti ovako svetao zadatak. Odmah idem ministru, a za nekoliko dana možete poći na

Vi ste, na svaki način, bivali već nekoliko puta do sada ministar? — Nisam nikada. — Nikad!... — uzviknu on zabezeknuto od čuda. — Onda na kakvom visokom položaju, sa nekoliko plata? — Nikad.

— Nikad!... — uzviknu on zabezeknuto od čuda. — Onda na kakvom visokom položaju, sa nekoliko plata? — Nikad. Viši činovnik kao da oneme od čuda.

U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac, kome je sada šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar, niti je i jednim ordenom odlikovan, pa čak nikad nije imao nijednu državnu službu, niti ikad

stranac, kome je sada šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar, niti je i jednim ordenom odlikovan, pa čak nikad nije imao nijednu državnu službu, niti ikad primao platu. Zaista, jedinstven slučaj u svetu.

glasove kako je u našu zemlju doputovao neki stranac od svojih šeset godina koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni činovnik, niti ima ma kakvog odličja.

— Zbilja, volite li pastrmke? — upita me posle izvesnog ćutanja. — Nisam ih nikad jeo. — Šteta, to je vrlo fina riba. Upravo specijalitet. Juče sam dobio od jednog prijatelja nekoliko komada.

Jedan moj drug, takođe školovan, morao je, da bi dobio službu, podneti uverenje kako nikad ništa nije učio, niti misli išta učiti, pa je dobio službu, i to odmah dobar položaj.

Jedva sam uspeo raznovrsnim zapitkivanjima da odvratim razgovor od tog njegovog Omira, o kome ja nisam nikad čuo reči. — Uzimam slobodu, gospodine ministre, da vas zapitam o tim valjanim privrednim zakonima! — rekoh.

bujni narod pun građaske svesti i samopregorevanja za opštu stvar, pa mi se iz grudi ote uzvik: „Stradijo, ti nećeš nikad propasti, pa ma svi narodi propali!” „Ha, ha, ha, ha!

trošku, ili će se mladoženji koji bi uzeo ministrovu ćerku dati veliki položaj, koji inače, razume se već, ne bi nikad mogao dobiti. — To je lepo kad se cene zasluge! — rekoh. — Kod nas je to jedinstveno! U tome nam nema ravna.

Niste nikad, zar, slušali tu staru priču? — Nisam, ali je vrlo zanimljiva. Molim vas šta je dale bilo? — Nastupila, kao što vam

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

tim slikama vidim tebe, mila jeseni, iz mladosti moje i blagosiljam one dane, koji su sa dušom mojom sjedinjeni, te neće nikad u zaborav otići...

— Imam pun tavan vune, pa predi kod mene. — Šta će ti reći babo? — Ne brini! — Slave ti, prođi se! — Sad', il' nikad!... i priljubi se uz nju... Bejah se privukao do njih, te sam čuo ovo šaputanje.

— E jest, mislio je dalje, ali se i meni sprema takav kolač! I ko zna kako će mi biti? Nikad je nisam ni čuo ni video i odjedanput, zbog njene spoljašnjosti, rešavam se lako da joj žrtvujem sve ono, s čim sam se

I ljudi, i okolina, i sve što vidiš u našem selu uverava te, da ovuda gotovo nikad ne hodi noga jabanska i da je ovo mesto samom prirodom odvojeno od ostalog sveta.

To je bivalo svakad pad ga je ko dirnuo za njegova molitvanja, ili kad je ko pred njim ružio svetinju. Ljudi ga već nisu nikad ni ljutili, ali dečaci su probali, pa kad videše da to veoma vređa čiča Peru, okaniše se.

Pa ipak, u toj njegovoj večitoj ozbiljnosti nisi mogao nikad opaziti stroga i suha izraza: u celu licu mu viđaše se neko nežno učešće i blago zadovoljstvo.

se ledi drvo i kamen, a svu okolinu zastre belo studeno pokrivalo, te se čini da je sva priroda sleđena, izumrla, i nikad se više ne može u život vratiti.

i zacenuh se od smeha... Tako sam zaboravio na svoju nevolju. Ali me ona jedinica opameti. Posle nikad ne dobih ni trojku, nego sve odlične i vrlo dobre ocene. Bog da ga prosti, sad je već umro — završi učitelj priču.

A Marko samo ćuti i gleda u pod. I tako je sada vesnik smrti, on o njoj ne misli. Upravo, o smrti on nikad ne misli, i drži da se ta »stvar« njega ni malo ne tiče.

A što je to baš pop Kosta — ništa... došao mu red. Više neće nikad biti njegova »čreda« za večernju i jutrenju, i to je sve.

— Sâm, sâm... mora zvoniti sam. Nema Stanka ! I nikad ga više neće biti, i ruka se negova neće nikad dotaći ovog konopca. A on mora sam zaljuljivivati... Ali kako ?...

— Sâm, sâm... mora zvoniti sam. Nema Stanka ! I nikad ga više neće biti, i ruka se negova neće nikad dotaći ovog konopca. A on mora sam zaljuljivivati... Ali kako ?... I on povuče za konopac iz sve snage...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

SPIRA: Pa kaži, brate, ali kad je vreme da se kaže! SPIRINICA: Tebi nikad nije vreme. SPIRA: Pa nije, dabome! SPIRINICA: Da nisi ti takav: te nije ti danas vreme, te nije sutra, sve bi

IVKOVIĆ: A, to ne! JEVREM: Pa ne kažem ti, ali ima. Ja za moga protivnika ne bih, na primer, nikad izneo tako nešto što nije istina, ali ima koji i to rade.

IVKOVIĆ: Pa da... ali... dođe, vidite, tako reč. JEVREM: Zato, vidiš, mi ne treba nikad da smo sami. (Na vratima.) Danice! (Ivkoviću.) Bolje da nismo sami. (Na vratima.) Danice!

— A ti mu kažeš: to je naš narodni poslanik! Može li to da bude? SRETA: More, ne brigaj ti brigu: neće on više nikad začučati na krovu kad čučne jedanput na poslaničku dijurnu. JEVREM: To jeste!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— »Nema, gazda Đorđe«, — veli drugi — »ako taj tvoj Marko nije što bio rod onom našem Marku Kraljeviću, nikad on, vala, ne može take goleme brke da ima!« Kelneraj je bio od dobra drveta; nije bio politiran, ali vrlo ukusan.

« i prolazi, radi svoj posao, a njega i ne poslužuje! On je istina redovan gost ove kafane, pije i nikad ne plaća; on samo pije, a drugi plaćaju.

— Vrlo lepo i to! Imate vreme i za ženidba. Imaše ga jedan grčki reč, a na srpski ke mu dojde: Za ženidba neje nikad dockan. Imaš kef i merak — gotova žena. A vi ste još mlad. — Pa došao, eto, malo; rek’o, da se upoznamo.

Vlast je prva, a posle dolaze drugi. — Ama ne kaže se tako. Ti uvek možeš biti on, a on mučno ili nikad to što si ti! — A, bravos, gospodin-učitelju, za taj reč! Eli može da večeramo u drustvo, u drustvo sas nas.

pa šta misliš ko bi nojbolji bio? — A nijesam ti, boga mi, gospodine, nikad o tome ni mislio! — veli Maksa paleći cigaru.

— E, doista, niko zgodniji od njega! A znaš posigurno da nikad nije služio u vojsci? — A-ja! — reče Maksa i baci cigaru pa leže opet. — More, gospodine, lezi tu pa spavaj!

Ćir Đorđe je poštovao prosvetu i nije Sreti nikad »slatko« naplaćivao, i to je glasno pred svima gostima naredio Zacu, obnarodovao, tako reći, na što mu je Sreta, u

— E, divota — veli mu — ja se nikad ne bi’ tome dosetio. — Hehe! — kucnu se ćir Đorđe kažiprstom po glavi — ti gospodin-učitelj znaš nauku, a ja pa

A vrhunac sreće i zadovoljstva za Žiku beše jednom (taj dan neće on nikad zaboraviti!) kad je dao svoje ime za potpis pod jedan dopis u kome su bila upravljena pitanja na ministra unutrašnjih

tu desili u mehani (a njihov broj nije nikada mali) i one koji nisu tu bili i koji kad nisu ovom prilikom čuli, valjada nikad više i neće imati prilike da čuju ni za tu Braziliju ni za toga Don-Pedra. To je sad trebalo odmah žicom ispratiti.

Odavno se zakopao Prudelj na tom mestu gde je danas! Ali nikad ni dotad nije doživeo a ni potad neće doživeti takoga slavlja!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

” A Hohohond se mršti, ko da iz zemlje čupa debele sonde, I nikad ne kaže Ni „dovde” Ni „donde”. Kod drugih nije tako.

U kafanu nijednom u životu taj nije navratio. Bioskop? Nikad! („Kauboji, i razni Džejmsi Dini” ). Jednom je slučajno nekog tapkaroša uhvatio I dugo mu objašnjavao da „nije dobro

Ja, ja... Bilo je svega. — Deca su kriva. Nikad se ni na jednog od njih on nije ispizmio; Ono, jeste... deca nisu kriva što su živa.

Povazdan zguren, nikad da se oprući, Krpa udara đonove poderanoj obući, Celo popodne, do mraka — ponekad i pretera!

Sirotinja bi se vrlo rado odrekla Siromaške časti i niskoga porekla, Pa makar nikad rođenim očima Ne videla Raj niti nogom u nj kročila!

u kujnu, iz kujne u sobu šetao; Ponekad mi je smetao; češće, nije mi smetao; Izjutra je jeo, pred veče tiho preo I nikad nije zakoračio u svet beo; — A letos, u julu — jer jul je mesec lud — Moj stari mačor ode neznano kud.

Srce, srce je bilo njeno Masno, i sjajno i rumeno: Ta olovka je znala da piše — Istroših je, i nikad više. Odonda neprestano mrštim veđe, Jer olovke pišu bledo, sve bleđe.

Spavaju, na nogama. Samo im čistačica čisti Uši, pere im zube, da beli nikad ne trunu. Sutra, svi moraju biti primerno uredni i čisti Pre nego što u grad kô velika vojska grunu.

Ali ne: to se vetar sa travom dogovara Na koju će stranu sveta sutra da kroči. Što je na zemlji nikad se potpuno ne odmara; Mirujući, potok se na istom mestu toči.

Vetrova pesma je tužna, al on je nikad ne menja; To je svirka večnog sećanja i večnog prolaženja. SLUTNjE PO VETRU Ako vetrina duva iz toplih

Godina, kad joj odlane, Obavlja taj posao: On joj je od lane Ostao. Zato se nikad ne ljuti Kad dunu sumanuti Vetrovi, il kada mraz Zatvori rečni gaz: Godina katkad zakasni, al posla svog se seti Pa

Nije važno! U štalama carskim nek me tad zaposle! ŽALOPOJKA PRED PRAZNOM KASOM Takvu žalost nikad dosad ne opeva moja lira: U blagajni Kraljevine ostadoše tri talira!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Međutim, niko živi i nikad od Adama i Eve nije video sitnu jeguljicu, onakvu kakva bi bila rođena od svojih predaka, niti je ko ikad video

Niko nikad nije video mladu jeguljicu drugojače do u blatu, sa kojim je izgledala kao srođena i u kome ju je bilo teško i zapaziti.

Takve je tragove naročito Sirevi docnije, 1874 godine, dobro proučio. Međutim, nikad niko nije u to vreme, kao ni pre toga, u kopnenoj slatkoj vodi našao polno zrelu jegulju, kao ni sitne jeguljice koje bi

nerazvijeni, razvijaju se tek u moru gde jegulja postaje polno zrela; 2˚ da razvijanje organa za reprodukciju ne biva nikad pored morske obale, već daleko od ove i na dubokom morskom dnu; to je razvijanje izvanredno brzo sa obzirom na polnu

koje su duge 5—15 milimetara, hvataju se na dubini od 100—300 metara; veće od njih hvataju se na manjoj dubini, ali nikad ne na manjoj od 50 metara.

ostale, u ogromnoj većini, kreću se iz svojih dotadašnjih prebivališta na daleki put, sa koga se više ni jedna i nikad neće vratiti. TREĆI ODELjAK: JEGULjA NA NjENOM PLODIŠTU XI.

mišljenje da pod velikim pritiscima vode u dubinama ona postaje gušća, i to toliko da čvrst predmet, bačen u vodu, nikad ne stiže na duboko dno.

Ali, kao što je rečeno, niko, nikad i nigde na svetu nije uhvatio jegulju, ni živu ni uginulu, pošto je već stigla na svoje plodište i zadovoljila prirodni

stanju stvari, morao bi se kadgod uhvatiti kakav prelazan oblik između prvobitne i transformisane jegulje, što do danas nikad i nigde nije bilo.

Lov je davao mnoštvo raznovrsnih morskih organizama, ali nikad ni jednu jegulju koja je izbacila ikru ili mlečac. Ekspedicije koje su posle Šmitovih pokušaja dolazile u tu oblast,

Kao što je napred rečeno, nije nikad, ni u jednoj prilici, i ni od koga uhvaćena bilo živa, bilo uginula jegulja posle mrestenja.

Bib i Barton su iz njega posmatrali podmorske prizore koje nikad i niko živ nije bio u mogućnosti da posmatra. Neobični morski organizmi, čudnovate ribe, koje nikad niko nije video,

Rakić, Milan - PESME

I niko, i nikad, ne dotače vrele Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu. Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču, Dve su duše naše u

Ja drhtim i strepim, Da li ste ma gdegod, krivi ili pravi, U stranama crnim ili večno lepim. Jer vas nikad nema u danima tuge, Kad nam srca strepe i sudbe se plaše, Da nam date, dobre nekadanje druge, Sve milosne reči i utehe

Moj rođeni život tuđ mi sada biva, Jer šta ja pamtim, nikad bilo nije! Sad, u noći zvezda i meseca pune, Usamljen i tužan, oborene glave, Koračam lagano pun slutnje i strave, Jer

Život će proći ko trenutne pene, Maćija nekad a nekada mati, Naprečac će, u naponu, da svene, I šta je starost nikad neću znati.

ćudi, Gospo, ne znam čije, Na severu mrtvom, gde se mrzne more, Gde nijedna tica propevala nije, Gde prastare šume nikad ne šumore, I gde snežne jele što stoleća broje Kao bele duvne nepomično stoje...

''Nikad!...'' Stara Gospa reče: ''Nek Morava, Koja nas je othranila, i grob bude''. I u srpskoj duši nikada ne spava Želja da se

Možda nikad više! Zbogom. — Sneg još pada, Sve tragove briše, zavejava sve, I pod teškim belim pokrovom, bez jada, Ko ogroman labud

Oh nije život rđav što je beda, I nevolja, i muka duhu, niti Što nam sudbina večno zapoveda A prohtevi nam nikad nisu siti, No zaborav je, Gospo, sav i svuda, Zaborav svirep, neumitan, zao.

Nijedna beda i nijedan Juda Nije mi nikad takav udar dao Ko ovi tihi, stalni zaboravi... Ah, draga Gospo, kakva su stvorenja, Prekrasna telom, duhom ljudi

Njih danas, Gospo, gusti korov krije, A mi, sa našim sitnim navikama, Živimo mirno dalje, blago nama, Kao da nikad ništa bilo nije...

Treperi samo, o jasiko! Taj tamni nagon što te kreće Razumeo još nije niko, Razumeti ga nikad neće. No on za mene sada znači Taj neumitni život što se Nikada jošte ne pomrači I koji mutne struje nose.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Bijesna se bratstva isturčila; Tek domaće napadnemo Turke, svoj svojega nikad puštat neće; razluči se zemlja na plemena, krvava se isklati plemena, vrag đavolu doći u svatove te svijeću srpsku

Tu niti je more ni vještice, no si eto kâ čabar debeo, pa te salo kad ležeš zaduši. Mene nikad još pritisla nije. SERDAR JANKO A meni je ona dodijala.

Bože dragi, tu da vidiš čuda! Tu izmilje nekakvoga puka, to ni u san nikad doć ne može, svi šareni kao divlje mačke. Dok ih stade po kući krivanja, đe ko bješe zapljaska rukama; ѝmah mrtav padnut

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Jedna furundžinica, koja bi samo za njihovu kuću pekla, mogla je od njih da se izdržava, toliko se mesilo i peklo. I nikad se iz njihove kuće nije čula, kao iz ostalog komšiluka, svađa, boj, ili piska dece.

Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak. Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima.

Čakšire, istina, i njihne su bile široke, čohane koje su im ostrag u borama teško padale, ali nogavice nikad nisu bile dugačke, još manje široke i ispunjene gajtanima, već uske, kratke, da bi im se što više videle bele čarape.

Tako isto i ostali seljaci, pređašnje njihove čivčije, i dalje su kod njih dolazili, uvek donoseći po nešto, nikad ne spominjući da je zemlja sada njihova, te se zbog toga u prvo vreme nemanje nije baš tako jako ni osećalo.

| IV Sofka je od uvek, otkako pamti za sebe, — znala za sve. I kao što je, nikad ni za šta ne pitajući, osećala i razumevala sve šta se oko nje događa, tako je isto znala i za sebe, šta će s njome biti.

Ona to nikad nije radila. Ako bi stajala, stajala bi na sredi kapije, sa iza sebe prekrštenim rukama i lako naslonjena o zatvoreno

Slobodna, ništa ne krijući na sebi, nikad sa izvučenom iznad čela šamijom i skrivenim cvećem po kosi, već uvek onaka kakva je inače unutra, u kući, i sa još

čuo bi se odgovor. A u svima tim govorima o njoj, uvek je bio samo kao strah, divljenje i poštovanje, a nikad drugo, kao o ostalim ženskima. Zato je ona mogla uvek da bude slobodna.

Ali, pored svega što je ona sa sobom bila potpuno zadovoljna, što nikome nije imala za šta da zavidi, te se zbog toga nikad nije osetila uznemirenom, još manje nesrećnom, ipak, nekako, uvek joj je zimi bivalo lakše.

i dok se sa tog njinog gornjeg sprata sve ovo moglo da vidi, dotle sa ulice, zbog one njihne velike dvokrilne kapije, nikad se nije mogla cela kuća videti.

