Upotreba reči niko u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

osuđen bio, pa često u ponoći, kad se misao udubi u sivu maglu daleke prošlosti, ništa više ne bih poželeo no da mi niko u rodu sa drugog zločina ne bude osuđen... Beše Veliki četvrtak 1849. godine.

A, međutim, opet izgledaše kao jedna jedina porodica kojoj je kućni starešina preminuo: niko nikoga nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez

— Dakle, večiti boli, večite muke! I moleri ih moluju, i spisatelji pišu, i ljudi čuju — ali se niko protivu nasilja ne diže!

1871. SIROTA BANAĆANKA Tri dana je kako neprestano kiša pada; za tri dana niko nije video ono blago, plavo nebo, niti se iko ogreja na umiljatome osmehu provirujućeg sunca.

Čujete li vi? Ja sam upropašćen čovek! Šta stojite! Ja ću zvati policiju u pomoć... Mala gomilica ćutaše, niko ne reče ni reči; ali strašnom hukom govoriše talasi, koji sve većom silom prodiraše u varoš, pred sobom rušeći, a za

zato je teško kao olovo; o, gospodine, o, prijatelju, lakše bi bilo duši mojoj, samo kad bi slušao tugu moju — jer me niko ne hte prijateljskim saučešćem saslušati. Budi mi prijatelj, o dobri čoveče!

Onde je mirno, nemo, — govoraše jadno devojče žalostivim glasom, — i ja ću umreti, ali za mnom neće niko zaplakati... Ta ko je još plakao za onim suvim korovom što ga vetar zimi po glatkome snegu kotrlja?!

ali oko kazana sva sirotinja stoji gologlava, pa i sami ljudi što čorbu dele behu gologlavi. Niko se ne miče, niko ne govori reči, ni oni što su najgladniji ne smedoše otvoriti usta da zaištu hrane; svi su bojažljivo

ali oko kazana sva sirotinja stoji gologlava, pa i sami ljudi što čorbu dele behu gologlavi. Niko se ne miče, niko ne govori reči, ni oni što su najgladniji ne smedoše otvoriti usta da zaištu hrane; svi su bojažljivo uprli oči u

padala sam pred njega na zemlju, preklinjala sam, dokazivala sam mu da ću ga ja umeti skriti, da ću ga negovati, da niko na svetu neće znati gde je i šta bi s njim. A kad rana prođe, onda ćemo zajedno da bežimo... Ali sve beše badava!

Tako sam razmišljala, ali šta pomaže misao ostavljenome siročetu? Ja nikoga poznavala nisam, a mene niko ni pogledao nije. Rešila sam se da idem služiti. Odoh jednoj majstorici. Dobra žena, imala je dvoje-troje dečice.

Sve je to pokrila siva magla. Išla sam laganim korakom dalje, niko me vije gonio, a niko me nije na putu zadržavao; slabo sam koga i sretala.

Obradović, Dositej - BASNE

No niko nije tako pokazao dostojinstvo basne kako Hristos, Spasitelj naš, upodobljavajući nju carstviju nebesnomu, ibo pričta nije

dobrodjetelj hoće da drugima pomažemo i dobro tvorimo; a zdravi nam razum krepko nalaže da se zdravo čuvamo da nam niko zla ne učini, i baš ako bi i hoteo, da nipošto ne može. Ovo je najbezbednije i bezbrižnije.

” Naravoučenije Ova basna priličestvuje onima koji se čine strašni dok ih ljudi ne saznadu, a potom niko se na njih i ne obzire, i koliko oni više viču, toliko se većma drugi smeju.

Što drugi vredni i pametni čine, zašto ne bi i mi činili? Ako li nam se pak što protivno sluči, niko pametan neće nam se rugati. Predostrožnost i razum neka svačim upravljaju. Ti učini sve što nadleži, pak se uzdaj.

jošt jedno: u svim nemačkim i rosijskim vladjenijam niko se dobar, ni hristjanin ni Turčin, soldata ne boji, no gleda u njemu čuvara svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od

Kad se obače do česti ili kakove nibud važne vešti tiče, niko pametan neće drugomu za zlo primiti što se lasno u što ne upušta dok zdravo ne rasudi i sve okresnosti posla dobro ne

Zao čovek među dobrima ništa drugo nije nego kurjak među ovcama, kojemu niko konaka ne valja da dâ, no kako ga gdi upazi, „kurja!” neka viče.

Pakostan i sasvim zao čovek, ako će ne znam u kakvu nevolju pasti, i ako će se koliko smiriti i moliti — niko se u njega ne uveruje i svaki ga se odvraća i gnuša.

mi crni, a radi bi biti beli, može li on samo majstorski dokazati da smo mi i od labuda belji, — to je pamet, i ako baš niko to neće verovati; hoćemo mi jer nam je to drago; to je nami dosta, on nas vara kako mi zapevamo.

Šta li bi mogli biti? Ali ko će ovo jednom narodu ili opštestvu dati? Niko nego njihovi upravitelji i poglavari. A kad |će oni to dati?

Ovi mu kaže svoje namjerenije. „E, moj brajko”, — odgovori mu kurjak — „niko više ne putuje od mene, pak me vidiš kakav sam ti.

” „Niko mu je od mene neće bolje čuvati”, odgovori kurjak. I tako pođu. Pri osvitku upazi kurjak da je psu oguljen vrat.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

kako se obara u suncem obrubljen plamen u glavu cara lazara stanoje od dva meseca spava u kolevci od zemlje njega niko ne pamti rodio se krajem jeseni umro početkom zime mezimče među mrtvima njegov plač ne može da se prepričava njegova

S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi, znam ja, vinopije, kako vam je bilo! Ne može niko ko naši vinari od boljega grožđa gore vino!

drvo iz drveta prognano, zaglibljeni već do ramena kroz razlivena gacamo blata; ni iz nebeskog bleska ni iz čamca niko nam ruku ne pruža; tonu gradovi, planine, tonu crkve, za pramen magle davljenik se hvata.

Širom ovih šuma i livada, po jarugama i po jendecima, Niko ne zna koliko hiljada i hiljada poginulih ima. Al zna se da nema Ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke

i sipaju ga prehlađenim dželatima; koje izdajnicima rukavice pletu, i palikućama lampu nad večerom pale; kojima niko nije toliko grešan da ga ne okupaš, ne nahraniš, i ne ogreješ, I niko toliko moćan da mu ne pomogneš, I niko

palikućama lampu nad večerom pale; kojima niko nije toliko grešan da ga ne okupaš, ne nahraniš, i ne ogreješ, I niko toliko moćan da mu ne pomogneš, I niko toliko tuđin da ga ostaviš u nevremenu pred vratima.

niko nije toliko grešan da ga ne okupaš, ne nahraniš, i ne ogreješ, I niko toliko moćan da mu ne pomogneš, I niko toliko tuđin da ga ostaviš u nevremenu pred vratima.

MRKLA JESEN Ne može da se diše od mraka. Niko se ne nada ni šibici na istoku, a kamoli zvezdi ili zori. Samo domaćica, skupivši suknju međ kolena, kleči pred

Crne u dovratku čekaju te čalme, crne rukavice pretresaju ti stan. Niko ti neće reći zašto moraš da digneš kosu i nasloniš obraz na panj. Soba se dimi od kafa i od lula.

Pogledaj mu širinu i visinu! Pogledaj kako je čvrsto nalegao tesani kamen na tesani kamen! Ovom bedemu ne može niko ništa: ni topovnjače sa Dunava i Save, kao ni topovi sa okolnih brda!

I tu su morunu zaplenili i odneli! Knjige zapalili, morunu odneli! Bolje bi ti bilo da o tome ćutiš! Niko me više neće ućutkati! Ako treba, vikaću i s vešala! Ako treba, govoriću i s koca!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

slušaju što ti najmudrije govoriš; oni će te zato slušati što si nji̓ov popa, i što si moj sin, i kad što pogrešiš, niko ti neće kazati: nije tako, ali svaki će pomisliti.

I to mogu slobodno kazati da u našoj nuriji, — sva sela koja crkvi u Brankovinu idu — niko na kakav drugi sud nije išao niti je kavge bilo.

I dvorili su po običaju Aganlinom, jer pred njim niko nije smeo sesti, pa i sama ulema, tj. starci s belim bradama morali su svagda pred njim stajati.

— „To mu — reče — kaži, da ni on i niko od moji odsada Turcima ne veruje.” Povedu i̓ na pogublenije, i kao što su mi posle toga mlogi i Srbi i Turci kazivali,

A Turci svi viču: „Vala nije od nas niko u Vračar izišao, vala bila, nije naš niko!” Đipa Katić između sedeći̓ Turaka i Nemaca, rekao bi se pomami, vatra mu iz

A Turci svi viču: „Vala nije od nas niko u Vračar izišao, vala bila, nije naš niko!” Đipa Katić između sedeći̓ Turaka i Nemaca, rekao bi se pomami, vatra mu iz usta seva.

” —, i jošte gromovitije po treći put: „Olmaz! (ne može) — reče. „U našega cara zemlju ne sme se niko mešati; u našega cara dosta ima verni̓ Turaka koji će mu kazati ko bude kriv.” Pođemo skutu i odemo.

Odneo sto oka dukata, u Šapcu na bairu odsekao 70 glava, jerbo se niko nije nadao. I onda su posekli Radomira oca Pavla Radomirovića. To je bilo 6. avgusta 1804.

— Sluša njegov ortak Nikola, pa kaže: „Proći se, Petre, čoveka, ti si se upoznao”. — „Nisam, Niko, nisam. Nego, proto, zašto svoje ime kriješ?

Georgije na put; a kad mu je i Čardaklija dokazao, da niko meni na put ništa dao nije krome stric moj Jakov 50 dukata, a drugo su moji sopstveni, onda je verovao ali je opet

— Veće je svanulo; iz jendeka niko pobeći ne sme, jerbo je polje: koji pobegne, toga Turci onako u polju ubiju. I tako je i Jakov i Katić vas dan stojali u

A i moga su oca posekli, i na smrti je amanet ostavio da mu niko njegov Turcima ne veruje, ali sam ja njegov amanet zaboravio, no to iz nužde i za narod žertva, i svaki čas pogledam kad

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Pa hajde što grabi — neka ga đavo nosi — nek grabi! Niko se nije od arama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama?

— Znaš, hvala bogu, koju! Što biješ onako đake? Prođoh danas onuda, a ono vrisak, vrisak — rekoh, niko ne osta živ! — Treba ošinuti obešenjake. Htedoše da mi pomore onoliku živinu... Načinili čitavu epidemiju!...

Gazda Raka pogleda tamo i amo po gostima, pa se tek izvuče; niko ga valjda i ne opazi osim Đure i Spasoja. Oni bajagi popiše još po jednu čašu, nađoše nekaku mahnu vinu, proinatiše se

— Jes̓, bogme, gospodine! — potvrđuju ostali. — Nema ti danas ni berićeta — ništa! Izopačio se i ovaj svet. Niko ti tu ne poštuje starijega, ni činovnika, ni popa, nikoga... Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu...

Tu su ti čarape, peškiri, jabuke, tkanice, pa bogme, i po neko runo i ćilimi ili jagnje... A sad niko ni da se pošali. Nema, nema — braćo ništa; prošle su one stare godine kad je bilo berićeta...

Najposle, što i da mari, kad mu niko ne može nauditi. Čovek bogat, može mu se; on je gosa — njegova se svakad i svud bolje melje.

Kad prvi put čuje nešto, pa bilo to istina ili ne bilo, on primi sasvim za gotovo i više ga niko ne može obavestiti da nije tako kako je čuo.

I taj dan hteo je ćir Trpko iz kože izići što mu niko neće da veruje da u Kosmaju ima hajduka i kurjaka. Ali on je ostao tvrd u svom prvašnjem uverenju, i kad bi pred veče,

Slučajno se nije desio tu niko drugi od seljaka. Ćir Trpko hoda po mehani, uzvrdao se; nit mu se sedi ni stoji. — Ćir-Trpko!

Okolina samo reče: »Hvala bogu, kad ga odnese đavo!« Niko nije znao ni kud će ni kako će... Čak posle viđali su ga ljudi čas u jednoj, čas čak u devetoj palanci.

Advokat ga stišava. Tako je Pupavac dočekao u Smederevu i 25. maj. Niko ne zna šta će tu i šta čeka. Znadu samo da mu je ime Pupavac i viđaju ga kašto s advokatom.

« Nigde niko ga nema napolju; sve se sklonilo igde što živo bilo. Samo pop Vujica uzeo pod pazuho trebnik i petrahilj, pa perja

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Kažu da je majka tako tužno naricala da niko ko ju je čuo ne mogaše zaboraviti njene zapevke. U zapevci nazvala je otoku „Crnom Barom“, a okôna sela nazvaše i sam

sve. Niko nije poznavao Crnu Baru kao on, i niko nije poznavao, čak i poimence, dečurliju seosku kao on. Stoku, koliko ko čega

sve. Niko nije poznavao Crnu Baru kao on, i niko nije poznavao, čak i poimence, dečurliju seosku kao on. Stoku, koliko ko čega ima... sve! On je sve znao.

— Kao braća. — Bi li se oni mogli zavaditi? Marinko poćuta. — N... ne mogu!... Ne bi ih mogao niko zavaditi!... Ja znam Crnu Baru bolje nego svoju kuću, ali u Crnoj Bari nema čoveka ko bi njix zavadio! — reče on odsudno.

— Hvala ti, čestiti efendija!... Kad uradim, videćeš. Ja ne radim za pare. Tvoju ljubav ne može mi niko platiti! — Idi, Marinko, idi!... I neka je sa srećom! Marinko opet udari „temena” i izide iz odaje.

Nije puštao ni zračka svetlosti da padne na dušu njegovu da je osvetli... I mislio je: niko o tome n zna! A osećao je da se mora nekome poveriti; morao je imati nekoga s kim bi mogao o tom govoriti da bi mu

– Pa i mnogo je! — rekoše neki. — Iz mesta onoliko skočiti — To je slota! — Dalje ne može niko! — reče Lazar. — Skačem stopu više! — viknu Stanko Aleksić. — Manj ti? — povika momčadija. Lazaru pisnuše oba uva.

— A kuda ćeš onda? — U goru! — senu mu kroz glavu. — Jest, u goru!... I kad tamo budem, onda se ne sme niko taknuti Jelice!... Ona samo može moja biti!... — A otac, a majka?... On pogleda. Vrata na kući otvorena.

On se reši u goru, ali najpre da ubije Lazara... I, čudnovato! Od toga časa on beše drugi čovek. Niko više nije mogao raskvarti nameru njegovu. To osta kao u kamen urezano... Otac, mati, braća, deca, Jelica...

— A je li?... Da nisi imao kakvih gostiju ovo dana? — Nisam. — Da ti nisu Turci dolazili? — Nisu. Niko živi nije svratio u moju avliju ima mesec dana... Jova opet poče hodati.., On ne znade šta da misli...

— Kome je život omrznuo, neka me sveže! — reče strogo. Niko se ne mače s mesta. To više ne beše Stanko, to beše mladi div, snažan kao grom a oštar kao sablja...

Svi gledaše i videše kako zamače u lug, ali niko ne pokuša da ga zaustavi. Kmet Jova se zagleda u Aleksu. Zatim pogleda po narodu, pa reče: — Hajdmo odavde!...

Dučić, Jovan - PESME

Njen će mirni korak da žalosno prati Šum jesenjih voda. No senka što mrači Mramorno joj čelo, niko neće znati Otkuda je pala i šta ona znači.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko, Vetar mesečinom zasipa i veje; Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje. NOVEMBAR Raširilo se u nemoj visini Jesenje nebo, olovno i prazno.

je ne razbije, I pepeo sveti vetar ne razduva — Muzo, zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnikâ mili? Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, i ja da sam plakô.

Sve je utonulo u tišinu večnu. Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko. LETO Iz dubrovačke Župe Okićenu lozom i cvećem od maka, Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.

A moja je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije, Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

Tad se javi eho nepamćenog jada, I bol neke davno prebolele rane... No kako je srcu, niko ne zna tada, Zadocnela suza kad pođe da kane. PESMA Prenuće se opet moja duša setna...

Ruka ti je bela meka kao cveće, A moja ostade sva okrvavljena. Otkud si i ko si, niko znati neće: Ljubav ili mržnja, sudba ili žena.

Njen čar da je moje veliko otkriće; Da mirno prisustvo te čudesne žene Ne razume više niko osim mene, Osim moje večno očarano biće.

Pletem svoje gnezdo visoko nad vama, A još niko ne zna mesto toga gnezda — Ono ide kao što nad obalama Putuje u nebu izgubljena zvezda.

I kad padnem, najzad, niko neće znati Moj očaran zadnji osmeh da pročita; Licem pobednika razbludno će sjati Sunce zarobljeno u zrcalu štita.

Glas mu teče kao svilen nit, polako, Pevanje je dete učilo od vile; No niko ne vlada zlatnim nožem tako, U oblaku strelja utve zlatokrile.

na ruci što klonu Od mladih gospođa ljubljena toliko; I davno se više ne ču na amvonu On, kog svi gledahu a ne sluša niko.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Neće te niko ujesti! — Znam da neće! Momak koji ga je pratio otvori jedna vrata. Mene bi stid. — Izvoli! — reče Joca.

Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu. Kada se zdravo naljuti, a on psuje aliluj.

— A ko te tera? — Ne tera me niko, brate, ali će me isterati, ako tako i dalje radiš. To je zanat od boga proklet! — Ama ja sam tebi sto puta kazao da

A ono ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa Vidak išao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako — on opet turi glavu međ'

— Tata! Ta evo me! Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju. Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom.

Posle Matije i Radojke još je član kućevnog saveta najstariji sin đedin, Blagoje, otac Arsenov. Osim njih troga niko se ni za šta u kući ne pita, nego sve lepo sluša i pokorava se.

A ko ne posluša — „ubio ga bog!” Ej, bre, jeste li čule? Bože moj! Baš je čovek neki put gori od živinčeta. Niko ne reče ni reči. U sve je ušao neki strah, a povrh svega đedine reči: „Ubio ga bog!” Arsen pobegao čak na gumno.

Ti ćeš me, sestro, ukopati! Metni mi dosta bosioka. Zagrizi i jednu jabuku, pa turi u sanduk! Niko me više ne voli do tebe! — Ćuti, ludo moja, kako te ne voli? Svi te vole! — Jok, jok, znam ja!

Đeda s bezazlenim dostojanstvom pogleda po svima Siromah, siromah starac! — A njoj niko da polije? Svi potrčaše kovi. — Sad pošto ja kažem. Sad volim i sam polivati. Dede, sine, umivaj se!

Cijelo je selo bilo popov spahiluk. Zapovijedao je kmetu, a kmet selu. Nije imao pandura, ali niko nije mogao ni pomisliti da ne posluša popa, a on, opet, sa svoje strane nije ni sanjao da njegova riječ najalovo prođe,

Mogao je on ići u koju hoćeš kuću, uzeti što je htio — niko mu neće ni riječi reći. On je to i radio. Popustila mu šina na točkovima, a on nađe Pera kovača gdje sjedi pred

Neće biti moja šteta. Ne zna niko, pa ni on sam kad se rodio. U ono doba gdje vam počinjem pričati, računali smo mi, a i on, da će mu biti tako pedeset

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Bilo je batina, pa, bogme, i razbijenih glava. I od toga doba manje ih diraju. Osobito u selu ni za živu glavu niko to ne sme da spomene; štaviše, sad još hvale mesto da je suvo i ocedno, i da mu i ne treba trotoar.

žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu k’o bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat. Niko ga nije dirao, pa čak ni nestašna dečurlija koja su posle kiše onako rado i veselo gazila po bari, ni ona ga nisu

Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne zove u svatove (jer kad se slučajno opije — a to je redovno slučaj kod njega — tera svakoga da peva pesmu: »A-a-a,

Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu. Niko ništa ne govori, nego ćute i jedu i piju pogruženo, kako pravoj tuzi i žalosti i priliči. Piju za pokoj duše.

I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na

— završila bi šapućući pop Ćirinica. No iako je to gospođa popadija govorila, zato ipak ne treba niko da pomisli da su se oni, ne daj bože, mrzeli.

Ali se niko nije odrekao svoga potpisa; »kakva su da su — što kaz’o Nóva bistoš — moja su«. — Pa ne samo ljudi, nego i tolike žene

bijen od njega, ali je svaki to podnosio, jer je znao da se to kloni dobru njegovom; iako su meštani bili osvetoljubivi, niko mu se nije svetio, na pr. da mu zapali kuću ili odvede čilaše.

Jednom reči, to i nije bila ona prava birtija, nego pulgerska kafana, gde se malo govori a malo i popije. Još niko u selu nije zapamtio da je u njoj ko kome razbio glavu, ili da su se potukli samo, ili bar da su, leka radi, koga

). Sve je tu mirno, fino i pulgerski, a i kako bi drukčije bilo kad tu niko i ne pije iz bokala ili holbe, nego iz onog gedžavog i žebračkog satljika.

i silne brzine petama u leđa, ode da se pohvali drugovima (jer dobiti tri krajcare ujedared — to nije doživeo još niko u selu), a novi učitelj se uputi žurno crkvi na večernje, koje je po njegovom računu moralo još trajati.

To kažu, ali niko joj nije to uradio; svaki je više voleo da je uštine za obraz ili čak i poljubi, i pošto se ona nije nikad otimala, pa

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Uvek bi po neki nov nadošao. Niko ne bi znao odakle je, koji, tek bi počeo da se viđa među ostale i vuče se onako kao drugi, tu oko klisarnice, reke,

A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito,

prosjaka, ona bi ga prvo korela da sedne negde istaknutije gde može štogod da se naprosi a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.

Ali, ne samo što mu u to niko nije dirao, još manje krao, već su mu i svi davali. Čak i prosjaci. I oni, od onoga što naprose, odvajali su i davali

Ali, niko ne bi od njega uzimao. Svaki zna da je on za sebe to jedva naprosio. A on jednako nudi, plače i moli prolaznike: — Za

Samo kad ide, ide zgrčeno, krijući se, sve uza zid i jednako trepćući i šmrkćući kao na plač. Niko ne zna odakle je, tek znaju da se odjednom našao međ slugama čuvenog gazda Pante.

Niko ne zna odakle je, tek znaju da se odjednom našao međ slugama čuvenog gazda Pante. Dok je bio dečko niko za nj nije znao ni da postoji.

A odakle je? Čiji je? Niko ne zna. Ako ga o tome upitate. — Otuda, otuda, batke... — Još uplašenije počne da vam se pravda, pokazuje na susedne

No ona ga opet, brzo, u tren, uzima i dalje drži pod jezikom da ga ne bi niko našao... I zbog toga ljudi nikad ne mogu da naiđu na „raskovnik“, niti ga imaju. I zato i nisu tako bogati, srećni.

I to još noću sama?! A znaš — vuci, pa ajduci, seljaci... Ubiće te. — Ne, — brani se ona. — Niko me ne dira. A noću ja i ne spavam. Sedim tako i gledam ovamo, k vama, u grad...

Braća mu, bogata, od čije bogaštine i siline ceo grad strepeo da ih niko ne vidi, zatvoreni u svojim kućama i sobama, plakali su zbog njega... Čak, mlađi mu se brat sa ženom razveo zbog njega.

I kao uvek počeli da ga tiho, kradom unose da niko od ukućana a naročito ko od braće mu ne vidi, jer znaju koliko je to za njihove gazde jad, sram...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ona nek za sebe traži, a ja ću za sebe. Dok je momaka, hvala bogu, biće devojaka! Ljuba ovo ljutito iskaže, pa ga niko više zadržati ne može.

Svi se čude njegovoj hitrosti; a i sam sebi se čudi, jer ovo je tek treći zec kog u životu svom tranžira. Ali, niko mu se tako ne čudi kao gospodar Belkić.

Ljuba je konten, i gotov je onamo sa čika-Gavrom. — Dakle, hajd’mo, čika-Gavro! — Hajd’mo! — Ali rad sam da niko ne zna kuda idemo.

— To ne sme niko viditi! Sad i Čekmedžijić sedne, pa frajlicu zbog pisma zadirkuje. Vidilo joj se iz očiju da se Paulina jedi, i samo

— A ako, opet, ne bi htela, a ona bi se razvenčala, pa bi propalo i moje i njeno. Neću — neću! — Pa dobro, niko te ne sili; al’ tek nisi se kajao što si došao; bar si se sa nobl frajlom zabavljao. — Šta mi je do toga!

Kao da ga ovde neka osobita sudba čeka. Uđu u kuću. Nikoga nema. Kucnu na sobna vrata, niko se ne odziva. Čika-Gavra otvori vrata da vidi ima li koga u sobi. Marta đipi sa kanabeta. — Dobro jutro, frajlice!

Čekmedžijić broji dane; sve se boji, sve misli da će mu i to kogod pokvariti. Ali neće mu to više niko pokvariti; jer niko se toj ženidbi ne raduje kao gospođa Gledićka, što će Martu s vrata skinuti, pa ma ko šta govorio

Čekmedžijić broji dane; sve se boji, sve misli da će mu i to kogod pokvariti. Ali neće mu to više niko pokvariti; jer niko se toj ženidbi ne raduje kao gospođa Gledićka, što će Martu s vrata skinuti, pa ma ko šta govorio protiv Čekmedžijića,

mu ne smeju prag prekoračiti, ne da Mica, pa ceo svet pripoveda kako je Rogozića zauzdala Mica, no on je nepristupan, niko mu ne sme to spominjati. Rogozić živi za posao, a Svilokosić mu je područan kao kakav advokatski kalfa.