Mintan i jeleci mu, oko vrata, bili su gotovo otvoreni, i on to sigurno nikad nije ni zakopčavao zbog kosmatosti, malja, koje su mu virile.

Samo na Božić ili Uskrs dolazio bi s njime. I tako ona nikada sina da se nagleda, nikad da može makar noću, u spavanju, | da ga ižljubi. A i on, dečko, pa već kao otac.

Pandurović, Sima - PESME

kad tuga godine poraste, Kad prođe mladost, lepota i cveće, Prijatelji lažni kad odu, k’o laste Što se domu svome nikad vratit’ neće; Kad uzdaha dugih podigne se plima, Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre, U duši tvojoj kad zastudi

I nikad više, nikad ne zaželim Lepote što ih pruža zorin zrak, Ni život hudi nad Životom svelim, Kad je pred okom širok, več

I nikad više, nikad ne zaželim Lepote što ih pruža zorin zrak, Ni život hudi nad Životom svelim, Kad je pred okom širok, večan mrak.

Neću umreti u vlazi i studi, U grobu tvome, u memli i smradu, Već s tvojim cvećem, i da ne probudi Nikad svest nagon životu, i nadu.

opet mrtvo lišće leći Na postelju vlažnu, gde se tužno truli, Sanjati o prošloj i prolećnoj sreći, O snovima što se nikad nisu čuli; A jadi će biti suroviji, veći Za svakog što sanja, što živi i huli.

I ti opet nikad nećeš znati šta si, Ni dokle će biti ove tužne smène Onoga što voliš i mrziš, ni da si Jedan fantom sveta, jedan

Nas će tući oganj, snegovi i kiše. Otadžbini svojoj u prolećne dane Doći ćemo s vencem pobede na glavi, Ili nikad više, ili nikad više! Vrâne, našoj majci da idemo javi.

Otadžbini svojoj u prolećne dane Doći ćemo s vencem pobede na glavi, Ili nikad više, ili nikad više! Vrâne, našoj majci da idemo javi.

I najzad, kada kucneš tiše, Izmrcvareno, tužno, grozno, Biće nam jasno, vaj! — al’ pozno — Da nikad ničeg nema više... PROMENA O, tako prosto, tužno velim Da nisam više što sam bio.

Koji put već čovek mučno zida Novu veru, ili novi hram; A vreme ih s površine skida, Da se nikad ne pomenu — znam! Ko to kuca? Čovek, žena, dete? Mržnja, nežnost, prevara il’ sram?

— Dok se crna zloba cereka i ruga — Nestao je čudno, s dva jedina druga, Da hiljade teških, sjajnih oklopnika Nikad više smelog ne vide mu lika.

On se nikad nije kret’o sa svog mesta, Veran svojoj grudi i rođenom tlu. Ali, najzad, kada sve polako presta: Kad mu stare

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

— A ženske, opet neke se prte; neke, zar tu se prvom udesile, pa se cmokaju u obraze, u ramena — nikad se rastati. Nevjesta jedna, te zgodna, odigla desno stegno i na nj naslonila torbicu, nabrala obrve, pa premeće nešto

„A, moj brate, ćaše ovako zimus u mlađupnici. Mi, perjanici, poliježi a on sjedi među nama pa pričaj, e nikad nam ne dosadi slušati ga.

Bijahu otprilike vršnjaci; ni jedan ni drugi ne navršio dvadeset godina. Prije toga dana nikad se vidjeli ni čuli. S početka obojica se osjećahu nekako neugodno jedan prema drugome.

Malome se učini kao da gleda nekoga vračara. „Neću više nikad!“ prošapta u strahu. I ostaloj djeci prionu strah. Čovjek, videći to i naslutivši i uzrok tome stade se slatko

Viru zadržaše doma, razumije se, u velikoj stezi. Siromah Jan nađe se nenadno gdje nikad ne bi poželio. Zamijeniti neograničeni prostor svoga zavičaja sa tjeskobom vaspitališta, slobodu sa gvozednim zaptom,

Viđu nema do rukovet vrežine na ognjištu. Ta naložite! rekoh ja. — Kako! šta! povikaste vi, ta ovolikog ognja nijesmo nikad do sad naložili! — Pripeci ja zle tabane, a ja, ne čuju ognja bolje no da sam upr’o u plasu leda. Obrnuh pleći.

“ zapita važno, Petar, šura mu. „Jadi ih znali, bjehu svakojaki! Ele micasmo se kroza njih, ama nikad izaći...“ „Je li te koji očepio?“ opet će Petar najozbiljnije.

“ Svi u smijeh udariše. „A za oko pričaj!“ „Našao Ćeklić na putu zrno grožđa. Ne zna šta je. Nikad vidio. Okusi, te videći da je slatko: ovo je ja mnim (Bože oprosti!) Božije oko!

je nekako doznao poočim, a znao je da smo prijatelji, pa mi evo piše preko njega, jer drukčije, znate da me pismo ne bi nikad našlo. On mi sad piše šta je radio, koliko li ga je jada ubilo trčući tamo-amo, tobože da mi pomože.

Ne znaš ti ko su oni... Pa i da nije toga, vrnuti se neću nipošto, nikad, ni za kakvu...“ „Neka, neka... kako uzoćeš moje dijete!

tvojoj kući, opet ja znam, e je red da idem. Ali u Ćesarovinu nikad, nikad!... Ajde sad u kuću, evo prozorica već!“ Stana pogleda na istok, gdje se počimahu pomaljati rujne zrake zorine.

tvojoj kući, opet ja znam, e je red da idem. Ali u Ćesarovinu nikad, nikad!... Ajde sad u kuću, evo prozorica već!“ Stana pogleda na istok, gdje se počimahu pomaljati rujne zrake zorine.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

pojave (Na očima kapidžije nema; Lete danci kao sanci, / A godišta kao ništa; Od života i gde i šta, / A od smrti nikad ništa), ili kao ostvarenja nastala u organskoj vezi sa pesmom pa otud prešla u svakidašnji govor (Zlatu će se kujundžija

Od rođene tikve drška. S dva plota trnje. Čorbine čorbe čorba. G) NIKAD Kad gavran pobeli. Kad na vrbi rodi grožđe. Kad nestane petka u godini. Kad orô leteti zaboravi.

Kad se otopi lanjski sneg. Kad se rodi na zapadu sunce. Na kukovo leto. Na sveto Nigdarevo. O svetom Nikad. O kukovu dne. Onoga sveta, prvog vašara. Platiću ti pola na onom svijetu, a pola kad se vratim.

— Ne zovi zla, jer i samo dohodi. — Zlo leti, a dobro puzi. — Ne jedu vuci meso po poruci. — Zle oči nikad dobro ne vide. — Zlu bravu zla paša. — Od zle ptice — zlo i pile. — Pauk po cvijeću bere jed, a čela skuplja med.

— Čini dobro, pa i u vodu baci. — Ne gubi se dobro, kad je dobru dato. — Sto put daj, a jedanput ne daj, nisi nikad dao. — Brat mi nije kog mi mati rodi, nego koji mi dobra čini. — Sebi pomoć krati, tko je drugom niječe.

— Dan za danom, a iza dana dan. — Ni šaka dana ni vreća godina. — Bolje je ikad nego nikad. — Nije toliko dalek dan, da brzo ne dođe. — Kratak je dan, ali je dugo godište.

— Ide vreme, nosi breme. — Vreme gradi niz Kotare kule, vreme gradi, vreme razgrađuje. — Vrijeme i rodni dan nikad se ne vraćaju. — Ničija nije večita. — Što se grbo rodi, vreme ne ispravi. — Što je bilo — više biti neće.

— Ko se u bari udavi, onom drugo more ne treba. — Jedna (je) smrt, a sto uzroka. — Živi kadgod, a mrtvac nikad. — Muka živeti, a žao umreti. — Svakome zlu smrt je lek. — Niko se smrti nije oteo.

O RAZNOM — Ako si i vražij’, pravo kaži! — Beg ja, beg ti! ko će na vodu? — Boj se šušnja, boj se vuka, pa nikad u goru. — Bolje je site komarce trpljeti, nego gladne napuštati. — Više povuče ženska dlaka, nego dva para volova.

Zlo činila Đurđeva Jerina, Zlo činila gore dočekala. Najmio se zao u gorega, Žlje ga hrani a gore mu radi. Nikad zao na gorega neće; Vrana vrani očiju ne vadi.

Gluhu šaptat’, sl’jepu namigivat’ — Baš ko trijezan pjana svjetovati. Da zna čovjek đe će poginuti Ne bi nikad tamo ni hodio! Da je potke koliko osnove, U svakog bi dosta platna bilo.

Slavno ime pleme posvećuje. Sretnoga će pričekati majka, A nesretnog nikad ni do vijeka. Turci polje, a Latini more, A hrišćani drvlje i kamenje. Tu su majci tanki razgovori.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ — „Šta naopako! izišla tvoja žena!“ poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude. II. LAŽ ZA OPKLADU.

29. Drven trbu, kožna leđa, dlakama govori. 30. Duži iver od klade. 31. Đe naš crvenko leži, onđe nikad trava ne niče. 32. Žuto mače pred Bogom plače. 33.

” Pa sve batinom po njoj: „Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!” I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže za što se smejao. 4. ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA.

Onda ona reče sluzi: „Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde ne će videti.” I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: „Jesu li dolazile?

” A sluga mu odgovori: „Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati, pa više nikad ovde ne će doći.” On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.

5. STOJŠA I MLADEN. Bio jedan car pa imao tri kćeri, i jednako ih držao u potaji da nisu nikad na polje izlazile. Kad narastu za udaju, pusti ih otac prvi put u kolo.

” Onda se đavo rasrdi | pa mu reče: „Kad ti do sad nisi ništa naučio, ne ćeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bez traga kud te oči vode i noge nose.

Kad dođe aždaja, stane je baba pitati: „Ta gde si za Boga? Kuda tako daleko ideš? Nikad ne ćeš da mi kažeš kuda ideš.” A aždaja Joj odgovori: „E moja bako, daleko ja idem.

” Na to on odgovori: „Ništa za to; ja sam to rad, nisam nikad čuo; a i moja žena još više je rada.” I tako uđu unutra u jednu sobu, a u drugoj veselje.

mu opet reče: „U tome i u tome selu ima jedan bogat seljak i svega ima dosta, samo je nesretan u tome što mu se čeljad nikad ne mogu da nasite: izedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to još malo.

” Onda ga on zapita i za vodu: „Šta bi to bilo da ona voda nema roda?” A Usud mu odgovori: „Za to nema što nije čoveka nikad udavila; ali ne šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj kažeš, odmah će te udaviti.

” Po što ga voda prenese, on potrči, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa poviče: „O vodo! o vodo! nisi nikad čoveka udavila, za to roda nemaš.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

ANĐELKO: Anđelko. CMILjA: Pa lepše vam je ime, nego nadimak! ANĐELKO: Šta ćete, nikad dva dobra zajdno! IKONIJA: Je l te to boli? ANĐELKO: Ovo na nozi? Naravno da boli, a i teško se krećem.

Čekajde dodnesem ovom zgranovniku! (Nosi rakiju Miletu) MILE: A ti se nikad ne izjašnjavaš, samo ćutiš! STAVRA: Ja sam ućuto kad sam vido ko je sve progovorio!

IKONIJA: Saće deset. SKITNICA: Moram da požurim ako mislim da stignem. Vama na svemu fala! Ono vam nikad neću zaboraviti! IKONIJA: Ma zašta fala, i ti bi meni pomogo! Nego jedno mi kaži. Ko te onako krvnički izdeveto?

Čim je nešto fino, ne verujem! Ajde, nemoj da plačeš, nije važno! Ne može da se živi, a da se nikad ne nadrlja! CMILjA: Iste smo ti mi sreće. Meni se, ko noćas, slično desilo, ako nije i gore...

Ja tebe, maco, nikada ne bi flašom! IKONIJA: Što može da ti uradi poštena, to ti kurva nikad ne bi uradila! CMILjA: Kad je izgubila svaki obraz! GOSPAVA: Cmiljo, molim te! Ko sestru!

Stanković, Borisav - JOVČA

Jer, snevao sam je, toliko puta sam je snevao, pa sam se bojao... MARIJA Nije, nije nikad bila bolesna, uvek je bila zdrava. JOVČA E, ako... Dobro samo kad to nije.

Samo kad hoće, može da skroji i sašije kao niko drugi... Ali, koja vajda, kad on u dućanu, za tezgom nikad nije. Po mehanama, sa devojkama, momcima, tamo je uvek.

Stojeći pred njim, osvetljena svećom iz ruke njegove koja drhti, rešena na sve, diže glavu i gleda ga, kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko). JOVČA (ustukne preneražen): Ama, šta je? MARIJA (jedva prošapće): Ništa.

tolike zemlje video, gradišta proputovao, i na Bakarnom Gumnu bio, tri puta tamo zanoćio, — ono što ti je srce tražilo, nikad nisi imao, nikad... JOVČA (mračno, prezrivo): Hm... pa?...

gradišta proputovao, i na Bakarnom Gumnu bio, tri puta tamo zanoćio, — ono što ti je srce tražilo, nikad nisi imao, nikad... JOVČA (mračno, prezrivo): Hm... pa?...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ova moja nikad nezaboravljena i neprežaljena mala sestrica u petoj godini vozrasta pokazivala [je] osobitu krasotu i ostroumije i da je

| POČETAK GREČESKE KNjIGE Na[h]ođaše se u to doba u Čakovu neki starac Dima, Grk. Nikad doveka jutrenja, večernja i sve što se god u crkvi posluje ne bi moglo bez njega biti; mlogo bi puta čredni pop bez

I, da nam nije žao da se odveć ne trudite, mi se svi ne bi[smo] nasitili nikad vašeg razgovora.” Vladika, ispivši čašu, počne sve druge kaniti: „Čada moja, budimo veseli!

Moja sreća te i[h] nisam čuo dok sam mlad bio, jer se nikad ne bi[h] smio dodirnuti prsiju moje mlade, nego bi[h] im se morao klanjati kao ikoni; sad, ne marim, mogu im se

protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi | podložni pogreškam; a duh božji, večna istina, bezgrešni i sovršeni, nikad ni u čemu niti može niti hoće sebi protivrečiti ni protivuzakonovljavati, niti u čem pogrešiti.

Ako nije moguće, nije od boga; bog je pravedan, nikad ne zapoveda ono što se ne može. Je li soglasno prvoj nauci svetoga duha?

Je li soglasno prvoj nauci svetoga duha? I ako nije, nije od boga; bog | svoju volju nikad ne izmenjava. Ono što se uči, je li polezno?

Iz ovoga svega, ko [h]oće može dobro poznati da česni i sveti brak arhijerejem ne može nikad doveka zabranjen biti i da mirski sveštenici, u česnom braku živeći, čada rađajući i dom svoj upravljajući, mogu

No, dok mene moja savest ne obličava, ja se nikoga ne bojim. Bolje bi mnogo bilo da nisu nikad bili tako bogati s anatemama.

valja da se čuva kao od žive vatre, i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni [h]aljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe.

Episkop: „Kaži mi po duši, arhimandrite, može li jedan čovek lekar biti samo zašto se nazivlje lekar, a lekar|stva nikad nije naučio, niti zna šta je?”. Arhim[andrit]: „Nikako!

” Mal[enica]: „I ne bi[h], ne boj se, ne bi[h]! Kamo sreća da svi čine kao ja! Ne bi se nikad uveo bio taki obi|čaj da su svi kaluđeri prosjaci! Dobro si učinio što si napomenuo Svetogorce!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Pitan u sudu zašto to tako učini, ubica odgovori: „Nije mi, valaj, žâ šta sam ga ubija, ali ne bi nikad prižalija da sam mu krv prolija, jer je njiova krv teška i devetom kolinu...

Kušmelj kao da bješe i najpošteniji među svojim zemljacima. Velimo: kao da bješe, jer ne znamo pouzdano. On se kleo da nikad nikome nije ništa ukrao osim stričevima dvije koze, i to prije no što se oženio, i to po nagovoru pokojnog strica

Zvrljevu ne bijaše djeteta koje ne bi imalo biljega od Bakonjine ruke, ali i njegovo tijelo, bješe puno možulja, ama se nikad ne uteče ocu da ga on brani, nego se svetio sam, koliko je mogao, i trpio junački.

Planula bi kad bi i malo što skrivile curice, iskalila bi se na svima u kući kad bijaše ljuta, a Bakonji ne samo što nikad ne reče grke riječi, no ga je zaklanjala u svakoj prilici, i onda kad je njegovo galijotstvo bilo i suviše očito.

“ Za njim, u košu, izvalila se dvojica kakve Bakonja nikad ni u snu ne usni (jer Bakonja nikad ne bi u gradu). S desne bješe starac sijede brade do pasa, a na glavi mu njekaka

“ Za njim, u košu, izvalila se dvojica kakve Bakonja nikad ni u snu ne usni (jer Bakonja nikad ne bi u gradu). S desne bješe starac sijede brade do pasa, a na glavi mu njekaka kapa kao golema pečurka.

Stipan proricaše: da nikad nije bilo crnorisca binjadžije kao što će biti s vremenom taj mali Jerković. I Srdarina reče više puta: „Ovaj Kušmeljić

A što je za čudo, koliko su mu svi dosađivali i brecali, on se nikad ne namrdi, niti reče: „Neću! ne mogu!“ Nego je bio zadovoljan; i u ono malo trenutaka kad bi ga pustili da preduši

A ti znaš ko me naveja da se skitam po noći, da gledam kako se tvoja muka krade! A ja ne bi nikad sam na tu misâ došâ, nikad!... Dakle, smilujte se bože i sveti Vrane, menika grišniku!

A ja ne bi nikad sam na tu misâ došâ, nikad!... Dakle, smilujte se bože i sveti Vrane, menika grišniku! Da je u njegovoj vlasti bilo, po svoj prilici ne bi se on

Bakonji se kosa nakostriješi, te poteče ka staroj mađupnici, iz koje kuljaše dim i dopiraše graja, što nikad nije bivalo preko dana.

— Nosi te vrag! — prekide ga iznutra Brne. — Odma da si otišâ, ako ne želiš da mi više nikad prid oči ne izađeš. Odlazi! — Oću, oću, kad veliš! Oću, odma, na ma’ s ovi isti stopa! Zar ja tebe da ne slušam, a?

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

NA NEVSKOM PROSPEKTU Na Nevskom prospektu: kanali I most sa lavom kao stražom. Ja nikad sa dušom ovako blažom Ne stajah pod nebom gord, a mali. Gle: zlatno kube sred noćne vode.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Na obali u snegu crni se čovek. Snažna čovečina. Podigao ruku, ćuti i ne miče se. U naravi mi nikad nije bilo da čoveku okrenem leđa i ja nastavih da gazim krckanje suvih ribljih koščica.

U Tim proticanjima krv nam se iskvarila. I naružila se zemlja od pogašenih ognjišta. Dve zore nikad na istom bivaku. Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ludi zli.

kljunove i zamahuju sabljama, i sve kao da gori, sve kao da izranja iz dunavske magle, a ono — gust, beo dim njene cigare. Nikad nije video da duvan tako dimi.

Večeras se setila toga zaboravljenog i nikad neizgovorenog tepanja, s uživanjem i ponosom gledajući u svoje krupne dojke koje su bežale jedna od druge i nadimale

3bunila se: do tada nikad novac nije pokazivao. Seo je na krevet i pozvao je. Kad je bez reči sela, prosuo je dukate na čergu.

— Živ sam!... Mnogo ti krivo?... Crkni! To joj on kaže? On, koga toliko godina... Nikad se nije vratio s puta, svejedno u koje doba noći i po kakvom nevremenu, a da ga ona nije budna dočekala, vratnice mu

— Sanke su spremne! — sada već ljutito ponavlja, jer Aćim ne voli da gleda uprezanje konja, i nikad ne izlazi iz sobe da se popne u sanke dok ga ne pozovu. Aćim ćuti i gleda u kolena.

Čitao ih je glasno. Sam. Đorđu i Simki samo ono što se na njih lično odnosilo. Nikome i nikad nije prepričavao Vukašinova pisma. Posle, kad su počela da stižu kraća i sve kraća... Samo je novac tražio.

Šta će ti katolici da misle o nama Srbima kad tebe vide sa iscepanim kolenima?“ Nikad mu nije tražio opanke i čakšire. Sam o je stigla fotografija — Vukašin u redengotu, s kravatom.

I ranije. Odmah se videlo da će biti lep i krupan. Nije bio žgoljav, ni ćutljiv, ni baksuz kao Đorđe. Đorđe se nikad ni s decom nije igrao. Zavuče se u senjak i ćuti. I ne odaziva se.

Kočijaš klimnu glavom i opomenu konje da pođu. Njega ovde neće sahraniti. Nikad. I ako sasvim propadne. Umrla... Umreće i on. Šta bi ona imala od toga da joj svrati na grob?

U Simkinim krupnim zenicama plamsaju dve male sveće. Slutnja mu se zgusnu u strah. Pripali i drugu cigaru. Nikad ovako. U ovoj sobi, u kojoj se samo jedanput u godini večera, kad Vukašin dođe.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Zabljesnu je sjaj vrta, kakav nikada nije videla, ošamuti miris cveća, za koje nikad nije čula. Iznad visokih, krupnih cvetova letele su plave ptice nalik krupnim plavim leptirima, ali šum krila nije se

Zauzvrat, kad sneg i led okuju grad, deca su njoj donosila zdelice s hranom i ostavljala ih na dovratku, ne ulazeći nikad u kuću. Tako je to trajalo godinama, čitavu večnost. — Tataga! Tataga!

— Da budem viši! — kliknu dečak i zaneme od uzbuđenja. — Pa dobro, bićeš, ali pod uslovom da nikad ne slažeš i nikom ne naneseš zlo! — Zlatna kraba poče, najednom, da se smanjuje i tone u vodu.

Konačno, prvi probi ljusku, pa drugi, ali treći je, zaista, dugo oklevao. Činilo se da nikad neće ni izaći! Ipak, jednoga dana i on izađe goluždrav i nezgrapan. — Uf, kako je ružan! — reče najstariji brat.

Ipak, jednoga dana i on izađe goluždrav i nezgrapan. — Uf, kako je ružan! — reče najstariji brat. — Ružnijeg nikad nije bilo! — prihvati hor okolnih galebiha, a majka od stida saže glavu.

A kada prođoše ta tri dana, evo malih svirača! Skupi se celo ribarsko selo. Veselju nikad kraja, ali i uhode su putovale, prerušene. — Ako je tačno da je njihova svirka lek, mi ih moramo naći!

Ali, žaba ga je i dale netremice posmatrala, zatim reče: — Hvala ti! Da tebe nije bilo, nikad se ne bih oslobodila! — životinja, najednom, zbaci sa sebe žablju kožu i pred zgranutim princom ukaza se belolika

— patuljak zadovoljno klimnu glavom. — A i tanjir je lep. Ostavi ga i idi! Sledeći dan mu je sporo prolazio. Nikad mu kraja! Jedva se jednom javio mesec. Dečak se u tren oka pope do vrha, ali samo je paprat blistala na mesečini.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

zidane nove kuće i izrastale mlade lipe, kaldrmu je zamenio asfalt a svetlosna granica, nevidljiva oku onih koji se nikad ne okreću prošlosti, jednako je promicala.

) Tu Gospodar Jovan staje i osluškuje trepet svetlosti koja ovde nikad nije siva, gleda oblake koji dolaze od Kalemegdana i seća se kako je onde gde je sad Osnovna škola „Pero Popović Aga“

Rečima, dabome. Izgledalo mu je da nikad življe nije ocećao nego tog dana koliko su onaj dečak-nesmajnik od nekada i ovaj dostojanstveni terdžuman, slični.

odlučnosti i u prostodušnosti, a takvog sebe on ne pamti: u njemu jeste oduvek bio zmaj, ali je oduvek bio i čovek i on nikad kije bio baš siguran koji je jedan a koji drugi; oni su među sobom mešali i glasove i obličja, a moguće da je tu, u

To je, dabome, uvek ista priča koju samo Karađorđe nikad nije zaboravljao (kao da je od detinjstva čitao Tacita). Koliko puta ga je Vasa Čarapić, jedkni koji je smeo da mu uđe

Tako govori Stojan, ali to ipak nije Stojan koga je Petar poznavao, to je Stojan koga on nikad vije video i koji će ga, možda, poseći.

i mahnitog Zmaja od Noćaja o kome narodni pevači, skloni preterivanju, kažu da mu ni, sablja, ni koplje, ni kubura nikad ne omanu.

Docnije, Dobrača nikad nije uspeo tačno da se seti da li je Turčin, tada, imao u ruci oružje, ili nije. Sećao se da je starac, desnom rukom,

Nikome, nikad, nije ispričao, a i zašto bi? U danu kad su toliki Turci pobijeni i on je ubio jednog, pa šta? Nije vredelo ni pominjati

Nije nestao ali ga je dotakao neki mali mrak, drugačiji od onog na koji je bio navikao. Sve to samo tad i nikad više.

lidu, po vratu, grudima, nije se izmicao ali se uspravljao, silnik je urlao a muk bivao sve dublji, on laže, gad, Hasan nikad nije bio slep, izmislio je, neka prizna, Višnjić je odmahivao glavom, ne, ravnodušno, sablja ga je zasecala po obrazu,

i nekim je novim sluhom, unutrašnjim, hvatala kako se, pod konjskim kopitima, neozleđen, isteže trenutak što nastaje a nikad se neće ponoviti. Imao je, taj trenutak, čak i svoj duguljasti, istanjeni, providni oblik kroz koji je ponirao svaki šum.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Ne pitaj nikad: zvuke naših dana Hoće li vjetri da raznesu šŷmom, K'o b'jeli behar sa procvalih grana, Il' cv'jeće nekad nad našijem

da l' je sluša; i sred mrtvog dola C'jeloga v'jeka zvonku pjesmu vije, I najzad umre - bez imalo bola Što joj pjesmu nikad niko čuo nije! J. Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo! Amo i ti, tanano gudalo!

Ao, berbo, tebe žalim kletu! Ta šta lepše od tebe na svetu? Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video? Ao, braco, amo u to doba, Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!

Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži. Đ. Jakšić XVI PIJEM... Pijem, pijem... al' u piću Još se nikad ne osmenu' Kao da je rujnim vinom Bog polio hladnu stenu!

tu golemu, u taj uzdah grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu; Pa to mi je sada lepo Pa to mi je sada milo Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, K'o da nikad premaleća Mom životu nije bilo, K'o da nikad nije sunce Sreću mojy poljubilo.

u tu setu nemu; Pa to mi je sada lepo Pa to mi je sada milo Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, K'o da nikad premaleća Mom životu nije bilo, K'o da nikad nije sunce Sreću mojy poljubilo. J.

to mi je sada milo Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, K'o da nikad premaleća Mom životu nije bilo, K'o da nikad nije sunce Sreću mojy poljubilo. J.

„Oj, đaurko Anđelijo Crna koso, bele grudi Jednom sam te opazio, Al' te nikad ne poljubi!“ „Sve sam drage razgonio, A rad tvoje rane ljute Oh, đaurko Anđelijo, 3aboravit' ne mogu te!

- Skori sveća kraju, Danak crnoj noći, Al' kraj mome vaju Nikad neće doći. Đ. Jakšić XXXIX NA LIPARU I VEČE Jeste li mi rod, siročići mali?

“ - Zar ni onda, kad se meti stiže, Kosti moje da ne dođu bliže! Tuđa raka ledena je raka, Tuđa zemlja nikad nije laka, U daljini mučno li se leška, Tuđina je i mrtvacu teška.

Zar ti nikad nije na um palo Što si negda Branku obećalo? Srbe brate, i Srpkinjo sele, Kojima se jošte danci bele, Rastav'te me sa

On se seća doba rada, Što ga grešno, podlo strati, Što se više nikad, nikad, Nikad, - ne povrati. Obilazi crkve, porte, Groblja stara, groblja nova, Ište senka oproštenja Od pepela, od

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Ah, krasotu nebesnog voinstva smrtni nikad postići ne može! Na svakome licu angelskome sovršenstvo blista stvoritelja i prelesna Božja poezija; na njihova

Popa, Vasko - KORA

smo iz grudi 14 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi

slepom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo 15 Ulice tvojih pogleda Nemaju

očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo 15 Ulice tvojih pogleda Nemaju kraja Laste iz tvojih zenica Na jug se ne sele Sa jasika u

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

je stajao i pisaći sto, a pored njega beše udobnih kožnih fotelja i svega ostalog potrebnog ili korisnog za duhovni rad. Nikad dotle nije mi ta soba izgledala tako lepa kao tada.

još zovu i Kola, koji se vrti Na mjestu istome sveđ, Orijona neprestano motri, On u Okeanu od svih zvijezda se ne kupa nikad“.

Ta zvezda se ne pomera nikad sa svoga mesta. Oko nje se kreću sve ostale zvezde u kružnim putanjama čiji je poluprečnik utoliko veći, ukoliko je

„I ja sâm sam mnogo razmišljao o toj stvari i uvideo da Zemlja mora imati oblik lopte kojoj se, putujući, ne može nikad doći do kraja njene površine. Ta sfera je, kao što sam već rastumačio, najsavršeniji geometriski oblik“.

Put saznanja daleko je duži od zida o kojem smo sada govorili. Na tom putu ne dolazi se nikad do kraja“. „Autos efa!“, potvrdiše svi u glas.

„Dobro“, reče Pitagora, „ovoga puta možete slobodno reći, vaš učitelj je kazao: na putu saznanja ne dolazi se nikad do kraja“. Pitagora upre svoj pogled na pučinu mora.

Izmerimo li katetu bilo kakvom merom, pa dobijemo za rezultat ceo broj ili nepravi razlomak, nećemo tom merom nikad moći hipotenuzu tako izmeriti da dobijemo opet kakav ceo broj ili razlomak.

Njena prava dužina ne može se, dakle, nikad pretstaviti takvim brojem. Broj koji izražava njenu dužinu pretstavlja jedan viši pojam, pojam neizrecivog broja.

Vrati se smesta u svoj rodni kraj na Strimonskom zalivu i ne ljuljkaj se u snovima koji se nikad neće ispuniti!“ On se podiže na noge da se vrati u Pireus.

nastavi: „Predmeti ovoga sveta koje razaznajemo našim čulima nemaju stvarnog bića, oni postaju bez prestanka, no nisu nikad. Oni imaju samo relativno biće, pa se zato čitavo njihovo postojanje može zvati i nepostojanjem.

Možeš mirne duše sve te spise baciti u vatru, a da to nikad ne požališ“. „Kuku meni!“ zacvile Aristoteles, „sve što do sada naučih iz filozofije, pogrešno je!

Pred njegovim očima zasvetlucaše bezbrojne zvezde, koliko ih, pri svojim posmatranjima neba, nikad dotle ne vide. Oseti kako mu ćilimče na kojem je stajao beži ispod nogu, kako ga nevidljivi talasi podižu, spuštaju i

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— Pa još tiše: — Verujte, druže, po mom dubokom uverenju, ovake stvari treba najviše prevoditi, one nam nikad nisu bile potrebnije.

ceremonije, jedne od najvećih i najsvečanijih obaveza koju čovek može primiti, znam kako sam onda verovao: da se ona nikad ne može pogaziti, bar radi lepote one uspomene, najmilije u životu, najsvečanije od svih, najčistije i najdraže.

Kako ja to nikad nisam bio, rado sačekah kraj ovog koncerta u Dobrim zaklonima rezerve, a sutra rano, pre svanuća, pošto teren beše

„Mi moramo pokazati da ovaj rat nije vođen uzalud, sasvim uzalud, što bi stvarno bilo kad se mi ne bismo osigurali da nikad.

Srećan sam što sam otac, uviđam da nikad nisam bio tako ozbiljan kao sad. Pobratime, uzmi čitaj ovu Bobinu kartu. Ja sam uveren da ti bratski deliš moju radost.

Verujem da nikad dotle nisam poznao uzvišenije osećanje ljubavi, i slušajući ga kako u jednom neobuzdanom žaru, preobražen, ushićen,

Ali veruj mi kao bratu: do danas zbog njih moje oko nikad nije zasuzilo. Molim te, ostani hrabar, postojan, čvrst, izdrži, podnesi sve i za moju ljubav, za ljubav brata tvoga

Voleli smo se iskreno, toplo, ludo, ali, naivno. U godinama u kojima smo mi bili, uostalom, nikad i nije drukčije, nikad se i ne misli na onaj život što čeka. Naš je ideal bio da se spojimo radi zajedničkog života.

Voleli smo se iskreno, toplo, ludo, ali, naivno. U godinama u kojima smo mi bili, uostalom, nikad i nije drukčije, nikad se i ne misli na onaj život što čeka. Naš je ideal bio da se spojimo radi zajedničkog života.

izložena tolikim opasnostima, zauzeta naj težim dužnostima što ih život može naturiti, dužnostima punim odgovornosti. Nikad kukavičluk, u mojim očima, nije bio poniženiji i mekuštvo odvratnije, nikad dotle moje preziranje za svaki mlitav

Nikad kukavičluk, u mojim očima, nije bio poniženiji i mekuštvo odvratnije, nikad dotle moje preziranje za svaki mlitav život, koji ne poznaje borbe i iskušenje, nije bilo potpunije.

gleda kako se razilaze svi što su oko njega bili da ga teše dok mu majku ne sahrane, kao i ono, i ja sam se nadao da me nikad nećeš ostaviti. Ali obećavam ti: vršiću službu kao i dosad i sve će dobro biti, nadam se.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Po tome, i naše misli mogu da budu osunčane ili sjenovite. Držim štoviše da se nikad i ne pađa misao a da nije ili okupana u suncu ili zastrta sjenom.

Ima u mom rječniku još dosta takvih riječi — imena rastinja i ptica, i koječega drugoga — kojima nikad nisam saznao pravog značenja: baš kao da sam se podsvijesno uklanjao njihovom tačnom saznanju, kako im ne bih razorio čar.

na tim putovanjima i dalje smrtno zaljubljivao ili nije, ali znam da se nije našao kod kuće kad sam se ja rodio, i da me nikad nije vidio, jer je prije toga završio u svojoj kožnatoj vreći.

A ja sam ostao u krilu majci, koja je i dalje ostala u njega smrtno zaljubljena. Gotovo ga nikad nije spominjala i obarala je oči kad bi ga drugi spomenuli, ali se sjećam iz najranijeg djetinjstva kako je naveče pred

Majka mi je bila žena s tihim, dubokim osjećajima koji nikad nisu izbijali na površinu i ekspanzivnim izljevima. Dobra, strpljiva, prema svakome naklono predubijeđena još prije nego

Naravno, o tome nije nikad pala ni jedna jedina otvorena riječ, ali se osjećalo da je to za djeda jedan od onih muklih bolova koji stalno tište i

ali se osjećalo da je to za djeda jedan od onih muklih bolova koji stalno tište i koji traju čitav život, ako se nikad i ne spominju.

ga ja pamtim, brižljiv do pedantnosti u odjeći i u svemu drugome, stric je prosjedio svoj vijek u toj prostoriji a da nikad nije osjetio ni žurbe ni duga vremena, jednako kao ni ona stabljika filodendrona koja u uglu već godinama bezglasno

a što su cigarluci bili ispušeniji i žući, to je veća bila cijena i samim cigarlucima i njihovim sopstvenicima. Nikad kasnije nisam vidio odjednom na okupu toliko markantnih profila, toliko nabranih čela, i ljepše njegovanih brada.

Još i danas, poslije toliko godina i poslije tolikih stvarnih i krutih udaraca, čini mi se da nikad kasnije nisam doživio silnijeg čuvstvovanja i strasnije patnje.

A često mi je bivalo čudno što nikad i nigdje nije postojalo vjerovanje da dijete ima beskrajnu i besmrtnu dušu, pa da je kasnije, kad odraste, izgubi.