Lepa hrana, fino piće, gostoljubiva prijatna domaćica! Odlazi on i u Ćirkovićevu kuću. To mu niko ne zabranjuje, pa ni sama gospođa Mica; štaviše, voli — bar joj se tim povod daje da može pred svetom Alku bockati, a

— Dok sam ja živ i imanja imam, tebe niko zatvoriti neće, — reče ozbiljno Jefta. — Pa šta je Jefto, sa tepsijom? Moric ti obreče da će ti je dostaviti, a sad ni

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

ama jel'te ko ste vi? Vi lažete! Vi unosite zabunu! Ko je ovaj tip? — Ko ti zna ko je! — Zar ga baš niko ovde ne poznaje? — Niko. — Jel'te imate li vi dokaza ko ste? — Ama ljudi, ama ja vam... ama ja sam čuo.

Vi lažete! Vi unosite zabunu! Ko je ovaj tip? — Ko ti zna ko je! — Zar ga baš niko ovde ne poznaje? — Niko. — Jel'te imate li vi dokaza ko ste? — Ama ljudi, ama ja vam... ama ja sam čuo.

I svi tvrde da sve one konce diplomatske drži u svojim rukama ministar predsednik, koji sad nije tu, i da niko živi ne zna njegovu politiku.

Sad se ovi mediokriteti nešto znoje i petljaju bez njega ,a vreme prolazi i opet niko neće znati šta će sve iz ovoga da proizađe. Samo ja osećam jedno: da do novog rata mora doći.

I sve će ići po starom. A niko nas ni o čemu neće pitati, kao što nas ni do sad nije pitao. Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to

i zbog onakvog njegovog držanja u poslednje vreme, šalju i određuju na sve rizičnija mesta i da bi on jednoga dana, pošto niko kraja ne može sagledati tom strašnom razračunavanju, najzad morao platiti glavom. To je sigurno.

To je sigurno. A ovo će se sve lepo udesiti tako da niko i ne posumnja i baš je sad zgodna prilika da se ona odluka privede u delo.

Baterija je ostala daleko, a ovde je čovek izložen pešačkom zrnu i niko onu pretpostavku nesme ni činiti, a kamo li pomišljati na kakvu optužbu ili istragu.

i vrednoća njegove zbunjene žene, koja se svaki čas koketno i nekako značajno smešila na nega čim se uverila da je niko ne posmatra, sve to vređalo ga je, i diralo ružno i neprijatno, ljutilo i ismejavalo do bola, koji je za njega dotle bio

i oduševljavaju se onim pobedama, što ih opštinski doboš objavljuje, i tako se njima ponose kao da su ih baš oni, i niko drugi, zadobili.

po malo, ponavljajući ovo isto mnogo puta, on je bio potpuno ubeđen: da se baš tačno tako stvar desila, a to, u ostalom niko nije video i tako će to uvek ostati da se priča. Srušena crkva u B.

i Hristić je to od njih i čuo kad oko vatre, tamo na frontu, pričaju o tome kako se produžuje bolovanje, a misle da ih niko od starešina ne čuje. Onda je on od njih doznao i kako se veštački dobija žutica.

Afrika

kad najpre uđe jedan od njinih crnih trkača da prvo izbaci muškarce iz poluzaspalih kuća, pa da onda nas uvede, to niko ne shvata čudnim ni neumesnim. Crni ludi uvijaju se u plašteve, mašu nam rukama, smejući se odlaze u noć.

još po dve-tri devojke iz kuća kroz koje smo prošli, i evo je puna mala prostorija, njih i dečaka kojih se u početku niko ne stidi.

Boje bledog dragog kamenja koje je bez sjaja. Svet ćutljiv izležava se dugo na krovu u pižamama. Niko nema hrabrosti da siđe u kabinu radi oblačenja. Od Dakara sam sasvim sâm u kabini, prostranoj, punoj ventilatora.

Po plaži trče žene i ljudi u poslu. Niko se ne kupa. Zatim se mnogo čamaca punih nagih mladića uputi brodu. Tabu je čuveno sa svojih atletskih seljana, koji su

Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima.

Topao, meki i zvučni smeh urođenika za sve što ih zanima, što ih obraduje ili uzbudi. Niko ne bi rekao da taj svet koji se smeje po ceo dan, ima u stvari uzbudljiv život zbog svih onih neizvesnosti i opasnosti

Očajan sam da ne uspevam pronaći mladiće koji su mi sinoć nudili maske. Oni su otišli u polje, i niko ne zna gde su ni kad će se vratiti; možda večeras, možda tek kroz dan-dva.

Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao. za nova neba i nove zemlje, i nikada me niko nije ostavio ovako nasred druma po čijoj se sitnoj crvenoj prašini jasno vidi trag pantera koji su prošli.

Najverovatnije je da se vlastima niko ne bi žalio, a da li je jedan crnac manje ili više na svetu teško je utvrditi u Basamu a skoro nemoguće u Zegelu.

Oni u planini žive u tajnosti; niko ih ne sme videti, niko za njih znati. Tek posle te tri godine porodice saznaju da li je njin mladi član još u životu ili

Oni u planini žive u tajnosti; niko ih ne sme videti, niko za njih znati. Tek posle te tri godine porodice saznaju da li je njin mladi član još u životu ili ne.

Strah i trepet i poštovanje koje on uliva crnome narodu besprimerni su. Niko nikada ne pomišlja da sazna ko je njamu; odakle on dolazi, zašto viče.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

No ovde neka niko ne pomisli da je moje namjerenije hvaliti se (premda su gdikoji baš ovim povodom to isto napominjali), no iz toga

Vidiš, ja, vidiš! (Kuca se po čelu.) Nega da mu kažiš da mi više ne dođi u moja kuđa... JUCA: Tako niko ne govori ko ima devojku na udaju. JANjA: Što udaju? Katica je dete. JUCA: Od osamnaest godina. JANjA: Pak?

Teseres hiljades to — i deset hiljada u banku. Zbogom, vi drugi moi srci! (Smeši se.) Oćim da vas zatvorim da vas niko ne dira (Zatvori sanduk.) E, sad da nosim na kir Dimu i da ištim obligacija. Oho! Ima više banku! (Opet izbroji.

Nema ljudi novci. To ne moži da bude. Neći niko da dâ nijednu feniku. MIŠIĆ: Evo, hvala bogu, skupljeno je već hiljadu forinata.

O, talas ego!⁸ Da si otvori zemlju, da mi guta kod tako nevaljalo žena! JUCA: Pa ne morate dati, zaboga! Ne može vam niko oteti. JANjA: Vidiš alopu!

Da razglasimo jedno jutro da su nas poharale pustaije; pak onda, kad se pročuje po varoši, svaki će vas žaliti, i niko vam neće dolaziti da vas uznemirava... JANjA: Pi, pi, pi! To je majstorsko plan!

(Trči.) Ubiem si! (Zavjesa pada.) DJEJSTVO DRUGO POZORIJE 1. JUCA, (malo zašim) KATICA JUCA: Ovo čudo jošt niko nije vidio; onde se ciganiše i štedi gdi je najveća opasnost.

Koliko sam se puta divila majorovici kako lepo odi. Blago meni, sad me neće u ovom niko preteći. JUCA: Vidiš, što je vospitanije. K vospitaniju prinadleži i lice.

Sad, ako oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu. S otim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izdaju; a treće, celoj personi osobito odlikuju.

Tako za kukuruz daju mu ljudi lepo pet forinta. Aja! On oće šest. Međutim, nije ga niko nadgledao dok se nije uplesnivio, te je jošt morao plaćati da ga iznesu. MIŠIĆ: No, čujem da u kući lepo živi.

MIŠIĆ: (Ovaj je lud!) Baš zato i jeste tako velika cena toj masti, što je od carstva strožajše zaprećeno da se niko pod živu glavu ne usudi marvu svoju ubijati, jer bi se tako konji, koji su na veliku polzu ljudma, umalili.

Sad da sakriim ključ, da niko ne uzmi moji lepi novci. (Čuje se lupa na vrati.) JANjA: Ko-j to? JUCA (iza scene): Otvorite! JANjA: Što ćiš?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

BAGREMA 279 XIV JEGO BLAGORODIJE BILO JE NESPRETNO SAMO SA ŽENAMA 293 XV UM ČOVEKOV NE MOŽE TO VIŠE DA SHVATI 308 XVI NIKO NE ZNA JOANA TEKELIJU 322 XVII ODE ISAKOVIČ IZ CARSTVUJUŠČE VIJENE 327 XVIII BIVŠI SRBIN A SAD RUS 366 XIX SELE SE,

Razrogačenim očima prošao je, još jednom, pred njima i rekao im da sad mogu ići, kući. Bio je siguran da niko neće ni lanuti.

Njegovo se ime nalazi na spisku đenerala Ševiča i odneto je u Rosiju. Ne može, veli, njega niko, više, ovde, premeštati, i to u pehotu. Iz konjice u pehotu. Otkud to može biti da konjik ode u pešake?

Na ta egzercirišta bio je došao kao mlad oficir, a sa tih, zelenih, utrina treba sad da se vrati u Beč gde ga niko njegov ne čeka.

sa raskrečenim nožurdama, u stavu mirno, stajalo je tri stotine i sedamdeset i osam ljudi, u crvenim gunjevima. Niko se nije micao među njima. Bila je tolika tišina, da se u daljini čulo jedno zvono, sitno, sitno.

ošinuo konje i kad su konji, propevši se, povukli teška kola, gomila je samo vikala za njima, ali ih je propustila. Niko nije potrčao za kolima. Za tili čas stigli su do kapije Evgenija Savojskoga.

Kad je video da ga niko ne dira, da ga niko ne ubija, Garsuli je iskočio iz kola i osvrnuo se da vidi, šta bi sa ostalima.

Kad je video da ga niko ne dira, da ga niko ne ubija, Garsuli je iskočio iz kola i osvrnuo se da vidi, šta bi sa ostalima. Svi su već bili stigli do njega.

Nad njim je bio ceo Temišvar, tolike tvrđave, kasarne, toliki ljudi, konji, ali niko čak i ne zna gde je, a da mu dođe, i da hoće, ne može.

Želeo je da niko, ko je bio prisutan tome, ne može reći da je pošao pognute glave. Dok su mu, kod profoza, skidali mundir, a vezivali

U mislima je video sebe, kako stoji pred Garsulijem, koji se šepuri, i kako se niko ne usuđuje da Grku nešto kaže. Činilo mu se da čuje, kako mu Đurđe šapuće: „A šta si imao da laješ, kome si se carstvu

Rode su se bile i naselile na njemu. Sa tih puškarnica, daleko se moglo dogledati i niko nije mogao ni prići Temišvaru, ni prema zapadu izići, da ga stražar odatle ne ugleda, i vidi.

Teodosije - ŽITIJA

Taj spomenuti muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz To vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću

Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu Goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnu da tamo ode.

tisućnike i satnike i ostale blagorodne, a ujedno i male sa velikima, odredivši naročiti dan za sabor, zapovedajući da niko ne može izostati, jer veliki savet hoće da održi.

I tako otpusti svakoga od njih u ćeliju, zapovedivši da mu do ujutru niko ne dolazi, jer je već bila noć. I odmah u poslednjoj starosti iznenada mladićki sa odra ustade, i kao da je čekao da

Izgledalo je kao da poje sa nekima drugima, a nije niko mogao razumeti. Došavši do kraja psalma, reče jasno ovo: „Svako dihanije da hvali Gospoda“!

Kako ih je bilo mnogo, niko ih nije mogao sve iskupiti, a razbojnici govorahu: ili će sve zaklati, ili neka sve otkupe.

Jer varljiv je, reče, ovaj život, i sklona je padu priroda ljudska, i niko se neće udostojiti da ga strasti nikada ne dohvate i da nema učešća u poroku — osim Boga jedinog!

sada na kraju vekova dođe red, da po volji Božjoj dođem k vama, mojim ljudima, da vam objavim istinitu veru, bez koje niko neće ugledati Gospoda, koju ako primivši sačuvate spašćete se, jer zbog vašeg spasenja pribrojaćemo se i mi redu starih

Sveti se podiže i dok je brzo išao svom bratu, Stefan još brže izišavši iz života Gospodu otide, a niko nije smeo da ga udostoji inočkoga obraza, čekajući svetoga.

i neizmenljiv u dobroti, koji poznaje i čuva one koji ga uvek ljube, i kao što svojim učenicima povika „Ja sam sa vama i niko protiv vas!“ — bio je i ovome pomoćnik na spasenje i pokrovitelj od onih ubica.

I svi našavši se u nevolji od, straha umirahu. Jer ova nada na spasenje ostavi ih. i neka niko ne pomisli da je slučajno i bez Božje ljubavi ovakva skrb blizu smrti naišla na svetoga, jer i ovim je Bog, kako ja

I niko se drugi od drugoga kolena ne ogospodi među Srbima, samo od plemena njihova, otac sinu i sin sinu kraljevstvo predajući.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Kola, pa čak i dvokolice bili su tamo potpuno nepoznati. Prenosilo se samo na konjima i magarcima. Niko ne može živeti u ovome udaljenome kraju Poluostrva osim pravih pečalbara ili stočara sa stadima.

Ali je znatno da niko od Južnih Slovena nije dao toliko. drvorezačkih tvorevina koliko Mijaci. Po mnogim kućama se vide stolice, nasloni od

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Eh, šta li je sad ovo? — uzviknu nepoznati i zastade sasvim blizu mene. — Biće, kanda, neki džak, a? Niko mu ne odgovori. Nepoznati onda gurnu džak nogom, dohvati mene uprav u slabine i glasno se nasmija: .

— Ura, tako je! — povikaše miševi. — To je zaista mudar savjet. Da nije junačkih nogu, niko od nas ne bi ostao živ. Živio naš vojvoda!

U mišjoj skupštini nastade ledena tišina kao da je na nju pala sjenka nekakvoga ogromnog mačka. Niko se nije javljao za taj posao. — Eto kad se dogovorite ko će to raditi, dođite pa mi javite — reče bijeli miš.

Idem da se kod miševa za nj propitam. Čitav dan i noć Miš prorok propitivao se za mačka Tošu, ali mu niko ništa ne znade o njemu kazati.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

nekoga bogami ne Otvaraju im otvaraju grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu IZMEĐU IGARA Niko se ne odmara Ovaj stalno premešta svoje oči Stavi ih na leđa I hteo ne hteo pođe natraške Stavi ih na tabane I opet

sve brže i brže A onaj se igra svojom glavom Hitne je u vazduh I dočeka je na kažiprst Ili je uopšte ne dočeka Niko se ne odmara JURKE Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo šta Stave to među zube Potrče što brže mogu U zemlju

KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez kosti su Bićemo im ko rođene ćerke VII.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

RINA: Vi niste ništa čuli? SPASOJE: Ne znam šta bih imao čuti? RINA (Anti): Kako to, gospodin-Anto, niko sem vas nije čuo? ANTA: Ja nisam čuo, ja sam video. SPASOJE: Šta si kog đavola video? ANTA: Reći ću ti.

) XVII PAVLE, PREĐAŠNjI PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan! SVI (niko mu ne odgovara, niko ne okreće glavu. Ostaju u stavu u kome su bili).

) XVII PAVLE, PREĐAŠNjI PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan! SVI (niko mu ne odgovara, niko ne okreće glavu. Ostaju u stavu u kome su bili). PAVLE (duža pauza, on ih posmatra i najzad ponavlja): Dobar dan želim!

SPASOJE: Pa takav nam i treba. Znaš li mu bar ime? ANTA: Da, znam! Mladen Đaković. Kažu, niko kao on ne zna napisati tako oštro i strašno da se onome koga napadne prevrću i dedine kosti u grobu.

Kažu, niko kao on ne zna napisati tako oštro i strašno da se onome koga napadne prevrću i dedine kosti u grobu. Niko kao on, kažu, ne ume tako od crnoga da napravi belo, a od beloga crno. SPASOJE: Hoće li doći?

SOFIJA (ulazi): Molim! SPASOJE: Sofija, ja očekujem posetu jednog gospodina. Kad on bude došao, brinućete se da nas niko ne uznemirava. Ma ko bio, recite da nisam kod kuće. SOFIJA: Razumem, gospodine! (Odlazi i vraća se.

PAVLE: Da, sećam se, jer pre no što ste prisvojili ovo imanje, vi ste bili niko i ništa. SPASOJE: Razume se da sam bio niko i ništa. PAVLE: Da, da, sećam se.

SPASOJE: Razume se da sam bio niko i ništa. PAVLE: Da, da, sećam se. SPASOJE: I sad razumete valjda zašto se ja bunim protiv vaše izjave i zašto ne mogu

ANTA: A što ti meni pominješ? SPASOJE: Drugo sam ja, a drugo ti. Zakleo si se krivo, pa šta? Ko si i šta si sad! Niko i ništa, imaš u džepu koliko ti treba za tramvaj, i to ti je sav kapital.

SPASOJE: Gospodo, opominjem vas, budite spremni na sve! XVII MARIĆ, PREĐAŠNjI MARIĆ (ulazi i klanja se. Niko ga ne otpozdravlja. Obraća se Spasoju): Ja sam došao po vašem naročitom pozivu.

(Pogleda ih, ali oni ne dižu pogled. Sa gorčinom i bolom.) O, koliko mnogo nevaljalstva, a koliko malo hrabrosti; zar niko, niko zar ne sme da kaže: je li to istina, je li sve to istina?

Sa gorčinom i bolom.) O, koliko mnogo nevaljalstva, a koliko malo hrabrosti; zar niko, niko zar ne sme da kaže: je li to istina, je li sve to istina?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

A zašto bih? Niko neće crkavati zbog toga što me nema. Okrenuo sam se i pogledao na sat, ali sam, mirne duše, mogao i da se ne okrenem.

- Pripazi na starku i džukca! - šapnuh u prolazu, ali on reče da njih niko neće ukrasti. Šapnuh mu, takođe, i da bude laf, ali on to nije hteo da bude n tako smo sat ili dva gacali između

Rašida je i dalje žvakala zagrcavajući se i ja joj rekoh da je niko ne juri. Ona reče da zna, ali da je to iz navike: u njihovoj kući, ako ne jedeš brzo, računaj da nisi ni jeo.

Možda i zbog toga, tek ona se trudi da mi bude kao majka, samo što je to pretvaranje. Niko nikome ne može da bude majka ako ga nije rodio, ili bar podigao od kile mesa.

” Tu niko nikome nije u stanju da pomogne! Sunce je poigravalo po uglačanom bakarnom posuđu i kuhinja je bila puna bakarne sanjive

U lopti s dvostrukim zidovima on je prenosio droge s kontinenta na kontinent i niko se nije setio da posumnja. Napisao sam to, a onda shvatio da je bućkuriš poslednje vrste.

usta da im se ne vide socijalni zubi koje je pijani zubar pravio uvek pola santimetra duže, tako da s njegovim zubima niko nije mogao da zatvori usta, dok ne bi otišao u njegovu privatnu ordinaciju.

Među njima bila je jedna mlada, ali još niko od gimnazista nije uspeo da je zaustavi i razgovara s njom duže od dva minuta.

Šta mislite? - išao bi po kući i hvatao se za glavu čim bi mu neko od nas pomenuo novac za sveske. Novac za bioskop niko i nije tražio od njega. To sigurno ne bi ni dobio.

- Rekla ti je da kucneš tri puta. - Rašida mi je stegnula dlan. - Kucni! Kucnuo sam, ali se na prozoru niko nije pojavio, iako se unutra čulo lako komešanje i povlačenje nogu po podu.

Čekaju ga na ručak, rekao je. Još jednom nam je mahnuo i ispario. Ja nisam imao izvinjenja. Mene niko nije čekao na ručak i niko se neće iznenaditi ako ne dođem. Pomakao sam se malo i uhvatio Rašidinu ruku.

Još jednom nam je mahnuo i ispario. Ja nisam imao izvinjenja. Mene niko nije čekao na ručak i niko se neće iznenaditi ako ne dođem. Pomakao sam se malo i uhvatio Rašidinu ruku.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Je l’ bio kogod, Milane? — U dućanu sam prodao neke sitnarije, igle i konce, drugo ništ’. — A vina? — Nije niko tražio. Sad gospodar Sofra uđe u mehanu, pogledi u bokal, nema štrikle što je kredom prevukao, vidi se da nešto fali.

— Još jedared ako te uhfatim, oteraću te, znaš! Gospodar Sofra bio je strog, ali pravedan prema mlađima. Nije se niko mogao potužiti da je gladan, no nije trpno biranje u jelu.

Rđavo, nema glasa o putnicima. Opet pišu, niko se ne odzivlje, jer pišu samo napamet u Krakovu, a oni bogzna kud blude, i šta im je stalo.

Lako će ih poznati. Od nikud se ne odziva. Daju se crkvi molitve čitati, daju se službe, — ništa ne pomaže, niko se ne javlja, niti ko piše. Gospođa Soka sa kćerime plače; tako isto i Krečarka.

Opet dođe prvim kolima. Čamča pruži glavu, ali je umotan da ga niko pozvati ne može, pa počne sa armicijašem poljski govoriti.

U žagoru i pevanju, bez svake zamerke, jede se viljuškom, kašikom, kako koji hoće, stojeći, i to niko ne primećava. Posle ručka mnogi se raziđu, mnogi ostanu, no i sam gospodar Sofra sa društvom preporuči se i oprosti

Otkako je otišao, nije još pisao. Doduše, u Košici mislio je pisati, kako je iz čarde otputovao, ali je zaboravio i niko me to nije u onoj zabuni posle čardanske bitke palo na um. Sad sedne pa piše. Piše i Čamča, i Krečar.

To je dugačak put, ali se gospodar Sofra ne dâ prelomiti, jer što on jedared u svoju glavu useli, to mu ne istera niko. Zabeležio sve stanice koje na taj drum vode u Galiciju. Putuju vrlo lagano i vrlo dugo.

Lepog uzrasta i lica, ponašanje bez svake zamerke. Gde se pijanči i bekriluk tera, tu ga niko nije mogao videti. Nije bio ni kartaš, nešto malo „vista” i „taroka” to je sve, naravno u otmenijem društvu.

— A kako to? Ded reci i meni, pa da stanemo u kompaniju. — Tu ne treba kompanije; samo treba umeti. To još nije niko probao, ali ja ću prvi. — Pa govori! Da čujem. — Davno već ja to premećem u glavi, ali sad ću da izvedem. — Smeje se.

Sad se latov i Pera na konju podele. Pera mu je dao pedeset forinti, a niko još ne zna za celu stvar; razglasiće kakvog lepog konja je kupio njemu na očigled za dve stotine forinti.

Na njemu fini frak i pantalone crne, maramica na vratu tako udešena, mašlije tako izrađene kao što niko ne može, samo Šamika.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

njima, dva Ciganina, skoro sasvim gola, sa konopljom na grudima, pokušavahu da oglođu nekoliko oprljenih papaka, koje niko nije hteo da ponese.

Ništa. Poneki međutim upadali su i u kuće. Kad bi se pojavili, na razvaljenim vratima, oni bi veselo urlali nešto što niko nije mogao da razume.

su se posle sporazumevali i mešali sa ukućanima, tek oni su pričali, okupivši sve živo u kući oko vatre, i, mada im niko ni reči razumeo nije, svi su im odobravali glavom. Tako, razbudivši sve, nikome ne dadoše da spava.

Turkinju kojoj su visili očni kapci i koja beše pri zauzeću Beograda prebegla, pa čak i dve Vlahinje, sestre, za koje niko nije znao ni čije su, ni šta su.

Ne misleći, kao Aranđel Isakovič, da je lepa kao niko, ona je znala šta vredi. Stopalom svojim, koje se njemu činilo kao u snažnog anđela, ona nije bila nimalo zadovoljna.

Jedva ga izvukoše, već ukočenog. Kad su ga doneli doma, nastade takav vrisak i lelek po kući, da se niko i ne začudi kad ona tiho, pomodrelim usnama, naredi da ga prenesu u njenu odaju, na veliku peć, kraj koje beše

Drugo bi bilo da je bio negde napolju, u Zemunu. Ovde, unutra, u svojoj kući, činilo mu se da je potpuno bezbedan. Niko to neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati. A sve će se dogoditi nekako kao u snu.

Aranđel Isakovič hrabrio se, i po stoti put, mislima da to niko neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati i, pošto joj je godinama lizao, u snovima, ruke, ponizno kao kuče,

kako bi vrisnuo ma ko da ih vidi kad budu zajedno zaspali ovde, on oseti, kako je tih polumrak oko njih i kako ih niko ne vidi, između ova četiri zida Napolju je zavijao vetar, pun laveža pasa, i šumela je voda, koju je i on čuo,

Sve što je napolju, ostaće napolju, a ona, tu, ostaće tu, kraj njega. Niko to neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati. Opojna neka radost se javi u njemu.

Što se Aranđela Isakoviča tiče, njemu se, zbilja, činilo da će pomeriti pameću. Niko mu ovo nije prorekao, nikako to nije predvideo.

godina, kad je prebivao pod tvrđavom Oseka, ili najtišu tišinu večeri, pod gradom Varadinom, gde se beše naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj volji.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

ugleda nakazu, najbolje je da brzo rukom dodirne zemlju ili da u sebi izgovori zaštitnu magičnu formulu: „Samo je on i niko više“⁵⁴, kako bi se izbegla opasnost po dete.

³² Sreda se u narodu zamišlja kao svetica (sv. Sreda), odnosno kao žena koja večito žali. Na taj dan se niko ne veseli, strogo se posti, a žene se uzdržavaju od svojih uobičajenih poslova, odnosno ne strižu ovce, ne mese hleb,

(...) ovakvo rođenje smatralo se onda (a i danas) kao neki osobiti događaj; pa o tome niko nije smeo pričati, da Turci ne bi doznali i dete pogubili.

⁶⁷ Kum, u saglasnosti sa roditeljima ili bez nje, daje ime kumčetu na krštenju. Ovo ime, osim popa, ne sme da čuje niko drugi.

A ovaj nadimak često sasvim potisne pravo ime, pa niko, čak i od najbližih prijatelja, ne zna kakvo je pravo ime osobi koju zna jedino po nadimku.

(... S ovim hoće da se kaže, što je od majke rođeno to je isto i motika zakopala, niko se ne predrugojači već isti onaj pa bio zao, pa bio dobar.) (K-Lj, NB, 1888, br.

(LMS, 1861, knj. 103, br. 225) — Starost — slabost i bolest. (LMS, 1861, knj. 103, br. 395) — Niko starost ne voli. (A. Š., NP, 1976) — Ej, starosti, pogano oružje. (A. Š.

Ko se sâm ne trudi, nemu niko ne može pomoći („Dok se čovek čuva, i Bog ga čuva“; „Lijenom Bog ne pomaže“). Pa ipak, o ličnoj delatnosti nema tako

Uzaludno je da se čuvamo i pazimo jer od sudbine niko ne može umaknuti („Ispred Božje sile nikud i nikamo“; „Kome nije vijeka nije mu ni lijeka“).

kući, zahvaljujući podeli rada i brojnosti članova, svi poslovi su mogli biti dobro i na vreme obavljeni a da se niko od članova ne premori.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Na kojoj reci konji carski ugase žeđ, neka na njoj još godinu dana niko žeđ ne gasi, neka sebar do novog kukureka, do novih rosa i slana, neka sebar čeka još godinu dana dok poteku rekom

sudbine, za unapred znane nevolje njine kad stanu kao oblaci da se plaste, za dom oko koga osvanu sante što ih niko ne otopi, ne premosti, za one kojima su samo laste pod strehom gosti.

Za mladoga koji misli da čovečanstvo, da lepota koju mu oči vide, nastaje kad on je na svet nastô, da niko nije voleo slično, da velika svetkovina ljudskog života tek s tim posta. Za svačije mišljenje detinjasto i jeretično.

POMILOVANE Tražim pomilovanje sa sužnje, care, pomilovane koji gledaju uvek preda se ma kud da pođu i korače, s kojima niko neće da stane i kad ih nevinim opet oglase, i kad plate caru harače.

Za pomilovane robijaše kojima niko konaka ne da, kojim hlebar neće hleb da proda, s kojima ni u crkvi ljudi ne vole da čitaju zajedno očenaše, s kojima

Za čoveka koji rukom pokazuje ohlađeni dimnjak svoga krova i travom zaraslu stazu do praga, a niko mu neće da posvedoči da je provodio tamo dane.

se kamenom na grešnicu baci, neka zažmure straže i dželati, neka puste da osuđena beži kuda je vode koraci, neka niko ne trči da je vrati.

Za dete ničije što bez nedra majke život poče, kome ne ostavi otac štita, za nahoče kome nema niko da dvori, niko da mosti, niko da tepa, samilosti!

Za dete ničije što bez nedra majke život poče, kome ne ostavi otac štita, za nahoče kome nema niko da dvori, niko da mosti, niko da tepa, samilosti!

ničije što bez nedra majke život poče, kome ne ostavi otac štita, za nahoče kome nema niko da dvori, niko da mosti, niko da tepa, samilosti!

O PRAŠTANjU Ja nisam bog. Samo je on moćan toliko da prašta, samo o njemu ne govori niko da je slab kad oprosti i da je krivcu saučesnik, da je babun kad pomiluje babuna, samo kad on podiže svrgnute i mrtve

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku. Da niste slučajno negde videli moj džemper? Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim? Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne može biti sasvim siguran, kao nekad, zbog čega je izabran.

kaputa, razboleh se od upale pluća i jedva sam izvukao živu glavu, jer smo bili u zavadi sa okolnim narodima pa nam niko nije prodavao lekove. Dobro je što Odri Hepbern nikada nije saznala ništa o tome. Imala je, jadnica, i svojih briga.

smo za nekim potpuno drugim, nedostižnim devojkama koje nas nisu htele — Vera je ublažavala naš ljubavni jad, a da se niko nikada nije zapitao pati li možda zbog toga što se ne zaljubljujemo u nju.

Ne, nisam sebičan: volim da svi vide filmove koji su mi nekada bili dragi, ali mislim da nije u redu što za to više niko ne plaća dugim čekanjem u redu i neizvesnošću hoće li biti karata kada se najzad stigne do staklenog otvora blagajne.

Mlada žena i mladi čovek rastali su se davno zbog nekog nesporazuma kojeg se više niko i ne seća. ŽUŽI Dobili smo sto do stola u peštanskoj »Hungariji«, tako da sam cele večeri mogao da gledam taj lepi

« Kazala je. Sada je vreme da čovek oprezno pogleda oko sebe da li ga je neko video kako se ljubi sa Žuži. Nije ga niko video sem mene. Čemu putovati ovako daleko kada je sve isto? Svugde je sve isto.

Noge koje umeju svašta da izvedu! – Ma, dajte! — reče stjuardesa. — Niko neće znati! Kao da je to toliko važno? – Ne možete unutra! — ponovi mirno kaluđerica. – Eli, Eli, lama azavtani!

i čovek nešto šaputali, pa čovek izvadi iz džepa novčanicu od deset hiljada i stavi na sto, pocrvenevši pri tom. Niko je nije takao. Novčanica je ležala na stolu čeznući da je neko podigne. Ali niko je nije uzeo. Sedeli su ćuteći.

Niko je nije takao. Novčanica je ležala na stolu čeznući da je neko podigne. Ali niko je nije uzeo. Sedeli su ćuteći. – Koliko je sati? — upita čovek, tek da nešto kaže. – Ne znam — reče kaluđerica.

Plaže su opustele, ponovo ničije, jahte su digle sidra i otplovile za Đenovu i Maltu, preko trga ne nailazi više niko zanimljiv, a i prestoničke novine počele su da stižu neredovno.

Bilo je to kao u nekom snu — ja često sanjam taj grad, prolazim njegovim ulicama, a niko me više ne prepoznaje, osluškujem razgovore,a ne mogu ništa sam da kažem: onda sve nestaje bez traga i ja se budim—

Matavulj, Simo - USKOK

Ali mu svijetli obraz i lijepo ime, vaistinu, niko ne ote dovijeka! — Fala ti, kneže, to su tvoje lijepe riječi! — reče Marko smjerno, oborenijeh očiju.

Sad je uhvaćena vjera, ali vidiš da je tanka, vidiš da ne sađe niko da za blage dane štogod nabavi, osim nas šake susjedâ gradskih! — A ko bi te poče? — pita Marko.

?“ Svi se nasmijaše. Sin mu Rako reče: — Prećera, tajko! Ne bi niko rekao ono, što je suviše daleko od istine! — A koliko je daleko, grdove?

— Na što druga?! Napojali smo se boga od prije zore dosad! — Bjehu li u crkvi svi iz kuće? — Niko osim kneza. Pristav je imao posla oko peciva. Ja sam im ove godine polažajnik. Sutra idu ženske. Hajd sad umij se.

Odrediše da se taj novac kupi o Malom gospođinu dne. Kad dođe prvi rok, ne dâ niko ni aspre! „Ne damo harača!“ rekoše Crnogorci. „Ako ćemo ga davati, davaćemo ga Turcima, pa s njima u miru živjeti!

— Vjerujemo kad pogode! Onda se svak sjeti pleća i pogađača, a ako se ništa ne obistini, onda ih se niko i ne spominje!... Ženske zapjevaše. Ljudi zaćutaše i zakurnjaviše.

— A od Brđana ne dođe niko? — pita vladika. — Niko! — reče đak. Vladika se zamisli. Nakon duga mišljenja, naredi da se otvore dveri, pa s krstom

— A od Brđana ne dođe niko? — pita vladika. — Niko! — reče đak. Vladika se zamisli. Nakon duga mišljenja, naredi da se otvore dveri, pa s krstom u ruci izide na amvon.

Međutijem dotle mu niko ne pomenu štogod o vjeri, a kamoli da bi mu ko o njoj popovao. I toga časa prvi put mu se istače široka, nevjerovna

— Moraš, vaistinu, kad gospodar ide. — Ko ti je to rekao? — Niko. Sâm to znam. — Dakle, ti si moj đak, Ko te je postavio? Milun se zbuni ali se brzo pribra: — Đakon.

Kako oni npr. znaju da su među Poborima bili umiješani Crnogorci kad ih niko ne može razlikovati od tijeh Primoraca? Kakve dokaze ima budvanska vlast da je ubijeni pao od crnogorske ruke!?

Sutradan gladan i ozebao pobjegoh zorom! — Čuješ đavola! — reče Crmničanin. — A da to ti niko vjerovati ne može, jer se svuda kaže: „Ko će dočeka, neka ide na Ceklin!“ — Braniš ih, jer ste kao i oni!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MATI: Ja kažem, nemamo prijatelja, pa to! Drugima se napreduje; kako tako, tek se skrpi, ali kod nas baš niko; kanda smo se sve kamenjem bacali na ljude.

MLADOŽENjA: Ona se meni vrlo dopada. PROVODACIJA: E, pak šta ćemo tu mlogo, to jest, raspitivati. Sreću niko ne nađe sa svećom. Dajte devojku da je darujemo. (Mladoženji.) A? MLADOŽENjA: Kako znate, (lagano) gledajte za novce.

DEVOJKA: Jeste li bili s tatom? PROVODADžIJA: On sve zna, to jest. Samo dok vidite, to jest, karuce; nema takve niko u varoši. Vidićete, to jest; sve se ne može ni izbrojati. A ko bi drugome mogao izbrojati što ima, to jest, po kući?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

onemogućavajući mu tako, zauvek, da se približi tom sebidovoljnom apsolutu koji niko i ne pokušava da ograniči kakvom funkcionalnom oznakom, i koji se zove Književnost.

, i na te se strofe danas niko ne obazire. Osrednje pesništvo Milete Jakšića ( 1869- 1935), nezanimljivo čak i u odnosu na njegove srećnije trenutke,

trenutku kad se dovršavala moćna eksplozija klasičnog epa, ovo, sporedno odvajanje moglo je da prođe, i prošlo je, a da niko na nj ne obrati posebnu pažnju.

Onu prokaženu, površnu, didaktičnu dečju poeziju niko nikad nije ozbiljno branio. Nju su, prosto, pisali poludaroviti pojedinci, uvereni da se deci treba tako obraćati, sve

Dečja pesma učvršćuje ona stanja i osećanja koje lako i s radošću prepoznajemo, a niko ih, na tom stepenu, ne iskazuje.

od razloga što se Zmajev odveć jednostavan i otvoren talenat okrenuo deci, to jest dečjoj pesmi, kao obliku o kojem niko nije vodio računa, gde se moglo biti i naivan i poučan, i primenjen i razgovorljiv.

) Deci, kao ni primitivnim narodima, ne ide u glavu pojam autorstva; lepu pesmu niko nije napisao, niti ona može biti nečije vlasništvo.

Strašni roždanik slepovođe Mališe ovakvu sudbinu proriče seljaku: Golemo će biti stradanje njegovo, a niko to neće ni čuti, ni znati, ni razumjeti.

Sad blesne dobro uočen karakter, sad zasja opis posla ili zanimanja, ili se istakne pojedinost koju niko pre njega nije uhvatio i zabeležio.

I kad jednom oslušne i proveri reč, kad je uklopi u frazu, onda je iz tog živog tkiva niko više ne iščupa; iz dobre Ćopićeve rečenice ni jedna se rečca ne može izbaciti.

jasno, pa, ako hoćete, i potresno: A kad je umrla gospođa Klara, čudna i stara, vrlo stara, -jastuke od žute svile niko nije prao, na doručak niko nije zvao, a loviti miševe niko nije znao!

A kad je umrla gospođa Klara, čudna i stara, vrlo stara, -jastuke od žute svile niko nije prao, na doručak niko nije zvao, a loviti miševe niko nije znao!

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Prekrasno! ŽUTILOV: Ljudi su batinama bili naterivani da vuku kamen za kaldrmu. Sad je sloboda, niko se ni na što naterati ne može. Dakle, da se kamen proda, i novci da se također podele izmeđ pravi patriota.

No ja bi reko da se pretrpimo, dok nam ne dođe pomoć. ŠERBULIĆ: I ja sam tako kazao. LEPRŠIĆ: Dakle, niko neće sa mnom? SMRDIĆ: A šta je vajde danas da metnemo, sutra će ga skinuti.

Ove, kako su najpre izabrali, tako se mogu sutra promeniti, pa niko neće osetiti nikakvu štetu. ŠERBULIĆ: Da se manemo toga; nego kažite mi šta ćemo raditi kad dođu soldati?

ŠERBULIĆ: To je ništa. SMRDIĆ: Da nije za protokole, vidili bi šta bi dobili. GAVRILOVIĆ: Niko nije ništa iskao. ŠERBULIĆ: E, nije iskao! Mađaroni bi se radovali kad bi ko od rodoljubaca bio obešen.

NANČIKA: Mi se ne možemo tući. ZELENIĆKA: Tući? To niko od nas ne zahteva; premda žar rodoljubija može potpaliti i nježne persi krasnoga pola. Primjera ima dosta u istoriji.

Međutim, mi umemo i predostorožne biti, da niko ne primjeti, kud se naša namjera kloni, a za bolji uspjeh pozvaćemo u naše društvo pogdikog od oficira, koji su mlađi,

Ako se nešto na licitaciji proda, te novce niko ne vidi; ako se marva zakolje, od kože i loja nigde računa. Koga oćete, zatvarate; koji vam što da, onoga puštate.

“ SMRDIĆ: Već ako Vlasi ne podignu narod srpski, neće niko. ŠERBULIĆ: Ja Vla? Ej, zašto sad nema Servijanaca, da mu pokažem, kome će se podsmevati.

SMRDIĆ: To bi dobro bilo. ŽUTILOV: I tako nam mlogo koješta kvari. ŠERBULIĆ: Već ako on nije mađaron, onda niko nije. ŽUTILOV: O tom nema sumnje. I oni su magarci bili koji su ga izabrali.

na račun tvoj obogatili, beže; a što će biti s onima koji ne mogu bežati, koji su stari, slabi ili bolesni, o tom se niko ne brine. Teško tebi, narode: ti stradaš, a oni se raduju; ti propadaš, a oni se bogate!

Zaboga, da se skupimo i damo štogod na sirotinju. Nije pravo da izgine. ŠERBULIĆ: Bogme, niko ne daje ni meni. SMRDIĆ: Od tolikog vremena sedim ovde na trošku; na banknotama moram da gubim, pa otkuda ću?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Epskoj poeziji, na kojoj dotle gotovo niko nije radio, obraća se naročita pažnja. Istorijske drame i tragedije, sa predmetima iz narodne istorije, počinju se

i 1840, druge dve u Novom Sadu, 1844. i 1847. Mušicki je počeo pevati kod Srba kada gotovo niko nije pevao, i u srpsku poeziju uvodi nov pravac, psevdoklasični, koji se u Evropi stao širiti posle Obnove, i kakav je

Ali on ima književno obrazovanje kao niko pre njega u srpskoj književnosti, on poznaje velike uzore stranih književnosti i ima ih na umu, naročito Molijera (njegov

u očinskom domu, nesrećan u bračnom životu, rđavo prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naročito bolestan — on

komedija i utvrdili mu stari glas »oca srpske drame« no istakli u njemu najboljeg komediografa srpskog koga ni danas još niko nije pretekao, »prvog našeg modernog literata u pravom smislu te reči«.

Cenjen, priznat u stranom naučnom svetu više no ijedan Srbin pre njega, slavljen kao niko do njega u mladom naraštaju, dočekavši da vidi gotovo punu pobedu svojih ideja za koje se toliko borio, Karadžić je

On je počeo suviše mlad, i trebalo mu je vremena da se razvije. Ali u to doba, sem Jovana Subotića, niko nije radio na noveli, i čitalačka publika je bila željna radova te vrste.

On je naročito osetio i umeo preneti zanosnu liriku bosanskih sevdalinki, i niko bolje od njega nije obradio sevdah narodne poezije. Ciklus soneta Oh jeste remek-delo te lirike na narodnom osnovu.

koji je u toliko potpunoj meri bio romantičar, sav u osećanju koje kipi i preliva se, i u mašti koja nema prepona. Niko do njega u srpskoj poeziji nije bio toliko deskriptivan, nije unosio toliko i boje i slika u svoje stihove.

I ta njegova neodmerena, pusta fantazija, ta želja da bude što originalniji i da govori kako niko ne govori, da što više zaprepasti obične ljude u prezrenom taboru filistara, taj korov puste retorike i mahnite

On je ušao u taj svet koji nijedan srpski pisac pre njega nije opisivao, i osetio lepotu onde gde je niko nije hteo videti. On je taj svet voleo, družio se sa njime i sa ljubavlju bio njegov slikar.

On je jedini srpski pisac koji je umetnički slikao suvremeni crnogorski život, i u tome ga niko dosada nije pretekao. Njegovo slikanje Beograda, složenog, razbijenog, pomućenog beogradskog života, nije uspelo.

Milićević, Vuk - Bespuće

od sirovih drva koja se dimila i dim grizao za oči, pričao nešto bolešljivim glasom: očevidno se tužio na vremena, što niko nije slušao.

I kasnije niko niti imađaše volje niti se usuđivaše da ga tuži. On je ostao uvijek isti, silan i jak, da pokazuje svoju snagu i da

I osjeti kako je nešto umrlo u njemu za uvijek. Niko ga nije vidio kad ga je nestalo iz sela. Tek poslije petnaest dana doputova neki sitan i ćosav Švaba, otključa kuću i

Sremac, Stevan - PROZA

Kad me pozovu, bojim se da mi se ne dopadne društvo ili ja društvu, a ako me niko ne pozove, a ja se onda osećam nekako usamljen i zaboravljen.

Nigde ga niko od starijih nije video s cigarom u zubima. Uvek je držao cigaru tako da je onaj zapaljeni kraj u rukav okrenuo bio,

se, naime, da sam sebe na neki način avanzuje i poboljša svoje stanje, tešeći se time da u ovom guravom svetu upravo niko i nije pošten! Vešto je izvodio.

mogao poznati gde se zdravi i mirboža sa ostalima i hvali svoju pečenicu, i kladi se da tako jevtine i dobre pečenice niko u varoši nema, jer on sam je kupio, sam je šurio, sam pekao i na mraz obesio, i ne bi je, veli, danas ostavio pa da ga

Neka bar kažu da je jezik čist kao suza, pa niko srećniji od mene! U tom selu, na brdašcu leži škola. Ja nisam revizor, pa je baš i ne moram opisivati kakva je; kakva

Radičević, Branko - PESME

srubim pseću, Da ti kulu njom okitim, Ispod kule meso itim, Nek ti vrane glavu kljuju, Psi se psine nablaguju. Niko tebe ne ćede pomoći, Rode mili, u preteškoj noći, Al' s' u goru diže sinak pusti, Pa dovati rukom mrak taj gusti,

su tada pale glave, Ugledô se jedan na drugoga, Popadao jedan kod drugoga, Ta rad one krasne domovine Ne žalio niko da pogine.

“ jedan drugog kori, Živo s' radi, al niko s' ne mori, Gledni samo posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake, Ta tek što se svirac čuje, Već u kolu s'

“ Al ko ja te rad ne imô niko. Danka bela nestalo već davna, Sve pokrila ona nojca tavna, Nebesa su svud zvezdica puna, Al' meseca jošte nema

I tako će dok je veka biti, Jedno grabit, drugo donositi, Al' što zima ugrabi meneka Ne povrnu niko ni doveka. Daničiću!

U potaji ruža mlada cvala, U potaji pa je i opala; Za miris joj niko tu ne znao, Sve nestalo, a trn je ostao, Pa zabô se u srdašce moje, Tužni oče, i u ono tvoje; Ljuta nama, nama

je udri strela, Zatrepeta moma bela, Na kolena o tle pade, Pa mi studen kam postade, Studen kamen, krasan, beo, Niko beljeg ne video.

sveta, Polutinu već izmerio dan, Ja s njome onda na polje išeta, Svoj lisni gaj di širi suncobran, Di igrajuće niko nas ne smeta, Di glasne tice same drže stan, Di vire oko vidi žuboreće I lepošarno dino raste cveće. 18.

Al' tamo jedan sa konjica skoči, Ka njemu sviju upreše se oči, I svako pita: Ko li je i šta je? Al' zalud pita, niko g' ne poznaje. I jedan samo odgovori na to: Da lice to mu nije nepoznato, Negde ga vide, ali de — ne znade.

O noći tavna, ti nekima vero. Nekima vero, a nekim nevero, Ne kažem da te rad ne ima niko, Ma ja te nemam, samrti prava sliko.

Sa svi je već strana zlotvor i optekô Dva-triput je već: „Predajte se!“ rekô. No niko od nji za to i ne znade, Ta de će pravda krivdi da s' predade.

Šta će reći ko te spazi, A tud silan svet prolazi.“ 36. „Ajde sa mnom, zlato moje, Niko t' videt tu ne more, Pored stuba vrata stoje Odma kako s' popneš gore; Tud u izbu ja ulazim, Kroz ničiju ne

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

U našoj kući, otkad se zna i pamti, nikad niko nije imao sata, nit je ko znao da po njemu čita vrijeme. Moj stric Nidžo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio se

Propitivao se za nj u varoši, na stočnoj pijaci, na crkvenom saboru, ali od pobratima ni traga ni glasa. Te jeseni niko ga pod Grmečom nije vidio.

Rajski život za nas: niko te ne smije tući, gledaš neobična putnika kako iz brade govori, kave se peku, pa je zgodacija za krađu šećera, a i

Ja sam već otprve, svim srcem, bio na strani ovoga zanimljivog pridošlice, ali kako mene niko ni za šta nije pitao, ostalo mi je samo da pozorno slušam kako se stric Nidžo inati i odbija čak i da pregovara s

bogougodnika kojima se odvajkada zna godišnje doba i dan kada će doći, a šta tek da kažeš za jednog ovakvog kome niko ne zna ćudi i navike?

Svi su buljili u sliku nasred sofre, a niko i ne pogleda u autora, bradonju, kao da on s čitavim tim poslom nema baš nikakve veze.

Očita Sava svoju litaniju glatko i rječito kako se niko ne bi nadao, ponovo ćoknu djeda u sudlanicu i s kapom u ruci krotko se uputi prema avlijskim vratnicama.

Sve se razriješilo naprečac i onako kako niko nije očekivao ni mislio. Opet kao u nekakvu snu, činilo se zabezeknutom Dani.

— Svakojako se napatismo uz put, i gladni i žedni — pričao je dugački Zekan kao da se radi o dvojici ljudi. — Ne da niko pod krov, boje se da nijesmo kakvi lopovi. Ja ponekad od muke i zapjevam, a dorat ćuti, nije ti on od toga posla.

U ljeto, jedne čiste ivanjdanske večeri, našeg konja nestade s obližnjeg pašnjaka podno same naše kuće. U početku se niko naročito ne zabrinu zbog toga, naći će se negdje u komšiluku, valjda su ga dječurlija u igri odvela.

— I još on meni petlja i laže da nije naversao onu sprdačinu protiv kraljevske vlade. On i niko drugi. Sad sam ja njemu namirisao njegovu antidržavnu dušu.

Pita se samo puška i opasač, a civila niko ne zarezuje kao da ga majka ni rodila nije. U našem štabu, opet, baš i nema koga vještog sudskim poslovima.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HASANAGINICA: Znam ja kakve sam rukave prala! MAJKA HASANAGINA: Što niko nije morao, on je morao. Krv koju tebi ne bi ni ponudili, on je morao da prima kao počast!

A ko je uspeo da zavede red? JUSUF: Ništa nije opasno kao uspeh. Pogotovu tamo, gde niko nije uspeo. Kažem ti, ako vratiš Hasanaginicu, od mnogo čega ćeš biti miran i siguran. HASANAGA: Šta bi ti teo?

Pa im se čini da su svojom nesrećom naročiti među ljudima! Pa, kao, oni znaju ono što niko živi ne zna! Mogla bi ti da budeš malo skromnija, i da prestaneš da se zanosiš. Bolje da sedneš i da uzmeš Kuran...

Crne u dovratku čekaju te čalme, crne rukavice pretresaju ti stan. Niko ti neće reći zašto moraš da digneš kosu i nasloniš obraz na panj. Soba se dimi od kafa i od lula.

Nisam ni ja mutan i naivan. To Hasanaginici na pamet nije palo! Mnogo je njoj do deteta! To je smislio beg, niko drugi, to je lično njegova politika. Mora da je vido muke da je natera! A moš li ti da pogodiš što on sve ovo?

Noćas sam snažan, svemoćan, i slobodan po drugim zakonima! Kako sam samo lep u času kad me niko ne vidi! Tuđi mi pogledi menjaju lice, daju mi drugi oblik, trpaju mi drugi jezik u usta!

A ni Imotski nije daleko, čuće se. Bolje da ja gledam svoja posla. Niko me ne vuče za jezik. Moj Ahmede, pravi se ti lud, ako si pametan!

MUSA: A ja sve vreme mislio da je neka politika... HUSO: Čoveče, onakva žena! MUSA: Da nije umrla, niko joj ne bi verovo. AHMED: To joj je tako zapisano i suđeno još onog časa kada je beg obećo Imotskom kadiji.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

“ A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k’o niko razvijen. Imao je veliku, duguljastu glavu sa mesnatim ćoškastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza

— Neka, neka — prekida je mati. — Neka spava. Umorila se. Sedi, Marijo, odmori se... Sedi, doma nema niko da te čeka. I majka ti, držeći te zaspalu na krilu, podalje, uz zid, seda. Posle otpočnu razgovori.

prođe kroz tvoje ruke i naslaga se u moj sanduk, pomeša se sa dunjama, jabukama i kruškama, koje ti krišom guraše, da niko ne vidi. A kad dođe dan za polazak, tvoja mati dođe da mi poželi srećna puta, tebe ne beše. — A Stana?...