štukaturom i sa svojim upražnjenim ovalima; polomljeni dječji teatar s lutkama pored kineskog automatskog ražnja koji nikad nije dobro funkcionisao; staromodni ženski suncobrani ljubopitno izduljena vrata pored činovničkih paradnih sabljica

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Đurica ih je samo jednom sagledao, kad one ne behu upravljene na njega, i više ih nikad nije smeo pogledati. Kad je Stanka u kolu, Đurica se retko hvatao.

znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na njega kao na Đuricu Dražovića, čiji je otac umro pod nadzorom, a nikad joj i ne pade na pamet da pogleda na njega kao na momka.

Čitave desetine godina prođoše mu u takvu životu, a njega još ni glava ne zabole zbog toga. Nikad Vujo ne odleža ni dan apsa... Takav beše jedini prijatelj i savetnik Đuričin.

Ali i sam je dobro znao da u ovakvu stanju i za ovakve stvari on ne može nikad ništa smisliti. I dosada je drugi za njega mislio, najpre otac mu, pa posle Vujo, a on je umeo samo izvršiti ono što mu

Samo zna jedno: da je mogao unapred osetiti sve ovo što je danas preživeo i što sad oseća — ne bi se nikad odlučio na takav korak. Ali, nesrećom svojom, Đurica još mnoge stvari nije znao.

Ko nije posvećen u tajnu, nikad ne bi mogao ni pomisliti, da iza ovoga duvara ima još kakvo odeljenje. — Gledajući s polja, vidi se nasred duvara

— A šta mu manišeš? — poče opet Stanka. — Valjad’ ti nije pravo što je hajduk? A meni je baš to po volji. Pre ga nikad nisam pogledala dobro, a sad, Boga mi, volela bih da ga vidim. — Bog s tobom, Stanka, zar bi mu smela na oči izići?

igda mogaše, i sa dva tri skoka pretrča dvorište; dohvati se rukama za tarabu, i, sa nekom neprirodnom silom, koju on nikad u sebi ne pretpostavljaše, prebaci se preko ograde i pade u kukuruz.

Ta ona je tako lepo videla one čudne poglede, koji se ne mogu ni sniti ni zamisliti. — Bar ona dosad nije nikad tako što sanjala!...

Otkud se ti nađe s onom devojkom? — zapita on oštro. Đurica ustade naglo. — O tome nemoj nikad više da me pitaš. Kazô sam ti ko je, pa sad dosta ti je... Nisam ni ja od gvožđa !

Ja viđu da sam te izgubio u nevrat, kâ da te nikad imao nisam. Đurica, opazivši da se starac stišava, pusti ga, pa priđe Stanci i uze je za ruku.

I njemu je dolazilo sve to na pamet, ali on nikad ne beše u stanju da istavi takvu misao jasno i da pomisli dublje o njoj.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Ko bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio, svaki je glavom platio.

Devojka se na to obraduje i pomisli u sebi da vrh od čizme ne može nikad biti teži od celog Petra, i reče: — Pa hajde.

— pa sve batinom po njoj: — Eto to je, ženo! Eto to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao. ČUDOTVORNI PRSTEN Bila jedna udovica sa jednijem malijem sinčićem.

— Bogme ga odnijela ona baka, — pa mu onda sve ispriča šta se je i kako dogodilo. — Zlo i naopako, — odgovori on — nikad se više nećemo moći našoj kući povratiti! — Pa mažemo se mi i ovdje ovako tajno sastajati i lijepo življeti.

Onda ona reče sluzi: — Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin, pa pita slugu: — Jecy li dolazile?

A sluga mu odgovori: — Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati, pa više nikad ovde neće doći. On siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.

Kad dođe aždaja, stane je baba pitati: — Ta gde si zaboga? Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš. A aždaja joj odgovori: — E, moja bako, daleko ja idem.

Druge godine baš u isto vreme ubi ga opet, pa treće, pak ga više nikad i ne ostavljaše. Seljak napusti vinograd, pa postade opet siromah kakav je bio i pre.

Seljak okrene kundak pa je domlati. Odmah zatim raziđoše se oblaci, a vinograd nikad više grad nije bio. Seljak se posle toga opet obogati.

Videći ovo vezirović, obradova se veoma i pomisli: — Baš mi je otac — alah rahmetile — ostavio blago koje nikad ne mogu potrošiti!

— E, lahko je meni trošiti, — odgovori on meni je rahmetli babo ostavio čudotvornu ćesu, pa neće nikad nestati u njoj para. — A gđe ti je ta ćesa? — Evo je! — progovori on, te je izvadi i njoj dodade.

različita čudovišta, nimalo se ne prepade, no reče: — 3apovijedam da skupite veliku vojsku, kakvu ova zemlja nije još nikad upamtila ni vidjela, i da bude sjutra rano na brdu više Stambola.

Petković, Vladislav Dis - PESME

I pritisne očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: ''Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće''. I ja žalim sebe.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: ''Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće''. I ja žalim sebe.

očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: ''Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće''. I ja žalim sebe.

Minu sve što beše, htede biti ikad. Tama se uvuče u ideju snova: Raskošnije smrti nisam gled'o nikad. Imao sam i ja veselih časova.

Uvijena u ogrtač znanja Bedna, ružna i otrovna ti si: Žedna, gladna i željna saznanja, Uvek stara, nikad vedra nisi. Za osmehe ne zna lice tvoje, Pogurena ti se krećeš vazda, Tražiš tajnu i istinâ boje, Goniš tamu, al' te

I niko nikad ni slutiti neće S kime se družim u tamnici jada, Kome se molim, za kog berem cveće. Jednog proleća, ili jedne zime Pre

Dugo ti pričam, zanesen, u žaru, Budućnost našu što se drsko krije, I onu pesmu o srećnome paru U zemlji, kuda nikad tame nije, Gde ljubav vlada, gde stanuju žudi.

I sve što je postojalo ikad, Svoju senku sve što imađaše, Sve što više javiti se nikad, Nikad neće k meni dohođaše. Tu su bili umrli oblaci, Mrtvo vreme s istorijom dana, Tu su bili poginuli zraci: Svu

I sve što je postojalo ikad, Svoju senku sve što imađaše, Sve što više javiti se nikad, Nikad neće k meni dohođaše. Tu su bili umrli oblaci, Mrtvo vreme s istorijom dana, Tu su bili poginuli zraci: Svu selenu

Grob velik k'o put smrti neizbežne. Znam, dete neću nikad biti više. Sa starom dragom neću opet poći Srećnim neznanjem, gde život miriše Na krv i ljubav i veo ponoći.

koja rani čamom, Ja nisam verov'o da će doći ikad Rastanak sa pustom i sumornom tamom; Verov'o sam sunce doći neće nikad.

Oni spavaju po Balkanu celom Za dobro tuđe, za spas svog plemena: Nikad ne behu sa zastavom belom Ti mladi momci velikog vremena.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda.

Ona je bila otmena dama, Žena jednog pukovnika, veterana, učesnika mnogih bitaka. Nikad neću zaboraviti tri godine provedene u njihovom domu. Nijedna tvrđava u toku rata nije imala strožu disciplinu.

Morao sam taj posao da završim, ali kada sam odložio i poslednju knjigu, bio sam veoma srećan i rekao sebi: “Nikad više.” Moje isticanje na prvoj godini donelo mi je naklonost i prijateljstvo nekoliko profesora.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Po predanju, taj plamen se nikad nije smeo ugasiti, a litija koju je dobri svet Idvora priređivao, mogla je otkloniti svaku nedaću koja bi selu

Zvao ga je velikim voždom, ili vođom srpskih seljaka i nikad se nije umarao pričajući o njegovim herojskim borbama protiv Turaka na početku devetnaestog veka.

Iako je Marko bio kraljevskog porekla, nikad se nije borio kao osvajač. Onako kako ga i guslar opisuje, Kraljević Marko je istinski borac za prava i pravdu.

Sećam se da mi je otac kazao jednog dana: ”Ti nećeš nikad biti carski vojnik. Car je pogazio svoju reč, car je izdajica u očima graničara.

To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru. Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako

svoju robu pohvale na srpskom jeziku Tu bi naše veselo komešanje dostiglo vrhunac, tako da mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu pružili priliku da shvatim pravi smisao proslave dana svetog Save.

To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru. Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako

svoju robu pohvale na srpskom jeziku Tu bi naše veselo komešanje dostiglo vrhunac, tako da mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu pružili priliku da shvatim pravi smisao proslave dana svetog Save.

Veliki je gubitak za dečake, odrasle u gradu, koji nikad nisu osetili čarobnu moć tog rajskog ushićenja koje donosi letnja noć!

Njegovo ime nikad neću zaboraviti jer je ono draga muzika u mojim ušima zbog uspomena na ono divno prijateljstvo koje je on gajio prema

Ali ni pesnik, ni mudraci iz Idvora, niti Slovenac Kos nisu nikad pomenuli da je svetlosni zrak treperenje. A ako zrak svetlosti ne treperi kao zavibrirano telo, kako mogu Sunce, Mesec

Poverio sam im se da idem na školovanje u Prag, da sam najdalje bio do Pančeva, da nikad nisam video parobrod ili željeznicu i da se brinem kako ću putovati jer ne znam mađarski, a imam teškoća i sa skromnim

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Kuće, vrtovi i sami nadstojni krš uobličili se zajedničkim urednim oblikom, dosada od nje nikad neopaženim; drveta limuna i naranča ističu se mrkim prelijevanjem zelenila, iz koga viri prožutjeli sočni plod, a

Milinje je spopada, veli mu: — Neću ti ljubav nikad naplatiti! — i, da je nije stid, sita bi se naplakala. Devojka već zaboravlja broj dana otkada su otplovili, i željno

Pavle požuri i stiže ih u putu. — 'Ajmo, brate Ilija, đavo odnio i varoš i vino! Vino pije vino, pa nikad kraja!... 'Ajmo, Ilija!.. — Idi, veli mu Cveta nakresana, široka je cesta!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

kao da baca novu svetlost: prve zamerke, kao i prva pitanja, najteže su i osnovne, pa ih zato svi rado zaobilaze kao da nikad nisu ni izušćene.

Mene je možda najduže i najviše privlačio Momčilo Nastasijević. Zašto, teško je reći. Ali, znam da se nikad nisam toliko radovao kao onog dana kad sam dobio iz Ljubljane odštampane njegove sabrane spise.

nismo mogli naći ma u kojem Petkovićevom retku, napisanom i objavljenom raznim povodima i s različnim pretenzijama, ali nikad radi pukog prisustva. Novica Petković nas je, s početka avgusta 2008. godine, iznenada napustio.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata. SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!

Pa kako da ti kažem: volela bih da ne diram u te pare, ali ako je nužda... ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti. SAVKA: Je l' da donesem predveče?... ŽIVKA: Jest, molim te, još danas!

UČITELjICA: No! E, to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći, zamislite, opsovao mi mater. ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ

ŽIVKA: Ama, nemojte vi „ne verujem da je takav”. A kakav će da bude nego takav! Zar nikad niste čuli ma šta tako o njemu? PERA: Nisam, boga mi! ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem!

ŽIVKA: Kako se spomognu? PERA: Bože moj, šta znam ja, ja nisam nikad bio ta kav, al' znam za druge... tako spomognu se. ŽIVKA: Ama, kako se spomognu? PERA: Pa tako eto...

jer sa malom platom... ŽIVKA (udari se šakom po čelu): Pa razume se! Vidiš, nikad se na to ne bi' setila! Pa, razume se! E, baš vam hvala, dali ste mi dobru ideju.

VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod. ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod. VASA: Ni ja, Živka, ali on veli: „Ujka-Vaso, mi smo rod”.

ŽIVKA: Ama, je l' to rod otkako sam ministarka, ili je i ranije bio? VASA: Nikad ga ranije nisam ni čuo ni video. ŽIVKA: Pa dobro, ujka-Vaso, šta ti hoćeš sad sa tim spiskom?

ŽIVKA: Eto ti sad! Nikad ja to u životu nisam dobila. NINKOVIĆ: Se kom vu vule.1 Kako želite, ja stojim na raspoloženju.

ČEDA: Razume se! ANKA: Gospodin, na primer, nije nikad ni obratio pažnju na mene. ČEDA: Ama, šta ja imam da obratim pažnju na vas? ANKA: Bože moj, pa muško ste!

Pa zar nije ona već dve godine udata za mene? VASA: Jeste, ne kažem da nije. Vidiš, ja sam takav karakter da nikad neću reći da nije ono što jeste. Samo... ČEDA: Šta samo? VASA: Mi tu udaju ne računamo. ČEDA: Kako ne računate?

Umesila sam ja njemu kolač, samo čekam da Anka naloži peć pa da mu ispeče kolač. Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas. A jesi li mu kazao da ga više ne smatram za zeta?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

zavodljive igre sopstvenom voljom: učiniće, kanda, neku ludost (prkosiće, krenuće krivim putem, podaće se nekome i nikad se neće udati) za koju unapred zna da je ne sme učiniti.

Tada ona, pored gole zemlje, sniskih tavanica i one kujne sa onolikom širokom badžom nad ognjištem, zbog koje čovek nikad noću nije smeo tu da uđe, jer se kroz nju videlo nebo, ona poče osećati i ono drugo: ono silno, nagomilano sirovo

zato što, kad u kuhinju uđe, može iznad ognjišta videti nebo („sa onolikom širokom badžom nad ognjištem, zbog koje čovek nikad nije smeo tu da uđe, jer se kroz nju videlo nebo”). Tipično je to pre za dečji uzrast nego za zrela čoveka.

za razliku od efendi-Mite - trguje, ali i poput njega prosto beži od kuće, sve u čežnji za nečim dalekim, „kao za nekim nikad neostvarenim snom”.

- Ah! - počne on da besni, bije Cigane i goni da ponovo to sviraju. Ali oni nikad više da to pogode”. 158 Kao i toliki silnici Stankovićevi, posle zlostavljanja Cigana on će preći na ženu: „Žena mu, kad

Za vreme očevih retkih dolazaka iz Turske Sofkina je radoznalost osobito velika. Zanimljivo je, međutim, da joj nikad ništa ne samo otac nego ni majka ne saopštava, i ne samo u detinjstvu nego ni kasnije.

i dok se sa tog njinog gornjeg sprata sve ovo moglo da vidi, dotle sa ulice, zbog one njihne velike dvokrilne kapije, nikad se nije mogla cela kuća videti”.

voljene osobe - oštro razdvaja život na dve polovine: što se očekivalo, o čemu se sanjalo, od toga ostaje samo jedan „nikad neostvareni san”, s osećanjem unutarnje pustoši, s pritajenim a dubokim nemirom.

I odmah se dodaje: „Zatim, jedan tren, proticala mu je pod očima reka, ali neverovatno široka, kakvu nikad ne vide sa lađa, sa obalama što mu se učiniše skoro na dva-tri sata hoda”.

kao u neki san (epifaniju), on u isti mah ima i iznenadnu „slutnju smrti”, koju „na svojim odlascima u rat, do sada, nikad, nije osećao“.

- Pa šta? Grim ima basnu: čovek bez senke, čovek lišen senke. I to mu je kao neka kazna za nešto. Nikad nisam mogla razumeti u čemu je kazna. Ali žena svakako mora biti bez senke.

i trebao, da požuri, činio je besciljne pokrete i prekidao oblačenje dugim posmatranjem sebe, u ogledalu, kakvo kod kuće nikad video nije.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Prebledeo, smutio se, te mu još smešnije došle i šalvare i bedna čalmica oko glave. Nikad Bogdana nije mogla ni sanjati da je njen Miloje postao tako bedan Mustafa, ne silni novi Turčin, no onaj pravi pravcati

— Nikad!... Kakva Srbija, ženska glavo, u priču ti bilo!... Ja sam se poturčio, ja sam Mustafa sin Muhamedov... Sipaj mi još ra

Ni sa koca o Turčinu teže i vlaškije nisu nikad i ni u jednoj zemlji usta progovorila. -Jer ne da ona, Bogdana, svojega Miloja đavolu, ne da drugoj veri, tuđoj i

— Zdravo–živo ste, sinko? Nikad ništa toplije i svojskije ne čuh dotle. On me po upitu nežno pogleda, obazre se po sobi, okrenu glavu k severu, oči mu

Pop kroz mrak oseti da mu se ta vrata nikad hladnije nisu otvarala. On se seti, doduše zlovoljno i kao dockan, jedne stare kolašinske krilatice da je prosta

brkova, sa dva redenika oko pasa i brzometkom U ruci, pop činjaše sliku neviđenoga gorskoga viteza, vikla da se nikad i ni od čega ne straši. Kula bejaše puna.

Na goste i ne pogleda, jer ga je njihova neljubaznost strašno i naljutila i iznenadila. Nisu Arnauti nikad tako postupali. Zato ga obuze bes, pa zbaci gunj n raširi se na prostiraču kao beg n kao da njegova vojska opsađuje Beč.

Nijesam se nadao, nijesam nikad!.. Gosti kao da osetiše žaoku, pa se jedan za drugim počeše uspravljati i sedati, okrećući se popu kao da su tobože

— Koji mjesec?!.. — okrenu mu se s podsmehom sam domaćin. — Boga ti jemca dajem da neće dugo biti!.. — Hajde more, nikad više! — A zašto, pobratime? — Zato što država i nije za vas... — Nijesam to dosle znao...

— Svašta!.. Jednom su prošle kroz selo nekakve komite, svratile kod mene, zaklale mi četiri guske — nikad ih ne mogu zaboraviti! Drugi put su žandari nagnali mojega sina da odnese njihove marame da ih operu moje snahe.

He, ja te zulume nikad ne mogu zaboraviti!.. — Phi, pobratime! — zacereka se pop da se soba zatrese. — Jeste, dok sam živ to ne mogu

Neće Srbin da bude više raja, da dočekuje age i spahije, pa preko Kopaonika i nikad više natrag. Tako i mnogi Arnautin. Dobro selo, plodna zemlja, puni tori i obori, ali mu nešto nije draga šajkača.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

ili željo... Il’ spomene... šta l’ bijade? A ona mi kanda šapće Kroz tišinu blage noći: „Neću ti se nikad vratit’, — Ti ćeš k meni doći.“ VOLEO BIH LEŽAT’ MIRNO...

Al’ ona, ona, što mi je Svu sreću ubila, Mrzila nije nikad me, — Nikad ni ljubila. RUZMARIN Mlada moma negovala Zelen ruzmarin, Što ’no ga joj poklonio Gazda - Lazin sin.