Otac Stojanov beše prek i surov čovek. Po natmurenom i kosmatom licu iz gledaše da niko od njega nije čuo blagu i nežnu reč. Sa ženom i Stojanom, koji mu beše jedinac, postupaše kao sa ostalim slugama.

Beše on blag, miran, tih i raden kao niko. Ah, ti dani! Odu na njivu, da filize1 duvan. Korenje ih pokriva do pojasa, pod bosim no gama krši se i roni suha

Ni s kim se ne prepire. Otac mu da pobesni. Jednom ga istukao na mrtvo ime i isterao. Otada niko nije smeo njegovo ime u kući da spomene. Mati mu, sirota, da presvisne od tuge i srama.

Jednom se strina razbole. Stric beše na putu, te nemaše niko da se brine o deci i kući. Tada Stanoja uze sve na sebe.

Poče i pobolevati onako „s nogu“, ali joj niko ne obraćaše pažnje. Ali jednog dana pade u postelju, i ne diže se više! Beše jesenje veče. Zahladnelo je.

Bili smo u svađi. Posvađali smo se pre nekoliko dana, kad je dolazila kod nas, na bunar, a od mojih niko nije bio. Tek što je bila počela da vadi kofu iz bunara, a ja, kao uvek, došao sam i tobož doneo joj moju testijicu

Nije mogla više. dohvati tepsiju i poče da igra. Nikad to neću zaboraviti. To beše nešto! Znala je da nas niko ne može videti, pa je igrala, vila se, cikala, i prevrtala kao da joj je od toga bogzna kako slatko dolazilo.

A ona? Nedelju dana kako ne seda da ruča ili večera. Cela je kuća na njoj. Niko vode da joj donese, a kamo li što drugo pomogne. Rastrgla se od posla.

je počele da svrbe gledajući kroz kapiju na ulicu, po kojoj svet vrvi, promiče ispred naše širom otvorene kapije, a niko u nju ne ulazi, te nam dvorište i kuća pusti i tužni. A od svuda, sa sviju strana, po komšiluku pesma, svirka, vesele.

Kostić, Laza - PESME

kletva ta, najmanji je bar, znadem, blagoslov — životom ti se kunem, pobro moj, najbolja ti je ta još kritika, — i bole niko ne napisa još; u njojzi samo zameriti je taj humor što ga odveć oseća u očima sav čitalački svet.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ona mu odgovori: — Nije niko, — pa počnu večerati. Onda mu žena veli: — Da li bi ti štogođ mojoj braći učinio, da odkud dođu?

Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla doznati od Baš-Čelika

A on se oseče na cara govoreći, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga ko je, otkuda je i kuda ide. Car se na to jako rasrdi i zapovedi te ga odmah okuju i bace u

car i njega zapita ko je i otkuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev sin i da niko nema vlasti pitati ga ko je i otkuda je i kuda ide. Car se strašno rasrdi, okuje ga i baci u tamnicu.

kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, — dok buknuše strašne rijeke, te se zamalo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle

nađe da skine onoga zeca, zec bi se sam zaklao, sam oderao, sam isekao, sam pristavio, pa se sam skuvao; ali to ne sme niko učiniti za svoju glavu.

naći, nego znadi: kad uzideš onamo, stanuće vika i graja okolo tebe velika od hiljadu ljudi, a nikoga nećeš viđeti, i niko te neće ni prstom taknuti, a kamoli ubiti, ali nemoj da se obazreš za sobom bez svoga čuda, jer ćeš se na ono mjesto

pogodi na onoga istog starca, p on joj sve kaže, kako je i što je, i stane je odvraćati, da onamo ne ide: „jer se niko odonuda — reče — nije vratio, pa kad se ljudi oružani prepanu, kako neće đevojka kao što si ti?

Uljegoše u grad, kad tamo nema nikoga. Pođoše malo dalje i dođoše do jednih velikih kuća. Uljegoše unutra, al' u njima niko ne bijaše nego jedna žena, pa ih upita: — A znate li gdje ste došli? Grbo odgovori: — Znamo.

Onda on stane pa joj reče: — Kazaću ti, ali sam bog da mi pomogne, drugi mi niko ne može pomoći. I pripovedi joj sve šta ga je snašlo i šta mu je car zapovedio.

Seljak postane bogat. Zaima se, ogradi dom, oženi se, kupi stoku i sermiju, niko bolji od njega u selu. Ali jedne godine baš pred berbu, dune neka oluja, a iz oblaka ospe graduška, kao kokošje jajce,

Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita pošto je.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Kad ne spremam, opet psuješ. MAKSIM: U moje poslove da mi se niko ne meša. Eno ste mi i pero zabacili. SOFIJA: U fioki je. Ostavila sam ga da se ne izgubi. MAKSIM: Tako.

JEVREM: Pst! Subaltern ne sme reći „ali“. Što komandant zapovedi, mora da se izvrši. Smrt ili život, o tom niko ne vodi brigu. — K oružiju, neprijatelj se približuje! 2. MAKSIM, PREĐAŠNjI JEVREM: No, kako je bilo na balu, Makso?

KUM: To bi, ali ne zna zašto; nego samo ciči od ljutine; jer je za zlu ženu najveća muka, kad niko neće da pristane s njome u svađu. NIKOLA: Pa šta je posle bilo s babom?

Moj kume, najbolje bi bilo, da se nismo ni ženili. KUM: To pravo kažeš; ali što ću, živio sam kao niko, niti ima ko da rastrebi, niti da skuva. Jedan put navalile stenice, te nisam mogo celu noć spavati.

Najpre je žrtvovala rođeno dete za ljubov svoga muža; zatim se na zahtevanje njegovo rastavila od njega i stradala kao niko njen; najposle se sama žrtvovala za njega. MAKSIM: Ho, ho, ho! gola laž, izmišljotina! NIKOLA: Zašto, to može biti.

MAKSIM: Tu čast neće niko drugi dobiti, nego moja Soka. KUM: Kako bi moja tu slavu drugome ustupila! Ili ona, ili nijedna!

Potpišite samo, ako ste o dobroti vaši supruga uvereni. A za drugo, ja ću već lako svršiti. KUM: Ajde, kuma Niko. (Potpišu.) SVETOZAR: E, sad da idem. (Sofiji) Želim da kocka na vas padne. SOFIJA: Kad nisam lepo obučena.

(Namešta je.) Ovde malo izeo moljac; ali ništa, samo kad nije sve propalo. SOFIJA: Braca Niko, i vi kanda niste zadovoljni s brakom? NIKOLA: Volio bi da je Maga kao ti. SOFIJA: A vi, kume?

dr M. Spasića, izvađeni od časti iz Zemljeopopisanija njegovog, od časti iz drugi njegovi sastavaka. No pritom, neka niko ne pomisli da je karakter doktorov kopiran s karaktera g.

MANOJLO: Samo čerez razumnu dušu. DOKTOR: I moj razum da se izgubi? Ko je ulazio u sobu. ISAJLO: Niko, nego nam je jedan čovek kazao da se neki provlačio kroz prozor. Tako je kad ste tvrdi, pa nećete da metnete gvožđe.

Kako bi bilo, kad bi potražili po varoši, valjda se neće niko otimati za vaš razum. DOKTOR: Stani, ideja je dobra! (Otide na stranu i počne pisati.

niste opisali kako izgleda, kakve je boje, veličine, sile itd. DOKTOR: Ja sam zato propustio, što sam držao da drugi niko nije taku stvar izgubio. No, ako je nužno, ja ću dodati da je moj razum pomalen, četvorougolan, krut i nesavitan.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Da sam neka druga žena, da mu s onim stakletom rascopam glavu. STEVAN: Meni jošt nije niko glavu rascopao. SULTANA: Odgovaraš? Sad ću se zaboraviti šta sam, pa ću ti zube izbiti, ugursuz jedan što si ti!

SULTANA: da me kojekakve nesreće sa sokaka psuju i ruže, to je čest kod tebe! TRIFIĆ: Tebe jošt niko nije obeščestio. SULTANA: Nije, čekaš dok me tko ne popljuje, pak će onda dobro biti! Sram te budi! Ti si muž!

(Smotri jedne rukavice.) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.) Malo tesne, ali zato ništa, sad neće niko viditi kakve su mi ruke. Fala bogu, postado i ja velikom gospođom.

SRETA: More ženo, a vidiš li ti tko sam ja? Oćeš i ti da pobesniš kao ona aspida. SULTANA: Pobesnio ti, kad niko ne besni. Ne vidiš da sam ja grafica Trifička? Persida, Stevane, kud vas je vrag odneo. Persida, ti!

SRETA: Pelo, danas moraju biti čizme gospodinu gotove. SULTANA: Jao, teško si ga meni, niko ne mari više za mnom. SRETA (pokazuje kaiš): Pelo, ajde kući!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još

Molim? Osećam se nekako svečano, kako da vam kažem... Kao da sam i ja jedna od vaših! Najgore je što me niko poznat iz škole neće videti kako sedim sa vama i izigravam zverku! Ne ljutite se što sam vam prišla na ulici?

Mislim, šta će mi sve to? Hoću da kažem: više volim da sedim u nekoj kuhinji gde me niko ne vidi. Da sedim s prijateljima i klatarim nogama, evo ovako (ne, neću pasti, ne plašite se), pa da posle desetke

Jao, kad sutra budem istrkeljisala u ulici s kim sam klopala starog kečupa! Najgore je što mi niko neće verovati! Zašto me tako gledate? Je li vam zlo? Ah, to! Nisam vas upozorila da mažnjavam pepeljare gde god stignem?

— Pa šta onda? — odgovaram. — Bez veze. — Niko te nije čak ni intervjuisao! — Briga me za intervjue! — Niko ti nije ništa poklonio!

— Pa šta onda? — odgovaram. — Bez veze. — Niko te nije čak ni intervjuisao! — Briga me za intervjue! — Niko ti nije ništa poklonio! Misliš li da se uopšte sećaju kad si se rodila? — Ko im klacka koske!

— Niko ti nije ništa poklonio! Misliš li da se uopšte sećaju kad si se rodila? — Ko im klacka koske! — Niko ti neće prirediti svečani promenadni koncert sa potpurijem iz opereta Franca Lehara.

— Ko im klacka koske! — Niko ti neće prirediti svečani promenadni koncert sa potpurijem iz opereta Franca Lehara. Niko se neće osvrnuti na tvoj dosadašnji život i delo. Niko te neće odlikovati povodom osamnaestogodišnjice života.

Niko se neće osvrnuti na tvoj dosadašnji život i delo. Niko te neće odlikovati povodom osamnaestogodišnjice života. Nijedan kralj ti neće poslati tom prilikom telegram želeći ti

Uz sami zapadni vrh nalazi se sasušena i smrznuta lešina jednog leoparda. Niko nije razjasnio šta je leopard tražio tako visoko.“ —Vaš cvet? —Onaj koji se ukrade sa groblja u ponoć. —Vaše piće?

Bila je ogrnuta starim, očigledno već prevrnutim, zimskim kaputom. Ispred nje su bili poređani katalozi koje niko nije želeo da kupi, i ulaznice, ali bila je nekako dovoljna sama sebi, hoću da kažem, čovek bi, gledajući je, prosto

Najpre vas tako nauče da vam je otadžbina najlepša na svetu, onako, potpuno bez veze! Mislim, niko ih ne bije po ušima da se sami uvaljuju u to.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Statue, kape, kipovi. Nigde se niko ne sprema. U snegu leže šipovi pod oknom koje ne drema. Prostire Bela smetove o crne kuće brestove, gde jeza s

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Oči, kosa, aljine hod, stajanje, sedenje, nokti, sve je to po modi, samo što niko po modi ne umire. No gle, ja zabrbljao, a ne pitam te kako si dosad životario. MITA: Kako?

Aleksa: Da vi pravi Serbin jeste, o tom neće niko sumnjati; no iz toga ne sljeduje da ja Serbin nisam; poneže sam ja vježestva priobrjeo, vkus izobrazio, čuvstva utončao.

JELICA: Ne može niko da ukrade? ALEKSA: A, to se ne krade. Ja sam hoteo kupiti jedan kamen za spomen, al mi rekoše da se skidati ne može,

Jelica: Jeste li i vi bili s njime u Mesecu? Mita: Svuda sam ga ja pratiti morao, jer niko ne poznaje njegovu narav tako kao ja. Marko: Pak šta ste vidili u Mesecu?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Zvao je Mačak, uzalud viko, jer mu se nije javljao niko. . . . . . . . . . . . . . . . . . . U zoru Mačak nađe na kosi prosuto perje, kiša ga rosi.

“ „Pogađam ko je! — baka se sjeti, u dvore korak upravi svoj — Kradljivac koji s neba leti niko je drugi, već unuk moj.“ Prilazi baka krevetu tajno i gleda lice zlaćano, sjajno, u plavoj kosi zvjezdani prah.

Čovjeka čovjek od srca voli, ne plače niko, nikog ne boli u zemlji Vrapca Crvenog. Tu ponoć vozi srebrne sanke, a vjetar gudi uspavanke, i zvijezde klize niz

Stigosmo najzad rijeci bez broda, pred nama pjeni zelena voda, niko je dosad prešao nije, jer po njoj bezbroj vrtloga vrije, putnika vuku u zagrljaj. Ovo je vile vodene kraj.

“ Jednog dana, kad se natrag vratim, k'o tuđinac, uozbiljen tmurno, već me niko dočekati neće ni u susret potrčati žurno. Sa pašnjaka, zamukloga mukom, niko neće domahnuti rukom.

Sa pašnjaka, zamukloga mukom, niko neće domahnuti rukom. A ja, ipak, predati se neću, iskitiću, kao bajku staru, sjetnu priču o curici plavoj i o

O Bihaću da ti nešto pričam? Ne vidiš ga od silnih dućana. Ljudi vrve tamo i ovamo, smutila me gužva neprestana. Niko nema goveda ni ovce, nit šta rade, samo broje novce.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ne bi inače bilo hleba. Riba je već bila pod ledom. — Morali ste grdno propatiti? — I koliko! Posle deset dana niko više nije imao ni pet para u džepu. Nesreća je bila što zimi nema nikoga u zamku. — Žena vam izvrsno vesela.

Možemo da je volimo svi zajedno, i niko ni na kog zbog toga da ne bude ljubomoran. Da volimo žene koje su na njoj rođene, svitanja i zalaske na njoj, i uopšte sve.

ideje Jednakosti i Slobode uspevale da okupe čitava čovečanstva, ali onda su odmah gubile svoj polet i kao da nikad niko nije razumevao više u čemu je jednakost i u čemu je sloboda.

“ A ovaj mladi Englez, u svome čistom srcu, mislio je da mu je čast uništena i nije se setio da niko od njegovih kastiljanskih prijatelja, ni ljudi iz Toleda u to ne bi poverovao.

Čas skače sa zvonare, čas revolverom, čas se otruje; čak seče i žile. A niko ga nikad nije video. — Što je sa vašim bratom? — O, taj je preživeo gadan trenutak.

— O, govorilo se da Kamposov duh sedi svake noći u barci. Niko nije smeo da ode sa njom noću. Armandu je bilo strašno žao što se tako govori o Kamposu, čije je telo na Sijera Nevadi.

Ako iko upita: gde ideš, ja ne bih mogla doći. I našto! — Vi ćete doći ako vas niko ništa ne upita, niko ne vidi kad prođete. Ja ću vas čekati i ceo sat, i posle ću sići s druge strane na jezero.

Ako iko upita: gde ideš, ja ne bih mogla doći. I našto! — Vi ćete doći ako vas niko ništa ne upita, niko ne vidi kad prođete. Ja ću vas čekati i ceo sat, i posle ću sići s druge strane na jezero.

— Je li to vrlo opasno za vas? — Ako me ko vidi, možda će biti vrlo opasno. — Nadam se da vas niko ne može videti. U slučaju da me neko vidi međ maslinama, ja ću otići pre no što dođete. — Ne znam.

Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali!

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi; Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi. Al' oseća granje, pa se tiho svija, Oseća ga lahor, pa slatko ćarlija.

U dalji gube se brezi I kruže vidokrug tavni. U selu vlada mir. Još niko ustao nije, A budan petao već, živahno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom Taj mir u času

Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mog'o, I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo. — Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE Niko još nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah i niko to ne

Niko još nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah i niko to ne čuje, u samoći zborim.

Sva carstva su ista i sunca, i vid bez sunca. A zlata mi niko nije dao da reči svoje izvezem. Evo se utroba moja sa podzemljem složila, a do proleća ploda dugi su vekovi čekanja.

Zidine s imenima našim padoše, reka ih odnela. Vojske i putnici preko nas prolaze, niko da k nama dođe. Heće više lepih gradova biti na zemlji našoj.

i pogledaj dole te trke ludih šuma i zveri bešnje od vetra, na pustošnom vidiku naroda nema ni vitkih zdanja, još niko tu nije stigao, još ništa tu nije stvoreno, ni sabor glasova, ni reke!

Pa to mi niko nije reko! Zašto se sa mnom prave sprdnje? Pošalju mi zlikovca najgoreg, pa posle kažu: beše to brat pravedni i

Al niko ne zapeva na putu, crkve zimuju na dnu jezera, a noću vidim vatru ljutu na vrhu Velebita i dva dželata duvaju u prste

i kad se sećam svog kratkog, golobradog života, smešan sam, i kad se ničega i nikoga ne sećam, i kad me, kao sada, niko ne gleda: novajlija koji se znoji na kolenima i sriče dugačke psalme. Odmetnik u prazno.

No niko od nas ne voli da se ogleda u mraku i mislimo kako je najvažnije da postojimo. Opet se čuje jedno otegnuto neeeeee, mal

jednom čuše odozgo a sad ga više ne razumeju ali ponavljaju litanija drevnog uzdisanja kao lek koji više ne leči jer niko ne zna da ga spravlja a ipak dok je bivšeg leka Biće i budućeg zdravlja.

za svakog polazno mesto daha zemlja je najluđa prerađevina ima nežno lice za svakog ludaka i mrtvaca što trune kog niko da pogleda neće ona nežno uzima u nedra zemlja je najveća pokroviteljka uvek pristaje da bude odozdo al njen pol je

neke velike reči i počne da pati od uveličanja plavet postaje masna kao koža kita i slova nebeskog naslova više niko ne može da pročita šta im je krtica se pomamila pa izvrće oblake i činije a ptice pevačice pale su nisko po

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Jest, bio sam i gore, kad je pokojnik bolovao, al' nisam nikad onako razgledao kuću. PROKA: Pa niko nije... Pokojnik nije voleo da mu se dođe. GINA: Nije trpeo familiju. SARKA: A tetku trpeo.

– Ne znam! – Koliko soba ima? – Ne znam! Kako je nameštena? – Ne znam! VIDA: Pa ja mislim, niko nam ne brani da obiđemo i da razgledamo. TANASIJE: I ja mislim, Agatone. Zašto da ne obiđemo i ne razgledamo kuću?

AGATON: Pa možemo, ne kažem da ne možemo, ali pod jednim uslovom: da pođemo svi zajedno i da se niko ne odvaja i zavlači po sobama, nego svi zajedno... PROKA (uvređeno): Ne misliš valjda...?

SARKA (koja još uvek sedi na budilniku, ustaje): 'Ajde, bome, jer ja se nažuljih kao niko moj. (Razilaze se svako u svoju sobu.) POJAVA IV MIĆA, DANICA MIĆA (silazi niz stepenice dolazeći iz svoje sobe).

AGATON: I tebe niko ne priznaje! TRIFUN: To je pljačka! MIĆA: I ta je pljačka protiv mene uperena! GINA: Hoće čovek kuću i dućane!

TANASIJE: Ne znam zašto, kobajagi, ja nisam neposredni naslednik. AGATON: Nisi, Tanasije, pa šta ću ti ja. Nije niko od nas. Eto uzmi ovu Sarku, je l' ona neposredna; nije, i ona je posredna. SARKA: Šta sam ja? AGATON: Posredna si.

AGATON: Eto, to ti sasvim pametno kaže Simka. Pripitaj Sarku, niko ti bolje to neće reći od nje. A nas ostavi, ne možemo mi razgovarati s devojkom koju preziremo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset... I niko da mi nije izišao iz vagona! Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzeli mesto.

A bilo ih je koje niko nije ispraćao. Sedeli su oni tužno pred šatorom, posmatrali čeŽNjIVO ove ispraćaje, misleći na svoje i rodni kraj...

ima ih više, i već zamiču u šumu. Negde u daljini pripucaše puške, ali oni i dalje idu. Sigurno ih niko ne gađa. A pred nama levo i desno odjekuje topovska paljba. Podne je. Iz vlažne zemlje bije neka teška usparina.

Vojnici se krišom podgurkuju, ali niko ne smede da pogleda Krstu, bojeći se njegovih ogromnih ruku. — Ovam’ te, ’tico, ovam!

Primakosmo se vrhu da vidimo gde je pešadija. Patrole se ne vide, ali streljački stroj nastupa obazrivo. Niko ne zaostaje. Desno krilo preskače neku vrzinu, te malo zalomi. Centar naiđe na šljivar.

Da li od dosade ili gladi?... Komora nas nije stigla. Ali ipak, niko se ne žali. Stižu i prednji delovi glavnine pešadije. — Kuda, druže?... Gde si zapeo?

U daljini se povremeno čuju puške. Nagađamo gde smo otprilike sada. Noćas smo išli sve nekim prečicama i stazama i niko nije uočio važniji objekt pomoću koga bismo se orijentisali na karti.

Strogo je naređeno da se iz logora niko ne udaljuje. Zbog toga je mrmljao potporučnik Aleksandar. — Ja, čuvaju nas kao „inštitutke“.

— Kapetan Stanojčić se najednom uozbilji, jer ugleda komandanta. — Na svoja mesta! Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni.

Stalno ih opominjemo da ne zaspe. Naslonjeni na štitove, u stojećem položaju, dremali su. Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga marša. A maršujemo baš u pravcu Save. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu.

Pripuca i mitraljez. Rojevi čelika su pištali oko glave onoga nesrećnika koji je besomučno bežao. Ali niko ga ne pogodi i on se izgubi među kukuruze da javi strašnu vest. Na našoj obali je veselo raspoloženje.

Vojnici premoreni. Puna dva dana, i ovo je već druga noć kako su na nogama. Polegali su oko topova i spavaju. I niko se ne pomeri kada naiđe odnekuda jedna četa pešadije i kad pešaci počeše da se sapliću o njihove glave...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

»Ako mi se još i ovaj navrze na glavu, imaću muke. Tu mi niko ne pomože: odmah će pojuriti u ministarstvo tužbe, dostave... Haj-haj da gorka hleba!... Ali opet valjda će Bog pomoći.

— Divljaci. Kao da nisu dosad videli čoveka. Ali šta je ovo te niko ne dovodi decu od svoje volje ? — Naučeni su. Do sad su učitelji upisivali samo po desetinu novih, tek da imaju i prvi

Polako... biće vremena da sve vidite i da se u svemu razočarate. — Ali za Boga, valj’da niko ne dira one koji se ne mešaju u politiku?

Ho-ho-ho... Ljubica se sad tek seti posla, seti se da je još davno decu ostavila iza škole, pa o njima niko ne vodi računa. Ona se nervozno diže i rukova sa pisarem, pravdajući se uzgred: — Ah, izvinite, molim vas.

Ali se to sve završi onim stereotipnim i malodušnim uzvikom: eh!... »I niko je ne prisiljava da sedi sa njim. Što, zar ne može ona ustati i reći : izvinite, ili već tamo...

A ja oko Ljubice... tamo-ovamo, dok se venčamo... Posle već dobijemo bolje mesto, neko lepo usamljeno selo, gde niko ne dolazi, pa«...

— Šta si radio?! Viknu preneražena Ljubica. — Ha-ha... ti se plašiš?... Ama rekoh li ja tebi, da nam niko ništa ne može... Niko!... Razumeš!...

! Viknu preneražena Ljubica. — Ha-ha... ti se plašiš?... Ama rekoh li ja tebi, da nam niko ništa ne može... Niko!... Razumeš!... Poslaću odgovor ministru u ime kapetanovo, i onda će onaj smrad biti kažnjen za lažnu dostavu...

Pa odmah treba da šmugneš ovamo, da te niko ne opazi. Razumeš li ?... — Kako ne bih razumeo, lijepi bratiću... Još mi bride i glava i leđa, koliko se isprebijah,

— Nadlaguje se svet, more, reče jedan odbornik. — A ’nako veli... nastavi ćata, ministri su veseli, niko i ne sanja o promeni. — Jok, odseče predsednik.

Jes, to su ona dva oka, što ih samo on zna i niko drugi... Gle i lice se vidi, eno one ogrebotine, još se crvene i kvare izgled lica. No gle, šta je ovo?...

Gojko pocrvene, saže glavu, pa promuca: — Svi kažu da je on sila u srezu, da mu niko ništa ne može... Sad dođe red na kapetana da pocrveni i obori glavu. — Hm... koješta !... A šta sam ja ovde ?!

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

9. Sinje more i dubine tvoje, Niko tebe preplivat’ ne more, Veće vila na konju ljeljenu. Konjic vili ti’o progovara: “A ti vilo, po Bogu sestrice!

Ako bi mi ladak načinio — Ja bi njemu verna ljuba bila.“ Ona misli niko je ne sluša; Slušao je ovčar od ovaca: Rogozom joj snoplje povezao, Od leske joj ladak načinio, I doneo lađane

“ 134. “Sele Jele, što se ne udaješ?“ “Brale Niko, kad me niko neće. Koga hoću, a on mene neće, Koga neću, a on mene hoće.“ 135.

“ 134. “Sele Jele, što se ne udaješ?“ “Brale Niko, kad me niko neće. Koga hoću, a on mene neće, Koga neću, a on mene hoće.“ 135.