Al’ ona, ona, što mi je Svu sreću ubila, Mrzila nije nikad me, — Nikad ni ljubila. RUZMARIN Mlada moma negovala Zelen ruzmarin, Što ’no ga joj poklonio Gazda - Lazin sin.

Neka se rujna ruža Nikada ne uplete U bračni venac tvoj! Na grud’ma tvojim nikad Neka ne počine Veran ti drug! Priđe l’ ti srce koje, Nek priđe prazno što je, Baš ka’no i tvoje.

Al’ eto kresak, dim, Olovno zrnce s njim — I jedan gorak uzdisaj... Pa onda tiše, tiše, I nikad, Nikad više — Svemu je kraj. »Javor« 1888.

Al’ eto kresak, dim, Olovno zrnce s njim — I jedan gorak uzdisaj... Pa onda tiše, tiše, I nikad, Nikad više — Svemu je kraj. »Javor« 1888.

S uzdisajem nije tako, Iz grudi se otme lako, Težeć’ nebu, svojoj kući. Uzdahnuti mora svako, I ko nije nikad plakô Uzdahnuće izdišući. »Bosanska Vila« 1891. U ATELjEU Slikar slika — ja ga gledam — Slika „Nâd“.

»Javor« 1890. VOLEO BIH ZGREŠITI... E baš bih volô jednom Zgrešiti rodu svom, — (Do sad se nikad nisam Našô u kalu tom). „Od kud ti takva želja? Ta zar te nije sram?“ Nije; jer od kud niče To vrlo dobro znam.

Lahor kanda veje dušu suze čiste — Osećate l’ danas što još nikad niste? U gorici lišće kô da drukče šušti — Razumete l’, Srbi, jezik taj nemušti?

Gde večita zora sviti, Naše duše, mili druže, Onde će se zagrliti, — Al’ mi crnim slovom piše: Tu, na zemlji, nikad više! »Javor« 1890.

Uzdišuć’ mirisom, cveće zbori tio: „Čovek si bio!“ Imô si srca, imô osećanja, Uz koje sreća nikad ne prianja. I prva reč’ca beše sa tvog trona: „Skidajte lance s dvaest miliona!

Al’ s korovom i sve čupat’ Što je niklo samostalno: To ja nikad priznat’ neću Da je radikalno. XI Ali ovo odbit’ moram, Tako mi oltara, I od sebe i od svojih Davnašnjih

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

MITAR: Samo pristupi, pa ću ti obadve noge prebiti, nesrećo jedna. (Otide.) FEMA: Pogani paorski rod, nikad me neće bog od njega kurtalisati. SARA: To je veliko grubijanstvo!

Miljković, Branko - PESME

PESNIKA (1956) BRANKO Noć ispod zemlje razveselim Izraste vetar u nežnu biljku iz tog podzemlja gde svetiljku i pticu nikad da doselim Nepronađene proplanke krvi i peščano podne sam odbolovo al topli hleb tvog imena još mrvim ptico među

Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.

Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva.

O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače.

što imaju manje nego ništa velika urna sa pepelom jedne i zajedničke smrti koja se ponavlja ali ne pregoreva sa vremenom nikad zemlja na koju ćete pasti čelom vi i ja i moje čelo moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su

mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a

fosil tvoga imena u suši Vere i lažnog rasta lažnoj duši, Jer i da te nema, praznina u kojoj Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi Prestala da nas opija, u sebi Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

Jao, reči razne Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći Ako ne mirisah necvet mnogo veći. Najbliži dan je koji prođe davno, Smirenost seni primaknuta slavno.

tuđe srce Onda ćeš zažaliti što si pesnik Jer pesma se ne piše ona se živi Pesma nije pesma ako nije radosna Ko nikad nije pohvalio tuđe srce Taj se predao na milost i nemilost rečima MORE ZA RADNIKE Dok se u tvojim stihovima dosađuju

Dolazi istina, biće mnogo mrtvih, Nova pobožnost već je izmišljena. Nemojte se nikad koristiti slobodom I bićete slobodni: krv se ispisala.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Nije se nikad dogodilo da crnac odgovori na šamar drukčije no poslušnošću. Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao

Onaj cvet koji donose talasi sa ostrva u stvari je neka, vrsta čvrstog sunđera. Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome

Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona.

A možda je to i zbog one osnovne upornosti čoveka da ne učini nikad nikome baš ono za čim taj najviše žudi (Prust). U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u

Ja po ceo dan gledam odozgo ova dva mala crnčeta, golišava, toliko lepa, umilna i vesela. Ne viču, ne plaču nikad, ne diraju ništa.

ja sam idući kroz noć video masu tih svetiljki koje razno obojene predstavljaju oči najrazličitijeg zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se sastaju uvek u jednu jedinu.

U stvarnosti, sve što crnac ima „za“ sebe i svoju porodicu ne prelazi skoro nikad ni četiri krave, ni četiri kolibe, ni četiri žene ili kaptiva. Apstraktno on ne mora da broji kao mi.

i pratioci, rekoše mi da će kroz koju godinu biti sigurno lepotica. Iako je sve u stvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi mi žao da to bedno devojče ne postane ipak onoliko lepa koliko je sad njena sestra.

da su takođe sasvim skoro dovedene, jer starost muževljeva ne može biti nikad dokaz nemanju poroda. Kad žena duže vremena ne rodi, muž ode kod bilo kog seoskog mladića i umoli ga da noći sa njegovom

Boj Fontenov, deran elegantan kao i njegov gospodar, dresiran je za služenje do savršenstva. Nikad se ne bi reklo da je to mali divljak, koji, čim je isteran iz dresure na čistinu, odgovara na primer ovako: „Moa pa

On je star, asketski mršav, visok neobično, sa dugom jarećom bradicom. Bio je konjušar kod ne znam kog crnačkog kralja; nikad nikoga inače nije služio.

je vidim, ali ja iz čistih skrupula prema onome što mi je Vuije pričao o toj mladoj devojci iz plemena Pela, koja ga nikad nije varala i koja je jahala sve njegove konje, odbijam da je vidim.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

A ko će onde drugo videti Do opet mrak? ISAK: Pa da, mrak!... Ta to je život moj! U mraku mrak!... I nikad, nikad dan! Rođen sam, vidim!... Umreću, znam!... The!...

A ko će onde drugo videti Do opet mrak? ISAK: Pa da, mrak!... Ta to je život moj! U mraku mrak!... I nikad, nikad dan! Rođen sam, vidim!... Umreću, znam!... The!...

Gazio me je!... Pa ubiću ga! To nikad nije ubiti druga; A ubit pašu, smrviti skota, To ni pred bogom nije grehota!... Ćut’... Neko dolazi!...

STANA: Posramiće ga ako dozvoli Da joj na kocu bratac pogine. SPASENIJA: To nikad neću!... Majko, vodi me! GLAVAŠ: Ni korak jedan!... Zar ne znaš, Spaso, I ne sećaš se noći strahotne?

Pa sada dršći, mahnit čoveče, I onde traži ljudske milosti Gde se za milost nikad ne čuje! RADAK: Oho! Baš nije šala!... Turska teskera! Pa još kakvi su strašni murovi, Da u svet beži ko se uplaši!

SPASENIJA: Oh, šta ću, majko, ili maćeho, Kad snage nemam, moć me izdade! Bar da ga nikad nisam videla! Bar one noći ne!...

TREĆI TURČIN: Ćuti, Suljo!... No, babo, šta si videla?... STANA: Što nikad nisam želela — Tvrdi je bedem vencem okićen...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Sad o miru ne treba da bude ni reči, jer naš položaj nikad nije bio povoljniji no što je sad. U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.

prema materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske vojske, o kome đeneral veli da »nikad nije bio povoljniji.« Evo šta sam našao.

To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«. Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo.

iskreniji, izgubi se ona svakidanja ukočena uzdržljivost i etikecija, a nastupi neka srdačnost: s čovekom, s kojim nikad reči u životu nisi progovorio, govoriš tada kao sa starim poznanikom. Štab je bio brzo gotov, kretosmo se Aleksincu.

A zašto se niste malo založili? — Nisam imao kad, zaboravio sam, šta li. — O, ja na to nikad ne zaboravljam. Makar trista poslova čekalo, prvo valja založiti svoj kazan — to je moje pravilo, i ja ga ce sveto držim.

— pita i ne osvrćući ce zagrejani vozar. — Zar meni?! Kaži ti to tvojoj strini. Moja se levča nikad ne prebija! — I onda još doda: Ej, kad ti postaneš đeneral onda će se moja levča prebiti, jesi li čuo? — i tera dalje.

uzdaha na bojištu izumrlo sa izumiranjem tvojih zraka; koliko se suznih očiju zaklopilo pri tvome zalasku, da te nikad više ne vide; koliko će nagrđenih trupova i teških ranjenika, ostavljenih na bojištu sa razdrobljenim kostima u lokvama

Ta to je apsurd. Vidi se da se u vojničkim stvarima ništa ne razumete, a uz to imate još vrlo živu fantaziju; nikad vac više neću povesti sa sobom. Ovako ukoren, ja pokunjim nos i povučem se malo dalje.

Šta li će sutra biti?! H Aleksinac 11 avgusta, u sredu uveče, 1876 g. Da strašna dana; nikad ga zaboraviti neću. On se duboko urezao u mojoj pameti; da ga zabeležim i u ovaj dnevnik.

doktore? — upitam ga, a smeh da me uguši. — Ta ništa, znaš, konj mi se malo spotakao. Ne bih ti ja inače nikad ni za boga pao, ali, eto konj, on je svemu kriv, odgovori doktor, pipajući jednako rukom po nažuljenom bedru.

A njegovo otomboljeno, zaspalo lice, čije crte nikad nije grčila i omračavala nijedna »buntovnička« ideja, nikakva »protivzakona« pomisao, nikakva »nedozvoljena« strast,

Čitao sam dosta rasprava protiv rata, ali nijedna knjiga, nikakvi dokazi i razlozi nikad nisu mogli izazvati u meni onako gnušanje protiv ratova kao što učini juče i jutros ova slika pustoši na bojnom polju.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Viš, ja nisam nikad plakô, Ja sam gutô suze svoje, — Gorke suze, bujna reka, Potopiće nas oboje. Ne daj meni svoje ruke, — Malena

U toj tmini, grozotini, I tebe bi boli stisli; A ja možda, što još nikad, Izrekô bih crne misli, Izrekô bih, gde se očaj, Gde se život smirit’ može — A ti, dušo, bezazlenko...

— Jer se nikad nismo zagrliti smeli, Već smo čežnju tu, ljubav našu svu I u grob poneli. A grobove naše rastavila j’ zloba, Oh, ta

Jer otkako je sreća njima zacvetala, Nikad nisu usta još na usta pala, A poljubac prvi rad se uvek skriti, Je li, moje lane, pa znadeš ga i ti!

Gledam tamo, — pa opet ovamo, Nigde ništa, — jedno sunce samo, Jedno sunce, i to će da zađe, — Da mi nikad više ne izađe...

Pa to mi je sada lepo, Pa to mi je sada milo... Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, — Kô da nikad pramaleća Mom životu nije bilo, Kô da nikad, nije sunce Sreću moju

Pa to mi je sada lepo, Pa to mi je sada milo... Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, — Kô da nikad pramaleća Mom životu nije bilo, Kô da nikad, nije sunce Sreću moju poljubilo.

Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, — Kô da nikad pramaleća Mom životu nije bilo, Kô da nikad, nije sunce Sreću moju poljubilo.

Mi idemo zagrljeni Posred bela sveta, A niko nas i ne vidi, Niko nam ne smeta. Niko ne zna, što još nikad Nije osećano; Kako ljubi svoju tugu Srce razderano; Ne zna njihne osećaje, Njihne uzdisaje, I šta zbore, šta

LXI Sad razumem večnost šta je, I beskrajnost kolika je. Ko je meri merom cpeće, Taj je nikad shvatit’ neće. Ako hoće da je shvati, Mora bola osećati. Srećan srećom za njom gine, — Al’ ostaje još praznine.

Take slike ja bih svetu Brže nego pesmu dao, Nikom nikad ne bih rekô, Čime sam ih molovao. LXIV Ko je tužan, nek ne traži Tuge nove.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Sećam se, dan je bio vedar, sunčan, topal. Ljudi već počeli da posustaju. Nikad zastanka... U daljini, iznad Čeganjskih planina, prema plavom horizontu videla se siva izmaglica od prašine i dima.

Visoko do neba! Oko ponoći začu se brza puščana paljba. To je, ljudi, vrilo. Nikad kraja... Verujte mi, mnogo je strašnije slušati borbu izbliza, nego biti u tom okršaju.

Artiljerija je odmah otpočela. I njihova i naša. Bio sam izložen mnogo puta artiljerijskoj vatri, ali nikad nisam imao mučnije osećanje nego tada. Rovovi potpuno otvoreni, a ispred rovova kamenje.

On me dohvati za ruku i gotovo iznese. „Ura!“ Ura!“ — razleže se kroz oblake. A svuda unaokolo mrtvi, mrtvi. Nikad toliko ljudskih leševa nisam video. Sa njima smo se saživeli, i sad više niko ne misli na sebe.

On se nalazio uvek u trupnoj komori i tamo je vodio administraciju. Bio je slobodouman. U crkvu nije nikad išao, a nama se stalno podsmevao kad se prekrstimo. „Manj to ako vam ne pomogne!“ — i podrugljivo bi kašljucnuo.

— O, jo, jo, jo... Polako! Doucement! — govorio je Vlajko praveći grimasu na licu... — Ah... nikad kraja ovome! On pripali ugašenu cigaretu i nastavi.

Razgovaram sa Bojovićem, šta da radimo. Naš je položaj očajan. A zapovest se mora izvršiti... Nikad mi nebo nije bilo tako bistro i plavo kao tada. A ona šuma čarobna. Moje se grudi nadimaju za životom.

— More, ostavi se razmišljanja. Ako počneš tako, onda nikad kraja — dodaje kapetan Milija. — E, razmišljali biste i vi, gospodine kapetane, da vas neko priveže za krevet, kao ovo

Naglasio je još da je tražio islednika. Vlast, disciplina, kazna! Sad ili nikad! Uveče su svi došli na vreme, čak i kapetan „Fikus“. Kaže, morao je doći tako rano da bi pukovnicima predao dužnost.

Opalili smo po dva metka. Pešaci su javili da su granate dobro pale, i tražili da bacimo još nekoliko metaka. „Njima nikad nije dosta“ — kaže gospodin poručnik. — „Oni sve misle da mi granate vadimo iz džepova. Dobro...

— A i da iskoristimo ovu priliku, da se vidimo sa kapetanom Racom i veterinarom. Inače nikad slobodnog vremena nemam... PTIČICE NEBESNE Pukovska trupna komora nalazila se u ravnici, u selu Turman-Mahali.

A onde vidim i ikonu. Nedostaje vam još samo krst na kući. — I jedan natpis na vratima: „Ovde počivaju naši mili i nikad neprežaljeni.“ — Kapetan Bora se najednom uozbilji. — Džamiću! — gledao je strogo posilnoga kapetana Radoslava.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Radišića, onaj Prikaz pletkašu iz godine 1839: Otkako te, brate, znam, tvo:riš jednako dela dobra Ja; zločinstva nikad ne pre:činjavaš nikom; mirni o Staju; od tebe svi ljudi; be:geniše te sve živo dru Že; k'o da znaju da si ti sve:tlo

“ Neće l' reći: „Vala, momče, nećeš mi se ožeći, Nećeš nikad ti postelje ni snašice steći! Ti za snašu nemilice sasma često pitaš, A sam mi se po b'jelome vječno svjetu skitaš, I k

Hajd’ nek’ ti oru sluge, — oni ti oru za platu. Tuđin nikad nije radio svojski, i žećeš, Milenko, Kukolj i aptu; hrani ji samo i poj, da ne trpe Glada i žeđi kod tebe; ti ćeš

No pri ručku se srećno nekako do nje doturam, I prekinutu žicu nastavim lepo opet. Puno srce nikad ne traži reči, ove se Rekom liju, kad grud čuvstva odgati svoja.

I kad ova cveće u šali meni ustupi, Cveće od mene uzme, iskida, izgazi sve. Neću, baš nikad neću nijedno gledat devojče, Sve su jednake, sunce u martu sve su; Neću ni ovo moje da vidim, neću da čujem Ni da

1857. Jovan Subotić XVII LAKSEMBURG Nikad neću se više zaricat da neću što mogu, Pokaj’o sam se uvek kad sam učinio to!

Neće usna moja sa lica t’ rosu satresti, Sam u sebi reknem. Majke je vera sveta! — Nikad se valjda nije u takvoj Laksemburg slavi Blistao. Nikad ona tako ne bjaše mila.

Majke je vera sveta! — Nikad se valjda nije u takvoj Laksemburg slavi Blistao. Nikad ona tako ne bjaše mila. Nikad nije moja tom snagom buktila želja. Nikad ne bjaše tako lišena volje ona.

Majke je vera sveta! — Nikad se valjda nije u takvoj Laksemburg slavi Blistao. Nikad ona tako ne bjaše mila. Nikad nije moja tom snagom buktila želja. Nikad ne bjaše tako lišena volje ona.

Nikad ona tako ne bjaše mila. Nikad nije moja tom snagom buktila želja. Nikad ne bjaše tako lišena volje ona. Kad pogledi oko u oko, srce topi se; Oko vrata smesta pali bi jedno drugom.

Subotić bio u šestom razredu gimnazije”, pa dodaje još i ovo iz Subotićeve autobiografije: „U Karlovci još ne bejaše nikad đačkog majalosa. Majalos ispade prekrasno i donese upravitelju samo priznanje i pohvalu.” K.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

nas je palo časno žrebije Da pred oltarom one svetinje Kojoj se puci sveta klanjaju Pootvaramo vrele izvore, U kojim nikad još ne presuši Dedova slavnih viteška krv.

Ne, Đuraško, — nikad nećemo Lukavoj ćerci dužda mletačkog Za podnožije gadno služiti. BOGDAN: Nećemo nikad sebe prodati — Ni svoju

Ne, Đuraško, — nikad nećemo Lukavoj ćerci dužda mletačkog Za podnožije gadno služiti. BOGDAN: Nećemo nikad sebe prodati — Ni svoju skupu krv. BOŠKO: Pa ni za štamparu. BOGDAN: Ni za lepotu Te nabeljene Svetlosti!

prestolom Sa koga svemilostivna ruka Bezbrojnom svetu svetlost poklanja, Da ću te služit za jedno samo — Ne smem ti nikad ni spomenuti Ranjene duše bolan uzdisaj — Poljubac jedan, pogled, zagrljaj!... Ubij me sad!...

(Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo! Ej, brate, nikad nisam mislio Da ćeju nam se i sokolovi U mučnom lovu modrih visina Zavišću gadnom srca divijeg Ošinut krila oštrim

dovoljna, Kojomno sam vas svakad štitio, Veće upornom rukom mašate Za sjajnu krunu moga prestola; — Al’ nećeš nikad, stara nevero, Postići svoju gadnu nameru!...

VUKSAN: Da vratiš, kneže, onu tvoju reč Kojomno si ga prognao. KNEZ ĐURĐE: Da je pogazim, — Ali se carska nikad ne gazi!

KNEZ ĐURĐE: Ti bi, — Al’ nikad ja!... JELISAVETA (nasamo Đurđu): Tako, ha! Budi muž!... ŠULOVIĆ: Moli ga i ti, svetla gospođo!

BOGDAN: Bio se s njima, Ali se ne bi njima predao!... RADOŠ: To nikad ne bi! BOGDAN: A mi idemo Turcima — Vi’š, starče!

JELISAVETA: Pa da l’ sam ikada Njino prognanstvo potraživala? Ne, Đurđe, nisam!... To nikad nisam ja! Tvoja je mudrost i samoljublje — Oprostićeš mi tome izrazu — Raspudila im groznu zaveru, Protivu tebe što

KNEZ ĐURĐE: Strašan je san — Al’ veruj, dušo, Lepšu ti javu donosi dan. JELISAVETA: Nikad! O, kneže, kneže, nikada!

svoga čela modrim tamnilom Usirene te krvi sećaju: Ratova davnih, rana, osvete, Mrzosti zverske, skotske jarosti, Nikad milosti... Ne, reči njenih Onako milozvučne izreke Isterale bi stida plamene Na okorelo grube obraze.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Često je kupljeno od naroda oružje, ali se Relji nikad zaptije ne svratiše ni na kavu. Nešto im je bilo kao zazor. Svagdje je bio priznat i prizvat.

Zaspao je, da se nikad ne probudi. Malo srce, puno velike, djetinjske ljubavi, prepuklo je od pregoleme žalosti za svojim Jabom.

Svega toga nema više, sve je umrlo, uvelo, iščezlo, da se nikad ne povrati. Samo su se one krupne prikazne riječi duboko upile u dušu njegovu i živjele s njim i on s njima.

Od velike mržnje i pakosti nikad neće proći drumom pokraj naše kuće kad se vraća iz parohije, iako mu je mnogo bliže, već okoliši, pa pô sata ide

Ne dam, brate, ni za pare, ni za ljubav, ne dam nikako! Misli omsica: šljiva je premakla, sad ću šićariti. Sad il' nikad! A vi znate, kad Vla', štono vele Turci, u'vati vursat — mjere mu nema!

)... Eto ga uprav među krake! Čuvaj se, gospodine! Joj, jadan ti sam, ako ti što bude, nikad Ti gospoji ni ja ni ti nećemo smjeti izići pred oči! (Jedva ga uhvatiše i svezaše.

Ode Bosna; ode vala, kô da je nijeste nikad ni imali! Tako će biti, kunem vam se Bogom živim, i moje vam suze neće pomoći!

Kako ti, bolan, moreš reći da sam ja bena? Ja za tebe nijesam nikad čuo niti sam te do danas svojim očima vidio, pa jope' znam kako ti je ime.

Sudac: Vi ste, gospodine, juče došli ovamo? Pisarčić: Da, juče sam doša'. Sudac: Nikad niste vidjeli ovog čovjeka, niti on pak vas? Pisarčić: Nikad! Nikad ga nisam vidio, a ni on mene.

Pisarčić: Da, juče sam doša'. Sudac: Nikad niste vidjeli ovog čovjeka, niti on pak vas? Pisarčić: Nikad! Nikad ga nisam vidio, a ni on mene. Sudac: E, Davide, kako je ime gospodinu?

Pisarčić: Da, juče sam doša'. Sudac: Nikad niste vidjeli ovog čovjeka, niti on pak vas? Pisarčić: Nikad! Nikad ga nisam vidio, a ni on mene. Sudac: E, Davide, kako je ime gospodinu?

Ne velim ništa, gospodine. Dobar je. Samo još da ukine trećinu, desetinu i, rećemo kaz'ti, ove globe — nikad boljeg cara! Pisarčić: Onda bi bio i vaš?

Bojić, Milutin - PESME

Kolutave oči svetle, nikad site, A uvela usta grizu tela vruća... ''Dosta! Gasi luče, sprži cveća kite! Svežine mi dajte i svečanost mraka!

Novi život niče? Vri život u grobu, nad njim kriče vrani. Avaj, ja u svemu, što nov život kliče, O, ali Saloma nikad, nikad više. Novo lišće šušti, nov se potok miče, Livadama novim novi vetar briše. Snovi, prah i snovi!''...

Vri život u grobu, nad njim kriče vrani. Avaj, ja u svemu, što nov život kliče, O, ali Saloma nikad, nikad više. Novo lišće šušti, nov se potok miče, Livadama novim novi vetar briše. Snovi, prah i snovi!''...

(1913) MUČE ME TVOJE OČI NIKAD STALNE JEZERA Greju me tvoje oči pune magle, Kô jezera su gde se ocrtava Predzimsko nebo, što nad njima spava, I

(1914) OČI Muče me tvoje oči nikad stalne, Čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne, Čas modro plave, zeleno opalne, Kristalne I meke kao pahuljice snežne.

On gleda kako lišće kiša kida, On zna da to je predgovor opelu: I njemu sprema smrt odeću belu, No neće moći nikad da je skine. On hoće mladost i rumena krila A mi smo brali cvetove aprila. I on zadrhta zbunjen u tom času.

No nikad možda ta nevina želja, Ta liska krila od čednosti belja, Neće kô kruna i dar sudbe biti. Poslednja meta ostvarena s mu

No, avaj, danas tuđe ste i strane. Daleko moje odbeglo je juče Jer nikad više zrak zgašene luče U vašem nedru ne može da plane. Tuđi smo, tuđi, moje noći mile.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Sad znaš ko je Đoka. ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, ju! Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikad više ne napiše pismo. JEROTIJE: More će da ga napiše nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće.

Gospode bože, kakva je ovo današnja mladež! MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež... ANĐA: Ju, pomeri se, dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se...

MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež... ANĐA: Ju, pomeri se, dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se... MARICA: promenilo se samo mesto i ništa više.

Dužan sam ti sto dinara, pa okupio svaki dan: ona hartija kod mene... MILADIN: Nikad ti, gospodine Žiko, nisam spomenuo dosad. ŽIKA: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (Zvoni.

MILADIN: Nikad ti, gospodine Žiko, nisam spomenuo dosad. ŽIKA: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (Zvoni.) MILADIN: Neću, gospodin-Žiko! ŽIKA: Deder govori, zašto si došao?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

1405) kao velikomučenika, potpuno u tradiciji bugarske Trnovske škole, u strogo hagiografskom maniru kakav u Srbiji nikad nije negovan.

Jakšić, Đura - PESME

53 POZDRAV 54 JAN HUS 57 KALUĐERI 61 PESME MOMA Kad bi moma zvezda bila, Nikad ne bi duša moja Bela danka zaželila. 1856. MILA „Vina, Milo!“ — orilo se Dok je Mila ovde bila.

Skori sveća kraju, Danak crnoj noći — Al’ kraj mome vaju Nikad neće doći! 1856. JOŠ... Jedan dim još, jednu čašu, Jedna pesma, jedna seka! P’ onda zbogom, tamburašu!

Sila se je misli vrzlo po pameti... Mnogo li sam stradô, kad se srce seti: Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče! Meni noćca lako nikad ne proteče...

Sila se je misli vrzlo po pameti... Mnogo li sam stradô, kad se srce seti: Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče! Meni noćca lako nikad ne proteče...

Mnogo li sam stradô, kad se srce seti: Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče! Meni noćca lako nikad ne proteče... U mislima, tako, uzdahnô sam jako, A suze su tekle niz obraz polako; Od grudi se mojih večan oganj

Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta! Lepša nikad nije s uresom nevesta! Izvezeno cvećem, okićeno goram’ — Ja i ovo mesto ostaviti moram!

— Ha! Il’ možda neće doći Strašnog suda glas užasni? Možda nikad neće moći Gorkoj muci i jauku Nasmejat se srce moje?... Idi!... Idi!...

1860. PIJEM... Pijem, pijem... al’ u piću Još se nikad ne osme’nu’ — Kao da je rujnim vinom Bog polio hladnu stenu!

ima, I taj jedan neka pada, Na bajonet nek’ se meće; Al’ pred četom nasilnika Srce srpskog Krajišnika Zadrhtati nikad neće!...“ Pet drugara, pet stražara, Takim glasom odgovara.

I na kuli karauli Lomljavu su tešku čuli, Al’ vitezi graničari Nisu nemim strahom stali; A zidovi, opet, stari Nikad nisu zadrhtali. „Vidite li tursku silu Kako juri u besnilu? Dvesta ih je!...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Na vama je pao štit najhrabrijih, Kraljev štit svetim uljem pomazan. Tvoj luk, Jonatane, nikad nije promašio. Vidim pala tela i krv ranjenika. Tvoj mač, Saule, uvek je mahao. Saul i Jonatan!

Zašto je naša slava morala da podlegne? HOR ŽENA IZRAILjSKIH Zapojte mi, sestre, Nikad ne ostavi Bog Ni sramno u ropstvu, ni ljuto u jadu Narod svoj najdraži, Izbrani ljubljen svoj.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Jer, jednoga dana umalo ne propali. Tako se govorilo, mada se to nikad po njihovoj kući nije osetilo ili videlo. Deda Mladenov, posle oca nasledivši tolika imanja i pošto bio i od babe mlađi,

Sve je bilo drukčije. Poznavalo se to po čašama vinskim, u kojima je, istina, bilo najbolje vino, ali nikad ne napunjene do vrha, da se preliva, već čiste, sa po dva prsta koliko treba prazne; po čistom uokvirenom jelu u

I oca da oplače, za njim suzu da pusti. Čak mu ni grob nije dobro video. Sem na pratnji, prilikom sahrane, a više nikad. u modrini zore, gotovo u mrak budio bi se. Oko njega po sobi već su bile prazne postelje matere, tetke, strine.

i taj njegov trud da bude kakav treba zadugo, zamnogo, za tri, četiri, više godina, s dana u dan, bio je potreban da se nikad ne bi zaboravio, pogrešio, nikada ne bi učinio ono što ne treba.

ako dođu, ono dođu kradom, pre dolaska očeva da legnu, sakriju se, da jedu ono što im matere krišom daju, da ne smeju nikad za sofru da sednu, ocu na oči da se pojave, već sve tako beže, drhte, strepe. A on, Mladen, ništa.

velikog poštovanja prema njemu, kad god je dolazio kod njega na razgovor ili tako nešto, on je uvek dolazio sa strahom, nikad ne hteo da sedne, svršavao na brzu ruku, sve iz bojazni da on, takav čovek trgovac, zbog njega ne zadrži se, ne svrši

A kao da je predosećala da, ako nju ne uzme, sad se ne oženi, kakav je on, nikad više neće se oženiti. A opet, kao uvek, bojeći ga se, ne smejući ni za šta da ga pita, a najmanje za to, ona za ta dva

Oči, lice bilo je nekako čudno, izraz bio je nekako umoran, koščat. Ona nikad nije to mogla da podnese. Kad god bi došla, uvek bi zadrhtala. Ne od bola, ne od ljubavi, već od njega.

— Uzdisanje znam, ali ne milovanje. I nikad ga neću da znam, da osetim, nikad. Star sam... I zaista, tada se oseti toliko star, suv, bolan, ispečen od bola, da

— Uzdisanje znam, ali ne milovanje. I nikad ga neću da znam, da osetim, nikad. Star sam... I zaista, tada se oseti toliko star, suv, bolan, ispečen od bola, da nehotice grčevito podiže ruku,

je kao i pre radila, onoliko kuvala, onoliko trošila, ali sada kao bez trepeta, ne bojeći se da će, ako pogreši, mada nikad nije grešila, biti grđena, prekorena. Sada nema od koga za to da strepi, bila je sama gospodar, slobodna.

Zateče je povezane glave, uplakanu, svu mokru od suza, plača. Priđe joj i naže se. Nikad dotle nije se osetila tolika ljutnja u glasu mu. Čisto se tresao nad njom: — Šta plačeš?

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Kad svatovi dođu pred mladoženjinu kuću, meću barjake na kakvo drvo pred kućom, ali to nikad ne sme biti b. (SEZ, 19, 1913, 154). BADEM Mandel (amygdaluѕ communіѕ). Badem, bajam, menduo, migdal (Šulek). B.

Ili ju je Bog prokleo da nikad nema mira zato što je odala Hrista sotoni, ili Jevrejima (Milićević, Knež. Srb., 638). Upor. i GZM, 6, 371; i 19, 320.

, da ostriženu kosu zakopa ispod k., i onda dete neće nikad oćelaviti (Gornja krajina, BV, 11, 1896, 292). K. prevuku žensko novorođenče, »da bi bila radenica« (ZNŽOJS, 7, 1902,

Kad se k. pobere i poveša da suši, treba pod prvu vešanicu metnuti čavao, pa onda neće nikad dosađivati tice ni miševi (ZNŽOJS, 19, 210). Naročito su važne vradžbine u korist k. prilikom setve.

). On je naročito neophodan kao čuvar muške dece. »Da zna majka što j̓ odoljen trava, Ne bi nikad ukopala sinka«, pevala je vila zagorkinja berući po gori lekovite trave (ŽSS, 295; upor.

koji se opogane i bace na raskršće, tako da prolaznici, misleći da je opoganjen pravi hleb, kunu: »Dabogda mu se nikad ne rodilo!« (SEZ, 70, 1958, 551).

Takva je, na primer, »doskočnica trava«: ona »raste na pravednikovu grobu iz križa pri zemlji«, i pomaže »da se čovik nikad ne smete, nego da može svakomu odgovoriti« (ZNŽOJS, 7, 1902, 118).

Ovim se kao bajagi krade i prenosi rod sa tuđe u svoju njivu. Ovaj struk krade domaćin ili njegov sin, a nikad žena ili kći.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Za nj je sreća što mu sinovi zarađuju i nose novac iz svijeta, ali koja vajda kad od glavnoga duga nikad ne možeš pare otkinuti? Tako bar Petar veli.

— doda blaže, brišući znoj sa izrovana lica. — Na zdili uvik je prvi stari Ante! — pecnu starca navdar. — Bi sam nikad i zadnji, a prvi na radnji. Bilo, pa prošlo, — odgovori mirno starac.

Mišlju je pratio očeve kretnje i njegovu brigu za neprekidnim radom. Nikad ničim nije se zadovoljavao — i on je u svome ocu viđao tek nemirna trgovna, kojemu bijaše glavni cilj da se obogati.

— Nikad ništa ne ulovite? — upita ga samo da ga natjera na razgovor. — Brige vas! Kad vam na vrata dođem, ne dajte mi ...

Na tješnjem putu, u zakreta ju, stiskoše se jedno uz drugo i mladić iznebuha reče: — Nikad se ne zna ča nas čeka ... — Prati nas nevolja, a da i nismo krivi, — prihvati prijegorno djevojka.

Nu, pogdedavši nada se, spazi kozu navrh kamena, nad ponorom. — Kš, kš! — javi se i reče kao za se: — Da svrata, nikad je više ne bi moje oči vidjele! Koza se nadnijela nad prostor i nadviruje se. Brada joj podrhtava kako miče njome.

— A ono dvoje starih? — izmače se Ivu. — Ostaće... Ako nam bog providi, nećemo ih zapustit'. — Pa nikad već amo! — istrgnu se Ivu iz duše. — Ko zna! Ako ča stečemo, vratićemo se; i drugi se vraćaju... Ma grem ća...

— Mukte, da! — podiže trgovac glavu s knjige. — Ja valja da plaćam kada pitaju, a meni kad ko hoće i nikad! — Platiću! — umiljavao se stari Ante. — Platiću!... Tako svak govori... A još nisi ni lanjsko namirio...

Onda se nanovo nadigne, podmetne pod leđa blazinu i tako ostade sjedećke. — A nikad nije bilo ovako, nadoda, uzdahnu i zavrti upalim očima. — Počeja si opet jadat', — skoro osorno javi se žena mu.

drugi niki, koji su podveživali vinograde, davali su za sto fiorini po četiri kace (osam hektolitra) masta, i nikad iz duga... — A što vam sin iz Amerike piše?

— Osušićeš se posli... Ala, Mare! — javi se ženi... — Eto, sad ni nje ni! Kad se bog slavi, nikad ih nй! Najposlije poklekoše pred slikom.

miluje ga i uspavkuje lagano, lagano... * Osvanula je nedjelja, dan iseljenja i tuge, u nikad neviđene krajeve — osvanula je hladna i sumorna.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ovaj koji je k nama došao vrlo je mlad, verujem moj vršnjak. Uopšte, tako je neobičan. Ima snažan stas, što ja pre nikad nisam videla u jednog monaha. Ne bih rekla da ovaj mladi stasiti čovek preterano muči svoje telo dugim postovima.

Ne znam kako je nanjušio za nesreću našeg vlastelina. To valjda i nije bila nikad neka naročita tajna, kako smo mi ponekad skloni da verujemo. Obreo se on tako jednoga dana pred Laušem.

naravno u svojim pripovestima, grgoljali smo, prdeli, hripali od smeha, pričajući zgode sa tih sastanaka, ali nikad se nije dogodilo da se neko zameri svom drugaru zbog nje. Ona je bila ta koja je birala kad će s kim.