“ 207. Višnjičica rod rodila, Od roda se podlomila, Nema niko da je bere, Nego momče i devojče; Stidnje momče, neg’ devojče, Ispod stida progovara: “Daj, devojko, jedno oko.

U vinogradu džardini, A u džardinu naranča, A pod narančom postelja, A na postelji mlada spi Malahnim čedom na ruci. Niko je ne sm’je buditi: Ni mila majka, ni tajko, Ni mila braća iz lova.

kapu i od orla krilo, I na kapi svakojaka bilja, A najviše djevojačkog smilja, Da mi budeš junak za ženidbu, Da te niko ureći ne može! Spavaj, spavaj, san te prevario, Prije tebe nego tvoju majku. San u bešu, a nesan pod bešu.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

MILUN: Svi tamo ukraj! Uza zid! Ko ti je kazo da spuštiš ruke? Ukraj, čuješ ti, i niko da mi nije ni pisnuo! Imate li ausvajs, ili nemate?

GINA: Kako mogu da kažem da ga poznajem, kada muku kojom ga muče ne poznajem? DARA: Dosad ga niko nikakvom mukom ne muči! Treba njima Sekula živ i zdrav! TOMANIJA: Misle da može mnogo da im ispriča!

SOFIJA: Ne vidim zašto se rugate! VASILIJE: Glumac je jedno u životu, a drugo na sceni, i to niko pametan nikada ne meša! SOFIJA: A gde je, u stvari, granica između života i pozorišta?

MILUN: Treba da reskiram, čuješ ti, da me pošlju na front! GINA: Ništa nećeš reskirati! Zamotaću ti lebac u ćebe, niko neće ništa videti! MILUN: Sit sam ja fronta! GINA: Samo da mu doturiš nešto toplo! BLAGOJE: Dobićeš flašu ljute!

JELISAVETA: Kao član putujućeg pozorišta, pa još kao ludak i smetenjak, mogao je da se kreće po celoj Srbiji, i da niko ništa u njega ne posumnja! SOFIJA: Misliš da smo mu mi služili samo kao paravan. VASILIJE: Zašta paravan?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

A kad te za mnom srce zaboli: zagrli i ljubi granu što vene. Ah, niko nema časti ni strasti, ni plamena dosta da mene voli: No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi.

I ostavlja draganu za uspomenu dve tri kapi ljubičaste krvi. PUTNIK Idem slobodno, niko mi nije odneo da ljubim tužnu moć. Raširim ruke, ali ne u zore nego u more i noć.

Al nikad nisam zbog tebe plako, niti sam našo u ljubavi pako, ko otrov u cvetu tamnom. Glava ti je bleda i čista, niko ne zna kako tužno beše, kad si mi došla, bleda a strasna, vita kao dete, i prečista.

Plači samo od tuge i milja i ostani uvek draga nerodilja. Nek pljušti kiša besa i srama, niko neće ostat za nama. Nek se oni vrte kao šaren vrt, ko će nam zabranit da volimo smrt.

LjUBAVNICI Niko nas neće podeliti više, na dobre i grešne. Tajni smo kao grane snežne, a sve što je staro u ljubavi, plače sve tiše.

PARIZA Život vaš i telesa još su tvrda a zidanja krivudava, neoprezna, no ja vas mirno gledam sa brda i znam što još niko ne zna. Tela će vam se izgubiti i krv biti sve tanja i tanja; zanemeli ćete ljubiti vrhove cvetnih trešanja.

Međutim, posle atentata, Beč se raseljavao u banje, prema običaju XIX veka. Sve se iz Beča razišlo u letovališta. Niko nije ni sanjao šta nas čeka.

Austrija je tada bila potučena, do nogu, u Srbiji, i niko više nije bio slat u Srbiju. Ranjenici i bolesnici slati su, što dublje, u Austriju.

Dolazilo je i do istrage, bilo je i strahovite dreke, preko telefona. Svaki bi se derao na svakoga, i niko nije hteo da sasluša mirno nikoga. Na kraju krajeva, vuk bi pojeo magarca.

Sve su to zrna peska u moru patnje našeg naroda. A sem toga, i da sam o tome rekao više, niko mi danas ne bi verovao. Hteo sam samo da kažem da ovu pesmu, ove patetične stihove, nisam isisao iz prsta.

Onog što hvata za dugme. Tu dosadnu službu niko nije voleo. Međutim, koji je oficir na redu, saznavalo se pri večeri, kad nam donesu pukovske zapovesti, na

Uzalud ih železničari opominju da će kod prvog tunela izgubiti glavu, nogu, ili ruke. Niko ne napušta zauzeto mesto i nikakva sila ne može da ih skine.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Ljudi, podanici njegovi, mnogo su se bojali svoga cara. On je ubijao koga je hteo i ostavljao u životu koga je hteo. Niko mu se nije smeo protiViti, I narod je drhtao od straha i samo se molio Bogu.

Otrčaše, dozvaše vračare i gatare, lekare i bajalice; ali mušicu ne mogade niko da istera iz nosa careva niti da mu zaustavi kijanje.

Ako je to istina, onda najposle niko neće ni dolaziti da kupuje od mene hleba... Baš mu ne dam!... — I ljutito okrete glavu od njega.

je starac došao u Rim, o caru, njegovim sjajnim dvorovima, o njegovom neizmernom bogatstvu i o njegovu nebrojenom blagu niko više nije govorio, niti se narod skupljao da gleda i da se divi svečanostima koje je priređivao car, da bi mu svojim

! — uzviknu gazda, razrogačivši oči. — Da... Ja sam hteo da te obradujem pa da ti kupim magarca kakvog niko nema: s paunovim repom — odgovori mudri sluga. — Ama, jesi li ti pri sebi?...

On je sretne I sažali se na nju... I, da je skloni, uze je, metne Na cvet pustinjski ukraj puta, Cvet što je niko iz peska žuta. A kada žega dnevna minu I pade veo noći crne — Bubica s cveta prne — I kao bleda varnica sinu.

— šapće i strepi... Al kakva ono utvara bleda Međ narod stupa? Narod se zgleda: Ko je i šta je? Niko je ne zna niti poznaje.

naći ću ja njega!... Gospođa u crnini: Ne idi, čedo!... Sneg je dubok... niko ga tamo ne čisti... noge upadaju preko članaka... putanje nema... spotaknućeš se, pašćeš... smrznućeš se...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al'

Ja ću vam pričati o tom srećnom plemenu, iako unapred znam da mi niko živi neće verovati, ni sada Niti ikad posle moje smrti, ako kome dođe ovo do ruku te uščita...

Tako sam prošao kroz toliki svet i niko me nigde nije uzimao na odgovor. — Što ne laješ? — viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša

Sutradan sam morao promeniti hotel. Kad sam ulicom išao, morao sam ići pristojno, bar sa nekoliko ordena, te tako niko ne obraćaše pažnju na mene.

toga istog dana već su se u novinama mogle čitati mnogobrojne rezolucije donete toga dana na rodoljubivim zborovima. Niko nije izostao a da ne pohita zemlji u pomoć.

Jednim slovom, niko nije izostao. Sve su rezolucije u jednom duhu, sve oštre i odlučne, u svakoj ima ono „duboko potreseni”, „najoštrije

je tu svoju naprasitu narav, kako svi misle, dobio čitajući mnoge svete knjige, te se njegovi ispadi pravdaju, i čak mu niko i ne zamera.

U tim važnim pitanjima niko nije hteo popustiti i stvar, malopomalo, dođe dotle da jedan drugog nisu mogli gledati. Ministar, da bi svome

— naredi predsednik. Ustade njih nekoliko. Sekretar izbroja sedam. — Kud je osmi? — pita predsednik. Niko se ne javlja. Poslanici se počeše obazirati oko sebe, kao da bi svaki rekao: „Ja nisam; ne znam ko je taj osmi!

— Ne znam. — Jesu li svi tu? — pita predsednik sekretara. — Svi. — Do đavola, pa mora neko biti! Niko se ne javlja. Opet se svaki stade okretati oko sebe, dža čak i onaj koga prokazaše. — Neka se javi koji je!

Niko se ne javlja. Opet se svaki stade okretati oko sebe, dža čak i onaj koga prokazaše. — Neka se javi koji je! Niko se ne javi. — Ti si, što ne ustaješ? — reče predsednik onome osumnjičenom. — On je, on je!

Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. — Dokle ćemo se mi ovako sastajati i naprazno razgovarati?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Razume se da o tome niko i ne misli, svi mu se »ponizno klanjaju«, a on, gord i zadovoljan, pun kipeće strasti, još izdaleka naslađava se

— Gle samo kako se, zbog njega, Jovica Stepanović rastorokao. Slušajte šta priča: — Živko, brate, Živko taj do tebe, niko drugi! — Ama pričaj nam, slave ti! — 'Oću, brate, kako ne bih; da vi'š samo, da pocrkate od smeja.

S jedne strane ih je zaklonila rpa, s druge Anđa i žene, ali s treće i četvrte niko, a otud je baš najveća opasnost: velika gomila meke i mirisne šaše... No već i cure se umiriše.

ili se poneka snaša uzvrpolji, slušajući šalu momačku, pa podvikne radnicima da ne zaludniče, no kad vidi da je niko ne sluša i ona ućuti; ruke sa kukuruzom padnu joj na krilo, a ona se primakne, pa sluša i gleda, kako se sve društvo

odsečan prelom u njegovim navikama i životu, ali se doznalo samo toliko, da mu se u tom moru raskalaša javila ideja!.. Niko mu nije mogao dokučiti suštinu same te ideje, ali su njene posledice bile vrlo jasne: od neobuzdanog vetrogonje postao

mišljaše on. Zar je to baš tako strašno, da čovek mora ovoliko trpeti? Toliki se svet ženi, pa se niko ne pokaja. I zašto baš i on da se kaje? Zar to nije njegova zavetna želja, njegov ideal od najranije mladosti?

Držim da ćete ih tu zateći. Samo pazi da se svežeš desno s Darosavcima, a levo s Banjancima. Bez tvoje naredbe niko da ne puca, a ti pazi — k'o što sam ti kazao.

Ali ko sme zaostati iza društva!... Bar da srce ne bije ovako jako. I to smeta hodu. Noge se spotiču, ali niko ne oseća umor; svaki grabi da je naporedo s društvom, i ima samo jednu želju: da se što pre projuri ovaj prostor, koji

se čini da je okrenut baš pravo na njega), iz koga će svakog trenutka da plane vatra i da pokosi jednoga od nas. Niko se i ne seća Đokića, već svaki veli u sebi: »Sad će... Sad će!« Najedared učini mi se da zagrme kraj mene grom.

sve njene dobre i rđave strane, ma ovih prvih beše više, te donesmo rešenje da je vrućina korisna, ali, u sebi, niko ne željaše da se ona i sutra ponovi.

Kapetan već to zna, a vidimo da je i on rad da se počne razgovor, pa mu čisto nepovoljno što ne ume niko od nas da nađe početak, odakle bismo mogli polako preći na glavnu stvar. I tu se Mitar prvi doseti.

Pričekah još malo, pa kad videh da me niko ne zove, a vreme se radu primiče, digoh se i, dok bi udario dlan o dlan, obukoh se i izađoh iz kuće.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: Nego šta su? DANICA: Ja znam da nisu. PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja. DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva?

JEVREM: I ti misliš? SRETA: Ja mislim, brate i prijatelju, da ćeš ti i niko drugi biti narodni poslanik! JEVREM: I to baš... ovaj... onako, da budem izabran? SRETA: Pa izabran, dabome!

To je zasad još tajna, još nije svršeno. SPIRA: Pa pravo da ti kažem, i treba. Iz naše familije još niko nije bio poslanik, a tolika familija. SPIRINICA: Pa dabome, kad si se ti zatutuljio pa ne umeš da makneš!

PAVKA: Kako, zaboga, zar ne vidiš kako se sve tumbe obrnulo! Ostavi što mi se od kuće napravi kafana i što već niko u kući ni o čemu drugom ne govori nego o tome — nego i ova opozicija u kući. JEVREM: Koja opozicija, Ivković?

Sad je, vidiš, poslednji čas. (Gleda na sat.) Još malo pa će se zatvoriti kapije na opštini, i onda niko nov ne može ući. Ono što se zateklo u dvorištu glasaće.

SPIRA: Eto, tako. Ne možeš da mu uhvatiš kraj, pa to ti je! JEVREM: Pobogu ljudi, zar niko ništa ne zna? Ama, zar može to da bude da niko ništa ne zna? Zar predsednik nije objavio kroz prozor, kao pre?

Ne možeš da mu uhvatiš kraj, pa to ti je! JEVREM: Pobogu ljudi, zar niko ništa ne zna? Ama, zar može to da bude da niko ništa ne zna? Zar predsednik nije objavio kroz prozor, kao pre? SPIRA: Nije!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Kad bi izašao koji njegov rad, on bi ga onda, ako niko ne čita, po nekoliko puta pročitao. Tada nije ništa iz novina čitao, samo ono njegovo.

Svi graknuše ka’ iz jednoga grla na nj: »Ti čiča-Milisave, i već niko drugi!« — Phi! Baruština! Vandeja. I niko ni da piše, da protestuje!! — Šta veliš?

Svi graknuše ka’ iz jednoga grla na nj: »Ti čiča-Milisave, i već niko drugi!« — Phi! Baruština! Vandeja. I niko ni da piše, da protestuje!! — Šta veliš?

seljaci nisu verovali ni ćir-Đorđu ni grčkim istorijama, jer take brkove mogao je samo naš Kraljević Marko da ima i već niko više na svetu. — »Ama je l’ mu Marko ime?« — »Jeste!« veli ćir Đorđe. »E, pa šta ti tu nama onda pričaš?!

On Zaca postaće ćir-Tašula, i tada ga neće niko više od duga vremena, kao sad, pitati: odakle je, niti mu se smejati, kad usitni, pa onako prgavo cincarski kaže: »Iz

A ona uzme tako pletivo, pa sedi u mehani i vodi račun od potrošenog pića. Dok je ona tu, niko nije hteo, a nije ni mogao onako mufte popiti i odneti što, jer ona je čuvala gazda-Đorđev mâl kao svoj.

Ali, boga mi, prvu godinu-dve, daleko je to bilo još od gazde, jer kad je došao u selo, ne bi mu, vala, niko za sav espap dao više od dvadeset i pet, reci i trideset, groša.

— E, doista, niko zgodniji od njega! A znaš posigurno da nikad nije služio u vojsci? — A-ja! — reče Maksa i baci cigaru pa leže opet.

Nemoj da se mlatimo ovđen, a evo smo se digli u gluvo doba, pa ka’ vampiri! Napolju zapevaše drugi petli. — On i niko drugi! — veli Sreta. — ’Ajde, sutra ću odmah do njega, da se sporazumemo. A za danas je dosta!

mu otvorim knjišku pa mu kažem: »Četi si, gospodin-kapetan, što piše u ovu knjigu u paragrafos jedanaesti što piše: da niko ne sme da dâ svoju zgradu da se upotrebi za mehanu ako neje dobio mesno pravo; i pa drugi paragraf, paragraf dvadeset

A pored nje se pročula i ćir-Đorđeva Ljubica. Nju ne sme pisac da citira zato što je bila isuviše opširna, niko živ ne može do reči da dođe, a piscu je želja da bude što kraći i što pre da privede kraju pripovetku.

« — A-ja, kmete, velim mu ja, znaš čistio onu čkolju pa me lepo udavi ona đečija prašina, pa sad ti krham ka’ niko moj.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

o suncu kao o lepoj priči, Koja se dugo prenosi i kroz sećanja množi; Na mangupsku furunu sunce liči, Stalno gori, a niko ga ne loži. Džon Hohohond je otišao na vašar konja, u pravcu Džordžije. Mama, pored prozora, plete i nešto pevuši ...

— Visoka ulica protiv Lješke! Usporio profesor korak, tako da niko ne vidi. Gledao bi i on utakmicu, ali se nečega stidi...

Blista srebro, seva zlato, sve krcato, sve bogato. A biseri a biseri — to već niko ne izmeri! Sudopera vrat svoj krivi: Bože, al se ovde živi!

A pregled soba? A vaspitači? Kako im je promaklo? Šta to znači? Čudite se što niko nije primetio Da je Žunja otišao u noć bajnu? — I ja bih se čudio, Kad ne bih znao tajnu.

im odgovori kao iz puške: „Sloboda je da pevam, kad mi se peva, ko Elvis Prisli, Sloboda je da mislim onako kako niko ne misli, Sloboda postoji onda kad može da se govori Bez obzira na ono što se misli u Štabu i u Komori, Postoji

A teretnjaci? Njima je bar lako: čim zamaknu Iza visoke planine, gde ih niko ne vidi, gde je usnulo polje, Belu zastavu sna na toplom dimnjaku istaknu, I spavaju, zajedno sa železničarima, do

Odbijala je da se umeša u zločine, Niko je na ubistvo ne mogade navesti, I pustiše je, na kraju, da otpočine U malom muzeju, spokojna, čiste savesti.

Berite, jedite, — ko vam daje! Ta danas, danas — nedelja je... Dugo je ona, dugo zvala Al niko ne prozbori ni jednog slovca.

Sunce tad ogrne bundu, i slično je starom uči Na koga se niko ne osvrće više. Uveče iza plota, može se videti gde čuči, I dugo, pred smiraj, suši se od kiše.

Jesen je stigla. Tezga puna paprika I sitnog arpadžika Čeka Da se Naslika. Prosto brdsko cveće: Aj, niko ga neće! A bundeve žute Deset sati ćute. Ćute, nedirnute. Sunce gleda U teglu meda.

Donesi Mikelanđelovog Mojsija, niko se na nj Obazreti neće. (Šta on tu traži, kog vraga?) Stavi kocku šećera, il pregršt mrva na panj: Za pola sata, sve

Priroda, to su vam kal i jal, buva i uš, Blatište koje još niko nije preveslo! A grad: kupatilo, topla voda i tuš Pod kojim se preporodim, duševno i telesno.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jegulja se od vajkada smatrala kao živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraj. Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila radoznalost i maštu

Misterija je toliko uzbunjavala svet da se, kad se videlo da o njoj ne može niko ništa da kaže, stvorilo mišljenje da je ona nedokučiva, ljudskom razumu za večita, vremena nepristupna i da zalazi u

Međutim, niko živi i nikad od Adama i Eve nije video sitnu jeguljicu, onakvu kakva bi bila rođena od svojih predaka, niti je ko ikad

Očevidno je da to ne može biti drugojače no neposrednim stvaranjem onakve kakva je, a to ne može činiti niko ko nema mogućnosti i silu božanstva.

bara i reka, i to neposredno onakva kakva je, ne vodeći ni najmanje računa o procesu kojim bi to moglo biti ostvareno. Niko nikad nije video mladu jeguljicu drugojače do u blatu, sa kojim je izgledala kao srođena i u kome ju je bilo teško i

Takve je tragove naročito Sirevi docnije, 1874 godine, dobro proučio. Međutim, nikad niko nije u to vreme, kao ni pre toga, u kopnenoj slatkoj vodi našao polno zrelu jegulju, kao ni sitne jeguljice koje bi tu

Tu je kraj svadbenog puta i u tim se dubinama odigravaju scene koje do sada niko živi nije posmatrao ni neposredno ni ma na koji način posredno, a u kojima se, po svoj prilici i završava romantični

Ekspedicija je na putu propala i niko se živ nije sa nje vratio. Ostaci burom razlupanih njenih brodova nađeni su tek 1827.

Ali, kao što je rečeno, niko, nikad i nigde na svetu nije uhvatio jegulju, ni živu ni uginulu, pošto je već stigla na svoje plodište i zadovoljila

Bib i Barton su iz njega posmatrali podmorske prizore koje nikad i niko živ nije bio u mogućnosti da posmatra. Neobični morski organizmi, čudnovate ribe, koje nikad niko nije video,

Neobični morski organizmi, čudnovate ribe, koje nikad niko nije video, defilovali su ispred aparata, u svetlosti reflektora koji je lepo osvetljavao nekoliko metara prostora pred

i na ono koje je, nešto docnije, posle svoga dugog putovanja učinio istoj Akademiji francuski naučnik La-Kondamin, nije niko obraćao pažnju. Godine 1750.

Rakić, Milan - PESME

I niko neće videti da sada Promenile se uloge: Sirano Govori, peva, plače, kleči, pada, — No ja mu reči šapućem lagano...

I niko, i nikad, ne dotače vrele Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu. Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču, Dve su duše naše

Takva je sudba! Niko neće znati Da nekad besmo prvi, premda mali, Kolenu našem da smo, kao mati, Nov jezik s novim osećajem dali.

II Rodismo se, draga, pod sumornim nebom, Mračnog zimskog jutra, kad vetri zastude; Ne dočeka niko nas solju ni hlebom, Ko tuđini pasmo među braću ljude.

Svršiće se. Ali niko neće znati Šta sve s nama pade u otmenom bolu, Ni kol̓ko se čezne, ni koliko pati, Pre no graknu vrane u pustome dolu.

SIMONIDA (Freska u Gračanici) Iskopaše ti oči, lepa sliko! Večeri jedne, na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči!

Treperi samo, o jasiko! Taj tamni nagon što te kreće Razumeo još nije niko, Razumeti ga nikad neće. No on za mene sada znači Taj neumitni život što se Nikada jošte ne pomrači I koji mutne

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

To se moglo sve ljepše kazati, da mu tako rane ne vrijeđaš i grkom ga ne otruješ tugom. SVI MUČE NIKO NI U NOS. KOLO Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane

SVI MUČE NIKO NI U NOS. KOLO Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.

Oli čele hvatat u kapicu da uljanik u gori zametneš? Niko meda otle jesti neće. — Goniš kamen badava uz goru. — Staro drvo slomi, ne ispravi.

VELIKA GRAJA I PRAVDANjE MEĐU TURCIMA I CRNOGORCIMA, NEGO MUDRIJI RAZDVAJAJU DA SE NE POKOLjU. SVE UMUČA, NIKO NIŠTA. KOLO Tri serdara i dva vojevode sa njihovo trista sokolovah, soko Bajo su tridest zmajevah mrijet neće dok

Teško zemlji kuda prođe vojska!“ KNEZ JANKO Trgovac ti laže sa smijehom, žena laže suze prosipljući; niko krupno kâ Turčin ne laže!

Sav protrnem, da ih Bog ubije, kad pomislim za ono strašilo. Niko žalit ne smije nikoga, a kamoli da mu što pomože.

Malo stade, oni otidoše, a za njima drugi izidoše. Takve bruke, takvijeh grdilah nigđe niko jošt vidio nije! Nosine im po od kvarta bjehu, istreštili oči kao tenci, a zinuli kâ kurjaci gladni; a drvene noge

Te mi opet sjutradan na igru, kad u kuću nigđe niko nema, no je pusta kuća zatvorena. I jošt ću vi jednu sprdnju pričat (a znam čisto vjerovat nećete): vidio sam ljude u

Pa se narod cio pomutio, niko ne zna što hoće da radi; pomrzjelo sve jedno na drugo. Na čudo smo i na jade bili razdvajući da se ne iskolje.

KNEZ JANKO Pa poslijed što se od vas radi? BABA Kupimo se na mjedeno guvno, — niko ne zna do nas đe je ono. Na vratila o marču jašemo, dogovore krijući činimo kakvo ćemo zlo učinit kome.

babo, sve ti vjerujemo: može biti i mjedeno guvno, jahati se može na vratilo, ma za lađu i vesla srebrna, to ti niko vjerovati neće, er je sasma preništava lađa. BABA Istina je, moj mile, duše mi!

Nauči me sve kako ću radit, i reče mi, duša mu prokleta: „Na tebe se niko stavit neće, jer ti često ideš među njima.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

zlatno kandilo njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da uđe i odstoji službu.

Ali sa sinom, koji mu se rodio dockan, kada je on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će imati dece a još manje sina, naslednika — on je dakle bio poslednje dete, „istrišče“ — kada je ovaj

I nikad se iz njihove kuće nije čula, kao iz ostalog komšiluka, svađa, boj, ili piska dece. Čak se niko nije mogao pohvaliti da je mogao čuti da se kod njih kakva ružna reč izgovorila glasno.

Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak. Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima.

A po nošnji, oblačenju najviše su se poznavali. Niko od njih nije poneo duboke cipele ili čizme već uvek plitke, lakovane.

kao i dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i strina mogla da načuje, kad su one bile nasamo i mislile da ih niko neće čuti, još manje se bojale da će to Sofka, onako mala, razumeti, a kamo li upamtiti; ili, što je i sama, kad je

Bila više muško nego žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati da će iz nje kakva lepota izići. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu.

I ako bi tada počeo da pada mrak, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda počeo sa njome da se igra. A najviše bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje,

I sutra nastali bi tako isti srećniji dani. Kolima bi odlazili u Donje Vranje na čivluk. Ali niko više sem njih troje i Magde. U kolima, na prvo mesto sedao bi on.

On, Tone, imao je samo da njemu donese novac i da to niko ne dozna a sve ostalo bilo je sporedno. Ali posle oslobođenja došli su sudovi i parnice.

Ništa i niko kod nje nije mogao da izazove zlobu i pakost. Jer, viša od svih i zato zadovoljna sobom, osobito tom svojom jedinstvenom

Lica i očiju nežnih, kadifenih, da niko ne bi pomislio da su to kćeri njihove, osobito po ocu im, koji je bio bucmast i jednako tamna, debela, preplanula,

Pandurović, Sima - PESME

Sad vas nose tužno, a niko vas neće Spominjati nekad, kolevko uzdanja! Na nosila vaša bacaju sad cveće — Poslednji i prvi znak opšteg priznanja.

A ti nam ipak daješ vidno Jedine čase koji vrede, I sve što nije nisko, stidno, I uspomene čuvaš blede. Mada ti niko ništa ne da, Ti rađaš svojim lepim vrenjem I gordu Mis’o što te gleda S osmehom i sa sažaljenjem.

A orgije besne dželata i hulja. Ko kapije naše i svetinje čuva? — Niko, sem Ponoć ravnodušna, gluva; Naše reke teku pune teškog mulja.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Svojim krupnim grahorastim očima gledaše rasijano; vidilo se da se nešto duboko zamislio. Dok tako stajaše, niko ne spusti očiju s njega. Ima ljudi koji bi vazdan mogao gledati, da ti se ne bi dosadilo; takav bješe taj.

i lijevu mišicu prevjesi preko koljena i osta tako ne mičući se, malo zinutijem ustima i gledajući netrepimice u oganj. Niko ne progovori, niti se mače, no sve oči zapele za nj.

“ „Ne bogami i božijeg mi slova!“ zagrmi serdar, „to ne smije niko reći!“ „E ma čoče smije, kad je istina!“ reče brkonja blago, pa još blaže nastavi: „Ali, posad neće!

Njeguši ga zavoleše još bolje, videći kako je čvrst i okretan. Do noći upoznao se sa svijema, kao da je odavno tu; niko ga drukčije nije zvao no kako ga je serdar krstio: uskok Janko.

vještac što nikada u crkvu ne ide, o kome se svašta pričalo — kako očima može ustrijeljiti i marvinče i čovjeka, kako niko mu nikada nije vidio dima iz dimnjaka no ga hrani đavo itd.

Taj Pavle čiji je dvor tamo na humku, kome se niko ne primiče nako njegovi kmetići i to u gomili kad rade. Sveta Bogorodice!

Cijelo ljeto, po dva-tri sata na dan, sastajali su se ta tri čudna druga i uvijek u šumi. Niko za to znao nije, jer složno krijahu svoje tragove.

U domu im niko se ne stavljaše za njihove tajne puteve, niti o golemoj izmjeni njihova ponašanja, koje bivaše s dana na dan trezvenije.

Oni svi to lijepo razumješe, ali ipak niko se ne mače, toliko bjehu radoznali da i oni čuju. Svi obrnuše glave put kreveta, na kome ležaše Janko.

Poslije onijeh serdarevijeh riječi niko ne progovori. On isti gledaše zamišljeno u oganj, držeći odignutu napunjenu lulu, koju zaboravi prižditi.

“ „Je...st Gospodaru!“ odgovori momče zapanjeno od čuda... „za to niko znao nije!“ „Jest Bog!“ reče Vladika oštro. Svi brastvenici, u najvećem čudu, okomiše oči na Vladiku.

Bješe to očajnički pogled. I lice mu bijaše blijedo i rastrojeno, tako da se djevojka nehotice trže. „Ne!... ne zna niko do Boga, kako mi je ovoga časa!“ reče on žalosno. „Kamo sreća da nijesam prebolio.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

II POSLOVICE A) PRAVE POSLOVICE (prozne) O SVETU — Svetu se ne može ugoditi. — Niko ne može celom svetu kolača namesiti. — Svitu nit’ nadrobi, nit’ nasoli.

— Niko ne može celom svetu kolača namesiti. — Svitu nit’ nadrobi, nit’ nasoli. — Niko ne može natkati mahrama, da cijelom svijetu usta poveže. — Komu vašar kapu kupuje, onaj će ići gologlav.

— Učeći drugoga i sami sebe učimo. — Bez muke nema nauke. — Primer je najbolji učitelj. — Niko se nije naučen rodio. — Mlado se drvo savija. — Dobar pop do smrti se uči.

— Čistu obrazu malo vode treba. — Dok se čovek sam ne osramoti, ne može ga niko osramotiti. — Strah obraz kalja. — Što pošten čovek reče, ne poreče. — Obećanje sveto dugovanje.

— Bolje je ikad nego nikad. — Nije toliko dalek dan, da brzo ne dođe. — Kratak je dan, ali je dugo godište. — Niko ne zna što nosi dan, što li noć. — U čas se zgodi što se u vijek ne zgodi. — Na hipu se vrijeme vrti.

— Ako vrag nije razbio kolevku, razbiće grob. — Smrt je čaša poreduša. — Od dvije smrti niko ne gine. — Smrt roka ne stavi, ali ne čeka. — Umreće i ko se još rodio nije. — Što dalje sve bliže smrti.

— Živi kadgod, a mrtvac nikad. — Muka živeti, a žao umreti. — Svakome zlu smrt je lek. — Niko se smrti nije oteo. — Ne bojim se smrti, nego zla života. — Bolje je dobra smrt, negoli zao život.

sija, trava klija, na sve strane ptičice kliču, dok narod radi i pjeva; a tebi kiše i snijegovi padaju, vjetrovi dušu: niko od zime ni nosa ne smije na polju pomoliti! — E moj Đurđu! — pasmija mu se na to sveti Mitar.

ne valja uz post jesti jaja, da o Uskrsu ne bi premanjkalo. Nju ne može niko viđeti kad u kuću uljeze, zašto ona ne ulazi kroz vrata, nego se kradimice kroz umar provuče, pa kad ’oće pretvori se u

se rasrde, i kada sjednu „repićem“, te dobro ispruže ruke stisnutih prama zemlji šaka, mogu poletjeti u „aer“, da ih niko ni ne vidi. U „aeru“ ostanu sve dotle dok ih mine ljutina, jer da ostanu na zemlji, mogli bi počiniti mnogo zla.

kad hoće kome da naudi, on zna koje od ovijeh mađija valja sastaviti i na kakovo zlo namijeniti (i zato igle bez ušiju niko neće uzeti kad je gdje nađe).

kapu i od orla krilo, I na kapi svakojaka bilja, A najviše devojačkog smilja, Kad mi budeš momak na ženidbu, Da te niko ureći ne može. Spavaj, spavaj, san te prevario, Prije tebe, nego tvoju majku. San u bešu a nesan pod bešu.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

58 8. AŽDAJA I CAREV SIN. 60 9. ZMIJA MLADOŽENjA. 63 10. OPET ZMIJA MLADOŽENjA. 65 11. KOME BOG POMAŽE, NIKO MU NAUDITI NE MOŽE. 68 12. ZLATORUNI OVAN. 71 13. USUD. 74 14. KO MANjE IŠTE, VIŠE MU SE DAJE. 78 15.

Skupe se iz cijeloga carstva ljekari, i popovi i kaluđeri, ali zaludu, ne može niko ništa da učini. Onda čovek uzme torbu s travom, te objesi o vratu, i uzme štap u šake, pa zapali pješice u carsku

pa ću ja izići; ali ti više da ne ideš za mnom, đe se ja oglasim, zašto ne će dobro biti (ovo su oni tako govorili, da niko drugi nije mogao čuti ni razumjeti, osim nji dvojice).

tvoja krava ubola moju kravu.“ — „Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E! vala, more! marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija!

(Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može), 12. (Zlatoruni ovan), 17. (Očina zakletva) i 35. (Opet maćeha i pastorka) poslao mi je Lazar

nađe da skine onoga zeca, zec bi se sam zaklao, sam oderao, sam isekao, sam pristavio, pa se sam skuvao; ali to ne sme niko učiniti za svoju glavu.

Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što je.

Ni nju ne će moći niko kupiti, a majstor će moj doći, i platiće štogod zaceniš. Ali ne šali se ne daji mu ključeve u ruke, nego kad novce

11. KOME BOG POMAŽE, NIKO MU NAUDITI NE MOŽE. Bio čovek i žena, pa imali tri sina. Najmlađi bio najlepši i odveć dobar, pa su ga druga braća

Onda on stane pa joj reče: „Kazaću ti, ali sam Bog da mi pomogne, drugi mi niko ne može pomoći”, i pripovedi joj sve šta ga je snašlo i šta mu je car zapovedio.

Kad bude pred veče, sedne Usud za večeru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni reči. Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave | začuje se

se poče jedna drugima govoriti: „Znate li, druge, da se ogubala u kralja đevojka; kralj je sazvao sve ljekare, ali je niko ne može izliječiti.

Sveti Sava - SABRANA DELA

I u otpusne dane godine tako imajte. SLOVO 5 O svetoj liturgiji i da se niko ne pričešćuje bez igumana, niti, opet, da neko ostaje bez pričešća, osim sa igumanovim znanjem Treba reći i o

Treba da biva i uobičajeno čitanje na obedima, po običaju, niko da ne ropće i ne mete se, niti da ometa onu korist svetovnim razgovorima i praznoslovljima, osim samoga igumana ako bi

Jer sedenja radi niko da ne kaže: trpim. Gospodu da bude ugodno, bratija da živi po Bogu i nikako da ne zavidi zbog sedišta, ugledajući se

I od zla ako ne odstupaju, da se kazne. GLAVA 24 Da niko nema u ćeliji jela, niti pića, niti voća niti do jednog novčića Ako neko stiče imetak preko zapovesti manastirske,

A ovo sve na igumana polažem: da ako ko eklisijarha ne bude poslušao, da ga iguman poučava. GLAVA 29 O tome da niko ne kuva zasebno niti da jede u ćeliji Posle ovoga i ovo vam pred Bogom i samom Vladičicom našom Presvetom Bogorodicom

(Mt. 11, 12) Jer niko leniv nije nikada postigao pobedu, niti je kogod spavajući i sanjajući svog ratnog protivnika pobedio, nego oni koji

Ovde, dakle, da nema oblasti niko, ni episkop, ni drugi ko. Ovu zapovest dajem vam od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i od Presvete Vladičice

i što je pisano u zlatopečatnoj povelji njegovoj, a još je i u crkvi napisano na zidu, i sa kletvom i sa obavezom da niko ne izmeni njegova predanja, kao što slušate i u knjigama ovim napred o tome reč.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

SKITNICA: Nemam pojma! IKONIJA: Pa jeste l išli na tu ekonomiju, posle? SKITNICA: Išo sam lane, ali se niko ne seća. IKONIJA: Lane? Baš ste se rano setili! I sad na osnovu čega da je nađete? Posle toliko godina, ej!

IKONIJA: Ne znam šta da mislim! SKITNICA: Nema tu šta mnogo da se misli. Niko čoveka ne laže ko sam sebe. Nego, kolko je kod vas sati? IKONIJA: Saće deset.

Nego jedno mi kaži. Ko te onako krvnički izdeveto? (Skitnica odmahne rukom i odlazi bez odgovora) IKONIJA: Niko to ne može dizmisli, ni u romanu, kako to ume život da ti zamesi! STAVRA: Lepa priča!

Nego prebacuje, a nije, vala, ni čudo! Ako si do sinoć bio sve i svja, a jutros niko i ništa, nije čudo ako i povantrzaš! STAVRA: Neće to biti to, druga je stvar u pitanju.

STAVRA: Neće to biti to, druga je stvar u pitanju. Kad te zadesi nesreća, ko da progledaš. Vidiš i ono što niko ne vidi! IKONIJA: Ja i kažem da čovek povantrza! STAVRA: Nije, nego se osvesti, dođe sebi.

Pogledajte! STAVRA: Šta vredi, ne vidim! Nije to tvoja greška! VILOTIJEVIĆ: Ako ih ne vidi niko osim mene, ispašće da sa mnom nešto nije u redu... STAVRA: Misliš da si ti, koji vidiš, luđi od nas koji ne vidimo?

Kaži šta ćeš da popiješ! Brate rođeni, propo mi put pod nogama! Niko i ništa, a kakva je to bila karijera! PROSJAK: Svemu ima leka...

Ko da mu detlić izvirio iz glave! A uvo rascepljeno, rascopano, krv samo lipti! Niko ne može dudari onako kako ume dudari najrođeniji!

Kriju se, iako ih niko ne vidi. Posebnu pažnju obraćaju na Prosjaka.) MANOJLO: Jesam ti ja reko da će se čudo pokazati?

A ujtru? Ujtru svi ustali zdravi kao dren! Niko ni jedne ogrebotine! Mrtvi, a ustajemo kao da smo živi! PROSJAK: To sam ja sve u moje telo primio!

Stanković, Borisav - JOVČA

JOVČA Koga da mrze? Ko je taj koji bi smeo, usudio se? MARIJA Niko nju ne mrzi, niko je popreko ne gleda, ali neću ni da može to da... JOVČA Ah, ti, ti!

JOVČA Koga da mrze? Ko je taj koji bi smeo, usudio se? MARIJA Niko nju ne mrzi, niko je popreko ne gleda, ali neću ni da može to da... JOVČA Ah, ti, ti!

I on izuči dobro, neću dušu da grešim, najbolje. Samo kad hoće, može da skroji i sašije kao niko drugi... Ali, koja vajda, kad on u dućanu, za tezgom nikad nije. Po mehanama, sa devojkama, momcima, tamo je uvek.

Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače... VLADIKA A Vaska ti je, neka je, hvala Bogu, živa i zdrava, što niko nema. Gledam: izrasla je, razvila se i pod nebom mučno da je takve ima. JOVČA (tronut): To mi je, dedo, sve.

Sigurno od suza. Sigurno, kad na vuče na glavu jorgan, on, pošto zna da ga neće niko videti, plače tada, i otuda svako jutro nađem ja onako jastuk, gde su mu oči bile, vlažan od suza...

ARSA But. Ništa on neće znati. Kazaćeš: odvukli je, valjda, drugi Cigani, arnautski. I niko ne sme znati. TOMA Samo Stojmenu, odmah čim dođe, kazaćeš i poslaćeš ga k nama. S njim ćemo zajedno.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Da sam kadar sav trošak sam učiniti, čini mi se da niko ne bi bio veseliji i srećniji od mene. Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi

dobre hvale|ći, a zle pohuždavajući, uzdam se da mi se neće za zlo primiti obličenije zloupotrebljenija čelovečeskih. Niko ne može se ispraviti ne znajući u čemu i kako pogrešava; a ko se može pohvaliti da je bez slabosti i pogreške?

Toliko sam malen ostao po ocu sirota, da jedva ga pamtim, no rasteći, koga sam god čuo o njemu govoriti, nije ga niko bez uzdisanja spominjao, koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro, i

novce, pazare i kupuju, na dobri konji ili se voze ili jašu, | počeo sam razmišljavati svrh reči bábe Nikole da se sad niko ne kaluđeri da se posveti. Jošt k tomu jedan osobiti slučaj dao mi je mnogo misliti svrh kaluđerskoga čina.

” Niko nije se mogao od smeja uzdržati na ovi Maleničin odgovor. I sam episkop, po dugom smijanju, okrene se k domaćinu: „Je li

Upamtite vi moju reč. Malo će vremena proći da će srpski arhijereji jesti meso, kako god i grečeski jedu, i Niko se tome neće čuditi ni soblažnjivati. Šta je god običaj uveo, to će običaj i istrebiti.

a navlastito uveri me da u Fruškoj Gori ima taki[h] dolina i peštera da se čovek može sakriti u njima da ga nikad niko živ ne nađe; i ne samo da se može posvetiti, nego da može i čudotvorac postati.

nam bilo do spavanja, nego za razgovarati se i savetovati kako ćemo se izmaći i kako ćemo učiniti da se barem prvi dan niko ne doseti da smo očistili. Sve se to metne u red i namesti. Ko će nam sad brže zoru doneti?

Iziđem iz grada; nađem Niku: „[H]ajde, brate Niko! Sve nam ide po želji! Sreća nas za ruku vodi!” | POČETAK MOJEGA PUTOVANjA Šta je čovek kad ga kakva strast preuzme!

i on bi došao bio, ne da me natrag vrati, nego samo da me nagleda; da on već vidi kako sam ja tako naumio da mene niko ne zadrža, a da je od sve nevolje mlogo bolje da se u našem mirnom vilajetu gdi pokaluđerim, nego kud u Tursku da odem;

I zaisto, ako bi za verom stajalo, mene u to doba niko živ nije mogao nadverovati, jer sam ja sve što god kažu prolozi, žitija i otačnici, slepo, bez nikakva dvojeumija i

Dokle ćemo tuđe pogreške osuždavati, a naše sakrivati i opravdavati? Niko se neće va vek veka ispraviti i poboljšati druge ukoravajući.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Ne samo po župama sv. Frane, nego čak i u Zvrljevu, niko nikog ne zove pravijem prezimenom ni pravijem imenom, nego svako čeljade ima nadimak.

Bakonja, grom te ubija! Ti ćeš zlo svršiti, na višalima ćeš svršiti, kâ niko tvoj! Ti si priličniji za ajduka negoli za redovnika, ti kâ da si po sto puta od rišćanske krvi!... Nesritno dite!

— Živija! — uzviknuše Jerkovići. — Ko će napiti kâ on! — veli Rkalina, mašući glavom. — Niko kâ on! — Viru mu njegovu, da je učija, kakva bi to glava bila! — Ja sam mu malo koju rič razumija! — A ja baš ništa!

ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se i svitovati ima niko vrime!... — Hm! Ta-a-ko! Čagalj se značajno nakašlja, što učiniše i svi njegovi.

Mati otkloni djecu, ispričavši mu šta je bilo sa Čmanjkom. — I to mu je strina Controna darovala. Niko neg ona! Bakonja na to usta, poljubi brata, pa se opet vrnu na pređašnje mjesto.

Kenjo ih plaho pogleda i poče mucati. — Ja, vire mi, ne razumim šta me pitaš! Zar je nestalo konja vra-Brni? Zar ga je niko ukrâ? — Ukrali ste ga vi... Ti već znaš, koji vi — reče Bakonja oštro.

— A tebi će biti najteže, jer ostali, kad odleže niko vrime, otići će kući, a tebe će otpraviti u soldate. Kenjo poblijedi.

Gotovo svi Zubaci i Krkote i Brzokusi bijahu po dvorištima, kad otac i sin prođoše, ali se niko ne javi, niti se učini vješt toj stvari. Kušmelj i Kušmeljić stigoše u ručano doba ka vodi.

Zaista se preko vode razglasi kako se đakon potenčio, te se ne ćaše niko osloboditi da se noću došunja, pa da bi znao e će blago „privatiti“.

(Pokaza mu rukom put nove mađupnice, otkuda se čula velika graja.) Niko to od fratara ne sluti, a sluge nas ne smiju odati, jer im nije u interesu. Dakle, u pamet se!...

— Mi smo svi sluge svetoga Vrane. Ono, da rečemo, nismo svi jednaki, jer ni prsti na ruci nisu jednaki; niko je misnik, niko dijak, niko izmećar; ali, jopet, svi smo jedan drugome potribni. Je li tako, braćo? — Tako je, tako!

Ono, da rečemo, nismo svi jednaki, jer ni prsti na ruci nisu jednaki; niko je misnik, niko dijak, niko izmećar; ali, jopet, svi smo jedan drugome potribni. Je li tako, braćo? — Tako je, tako! — zagrajiše svi.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto. To znači: život! Opet smo nagi kraj vode. Ali stojimo dugo, a niko da kaže — dosta I uđe u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!) Pokraj nas: grana s načetim lišćem nekud ode.

O zar je noć ova bila ona kap Što prepuni čašu i već preli rub. Niko nas sad neće prevariti više U ovom svetu gde se već sve zna: Ni ljubav koja na ružu miriše Ni predeo maglen iskrso sred

Zalud je tražiš po travi. Ona je u tvojoj glavi: Uz druge stvari već stade. Niko je video nije. A ni ti: samo si čuo Tup pad, za leđima, truo (I znao si šta pad krije).

Pred ogledalo zalud mi je stati: U tvome oku bila mi je slika. Već pola mojih stvari s tobom trule. Niko me sada ne zna, nit će znati: Iz mene zjapi rana mesto nule.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Jesam sluga, a radim šta hoću. Sem Aćima, niko mi ne zapoveda, a njegova vola moj je povodnik. Kada me je pre desetak godina sa zaleđenim čakširama noću uveo u kuću,

Tvrde, beslovesnici, da sam majstor što pravi srebrne dinare nekom spravom smeštenom u podrumu, u koji niko, sem mene i gazde, ne ulazi.

koji je pobio nekoliko sreskih kapetana i oficira, pobegao sa streljanja i sklonio se kod radikala, u kraj u kojem ga niko ne poznaje, i postao ,,bajagi sluga''.

— Tebi kao milo što meni noćas propustiše glavu? — Niko nije ni pretio tvojoj glavi. Ja i ti smo vršnjaci. Zajedno smo odrasli i vojsku služili. Zajedno ratovali. — Ne laži.

Kad nemaš, ništa kad nemaš! — Prestani noćas! — Ja... siromah k sirće. Niko mi ništa ne može. Ni Bog, ni zima, ni rakija, ni hajduci, ni ti... Ćutim. da se kladimo daje muško.

„Vidi koliko su teški.“ Uzeo je njenu ruku i njome blago mešao gomilicu. „I u mraku svetle. Moji su. Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni. Mogu da pevaju kao ptice.

„Druga je klima tamo. Oni misle da je naše odelo tursko, a, znate već, Turke niko na svetu ne volji“, pravdao ga on. — „A za što će da izuči tamo?

Ne samo zbog mraza što pred suton okiva prtinu. Želi da ga niko od selaka ne prepozna, zaustavi ili nešto upita. Uzaludno pokušava da savlada radoznalost očiju upornim gledanjem u

— Ne, poći ću i ja... Volim božićne običaje. (Glupo se ponašam. Sasvim glupo. I zbunjeno.) ... Niko ne ustaje. Sa sveće, pobodene u prelomljen kolač, kaplje vosak. Slušaju kako kaplje i kao da zbog toga ćute.

umorena batrganjem i vikom, smiri u otegnutom ječanju, koje ga je podsećalo na neku zverku što se čuje samo noću i koju niko danju nije video, Tola otvorenih usta zvera po sobi, zagleda u odžak niz koji silazi, da zgazi i njega i vatru, ledena,

Tome, majci, neće se nijedna oteti. Miraždžiku neku debelu on će da zdipi. A ovom levom, Đorđe, levom ne može niko ništa. Ni ti, ni Bog. Podelilo se na dva, a pogledaj kakav je! Tri dana je star, a glavonja, kakvu vraTinu ima.

Ne bi li i oni prihvatili, on zapeva sam, iz sveg glasa: Ječam žnjela, ječam žnjela Gružanka devojka... Njegovu viku niko ne prihvati. Kafana i dale trešti od zabranjene pesme i udaraca krivih noževa o vrata i stolove.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Jorhe Luis Borges Sinu Aleksandru NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE ZLATOPRSTA Devojčicu, nađenu u močvari, niko nije želeo da primi u svoj dom. A kako i bi?

— Vreme je da Zlatoprsta pređe u moje carstvo — reče jednoga dana Carica Istočnog carstva, s čijom se moći niko nije mogao meriti. Vladarki 3emlje Srebrnih Breza ne preostade ništa drugo nego da Zlatoprstu pošalje suparnici.

Repatih i rogatih biće ubrzo toliko da na tebe niko neće ni obratiti pažnju. Slobodno idi! — Poglavica mu spusti čičak na dlan, upozorivši ga da pazi: naleti li čičak na

Već je sused na suseda udarao, sin na oca, muž na ženu! »Da mi je da rođaci ovo vide!« uzdahnu Đavolak. Više niko ništa nije radio. Ali zato je sused susedu smišljao kako da podmetne požar.

Ali broj unesrećenih je rastao. Šta sada? Dođe građanima do pameti da je čičak uzrok nevolja, ali niko nije imao hrabrosti da ga uhvati i uništi. »Možda neće baš na mene?

Ko je mislio na sutra? Đubre je već do kolena dopiralo, a niko ni prstom nije micao da ga ukloni. — Repati i rogati? Svašta! — smejali su se putnici iz daleka.

Na sva pitanja starica je, osmehujući se, slegala ramenima i nastavljala da živi večito sama kao da je pala s neba. Niko joj ni godine ni pravo ime nije znao. A i čemu bi?

Na leđima joj je večito ista vreća, uvek puna. U njoj pticama u šumi nosi hranu, ali šta donosi odande? To niko nije znao da objasni.

A onda, kao krilata, polete i Tataga i, dok su susedi tri koraka napravili, nestade u dubinama neba. Više je niko nije video.

— Jeste li videli Srebrnu ružu? — pitao je i vetrove i ptice, i lude i oblake, bez uspeha. Niko nije znao ništa da kaže o njoj. Ali on nije prestaj ao da pita i da hoda.

Naročito su mu se deca radovala. Ali, kada su se ludi prozlili, on je iščezao i niko ga više nikada nije sreo. Jedino još Mesec tvrdi da ga viđa kako skakuće sa zvezde na zvezdu, za noć obigra čitavo

Moraš biti zdrav kad dođe... — Pa došao si! — dete se srećno osmehnu i utonu u san, a Zlatousti nestade. Više ga niko nije sreo, niko čuo.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

i mnoge već razrušene a doskoro moćne džamije, čiji su se ostaci i te kako videli u ovom kraju, kao što se već gotovo niko nije sećao gde se tačno nalazio konak dahije Kučuk-Alije, čuven sa udobnosti, koji je u prvom ustanku, pošto je

Izgledalo je da više niko nije bio sklon da trpi samovlašće. Tako je mislio Vučić i sve je to mogla biti istina, ali da li baš sasvim cela?

Usamljenom Knezu niko nije, tada, hitao na poklonjenje; svi su hitali Vučiću a on je, na Vračaru, čekao da mu dođe i Gospodar Jevrem.

Nije mu smetalo što je, do juče Gospodar, sad niko i ništa, sa neizvesnom sudbinom: odjednom se osetio nekako bliže tlu, i slobodniji.

Nišliju, plač i pojanje su se stapali sa gustom toplinom prepodneva, zaudarale su vode iz jarka kod Stambolkapije, niko vije naricao, činovnicima se, ispod cilindara, cedio znoj, jata krupnih roda i divljih pataka kružila su brzo, nad

godina, ali jeste jedan početak), sanduk sa mrtvim Simom terdžumanom ispustili su na utabano tle, poklopac se pomerio, niko to nije ni primetio, ljudi su se, svi, razbežali, i rode, i divlje patke, samo je Sima Nešić, miroljubivi terdžuman koga

Ali, od onih koje je on upoznao, niko nije bio tako jednostavan a zebnja je razarala sve. Mržnje su nicale lako i skrivale se dugo, sumnje su uvek bile tu.