Bože, kako smo zamrzli tu prokletu ledenu devicu. Zar je to baš ona morala da učini, zar ta hladna gospa koja nikad još nije usrećila nijednog muškarca. Tek tada smo shvatili koliko je Lauš morao biti nesrećan.

na vreme, uputstva dvojici kopača: Mitru Pitiću, manastirskom merophu (koga je izabrao zato što se za ovog govorilo da nikad nije dotakao žensku), i Ždraki, gluvonemom sebru iz Seče (koji ništa od ovog nije razumeo ali je zato bio jak kao bik,

Bludio bih kao duh preko miomirisnih polja, među milozvučnom ptičijom grajom, i ništa više. Ništa više. Nikad me ništa ne bi zabolelo, nikad se ničemu ne bih obradovao, niti se zbog nečeg rastužio, naljutio, razbesneo.

Ništa više. Nikad me ništa ne bi zabolelo, nikad se ničemu ne bih obradovao, niti se zbog nečeg rastužio, naljutio, razbesneo.

Neko, nižeg porekla i položaja, nikad se ne bi usudio da prigovori, jer bi bila drskost stavljati primedbe na ono što su već odobrili moćnici države i crkve.

sa šarama i vijugama, čak i odela da slikam, doduše ona prostija sa malo nabora, odela prostoga sveta, ali ljudska lica nikad.

Umire jedan po jedan od moje braće u Hristu. Ja ležim takođe bolestan u svojoj ćeliji, sam, nikad osamljeniji i tužniji u svom životu. Zar je ovo način da se čovek rastane sa svetom?

Čim smo ga ugledali, znali smo da nosi loše vesti. Kraljevi glasnici, uostalom, nikad i ne nose drukčije vesti nego loše.

kakav je stvarno bio — preplašeni sebar koga je njegov vlastelin pokupio sa njive, tutnuo mu u ruke koplje kojim ovaj nikad nije rukovao i poslao ga ka gomili njegovih neprijatelja.

Ilić, Vojislav J. - PESME

1880. MOME MILORADU Uvenuće mlado doba, Kô što vene rosno cveće; Ali ovaj cvetak mali Uvenuti nikad neće. Večno će ti mirisati Sa mirisom prošlih dana, Sećaće te sviju snova, Što prosanja mladost rana.

Za njega svet je perivoj od ruža, Po cveću šeće kao paun mlad, Njegova duša jezero je mirno, Njegov se nikad ne koleba nad.

U jedno studeno jutro, kad majke ne beše doma, Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela I nikad ne dođe više. Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela.

diše. Mila polja i doline cvetne, Božje sunce nek vas večno krasi, I da, štedro, nikad se ne gasi Nad poljima Arabije sretne! II NA OAZI Žarko je prispelo podne.

I nejasne seni U tankoj magli skrivaju se redom. A on je tiho pristupio meki, No tuga beše na licu mu bledom. On nikad nije tako tužan bio, I našto briga i bledoća ova?

Sa njenih visina Ne vije se bršljan, ne šumori cveće, Hladna pustoš bije iz njenih dubina, A jezero mrtvo nikad se ne kreće. No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne.

Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće: Hladna pustoš bije iz njenih dubina, A jezero mrtvo nikad se ne kreće, No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne. 1887.

Ah, nikad nebeska ljubav ne nađe za lice svoje Čistije ogledalo od njinih nevinih duša: Svetle kô kâpi morske, a nežne kô slatki

Delije tada dograbiše momu, A vlasti turske razbojnike skriše... Otide Jelka Salijinom domu, I nikad o njoj ne sazna se više. A ovu ploču i krst više groba Rodbina diže još u ono doba. 16.

Štaviše, zbunjen je bio, I ovu zabunu svoju od nje je pažljivo krio, Da ne primeti samo. A ona, u raku zoru, Pevaše, kô nikad dotle, radeći po svome dvoru. I to ga bolelo zdravo. Hajd što je pevala, tešto!

„Ne, to je božija volja,“ on tiho zboraše sebi, „Inače po krčmi pijan nikad se tukao ne bi'. Pa i kmetica, eto... On nije izreći smeo. „I ona da greši tako!

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Vi mi predlažete, poštovana prijateljice, da naše nikad nedovršene razgovore o vasioni, njenim čudesima, zagonetkama i sudbinama, produžimo pismenim putem.

Kako god da ih razmeštaš ovamo-onamo, za četvrtu nikad nema mesta; izgleda da se te ose igraju, kao deca, „mete“, a jedna od njih uvek kasno stiže.

stepenica Propileja, jasno sam osetio da sam bio na jednom vrhuncu, na koji se čovečanstvo nekad uzdiglo, a na koji se nikad više neće uspeti. I inače se ima u Atini šta da vidi.

Ploviš li prema jugu, ukazuju ti se na nebeskom svodu zvezde koje se u severnijim krajevima nikad ne viđaju. Moji đaci koji dođoše sa Kipra ili sa Krita pričahu mi da se onde južno od Sirijusa vidi na nebu jedna

ili sa Krita pričahu mi da se onde južno od Sirijusa vidi na nebu jedna skoro isto toliko sjajna zvezda koju odavde nikad ne možemo videti.

Obilazeći oko Sunca užom putanjom no što je Zemljina, ona se na nebu ne udaljuje od Sunca nikad više od 48 stepeni. Kada se na tome svome putu nađe upravo između Sunca i Zemlje ili, kao što se to naučno kaže, kada

Jer pri tome, ako slučajno ne zadremam, ja razmišljam bez dnevnoga reda i sistema, ali baš to lutanje i krstarenje nije nikad uzaludan posao.

pohodu, koji im je potčinio celo Balkansko poluostrvo, zaustaviše se Turci pred zidinama Dubrovnika; u taj grad nisu nikad kročili. Jer čim je najezda Turska zapretila i samom Dubrovniku, priznala je dubrovačka republika gospodstvo sultana.

Od kada sam izašao iz detinjstva, nisam nikad badavadžisao, a i još sada iskorišćavam svaki dan, i nedelju i svetac, za posao, sem ako me kogod u tom ne omete.

A već nebo! Da sam slikar, ja bih sa ove visine tresnuo sav svoj slikarski pribor u dubinu, da ga nikad više ne uzmem u ruke. U ovoj prirodi sve izgleda čarobno, pa i sama železnička pruga.

sjajem nežne srebrnaste svetlosti koja se razlila daleko po nebu, ona nam stvara prizor nesravnjene lepote, koji se nikad više ne može da zaboravi. Dobar dogled popunjava ovu sliku neočekivanim. detaljima.

Još do nedavna se mislilo da to neće biti nikad moguće i da će to ostati večiti nedostatak Zemljine istorije. Jedan poznati istoričar Zemlje je, još pre tridesetak

Stanković, Borisav - TAŠANA

šta, ma šta da je, odmah on kuću digne mrtve na miru ne ostavi od vike i psovke — a ono i ovde kad kod tebe dođem... Nikad da tebe zateknem veselu, sve nešto tako, I vi svi na mene, kao da sam ja za sve kriva, da do mene stoji!

Tamo, kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga nikad nije ni bilo; dok ovamo, u kući, on je jednako tu.

A za hadžije: hadži-Ristu i druge?... Oni i onako nisu nikad ni voleli što me je pokojnik uzeo... MIRON Kako »nisu voleli«? Šta si ti, i kakva si, te da oni nisu voleli?

I vidiš, kako su od tada svi veseli, razdragani, kao da nikad ovde nije bilo žalosti, pokojnika, crnine. Vidiš kako se svi utrkuju ko će te više razveseliti.

MIRON Ostavi to, Tašana. TAŠANA I čim je videh, ja je napadoh: zašto da mi bar ona to nikad ne spomene, ako ne docnije, kad sam se već udala, a ono dok sam bila devojka, dok smo ja i ona gotovo svaki dan bile

Plakala je zbog tebe, zbog svog brata. Znala je koliko me ti voliš, a ovamo vidi kako ja nikad tebe ne spominjem. MIRON (ustaje, tronuto prilazi Tašani): Ostavi to, Tašana, ja sam kriv.

(Strese se): Oh, i zato nikada tvoje jelo, nikad tvoje piće nemoj da mi šalješ. TAŠANA (razdragano): Bože, dedo! MIRON (savlađujući se, i da sve to preseče, naglo,

MIRON Da, po telu nisam, ali po duši — duša mi je stara! (Kao nešto o čemu je toliko mislio, ali o čemu nikad do tad nije hteo da govori, tako razdragano): Da, Tašana, duša mi je stara!

I hoću! I istina je! Jer ja sam po tebi mogla da presvisnem, da skončam, da sama sebi glave dođem. I ti nikad da priviriš. (Gorko): Oh, ne da me utešiš, no bar da me sažališ i da vidiš kako mi je.

I neću da znam. SAROŠ (odlučno): Znaćeš! Znaćeš! A kunem ti se: ni na samrti, ni na onom svetu, nikad ne bih kazao. TAŠANA (prekida ga, uznemireno): Šta to? SAROŠ (rešeno, spremajući se): To! Evo... Sada! (Pauza.

A zna i ona da ja nisam bio, kao što zna da joj oni nikad ne dolaze, niti će joj doći. I onda ja moram uvek jedno isto da joj govorim, uvek jedno isto da joj lažem...

Bojimo se da ne iziđe pa da je vidimo. MARA Ama, nije ona tako strašna. I nikada ona ne izlazi. Ni ja je nikad ne vidim. Hajte. Ima samo još neko cveće da uzmem i presadim u našu baštu, pa ćemo posle kod nas, u bašti, igrati.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

s „ljubim ruke” i dodaje mu stolicu i vodu i lek, ulazi da vidi mater, i onda odlazi na ostali domaći posao kao da nikad drukčije nije ni bilo.

s celokupnom mukom majstor Kostinom u džepu, silazio je s groblja tako kao da je tu ostavio za sobom nešto što ga se nikad više neće ticati. Ni familija, ni smrt.

Kad se približimo ciglani, ja njoj znak rukom, a ona znak cipeletinom u leđa Josina, i ja iskočim. Nikad se nije rukovala. „Ajd, zbogom!” klimne mi glavom; i tek se prodere na Josu: „Joso, ode gospodin.

— Moram ići, zato što ovde ne mogu ostati. Prilika mi je da se udam sad ili nikad. Ko bi me od naših momaka uzeo, ovakvu ljudesinu! I još, ti stariš polako, i sve si više pod vlašću žene.

Toša, naprotiv. Ne kao bekrija, nego kao član društva, i kao društven čovek. Ali nikad nije noćivao u varoši. Oko ponoći, pa i posle ponoći, čuje se znak piskavog zvižduka stražaru, eto gos-Toše na salaš,

— Nestala je vinara kao da nikad nije ni bila. Na spratu, vazdan uskih prozora, i pred svakim prozorom fikus, koji smeta otvaranju i zatvaranju.

Takva mu je ćud, nikad ne znaš koja mu važi. Dve kravice je već ranio. Jutros, privezali ga za kola, dali mu da gricka što najviše voli, i

Što znam, evo vam: volim decu, volim mladost. Nikad mlada nisam bila, nikad svoje dece neću imati! Decu ću izvoditi na put što bolje mognem, svakom dati komad hleba u

Što znam, evo vam: volim decu, volim mladost. Nikad mlada nisam bila, nikad svoje dece neću imati! Decu ću izvoditi na put što bolje mognem, svakom dati komad hleba u ruke, i pomoć moju dokle sam

Veli: „Čoveka ste stvorili.” Ali gde je taj čovek?... Nikad neću znati jesam li dobro radila što sam tuđu kost pomagala!...

— Dosta tog obožavanja! i ta luda reč se pre frau Roze nikad nije čula u našoj varošici. Čudovište od žene, i ona baš izmislila „obožavanje”. Muka čoveka da uzme!

On misli sa strpljenjem koje zadivljuje, i kaže mi ponekad, bez svakog akcenta, vrlo lepa zapažanja. I nikad ne fantazira o budućnosti! Kao pravi radnik, odvali svoj deo posla za danas, i slava Bogu...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

So tim obećavaše svakom koji želi nju uzeti da nikad neće nuždu imati na sveće trošiti, štaviše, u nevolji trud ili sumpor pripaliti.

znatan magarac koji je Muameda u mesec nosio tako beslavno umro kao i mlogi ljudi na svetu; i iz ovog poučavamo se da nikad ne valja pre smrti govoriti: srećan sam, ili slavan sam, ili ništa mi ne nedostaje.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

vatre igrači po munji I ukrotitelji gromova Na vama pokazuju veštine Nama ste kameni dlan Na vama čitamo crtu života Nikad joj nismo videli kraj VRAČAR POLE Sreo sam te starče pastiru Usred beloga grada Prolazio si nešto posle

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Taj postupak nikad u životu nisam mogao oprostiti mome ocu. Naterati me da se rodim pod pretpostavkom da sam bogatoga oca sin i onda,

Kako sam tada, prilikom ovoga lepoga hrišćanskoga obreda, dobio kijavicu, ja je se nikad više nisam oprostio i evo je kroz ceo život vučem, te mogu slobodno reći da sam ja svoju religiju iskijao.

Što se tiče zuba, ja sam se na njima uverio da nauka o poznavanju čoveka nije tačna, jer ja nikad nisam uspeo da imam trideset i dva zuba, koliko ta nauka propisuje, sve dok nisam platio zubnome lekaru dve hiljade

postaviti pitanje jesu li sunce i mesec muž i žena, verovatno, na osnovu toga što sam zapazio da muž — sunce — nije nikad noću kod kuće, a žena — mesec — nije opet nikad danju kod kuće.

žena, verovatno, na osnovu toga što sam zapazio da muž — sunce — nije nikad noću kod kuće, a žena — mesec — nije opet nikad danju kod kuće.

Ja sam zamišljao da su pantalone upravo zato i izmišljene da bi se lakše mogli preskakati plotovi, te za mene nikad nije bilo granice izmeđ' naše i ostalih suseda bašte.

na svoju spoljašnost, mogao eventualno predstavljati opoziciju, ali je on po ceo dan spavao, a opozicija koja spava nije nikad opasna.

A najzad, ni ta njegova spoljašnost nije predstavljala bog zna kakvu opasnost, jer ne treba se nikad plašiti opozicije kojoj bodljike služe samo kao nakit.

Taj Perica nije imao nikakvih kvalifikacija, kako za resor koji je primio tako ni za ma koji drugi resor, ali to nikad nije bila smetnja ni kod sastavljanja izistinskih ministarstava.

Da je kod profesora bilo malo dobre volje, oni bi baš u tome, što nikad ne odgovaram na ono o čemu me pitaju, zapazili kod mene izvestan politički talenat, ali oni to nisu opažali i tu je

Pozdravi oca! A ako grobarev sin ne bi znao lekciju, onda bi učiteljev prekor ovako glasio: — Od tebe, sinko, neće nikad ništa biti. Ni tvoj rođeni otac neće uspeti da ti iskopa grob, jer ćeš na vešalima svršiti!

koji se desio, poginuo šef krijumčarske bande ili je poginuo sam komandir koji raport podnosi: Komandir, koji se nikad u životu nije družio sa tačkama i zapetama i, moglo bi se reći, bio čak i njihov protivnik, došao je ovim komandantovim

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo. Hladan me znoj probi. Gr-r-ru! Neki me umor spopada, a glava zanosi, kao da mi se spava! Nikad kraja. Gr-ru! Gr-ru! Gr-ru! Gr-r-u!... Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utiša. — Šta je ono?! — povika komandant.

Čim put skrene nalevo, postajao sam nespokojan i zatezao dizgine. Izgledalo mi da nikad takvu samoću i pustoš nisam osećao. A znao sam da svuda okolo gamižu vojnici.

Zaustih, u naivnoj iskrenosti, da kažem komandiru kako se nikad nisam ovoliko prepao. Ali, na moju sreću, komandir me preduhitri: — Pohvaliću vas komandantu za hrabro držanje...

Kretali smo se lagano kroz šumu. Pitao je Kralj za moral vojnika. A komandant, čuo sam, odgovara kako moral nikad nije bio na takvoj visini kao danas.

Privremeno je uzeo jedan deo zemlje, ali ime Srbinovo nikad neće uništiti. Vi ste dostojni sinovi vaših pradedova i dosad ste služili verno kralja i otadžbinu...

Uvređen je ponos starešine. To ja znam... Pod normalnim prilikama, ja to nikad ne bih učinio. Čak se i sad kajem. Ali ja sam tada bio u afektu, kada zbilja nisam sobom vladao.

Zar da napustimo slobodu našu, i da savijemo dobrovoljno glavu pod ropskim jarmom? Nikad!... Nikada, drugovi! Ja vas ne zadržavam. Ko hoće neka ide. Ali sada je došao čas da vidimo: „Ko je vera, a ko nevera!

— Gospodine potpukovniče, pazite šta govorite! — Pazite vi šta radite! Vi hoćete da nam prekinete kolonu i nikad se ne bismo sastali u ovim besputnim krajevima. Kao starešina, ja to ne mogu dozvoliti!

Na velikoj visini smo i sve nam se čini da je ovde i dan duži. Nikad da smrkne, i da se jednom već stane. Vojnici sve više posustaju, i već naprežu poslednju snagu.

A zar ti ne bi poslušao tvoga starešinu, kad bi ti tako što naredio. — E, bogumi, nikad ni dovijek! — Crnogorac prebaci nogu preko noge i zavali se na ono kamenje.

A mrtvi su oslobođeni muka. Ostaju žive lešine za nama i nikad stići neće. Sutradan zapadosmo opet u glibovitu dolinu. Sada su nam ljudski leševi služili kao putokaz.

Po svojim osećajima, ja sam pobožan čovek... — Video sam ga na Veliki petak da mrsi... — More, nikad u crkvu nije išao... ...

Petrović, Rastko - PESME

neka ste samo zdravo Po sumornim prostorijama svojih bolova Gde, daljim predelima umrljane, sisate svoje prste, Gde nad nikad neviđenim manastirima Stavljate sićušne krste.

Naš sin, naš brat, naš unuk Nikad neprežaljeni, Jovan, Umre u cvetu svoje mladosti Na dvadeset i prve godine rođendan.

Te nikad njenog odlakšanja dočekati neću, Smrt će mene najzad rasturiti sutra; Umreću. Kad? U hladna jutra. Dva vojnika kraj druma

Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora; Nikad njenog porađanja dočekati neću: Umreću. Odlakšaće se jednim uzdahom ili smehom, Otkinuvši od pritiska Odleteti kroz

E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti, užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi! nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.

Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave, I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave, A azur nikad više, Ni čeljust tvoga dlana nikad više; Želudcem zar svojim žuđasmo Za voćno tvoje truljenje i pad; Uz tajnu tela kad

usuđujući se da osvrnemo glave, I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave, A azur nikad više, Ni čeljust tvoga dlana nikad više; Želudcem zar svojim žuđasmo Za voćno tvoje truljenje i pad; Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean, Taj plod

Sam ja ne mislim nikad na bolest do trenutka njene pojave, još manje na sposobnost pojedinih lečnika. Ali naiđe li bolest, poslaću po lekara.

To je opet o moralu reč! Ali da li si ti u stanju da rukuješ fatalnostima? Ima stvari koje ne znam ili na koje nikad neću moći odgovoriti.

Ova poslednja misao biće posvećena prijateljima koji neće nikad biti uvenčani slavom: Teorija o Monadama nije me ničem izvesnom naučila; Slučajnost i Harmonija ne trpe se kao

divlju mržnju moje mladosti Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled U uzbuđenju strašnom da ona skriva Tajnu Ja ne trudih se nikad ništa, nit sputah svoju jed, I samo skrivah pogled na svetlost Njegovu sjajnu Nozdrve behu pune mirisa nekakvih šuma I

Saznah da ga nikad neću zgledati, i oblivaše me znoj; I opet gubljah svest, ko užas da je to i stid: Samo bih duboko cvilio u nemogućnosti

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ko zna koliko je išla? Jurili su je oblaci i nadletale ptice, užasavali vrhovi visokih planina, a putu nikad kraja. Oj, kako je umoran bio 3račak! — Ko zna postoji li još uvek tvoj Cvet! — reče 3račak.

Ali, Lepotica sleže ramenima: sve ona ima! I porodicu i dom, šta bi još mogla da poželi? — Nikad se ne zna! — reče starica i pruži joj ogledalo ne veće od dlana, rekavši da takvog nije bilo, niti će biti.

Sumanuto! Ugledao ju je samo jednom, i nikad više. Da li je pobegla što je viknuo da ribarima ne kvari lov, ili što je potrčao ka njoj?

Ali, ne dâ se trgovac! Nije on mesečevo mleko pio: neka proda odmah, ili nikad! — U redu! — uzdahnu Varalica, uze vrećicu, a trgovac odjuri ka naznačenoj bačiji da što pre ovce otera, da ne bi

Stolica se nasmeja još jednom, ali tiše. Nikad se ne zna: carsko je i na đubrištu carsko! Kasa svečano utonu u ćutanje.

— Tačno tu ti je i mesto! — podrugnu se stolica bez naslona, a kasa se naglas nasmeja. — Nikad se ne zna! Zapamtite: nikad se ne zna! — reče šešir ukrašen paunovim perom.

— podrugnu se stolica bez naslona, a kasa se naglas nasmeja. — Nikad se ne zna! Zapamtite: nikad se ne zna! — reče šešir ukrašen paunovim perom. — Već sutra se mogu naći na glavi neke princeze.

Polako i u tišini radio je, a orah se čitavom svojom dušom trudio da mu pomogne. Nikad ga niko nije s toliko nežnosti doticao niko osim breze tako govorio s njim.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

I ništa neću da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A šta ti znaš? Kad si i ti nešto znala? Nikad! Ništa! Od koje si familije? »Motikarke«! Ko ti beše ded, otac? Zar si ti bila za ovakvu hadžijsku, domaćinsku kuću?

« A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Od kako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna... Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova! (Ka vratima kuda je Kata izašla): Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi!

Od kako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna... Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova! (Ka vratima kuda je Kata izašla): Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi!

MITKA (bacajući novac Koštani u njeno dahire): Na! (Za sebe.) Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi što me oženi, zarobi... Zar sam ja bre bija za ženu? (Gleda u Koštanu.) Ovo je, ovo bilo za mene...

MITKA (rukom je zaustavlja dalje od sebe): Potamo. Ne priodi mi! A bakšiš? Daću... Jer... — Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi što me odomi, oženi... Što me ne pušti da idem. U svet da si idem.

Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti. A s njime — crni je moj život! Od njega nikad Božja, blaga reč, samo vika. (Stiska se za glavu): Od straha mi, sinko, već pamet iziđe.

KOŠTANA (uplašeno, bolno): A ne to, gazdo! TOMA (ne slušajući je): ...Ženu? Nemam. Nikad je nisam ni imao. Imao sam majku. A majka za mladost nije. (Obzire se, gleda po sobi. Viče): Marko! Dolazi Marko.

MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj brat krvnik, moj brat — nikad sreću da ne vidi. Jednako: »kući«... (pokazuje na kuću). Ete s’g dom sam, kući!

Sa tvojata desna, bela ručica. MITKA (upada, sam sebi): Ba... Nikad mi ne otvori! KOŠTANA (peva): Da ti vidim, belo Lenče, Ustanca, ustanca! MITKA I nikad gu ne vide’!

Nikad mi ne otvori! KOŠTANA (peva): Da ti vidim, belo Lenče, Ustanca, ustanca! MITKA I nikad gu ne vide’! KOŠTANA Ne mogu ti, pile, Mile, Da stanem, ustanem. Majka mi je sela, Mile, Na fustan, na fustan!

STOJAN (naginje se nad Koštanom): Kaži mi! KOŠTANA (besno): Nisam! Nikoga nisam volela! I nikad neću da volim! STOJAN (ubijeno): Oh! (Odlazi). Ulazi policaja. POLICAJA (na ulazu, onima iza sebe): Dajte kola!

Šantić, Aleksa - PESME

1923. ELEGIJE MOJA NOĆI Moja noći, kada ćeš mi proći? — Nikad! Moja zoro, kada ćeš mi doći? — Nikad! Moja srećo, kad ćeš mi se javiіt? — Nikad! Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit?

1923. ELEGIJE MOJA NOĆI Moja noći, kada ćeš mi proći? — Nikad! Moja zoro, kada ćeš mi doći? — Nikad! Moja srećo, kad ćeš mi se javiіt? — Nikad! Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit? — Nikad!

— Nikad! Moja zoro, kada ćeš mi doći? — Nikad! Moja srećo, kad ćeš mi se javiіt? — Nikad! Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit? — Nikad! Moja draga, kad će naši svati? Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati?

— Nikad! Moja srećo, kad ćeš mi se javiіt? — Nikad! Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit? — Nikad! Moja draga, kad će naši svati? Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati? — Nikad! 1901. POŠLjE MNOGO LjETA...

— Nikad! Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit? — Nikad! Moja draga, kad će naši svati? Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati? — Nikad! 1901. POŠLjE MNOGO LjETA...

Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit? — Nikad! Moja draga, kad će naši svati? Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati? — Nikad! 1901. POŠLjE MNOGO LjETA...

Nek te bog dugo jošte Od žege i zime štiti, Nek nikad ne udeli ti Kô meni 'vake milošte. 28 Zemlja dugo tvrda i nehatna osta, No maj cvetni dođe, pa izdašna posta: I

No ona što me kinjila, Mučila više od svije' Nikad me mrzila ona I nikad ljubila nije. 48 Žarko se leto smeje Sa jagodica tvoji'; U tvome srcu malom Studena zima

No ona što me kinjila, Mučila više od svije' Nikad me mrzila ona I nikad ljubila nije. 48 Žarko se leto smeje Sa jagodica tvoji'; U tvome srcu malom Studena zima stoji.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

oblika umetnosti, kao što je, na primer, ep, čak je priznato da u svom klasičnom vidu, koji stvara epohu u istoriji, nikad ne mogu biti proizvedeni čim nastupi umetnička proizvodnja kao takva; u oblasti same umetnosti izvesni njeni značajni

i društvo). Egipatska mitologija nikad nije mogla postati tle ili materinsko krilo grčke umetnosti. Ali u svakom slučaju jedna mitologija.

Bitna razlika između lirike i epike je u tome što su u prvoj pretežne emocije, a u drugoj događaji. No epska pesma nikad nije lišena lirizma, i obrnuto: u lirskoj pesmi uvek ima i epskih elemenata.

“ Na žalost, mi ne znamo, i po svoj prilici nećemo nikad saznati, ni to kakve su izgledale epske pesme koje su se pevale u doba propadanja stare države, u XIV i XV veku, dok su

Ta država po narodnom pevaču nikad ne bi propala da nije bilo tako „suđeno“, i da nije bilo razbijača i izdajnika. Od toga narodni pevač ne odstupa.

I, odista, nijednom drugom Turčinu, i uopšte nijednom čoveku, Marko, onakav kakav je u pesmama, nikad se nije pokorio.

Kod nas, i kad je razvijenija, ona nikad ne dostiže snagu opisa s kojima smo se maločas upoznali: Na loše ga mesto udarila: među puca, đe mu srce kuca, na

Kad to viđe Kraljeviću Marko, prepade se kako nikad nije, pak sta gledat kud će pobjegnuti, ali njemu odmah na um pade će su s' jedan drugom zavjerili: đe se jedan u

U Turčina jednu kažu silu, samovoljna Turčin-Vlah-Aliju, te ne sluša cara čestitoga, za vezire nikad i ne misli, za carevu svu ostalu vojsku a koliko mrave po zemljici: taku silu u Turčina kažu.

Jer, tako me vjera ne ubila, ja nevjera nikad bio nisam, nit' sam bio, niti ću kad biti, nego sjutra mislim u Kosovu za rišćansku vjeru poginuti!

odjaši — da pijemo vino, džaba tebe porez od Soluna i džaba ti solunske đevojke; kunem ti se bogom istinijem da ti ovđe nikad doći neđu“ Kad to viđe bolestan Dojčine, đe mu Arap izići ne smije, on nagoni debela dorina na njegova bijela

da od boga nađeš! Ti pogledaj tvoje sokoliće: ti ćeš sebi bolju naći ljubu, ali njima nikad nećeš majke; ne krvavi tvoju desnu ruku; a mi smo se već rastali, brate!

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

petnaeste Pa se oči nađu na mukama Zaboraviš kuda sa rukama Nigde mira da se noge smeste U zasedi iza petnaeste Nikad nije rano da se sazna Da je prva ljubav neprolazna Ljubav čeka požurite gde ste U zasedi iza petnaeste JEDNOG

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— To si dobro smislio. Vidiš, ja se toga nikad ne bih sjetio — iskreno priznade dugački Stric i s poštovanjem pogleda svog nerazdvojnog druga.

Dječak je bio siroče, bez oca i matere, stric ga je othranio i podigao uz pomoć dječakova djeda i nikad ga nije, koliko se zna, istukao.

Ostavio je tamo ono što najviše voli. — Bogami, baš jesam! — iskreno priznade mališan. — Nikad ja ne bih plakao zbog trna i mušice, ali Žuja... Plakaću noćas dok ne zaspim. Neću ni večerati ...

Da možda nema zmija? Majstor Mačak ozbiljno zanijeka glavom: — Zmija sigurno nema. U jarugu nikad ne dopire sunce, a u pećini je uvijek hladno. — I ti bi se usudio da se unutra zavučeš?

— Je li tako, Lunjo? — upita Jovanče. — Za kim si došla? — Za Stricem. On se nikad ne obzire, samo pruža korake. Čitava družina prasnu u smijeh i sabi se u čvrst krug oko pocrvenjelog Strica, koji je

—To Jovanče nikad ne bi uradio — ozbiljno dočeka Vanjka Široki. — Onaj ko je tučen, više se ne vraća u šake učitelju Papriki.

god gukneš, ne gine ti jedna žestoka porcija, zato bi se ućutao kao kornjača, glave uvučene meću ramena, praveći se da nikad nije umio ni riječ da proslovi. — Aha pa ti, bratac nemušti, nećeš ni da odgovoriš! — zlurado bi zavrečao učitelj.

— Drekavac! — dreknu poljar i tako luđački đipi kako nikad u životu đipio nije, dograbi se rukama za ivicu jame i poput zeca iskoči napolje i dade se u divlje bjekstvo.

— Ćuti ti, zarobljeniče! — povika knez Valjuško. — Dobro kaže moj brat Stric — dočeka Nikoletina. — Nikad iz našeg sela nijesu djeca 6ježakala iz škole sve dok nije došao ovaj pijanac, koji više viri u rakijsku bocu neg u

— naljutiše se žandarmi i pođoše da se raspituju za njegovu kuću, ali im u selu rekoše da poljar nikad nije ni imao svoje kuće.

vidio sebe mrtvog na nekoj zelenoj poljani, a Lunja se nagnula nad njim pa samo gorke suze roni, jer zna da se Stric više nikad neće dići ni progovoriti. — Pa dabome da neće, nego će ležati mrtav pa makar ti sto godina nad njim sjedila!

— Lano, djeco, brzo u jarugu! Između drveća ukaza se u trku poljar Lijan. Bježao je strelovito kako valjda nikad ni jedan starac nije jurio: sijevaju mu široki opanci, omahuje torbak, šešir mu nabijen do nosa, štap stegnut u ruci.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

i imadu, malo, veliko, od kamena i do drveta, sve im odnosi i satire, te im pusti kuće i u svačem ih rđa tre, da se nikad le mogu oporaviti!

pune s blagom, otvorene stoje: nebesno carstvo pre veka i sveta prigotovljeno je — takvo golemo dobro, što ga nikad niko nit ga je čuo ni video!

povraćamo dohodeći ovamo, k bunaru doboku, k pristrastiju zemljnomu; iz kogano ističu vode pagubne, želje grešne, kojeno nikad nam naše žeđe neće zagasiti, nego nas poviše razždižu. KRINOVI Smotrite presađene krinove, to belo, lepo cveće...

Kako ono lepo raste; nit se trudi ni muči, niti prede da pravi sebi odela! I kažem vam, da se nije nikad tako lepo mogao odeti ni Solomon u svoj svojoj slavi i tafri, kako jedan od tih cvetova što se odene.

IZ PSALAMA Ti moj mrak razgoniš, sveću mi pališ; imajući tebe, žešću vatru, u sebi neće mi se nikad sveća ugasiti. MOLITVA ZA MIRAN PUT U VEČNI VILAJET Rodaj nam, skrbnim, so te loze vina da pijemo i našu tugu

Zato nam je i umetnuo u mozak takvu svest, koja bi nas sudila i plašila kano otac miloj deci kojino nikad ako dobri ako zli bili, nikad nas od sebe ne odbija ni odmeće kano naši otci koji su nas izrodili, te vremenom i

i umetnuo u mozak takvu svest, koja bi nas sudila i plašila kano otac miloj deci kojino nikad ako dobri ako zli bili, nikad nas od sebe ne odbija ni odmeće kano naši otci koji su nas izrodili, te vremenom i otisnu nas obaška od sebe.

Ama naš od Boga nam dat sudija, naša svest ne čini s nama tako, niti nas nikad ostalja ne svetujući i karajući; ako jedanput, dva, tri li put, ako bilo i do sto hiljada puta, rekne ti, smuti te,

Koliko se mnogo izliva, sve to više dolazi; svakad pun s vrhom stoji i nikad ni mrve ne opada sniže. Udilj se ppeciplje.

Ko god pije od ove božastavne vode, duhovnoga poučavanja, nikad više neće ožedniti... Voda je ovo slatka i živa istočna, svakad ječi i hukti s brzinom prisporito izlivajući se.

»Ko god, reče, pije od ove vode pak iznova žedni, a od te vode kojuno ja imam i dam napiti se, taj nikad više ni u vek neće ožedniti nego udilj će u njemu samom izvirati, te iz njega potokom isticati.

I malo to što bi ljudma zla, nego jošte i more, kojeno nikad ne prehodi, krome od velikoga talasa, iz svoga predela, te i ono u to dobi razli se u polje, te tolike varoši i sela

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad... Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu, kroz koji kapidžik prolaze

A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača,

Ne, ovde nikad dotle ne sme, i ne može, da dođe!... Tek spopadnu čoveka koji nije ni u snu snio i ni nakraj pameti mu bilo da se

“ (A i Gena njoj veli da se i ona neće udavati. I obe mlade drugarice se zariču da se nikad neće udavati!...) Ništa ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne znaš ili se smeši

Jer, dok je svaki drugi zablenuto, iznenađeno i s nekom tihom čežnjom poglêda, — na Manči se to nikad nije moglo primetiti. A čeznuo je za njom, te kako čeznuo, — samo je bio jogunica i nije nikako dao da se to i opazi!

Ili opet tako radi u dućanu, a posao navalio kao nikad; radi, udubio se u posao, misliš i na ručak će zaboraviti pri tako silnom poslu, pa se zaboravi tek i zapeva tiho i

Ponekad bi dolazila i do mesta gde se igra oro, ali nikad sama, već uvek s ponekom drugaricom i praćena izmećarkom. Slučajno najviše je dolazila tu gde je dolazio i Mane, ili

Samo ona ne gleda na tu stranu; počela je da zeva... Krivo joj... Ne treba njoj taj Mane; neće i ne može njen nikad biti, ali ne trpi da može još koja — kod nje tu, žive! — privući poglede ičije, a naročito Manine poglede!...

kazati i napisati da je vaspitano u strahu Gospodnjem i da je išlo stazom dobrodetelji — koja, kao što se zna, nije nikad primamljiva, ni lepo utrvena — i bilo radost i uteha roditelja svojih, kao što se to moglo kazati za Manulaća.

S kokoškama je legao, s petlovima ustajao. Bio je štedljiv. Novac mu nikad nije potreban bio jer nikad nije imao prilike da ga potroši.

S kokoškama je legao, s petlovima ustajao. Bio je štedljiv. Novac mu nikad nije potreban bio jer nikad nije imao prilike da ga potroši. Čak mu se i majka ljutila što ide tako bez novaca, kao da nije čorbadžijski sin!

Sve što je saznao on joj je savesno i tačno referisao. Jevda se prosto iznenadila. To ne bi nikad ni slutila, a ni u snu joj ne bi došlo tako što!