Kad je izlazio na megdan nekom od turskih silnika, niko se nije sećao da je on bivao i trgovac marvom, a kad su ga slušali na skupštinama, malo je ko u njemu prepoznavao

“ Očigledno da Stojana Čupića, Zmaja od Noćaja, niko nije nadgovorio, ali se već od njegove mladosti govorilo da je on dete sreće.

vođa već se spremala za bekstvo; uzalud je Petar Moler, svojom krvlju, pisao pozive za pomoć Karađorđu i Sovjetu, niko se nije odazivao. Stojan se ipak nadao.

Pričalo se da je telo mrtvog Zmaja od Hoćaja danima ležalo na đubrištu iza zvorničke tamnice, nago. Niko se nije usudio ni da mu se približi. EPILOG. Onaj iz Orana, u Alžiru, jedan je mlad oficir.

Istina, voda više ne ističe, ni česme više nema, ali posetioci koje više niko ne može da primeti dolaze gotovo svakodnevno. Obično se mimoilaze, jer svako stiže u svoj čas. Ne mari.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

je sluša; i sred mrtvog dola C'jeloga v'jeka zvonku pjesmu vije, I najzad umre - bez imalo bola Što joj pjesmu nikad niko čuo nije! J. Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo! Amo i ti, tanano gudalo!

“ jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s' ne mori. Gledni samo, posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake! Ta tek što se svirac čuje Već u kolu s'

Mlogi te je u zvezdice kov'o; Mlogi reče: „Ao rajska sliko!“ Al' k'o ja te rad ne im'o niko! .............................. .............................. .............................. .........................

suze ne liju, I molio sam prsi, Da tako ne biju, I preklinj'o sam ljubav, Ta da me ne kuša; Al' ljubav, oči, srce, Niko me ne sluša. A jedan cvetić što ga Najlepši rodi maj, Čuo je što sam krio Najtajnij' uzdisaj.

J. Jovanović 3maj XXXI SPALjENA PESMA Prevrćući prašne knjige, Prašne knjige i hartije, Nađoh pesmu zabačenu, Što je niko čit'o nije.

Mi smo male, Al' smo znale, Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti Kao ti - Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce

Mi smo male, Al' smo znale, Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti Kao ti - Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je

Milione progutala j' tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća... - Na pogdekom uvek gori sveća! Il' je sveća, il' je ime svetlo, Il' su dela koja se ne

Njen će mirni korak da žalosno prati Šum jesenjih voda. No senka što mrači Mramorno joj čelo - niko neće znati Otkuda je pala i šta ona znači.

zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnika mili'? Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!

I u tome času sa grančicom krina, Anđeo se spusti sa rajskih visina. Sve pospalo ćuti, niko se ne budi; Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi. Al' oseća granje - pa se tiho svija; Oseća ga lahor - pa tiho ćarlija.

U dalji gube se brezi, I kruže vidokrug tavna. U selu vlada mir. Još niko ustao nije. A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan, i zvučnim remeti glasom Taj mir u času

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Radimosti ove neumorne i silnoga njegova naprega niko sebi predstavit ne može; ali svoje cjelji postić neće, jer vjekovah mati bezbrojnijeh ima lakša nego sjenka krila.

svuda svoju vladu raširilo, i njegovi nakazni likovi ulazahu u polja nebesna (te grdobe i tijeh izrodah do ja niko voobrazit ne zna), samo što se sveštenojzi gori i mom tronu primać ne smijahu, jer ih moji plameni pogledi sa

Popa, Vasko - KORA

plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u mojima San svih ozvezdanih ruku na svetu 22 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Oni zakucaše - niko se ne odazva. Zakucaše još jedanput. - Iza vrata se čulo samo cvrkutanje ptica. „Do sto đavola!

„A kada će se vratiti?“ „To niko ne zna, pa ni sam Platon. Opraštajući se sa svojim učenicima, reče im da se nada da će za godinu dve opet doći kući“.

„Sad mi je jasno!“ „Nije, dakle, prava nauka, učenje o materijalnim stvarima, već učenje o idejama. Niko ne može bez prethodnog znanja geometrije steći takvu nauku.

„Vi nećete da me razumete! Činite se nevešti!“, uzviknu nestrpljivo Zenodotos. „Ne bojte se, govorite! Niko vas ne sluša“.

Ali ćeš tu svoju odluku saopštiti komandantu broda tek kad budete imali Rodos iza leđa, jer niko ne sme znati kuda si otišao.

„Pravda zahteva da se krivac kazni, a nedužan poštedi. Ko će mi moći kazati da li je i u koliko je Diokles grešan? - Niko drugi no ti, Arhimede. Izvedi mi tu stvar načisto!

„Slavna toledanska škola prevodilaca! Šta bi od nje bilo bez Mardohaja? Izvan toledskih gradskih zidova ne bi niko za nju ni doznao. Ja sam joj pribavio posla i para i razneo njenu slavu po celome svetu, ja i moji splemenici“.

Kopernik se ustezaše da se sa njime saglasi, a opat isprazni svoju čašu, pa kukaše dalje: „O, moj dragi Monte Kasino, niko se više ne osvrće na tvoja izdanja!

On je - što niko pre njega nije utvrdio - razmrsio klupče epicikala i otkrio vezu tih epicikala sa heliocentričnim sistemom.

„Ali ja nisam učen čovek, i niko me neće kao takvog priznati, Ne bih ni umeo da o svojim opitima pišem naučničkim stilom“.

„Niko ne može služiti dva gospodara“, govorio bi on, ponavljajući reči što ih je njegov ujak o Božiću pročitao iz Svetog pisma.

Njutnove misli odleteše do njega. On se zapita: „Da li dejstvo teže seže do samog Meseca?“ Niko pre Njutna nije se usudio da postavi ovo pitanje.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— Ja bih mu odgovorio: — Čoveče božiji, kako da ti kažem, niko, niti je osetio niti će kad osetiti lepše sreće od moje. — I večeras ti to isto ponavljam.

sopstvenom priznanju, s jedne strane, i bogataša, ratnog po tome što to nije porekao, s druge strane, a koji kao da niko nije želeo sem krezubog studenta drskog ponašanja, nema nekakve naročite veze sa ovo m pričom; ali on ipak ima neke

krilo vojske Miratove, otkrio nešto što je značilo podvig velike vojničke vrednosti, otkriće čiju važnost, uostalom, niko iz Vrhovne komande nikad nije hteo priznati. Maršovala je divizija ka Iverku.

otvara oči, gleda oko sebe, trepće i izgovara jednu jedinu reč, gadnu i nepoznatu van ove varoši, a na koju se ne ljuti niko, jer se svaki njome služi da drugom zatvori usta. — Porav... — Cide. — Ciminajca.

To možeš samo ti, i niko drugi; tebi samo može biti svejedno da se još deset godina potucamo po tuđem svetu. — Pa dobro, oca mu, i ja nisam

“ Pa jest, i kakvog, đavola, dokaza čovek može imati — misli pukovnik — mi ovamo, oni tamo, radi ko šta hoće, niko o drugom ne zna. I ono, ja sam bio svinja. I jesam i ja bio svinja.

— Evo ti na: niko se ne trudi da razume ovog čoveka. Samo onako tek da se kaže: zašto si plakao? To pitaju čoveka koji četvrti Božić

On je megaloman, boluje od délire deѕ grandeurѕ, i on je bezdušan kao niko, najbezdušniji stvor pod nebom. Dovoljno vam je to: da jedan sam Nemac može odjedanput uništiti pet stotina ljudskih

nijednu reč i jedini osećaj što ga obuze bio je: da je sasvim sam, strašno izgubljen, bez pomoći ljudi, da ne postoji niko ko bi ga spasao od nečeg užasnog. — Petronije Svilaru, razmisli se dobro; svi su, eto, tvoji drugovi priznali.

Ali niko nije primetio zašto se stropoštao Petronije Svilar i samo je brada islednikova najedanput zadrhtala, pa je, izbezumljen

! Pa je obema rukama šamarao redom po onim podbulim obrazima i onda je nekakav pop, među njima, kazao ko je on, da ga niko nikad nije tukao i da bi voleo da ga ubiju te se tresao u stidu i groznici i brada mu raskrvavljena drhtala.

A kad se vratio odvojili su ga nasamo pa su mu okove ćuteći otkivali i baš kao da niko nijednu reč nije pred njim smeo da izusti.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Svanuo je i dan, proteklo je i jutro, a još se niko nije rješavao da majci kaže istinu. Svi su se izmicali toj neprijatnosti, skrivali se za raznim izlikama.

violine ili drugim nedaćama i nedaćicama sličnog reda), na koncu konca sama po sebi izvući stvar na dobar put. Niko nije bio sretniji od mene što su moj učitelj i „ono nešto” preuzeli na se svu odgovornost.

Čepukajući po blagovaonici, u času kad ga niko ne gleda, hitrinom kameleonskog jezika ugrabio bi kockicu šećera iz doze i zatim je polako otapao u ustima, sav unesen

Srdilo me što niko u kući ništa od svega toga ne primjećuje. A moju srdnju primjećivao je samo on, župnik. Otud podmukla igra neprepoznavanj

Zato i stojimo još tu, uprav zato što smo takvi pa se niko ne potrudi ni da se sagne i da nas istrgne. Nas će zaorati nova brazda, na proljeće. A dotle — „živjeti se mora”!

Ima stvari u životu o kojima niko nikoga ne pita, te zato nikad pravo ne znam koliko drugi o njima znaju. I tako se događa da i veoma iskusni, pa čak i

Ili bar zašto se ti kompleksi i te ojađenosti ne ispoljavaju u takvim formama? Na koncu, niko ne postiže ono što je zamišljao.

Zbog toga mu niko neće moći da predbaci znatnije odstupanje od vlastitih načela. U takvim dvostrano obveznim odnosima, dakle, neka bez

On, naravno, nije znao. (Kad god vidim to cvijeće, uvijek pitam kako se zove, ali to nikad niko ne zna.) Preko drvenog mostića na potoku rustična crkvica usred vijenca starih topola.

A neka se zbog pomanjkanja volje niko ne pogružuje: on, sasvim sigurno, mjesto nje ima nešto drugo. jer Djed-Život svakom djetetu donosi ponešto na poklon:

Jedini nedvojbeno utvrđeni fakat poslije tog časa je taj da ga niko više nije vidio. Familija je iščekivala sa zebnjom. Jer tužno je to imati negdje u svijetu neizvjesnog mrtvaca.

— ... koji je svakako izraz „povišenog životnog tonusa”. Ako je tako, neka bude! Niko zadovoljniji od mene. Rado ćy vjerovati tom boljitku, smjerno kao seljak, čak i ne pitajući je li to djelo aspirina ili

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Momčadija prebledela, pa niko ne diše; sve uprlo oči u popu, koji razgleda jednoga po jednoga, pa, vidi se, ni sam ne može da se odluči kuda će.

kusi«, a momci bi se rado ugledali na njega, jer držahu da mu onakav kicoški izgled najviše zavisi od kratke košulje, ma niko se ne usudi kršiti adeta, koji vlada u celom okrugu.

Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro. — Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo? — Pokojni Vuksan ga je video pa umro. On je kazivao čilu da liči na lisicu.

progrušali brci, dugi kao povesmo, i gusta okrugla brada, koja mu je pokrivala skoro sve lice ispod očiju na niže. Niko od seljaka nije upamtio da je video Vuja ma za kakvim poslom, niti mu je ko znao odrediti pravo zanimanje.

Uostalom, ova opšta bojazan od Vuja zavisila je i od nekih drugih uzroka. Rekosmo da mu niko ne bi umeo odrediti pravo zanimanje, kad bi to bilo potrebno radi statističkih podataka, ali inače znala su i deca od

Samo mu beše jedna misao u glavi: »Da je samo da me niko ne vidi!...« I razumevajući pod tim »niko« svoje seljane, naročito mu se izdvajaše u pameti jedno lice, čije je mišljenje

Samo mu beše jedna misao u glavi: »Da je samo da me niko ne vidi!...« I razumevajući pod tim »niko« svoje seljane, naročito mu se izdvajaše u pameti jedno lice, čije je mišljenje za njega bilo pretežnije od mišljenja cela

okovi!... Ili... ili šta? ono što Vujo hoće, onaj, strašni korak: pušku preko sredine, pa u goru!... Samo da me niko ne vidi. Ali ako svrate u sudnicu?...« I baš toga trenutka opazi da su udarili onim putem koji vodi pravo k sudnici.

Pope se na njega i oseti se kao da je na polju. Pored kuće ne prolažaše niko, ali se lepo čuo razgovor s leve strane, od Jankove kavane, koja je odmah do sreske kuće.

Kako bi bilo da spavam?... Jes’, ko će ti sad zaspati !« Postoja još malo na svome prozorčiću, pa, kad vide da niko ne prolazi, a i noge ga zaboleše, siđe i ode opet na slamu.

»Smrklo se, mora biti« — reče u sebi i stade da sluša prolazi li narod ulicom. Ne prođe niko, samo se otud od kafane čujaše razgovor, ali se moglo odmah opaziti da je malo sveta pred kafanom.

— Ono znaš... muka je to. Stvari su kod tebe nađene, tu ti ne pomože niko. Ali te oni neće ostaviti, dok ne izdaš ostale, a To ne smeš učiniti — odgovori Vujo takvim glasom, od koga Đurica

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kapu kad metneš na glavu, onda te niko ne može videti; kad štakom prekrstiš, svašta se mora pred tobom okameniti, ili, ako hoćeš, oživeti; papuču kad obuješ,

Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i takova zemlja, samo tamo ne može niko otići. Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja?

Ko bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio, svaki je glavom platio.

— Prođi se, boga ti, starijeh babetina! — stade ga žena razbijati, a on joj veli: — Hećy ja da niko prođe mimo moju kuću gladan ni go. Kad je meni bog dao, što ja ne bih sirotinji?

— A znaš li gdje noćiva? — Znam, noćiva u aščinici. — A noćiva li još ko s njime? — Jok, niko, samo što ima štene i mačku. — A znaš li ti što za ovaj prsten? — Pa joj izvadi prsten i pokaza.

U mlađeg nema pogovora, nego bošču pod pazuho pa pobratimu u aščinicu. Kad je njemu sve kazala, niko srećniji od njega, — obuče se u ženske haljine, pa polagano za robinjom te ženi u odaju.

Car je toliko sluga namučio i posjekao, ama sve uzalud: neće niko da ukabuli ono što nije učinio. Najposlije car zovne onu istu badžu, pa će njoj sve kazati, a ona će njemu: — Imadeš u

Ako kome bog pomaže, ne može mu niko nauditi, te tako bi i njemu. Kad ga baciše u jamu, ne ovarisa na dno, no se ustavi na jednom opećku i malo skoloni, dok

Seljak postane bogat. Zaima se, ogradi dom, oženi se, kupi stoku i sermiju, niko bolji od njega u selu. Ali jedne godine, baš pred berbu, dune neka oluja, a iz oblaka ospe graduška, kao kokošje jajce,

Ona mu odgovori: — Nije niko, — pa počnu večerati, Onda mu žena veli: — Da li bi ti štogođ mojoj braći učinio, da otkud dođu?

Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla doznati od Baš-Čelika

Kad tamo, ali krasni carevi dvori, a nigdje se niko ne vidi. Jedna soba otvorena, i tamo daleko na kraju vidi se zlatni krevet.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Umirahu boje, S njima duše ljudi i grobovi njini: Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje Ne ostade niko, ni noć u crnini. I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt.

Kao uzdah bola, kao sreća ljudi, Kratka je i njena istorija smrti: Noć i jedan vetar... I njeni su vrti Umrli, da niko sad ih ne probudi.

Dok ona sanja i mirno se kreće U tajne, s dragim, kroz sreću i cveće, U ložu misli — niko i ne sluti, Blaženo dete što toliko ćuti. Al' dugo srećna zanela se ona Uz miris želja!

Al' dugo srećna zanela se ona Uz miris želja! I dođoše ludi; Sad plete vence, niko je ne budi; Osmehom diše, udaraju zvona; Razgleda nebo, spušta se opelo; Sad broji zvezde, uzimaju telo: Živi što

O, al' ja ću sada Budućnost svoju, javu staru, bonu, Zaklonit tobom i nositi nebo — Postelju tvoju, moju vasionu. I niko nikad ni slutiti neće S kime se družim u tamnici jada, Kome se molim, za kog berem cveće.

Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva; Pust vetar meni oko glave duva. I moja ljubav, i ona je vani: Bez mene, tiho, udaljena trune; Ne čuje moji kad

muka Ja sam se naš'o u zemlji propasti S prestola tajni i snova i zvuka, Ja sam došao bez bola i žudi Tu, gde za nebo niko nema vida, Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi, Tu, gde je žena pojava bez stida, Ja sam došao bez bola i žudi.

Ja znam da skora sloboda će ići Kroz sve krajeve da otkupi žrtve: Ja znam da skoro niko neće dići Naraštaj mrtvih i suze za mrtve, Jer lepe reči svud ne znaju stići. 1914. PROLEĆE 1915.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

bi pukovnik stavio na moj tanjir neki poveći komad, tetka bi ga zgrabila i uzrujano se obratila mužu: ”Pazi šta radiš. Niko je veoma nežnog zdravlja.

Tada niko nije ni pomišljao da postoji i najmanji izgled za uspešnu realizaciju takvog uređaja. Nesreća je u tome što sam u patentu

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Americi takve vrednosti da će mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilično iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraća posebnu pažnju kada sam se iskrcao.

Stari i mladi, ljudi i stoka, svi se usredsređuju na žetvene radove. Ali niko ne radi toliko koliko srpski vo. On je svuda najverniji i najvažniji sluga srpskog seljaka, a naj više u Banatu On

Ali niko ne zna da su i funkcionisanje i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre

Na ta pitanja Kos nije hteo da odgovara. Nimalo čudno! Ni danas niko ne može da da sasvim zadovoljavajući odgovor na pitanja koja su u vezi sa zračenjem svetlosti.

Na put sam pošao sa jednim odelom na sebi, nekoliko košulja i jednim turskim crvenim fesom koji niko nije hteo da kupi. I zašto da čovek lupa glavu oko tople odeće kada ide u Njujork?

Pomislio sam da je to signal za opšti napad, ali niko me nije napadao i niko se nije mešao u naš obračun. Ponašali su se kao nepristrasni gledaoci, kojima je bilo stalo da

Pomislio sam da je to signal za opšti napad, ali niko me nije napadao i niko se nije mešao u naš obračun. Ponašali su se kao nepristrasni gledaoci, kojima je bilo stalo da vide boljeg kao

- Niko, dobaci Kristijan, buneći se zbog ove očeve primedbe i dodade - A ko ne bi pomislio da ti nisi još uvek stari nemački ”

To nikoga nije diralo koliko mene, jer ga niko nije tako dobro razumevao kao ja. Kad je uvideo da se ja iskreno divim njegovom znanju i da me veoma interesuje njegova

To je bila jedina njegova zabava i bio bi zadovoljan kada bi znao da ga niko ne sluša. U tome sam ja bio jedini izuzetak.

godine - bivši brucoši, opovrgavali su ovo na najprovokatniji način i zato je neprijateljska atmosfera lebdela oko nas. Niko nije obraćao pažnju na mene, niko me nije poznavao jer sam došao iz pripremne škole koja nije pripremala studente za

Niko nije obraćao pažnju na mene, niko me nije poznavao jer sam došao iz pripremne škole koja nije pripremala studente za Kolumbiju.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Što bi? — upita sestru. —Ovaj mi veli hoću li u njega na radnju. —Možemo, vala, oboje! —Ne treba niko nego ona... Drugi ne može da izdrži, pa se naduši smejati, kao pomaman. —Rugaju se, bona ne bila! — brat će sestri.

Nije se hteo pokriti, iako ga je majka neprestanice nutkala i mirila. Posle ga spopade bljuvatanje. Niko mu nije mogao pomoći, jer su bili u tami. Sveće nisu imali.

—A kud je Pero? — napokon brižno upita i zagleda se u čeljad. Svi zamukoše, niko ne mrdnu. Ona pretrnu, nasluti nešto teško.

Nju u grudima ljuto žicnu, kao da joj je ko zarinuo nož u srce. Časom se uzdrži i upilji pogled u čeljad. Niko ne trenu okom. Taj podmukli mir uveri je o nesreći. Gorko zarida: —Pero, hranitelju, kuda ode?

Bog nikoga ne zapušta, neće ni tebe! —Od čega umuje? — Cveta kaza kao za se. —Poznaješ ga: radiša kao niko u selu. I, onako neornu, ne dade mu se stati prekrštenih ruku. Ode u goru da nasječe drva.

U času se odlučio što da uradi: „Zločin je učinjen, ubojice su pred njim, a za ubistvo niko nije podnio kaznu: nije druge, valja ga predati zakonu” . Neimar ih povede k braći.

s vojnicima i s njima govorio, i dolazio je do samih tvrđava, a za rđava vremena zaklanjao se u vojničke barake, i nigda niko nije mu ružne riječi kazao.

—Nijesi ti za me! — ponovi on odlučnije— A i što ćeš mi? —Što govoriš? — začudi se Lazo. —Čuo si... Ma neću da me niko kune. Naći ću joj posla... Biće joj bolje no otkud je došla...

dođite da vam pokažem stari manastir.. Antica se diže, pa pođe preda mnom. Idem za njom, a društvo gleda za nama; niko se ne miče da nas isprati: sunce je osvojilo školj, a maestrala još nema, pa je vruće, a ribarima nije ni milo hodati.

— I, uozbiljivši se, smišljeno nadoda: Da bi' ja i htija, neće mali puk!... — Ali, čovječe, daj se razlogu! Niko vam ne kreće u sveca... — Onda ča je bilo i potriba metnit drugoga na njegovo pristolje?

na tle svoju košaricu, reče, kao da se hoće radi nečega da opravda: — Došla sam dolje da mi ovo robe ne pokisne... Niko joj ne odgovori; svi se, slušajući oluju, zabaviše svojim mislima; samo onaj sveštenik u po glasa moli svoj „oficij”.

— veli potiše, oborivši oči. Ilija se diže i, ne rekavši ni reči, iziđe v kuće. —Kasno je! — ponovi Pavlova žena. Niko joj ne odgovori, kao da ne čuju. —Ode ženi, — veli Toma Jelić. —Bože, ama reći: zna li on?... —E, ne zna...

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Ni pesmu na kojoj ćemo se ovde zadržati niko dosad nije analizirao, ni posebno, ni uzgred. Premda su je pominjali, na nju su se osvrtali i neki od najboljih naših

I učinio je to na jedinstven način u našoj poeziji. Jer niko osim Matića nije tako i toliko reaktivirao svest o granicama stiha i o potencijalnome dvosmernom čitanju između tih

isti strukturni obrazac: (1a) šta su htele te reči bez težine (2a) bez tišine (3a) iste a druge (4a) na tragu gde niko nikog ne čeka (1b) šta su mogle te reči bez tišine (2b) bez težine (3b) druge a iste (4b) na pragu gde svako

Crnjanski se nije pridržavao ni književnih konvencija ni jezičke norme. Naprotiv, niko kao on nije uneo toliko novina u našu sintaksu, niti je iko toliko promenio intonaciju, ritam i tempo naše rečenice.

mogao da narušava tu stabilizovanu sintaksu: ritmički je preraspodeljivao rečenicu i njenu prozodiju činio mobilnom kao niko pre njega.

Crnjanski je blizak njima. Ali kod Crnjanskog niko nije bliže razmatrao religijske slike, biblijsku i posebno hrišćansku simboliku.

U našem jeziku s nama govore i naši umrli preci: u njemu su ostavili tragove svoga iskustva. Niko to ne oseća koliko pesnici, a naročito moderni pesnici, koji više ne rade samo na jeziku, nego i u jeziku samom: oni u

Svako se pridržava neke svoje teorije i jedino mu je do nje stalo. A ako ćemo pravo, niko od nas nema izgrađenu sopstvenu teoriju, koja bi bila vredna da je i drugi prihvate.

Ostao sam dužan da napišem celovit, pravi rad o kosovskoj usmenoj lirici. Niko se od nas ne može potpuno odužiti svom užem zavičaju, kao ni svome narodu.

veće knjige, za nešto veći džep, koje su posle rata štampane o ruskim piscima, recimo o Belinskom, Čehovu ili Gorkom. Niko ih na selu nije hteo da uzme i čita, pa su se ubrzo našle u mojoj biblioteci.

izazivali pomeranja i preokrete, ali je, zrelo oformljen, tradiciji i kulturi opisao mesto u književnom razvoju koje više niko trezven ne može ozbiljno osporiti.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

kaže: kriza, a moj muž ministar, pa ništa, miran, ubio ga bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te triput solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te obučem prevrnutu čarapu, i sve tako.

Prilepila se za fijaker kao taksena marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još posle podne ćemo se voziti na ministarskom fijakeru.

ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije. ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio? ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković. ŽIVKA: Je l' rekô da će doći? ČEDA: Jeste.

? ŽIVKA: Jesi, al' to ćemo da izbrišemo. Zar ne vidiš i sama da on nije prilika za tebe? Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje: zet. DARA: On je činovnik, majka! ŽIVKA: More, kakav činovnik!

ANKA: Ako se mlada gospođa naljuti na mene? ŽIVKA: U ovoj kući jedino ja imam prava da se ljutim i niko drugi. ANKA: Pa dobro, najzad, ako je vaša volja... ŽIVKA: A nadate li se da ćete uspeti?

kako da kažem... da odskoči, brate, da se čuje, da se vidi i da se proslavi. Zar tolika familija pa niko, gde bi to bilo! Mislio sam pre da će odskočiti Jova pop-Arsin.

ŽIVKA: Taman, gde ću ja toliko njih zbrinuti! VASA: Nemoj tako, Živka; slušaj ti mene što ti kažem. Jer, upamti ovo: niko te na svetu ne može tako ocrniti kao familija; niko te na svetu ne može nagraditi i olajati kao što može familija.

Jer, upamti ovo: niko te na svetu ne može tako ocrniti kao familija; niko te na svetu ne može nagraditi i olajati kao što može familija.

Dobro izgledaš: tu, tu, tu (pljuje) da mi te ne ureknu!... PANTA: E, Živka, da znaš, niko ti se nije tako obradovao sreći kao ja. JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio, ali bila si nekako zauzeta.

VASA: E, pa ko će ako neće familija! DACA (pakosno i više za sebe): Niko nikog ne olajava ako nema zašto. SOJA (uzbudi se): Pa jest što kažeš, tetka-Daco, eto zar bi tvoju kuću olajavali da

ŽIVKA: Neka se čupaju, šta me se tiče. Umorila sam se kao da sam ceo dan kopala. Idem da legnem malo, gledajte da me niko ne uznemirava. (Ode.) ANKA (dolazi na zadnja vrata i odškrine pa gleda šta se zbiva napolju.

znam kako ti je! ŽIVKA: A znaš li ti, Vaso, šta ja mislim, koja me je zmija ujela? VASA: Ne znam. ŽIVKA: Niko drugi nego gospa Nata. Ruku bih u vatru met'la, ako to nije njeno maslo. VASA: A što misliš da je ona?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Za uvođenje, dakle, služi temporalni postupak u komponovanju. A ne uvodi nas niko drugi nego dečak Mile. Okružen članovima svoje porodice, koja je očigledno i Stankovićeva porodica, on odlazi u

Razvojni luk koji je novu srpsku književnost doveo do visokog stepena umetničke utančanosti niko nije, čini se, tako sažeto a tačno opisao kao što je to na području lirike učinio Bogdan Popović.

u ranu zoru odlazi od efendi-Mite posle prve posete, a tada je i Sofku prvi put video, potpuno je sam, i zna da ga niko ne gleda. Ali čim primeti da se približio svojoj kući, celo se njegovo telo u magnovenju ukoućuje.

onog jezgra porodične sreće između četiri kućna zida u koje nas - kao što je to u prvom poglavlju pokazano - ne uvodi niko drugi nego jedan dečak: pripovedač Mile iz Starih dana.

Ali se pripovedno vreme u Nečistoj krvi - koje dosad niko nije pažljivije ispitivao - počinje ubrzavati i odmah posle svadbe, pa još više posle gazda-Markove pogibije, a već

detinjstvu, a počinje od prevremene očeve smrti, kad junak, preuzevši odgovornost za porodicu, vidljivo menja i ponašanje. Niko ga u promeni ponašanja ne podstiče tako, ni podržava toliko kao baba Stana, koja je i ranije, za očeva života, „bila u

zajednom s očevim autoritetom, visokom hadžijskom samosvešću: „viša od svih i zato zadovoljna sobom”, ona je nalazila da niko nije njoj „ravan i dostojan nje”.

Takav je, recimo, Branka Lazarevića sud, iznesen 1910. godine u prikazu Nečiste krvi, da niko nije „dao tako sirove i surove mlazeve života kao ovaj divlji i veliki varvarin”.

Štaviše, među ranijim srpskim prozaistima niko nije koliko Stanković - i retko je ko posle njega - ponašanje književnih likova, njihovu psihologiju, povezao sa tolikom

Sve je, dakle, isposredovano i okolišno, a u isti mah i svima razumljivo. Niko se ne zbunjuje niti vređa, mada se konvencija slaže na konvenciju, znak na znak. Drugi je primer uzet iz III glave.

Valjda niko nije sa jezičke strane osvetlio tako opštu a tako temeljnu razliku između stiha (poezije) i proze (romana) kao što je

kako bi vrisnuo ma ko da ih vidi kad budu zajedno zaspali ovde, on oseti, kako je tih polumrak oko njih i kako ih niko ne vidi, između ova četiri zida”.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Skiću po pečalbi od mora do mora i daleko preko Dunava, noseći u mekoj tugovanki nostalgiju za rodnim kršem kao niko iz našega plemena.

“ Niko ne zna da je on jedva u ćemeru nabiljušio pedeset dukata da obavi sunetsko veselje, no sve zinulo da vidi čuda od zlata i

Pomolio se Bogu, poklonio Svetomu Petru, pa sad povraća dušu i od zamorna puta i od dugih petrovskih posta... Niko nema puške, niti za nju mari. I žene su im slobodnije i prirodnije; jedu i piju bez lažne seljačke stidljivosti.

Poljaci su ostavljali svoje slamne kolibe n niko nije imao pravo da se požali na potru ili krađu ni preko puške ni preko suda...

Zaista Mustava i niko njegov! — Bogdana!... Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski.

Zadruga mu je velika i jaka, stric najmoćniji u kraju Arnautin, prvi begovski naušnik. Jablana neće smeti niko ni popreko pogledati. Vera božja; ona tvrda, arnautska, jaka kao din turski... Nije lagao Arslan Košutan.

Sutradan mu rekli da ide svojoj kući: niko mu ništa ne sme učiniti dokle su oni živi i na broju!.. Ali Arslanu preko noći žena prokazala strašnu besu, te ovaj

što nije čovek da bi se mogao ubiti: gle, kako se krvavo pretvara kao kakav ljuti Arnautin čije suze za porodom još niko ne vide!.. Vujana snažno prozbori: – O, Karimane pobratime, ne omrzni se!.. Ti da si zdra– vo! Budi junak!..

Pa i globe on harambašama neće da daje. Ako ga kogod uceni, on nađe drugoga, dva puta mu više plati, ali zato ne može niko da se pohvali da ga je glo– bio. Uzeli ga na oko svi. Imao je dva sina. Jednoga mu Turci pozvali u vojsku.

Kad dođe ovamo, pa nikoga od nas ne nađe – će gu vrate natrag, zašto će joj reknu: „Eto, nema ovde niko tvoj — neje ovo tvoje“... Ali age i Arnauti hoće njegovu zemlju. Prete mu, nude otkup, daju velike novce.

Će ostane pusta zemlja. A nju žalim. Pritisnuće je dušmanin, pa mi je teško da umrem, a niko moj da ne dočeka majku Srbiju, te gde mi se rodija dedo i tatko, gde smo svi plakali i molili Boga — tu da je dočekamo.

No, eto, i ovde nekako čudo. Drežde ozebli i umorni. lupaju i viču. a niko se ne odzivlje. Izgleda da je tako suđeno.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Stale oči i kralju i svima. Divna moma, jeste, anđô pravi, Lepše niko nit’ vide nit’ sneva, Rajska radost kroz lice joj zrači, Na usnama ljubav se osmeva.

STRUČAK PLAVE LjUBIČICE Stručak plave ljubičice Međ’ travom je pupoljao; Mirisaće u svom kutu, — Ma ga niko ne uzbrao. Opazi ga jedno momče: „Eh, kad bih ga dragoj dao! Al’ ja srdu molit’ neću, — Ma do veka jadovao“.

Stručak plave ljubičice Već se puno rascvetao; Miris mu je sve na svetu, — Ma ga niko i ne znao. Uzabra ga starac sedi Pa ga mrtvoj ćerci dao: „Oživi mi, jedinice, — Ma ja raja ne gledao!

“ — To izgleda romatično, Možda i jest — ko bi znao! Ali pesma osta pesma, — Ma je niko ne čitao. »Otadžbina« 1892. PORODIČNA SLIKA (Od Anast.

Da ničje čelo Nije pognuto — Nit’ bi im crno, Nit’ bi im žuto, Nit’ bi im meko, Nit’ bi im ljuto — Ne bi im niko Slobodu sputô. Ja barem čvrsto Verujem u to. KAKAV JE DANAS DAN O prenosu Brankovih kostiju 10 jula 1883.

“ — „Hoće l’ nas, majko, strah il’ glad umorit’?“ Pod mutnim nebom nevoljnici ćute; Niko ne viče: pomagaj nam, svete Al’ srca valjda ne traže jauke: Darežne ruke nek’ se same sete.

I svak bi ćutnô da ga obleće Rajska toplota duha golema, Priznô b’ da Srbi imaju nešto Što niko drugi nema. Postojmo dugo nad grobom ovim I vratimo se s uzdanjem novim!

Putuj pute izagrobne, Gledaj sunce kako sija: Onde će ti ruku stisnut’ Tekelija. Tam’ te neće niko pitat’ Za života šta si bio, Već: uradi l’ što si mogô, Kaldrmdžijo? Sirotinju često vodi Plemenita, viša misô.

Mi badnjak volemo — Ali ne možemo... Tako, to je bilo iskreno rečeno! Što ne može biti niko ne zahteva. Ta Božić ne traži da peći rušimo, Ta Božić ne traži da patos kidamo: Božić samo voli svetlosti i zraka,

A pastira? A pastirku? A na ruci njeno čedo? — To gledati Bog ti ne dô! Al’ to ne zna svet daleki: Muke njine niko ne ču — Crnogorci ne jauču.

Sebi mâli, druge hrani Po malenoj svojoj snazi, A kad daje, tako daje Da je niko ne opazi. Hvalisavac razmeće se — Time samo sebe vara. Viš’, ovaki darak samo, ’Vaki darak raj otvara.

šta je I na dnu bokalu, Pa od starih jada Da zbijamo šalu; Na starome žaru Da se zagrejemo — (Ne vidi l’ nas niko I plakati smemo). Rukovat’ se s tobom, Tog sam željan jako! Promisli pa reci: Kada, gde i kako.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Misliš ti da je on gurbijan kao ti? JOVAN: Ajde, vidićemo. FEMA: Neće njemu više niko nogu skr’ati, (pokazuje kanape) tu je njemu mesto. Propopo, Johan, donećeš ćilim da prostremo ovuda (pokazuje astal).

No evo, fala bogu, i toga si dostao. Sad možeš biti moj zet. FEMA: Šta, tvoj zet, a mene niko ne pita kad se moja kći udaje. MITAR: E, ti si od velike familije, ko se sme s tobom mešati.

MITAR: E, ti si od velike familije, ko se sme s tobom mešati. Samo filozofi se mogu s tobom razgovarati, drugi niko. VASILIJE: Slatka majstorice. FEMA: Majstorica, nitkove, valjda sam ti kože činila. MITAR: Nego nisi.

Miljković, Branko - PESME

vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv Otišao Izašao na vrata kojih nema u svim vodama zeleni psi me traže Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema krvožedna tišina koju

uši bolja je nego crv Otišao Izašao na vrata kojih nema u svim vodama zeleni psi me traže Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti

) Neizdvojen pojavom još niko nije Otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima Vrati mi dan ako ga negde još ima Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu

plamenu ko da ga otkrije Trava raste iz njegovog imena i spas Jedini je budan a samo je glas Čuli su ga al ga niko vido nije.

njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore VIII Za one koji su iskoristili smelo mogućnost umiranja za

Ko pticom isceli Ponor proleću bezazlenost preda. Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro, Proleće prođe i niko se ne stidi Da preostale dane kao budućnost vidi, Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije Svako u svom mraku izgubljene bitke. A kad zid lobanja sve vreme opčini Niko neće znati je l rano il kasno Za ljubav za put il smrt dok sunce jasno Kuva odbeglu gorčinu u visini.

da izdvojim malo čistog vremena — pesmu ama ne svet onakav kakav je prazno u punom pesma koju svi znaju i da je niko ne ispeva da se niko ne izdvoji da nijedan grad ne bude prestonica drugim gradovima ne, nema razloga da pišem

vremena — pesmu ama ne svet onakav kakav je prazno u punom pesma koju svi znaju i da je niko ne ispeva da se niko ne izdvoji da nijedan grad ne bude prestonica drugim gradovima ne, nema razloga da pišem pesme ako umem da

Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati Da zameni poljubac što pepeo odmara. Al niko posle nas neće imati Snagu koja se slavujima udvara Kad isto je pevati i umirati.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom u misao koju još ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom.

se okreće istina menja mesto Onima koji ostaju verni ostaje samo laž Al na istinitom mestu je hladno Na istinitom mestu niko ne diže dom Ledena ptica vatre je jedino znanje O kamenu koji žvaće svoj pepeo O pepelu koji ugovara novu nadu O nadi

Krakov, Stanislav - KRILA

Na kamenu sred njegovog zgužvanog odela ležala je puška. Kratak nož je nataknut na cev. Sigurno je bio stražar. Niko se nije odzivao. Goli je pogledao stidljivo svoje mršavo telo, i zagazio u hladnu vodu. Stresao se.

A najgore, noćas je usnio avan u kome su tucali njegove polomljene zube. Govorio je Dušku da će poginuti. Niko u bataljonu nije sanovnik imao. Ipak je to moralo smrt da znači.

— Poljubi... tu... i tu.. Već je bila noć kada joj je govorio kako će je izvesti iz kuće. On neće da je niko plaća. — Ti si drhtala pod njime? Zizi se suludo smejala.

Ču se kako klokoće tečnost kroz zasušeno grlo. Potom čuturica pođe i u druge ruke. — Za pokoj naših duša. Niko se ne nasmeši. I u mraku se osećalo kako su sva lica ukočena i zaleđena.

Kuršumi riju suncem ispečenu zemlju, i bacaju oblačke prašine uvis. Uzaman vapiju i ječe ostavljeni ranjenici. Niko se ne obzire na njih. Na zapaljenoj poljani ima samo ljudi koji sebe spasavaju. — Konjica, konjica... I panika zavrhuni.

Pričali su da ga je Saraj krstio. Igrale se karte i pušilo. Vojnici još nisu imali vaši, pa se niko nije bištio. Potom se trupama delilo pouzdanje iz štabova.

Užas kada premaši jačinu ima sasvim neobičan učinak na živce. Tako se tada vojnici suludo kikotali. Ipak niko nije govorio. Možda se bojali da govor ne privuče granate. To je kao zatvaranje prozora i vrata kad gromovi udaraju.

Osetio je radost zbog spokojstva, jer je ovde sve bilo tako mirno i čisto, ali mu je samo bilo čudno što ga niko ne pita gde je ranjen. U njegovoj sobi je bio samo još jedan pukovnik.

Sirene su plašljivo pištale. — Cepelini, budili se ranjenici. — Aeroplani, tvrdili su drugi. No niko nije čuo eksploziju bombi. Nastala je ponovo nad gradom tišina. Probuđeni su ponovo pospali.

Duško je bio gord zbog svoje rane i žene sa sobom, i bilo mu krivo što su uličice puste, te ih niko ne može da vidi. Njihove su stope ostajale devički čitave po prašini. Niko nije ulazio u njih.

Njihove su stope ostajale devički čitave po prašini. Niko nije ulazio u njih. Za trenut bi se pod njima kroz kakav prolom rasuo ceo Solun, i oni su gledali kako gmižu prljave

On se plašio drveća, ali je voleo žuto lišće plećatih platana. Pod platanama još niko nije poginuo. Opet su promicali prljavi turbani i masni fesovi.

Petrović, Rastko - AFRIKA

kad najpre uđe jedan od njinih crnih trkača da prvo izbaci muškarce iz poluzaspalih kuća, pa da onda nas uvede, to niko ne shvata čudnim ni neumesnim. Crni ludi uvijaju se u plašteve, mašu nam rukama, smejući se odlaze u noć.

još po dve-tri devojke iz kuća kroz koje smo prošli, i evo je puna mala prostorija, njih i dečaka kojih se u početku niko ne stidi.

Boje bledog dragog kamenja koje je bez sjaja. Svet ćutljiv izležava se dugo na krovu u pižamama. Niko nema hrabrosti da siđe u kabinu radi oblačenja. Od Dakara sam sasvim sâm u kabini, prostranoj, punoj ventilatora.

Po plaži trče žene i ljudi u poslu. Niko se ne kupa. Zatim se mnogo čamaca punih nagih mladića uputi brodu. Tabu je čuveno sa svojih atletskih seljana, koji su

Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima.

Topao, meki i zvučni smeh urođenika za sve što ih zanima, što ih obraduje ili uzbudi. Niko ne bi rekao da taj svet koji se smeje po ceo dan, ima u stvari uzbudljiv život zbog svih onih neizvesnosti i opasnosti

Očajan sam da ne uspevam pronaći mladiće koji su mi sinoć nudili maske. Oni su otišli u polje, i niko ne zna gde su ni kad će se vratiti; možda večeras, možda tek kroz dan-dva.

Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao. za nova neba i nove zemlje, i nikada me niko nije ostavio ovako nasred druma po čijoj se sitnoj crvenoj prašini jasno vidi trag pantera koji su prošli.

Najverovatnije je da se vlastima niko ne bi žalio, a da li je jedan crnac manje ili više na svetu teško je utvrditi u Basamu a skoro nemoguće u Zegelu.

Oni u planini žive u tajnosti; niko ih ne sme videti, niko za njih znati. Tek posle te tri godine porodice saznaju da li je njin mladi član još u životu ili

Oni u planini žive u tajnosti; niko ih ne sme videti, niko za njih znati. Tek posle te tri godine porodice saznaju da li je njin mladi član još u životu ili ne.

Strah i trepet i poštovanje koje on uliva crnome narodu besprimerni su. Niko nikada ne pomišlja da sazna ko je njamu; odakle on dolazi, zašto viče.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što ti zapovedaš!... Kao da si ti najpametniji! I kao da se niko neće tvome marifetluku dosetit!... E, lepo!... Sinoć smo ga i kojekako utopili, al’ de, kako ćeš ga večeras izvući?...

se strane grozno vikalo; I sto mašala časom planuše, Uzbunio se nizam, p’onda erlija, Trče po gradu kao mahniti; A niko ne zna kuda odosmo!

Al’ sad se žur’te da što brže do čamca dospete, može i druga potera doći... To niko ne zna, a, bogme, tu ti ne pomaže molitva!... Hajd’ hajd’, hajd‘!... Čamac vas čeka, hajd’!...

A sada slušaj, verni Ćerime! Dva’est momaka uzmi sa sobom, Pa jošte sutra kradom polazi; Na putu da te niko ne vidi, To dobro pazi!... Sve do Palanke... A onda će ga zvati muselim, Koga u svemu moraš slušati.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

si ripnu da bega, ama sve beše sanjivo, brljivo, pudljivo, dečica nabrala stra' pa plaču, žene okaju (viču, kukaju), niko ne razbira što se pravi, a Turci zašli pa kolju. U moj se dom nabutaše (naguraše) petšest, ni sag ne znam kako.

sam da sem gologa motljanja po Žitkovcu danas neće biti ništa više, stoga mogu slobodno i ne biti uz štab — neće me niko ni tražiti. Malo posle prestade borba oko Tešice i naša ce vojska povuče. I to je još sreća!

Iznenadna pojava turskih kolona s kose, otkuda im se niko nije nadao, rašila je sudbu ovoga dana. Kako mi sad zvone one jutrošnje Komarovljeve reči: »Mi smo preduzeli sve mere,

U vojsci nisu retki slučajevi da vojnici pred boj traže izvor kuraži u krepkim napitcima. A međutim niko lakše ne pogine od pijana vojnika. On se obada, kočoperi i srlja, dok sam ne naleti na kakav kuršum.

Vika, kuknjava, neopisan urnebes. Sve se ovo desilo u trenutku, tako iznenadno, tako neočekivano, da se gotovo niko nije umeo naći y ovoj zbrci. Istina, kuršumi lete u šanac, ali gde je neprijatelj što ih šalje?

Đeneral zapovedi da se svira prekidanje paljbe, te da se vidi šta je. Trubač svira, svira, ali ga niko ne sluša, (i cpeća je što ga nisu poslušali).

Zauzeti borbom s fronta niko i ne opazi kakva se oluja sprema šancu s boka i leđa. No to su opazili naši s Rujevice, u najkritičnijem trenutku, kad

od njega i produži svoje psovke i prokletstva: — Ja moram da bežim, ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša: moje se naredbe ne izvršuju, moji ce planovi namerno kvare. Niko ne sluša, a svi rezoniraju.

ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša: moje se naredbe ne izvršuju, moji ce planovi namerno kvare. Niko ne sluša, a svi rezoniraju. Prokleti rezoneri!

uvedu u boj hiljade, izvedu stotine; što je poginulo — poginulo, što je ostalo — ostalo, zato nikome ne odgovaraju, niko ih ne pita i ne ispituje da li za pogibiju kakvoga našeg odeljenja nisu baš oni krivi.

Talasan ovim osećajima naš se lanac živo provlačio kroz gusto šiblje, rasplećući rukama spleteno granje i pavitnjak. Niko nije govorio ni rečice; čulo se samo šuštanje od koračanja po lanjskom lišću i puckanje pod nogama opalih suvih grančica.

»Bućkalo« je lako ranjen u glavu. Šta je bilo s »Trbom« niko ne zna, tek s nama ne beše kad izađosmo izvan domašaja turske unakrsne vatre. Turci nas nisu gonili.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

I preklinjô sam ljubav Ta da me ne kuša, Al’ ljubav, oči, srce, Niko ne sluša A jedan cvetić, što ga Najlepši rodi maj, Čuo je što sam krio, Najtajnij’ uzdisaj.

Vikne l’ vreme da skidamo Stare okove, Neće trebat’ niko da me Dvaput pozove. Moja ljubo, verna ljubo, Mila si mi ti, — Al’ se onda zaboravi Ljubit’, grliti.

XL Hoće da se i nasmeju, Što na tebi nema zlata; Niko ne zna tajni biser, Što ga nosiš oko vrata. Kad si rekla, biser da je...

LX Čuješ, lane, čuješ li ga, Gde priželjkuje, — Misli da ga niko ne zna, Niko ne čuje. Makar da ga boli ljubav, On je neguje; Oh, kako je ljubav divna I kad tuguje.

LX Čuješ, lane, čuješ li ga, Gde priželjkuje, — Misli da ga niko ne zna, Niko ne čuje. Makar da ga boli ljubav, On je neguje; Oh, kako je ljubav divna I kad tuguje. LXІ Zaspala si.

“ A veselo društvo ne misli se dugo: „Nek njih dvoje seku, niko neće drugo!“ Kad poliše kolač vinom, Pa srknuše, kâ šta treba, Zastadoše, zbuniše se, Duša im se uskoleba.

Svetinja grozna tog smrtnog časa Pade nam na dušu, pade nam na grudi, I niko nema ni reči, ni glasa, Niko s’ ne usudi Dotaknut se krila tog sna, il’ jave, Zatalasat’ vazduh oko mrtve glave.

Svetinja grozna tog smrtnog časa Pade nam na dušu, pade nam na grudi, I niko nema ni reči, ni glasa, Niko s’ ne usudi Dotaknut se krila tog sna, il’ jave, Zatalasat’ vazduh oko mrtve glave.

Pitanje jedno drhta nam na usti, A ni to ne sme niko da izusti, Ove dve-tri reči, pune večna jada: „Šta ćemo sada?..

XVIII Prevrćući prašne knjige, Prašne knjige i hartije, Nađoh pesmu zabačenu, Što je niko čitô nije. Ta je pesma izliv srca, Izliv duše srećnih dana, U njojzi je moja cpeća, Ljubav moja opevana.

Mi idemo zagrljeni Posred bela sveta, A niko nas i ne vidi, Niko nam ne smeta. Niko ne zna, što još nikad Nije osećano; Kako ljubi svoju tugu Srce razderano;

Mi idemo zagrljeni Posred bela sveta, A niko nas i ne vidi, Niko nam ne smeta. Niko ne zna, što još nikad Nije osećano; Kako ljubi svoju tugu Srce razderano; Ne zna njihne

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali.

Nikad kraja... Verujte mi, mnogo je strašnije slušati borbu izbliza, nego biti u tom okršaju. Mislio bi čovek, niko živ neće ostati. U neko doba počeše kuršumi da zvižde preko naših glava. Tu smo, dakle.

Muskuli su bili nabrekli. Puške napete. „Ure, ure, ure!“ — prolamalo se iz bugarskih rovova. Ali se otuda nije niko pojavljivao. Sa naše strane nije planula nijedna puška. Ljudi su prislonili puške na ramena, prsti su bili na orozu.

Mrtva noć... Živog stvora nisam video. Spustio sam se. A vojnici kao da su se pretvorili u onaj kamen. Niko pušku da opali. Svetislav uzdahnu i zapali cigaretu.

Sad ja, u ime Drinaca, kažem: molim vas, to treba zapamtiti. — Naravno. To niko ne spori. Nigde više nisam video grobova nego na tom putu za Kajmakčalan. uz ogromne gubitke oni su nama prokrčili put.

A svuda unaokolo mrtvi, mrtvi. Nikad toliko ljudskih leševa nisam video. Sa njima smo se saživeli, i sad više niko ne misli na sebe. Naleteli smo na unezverenu gomilu Bugara. Oni se rasprštaše. Potrčali smo za njima.

A mi nemamo ni makaza za sečenje. Od hrane imali smo samo hleb i konzervu. Čuturice su nam bile prazne. Niko ne zna gde je izvor. Po karti vidim da odnekuda sa Kajmakčalana izvire neki potok.

A sa naše strane nijedna puška nije opaljena... Razume se, za to niko neće da odgovara. Za takve poduhvate za vreme rata kaže se samo lakonski: „Eksperiment nije uspeo.

Ne možemo ni napred, ni nazad. Gde smo, tu smo. Ležimo na vrelom kamenju, a sunce bije u potiljak. Na jelo niko i ne misli, ali žeđ poče da nas mori. Sa strepnjom očekujemo noć, kada će Bugari sigurno izvršiti napad.

A treće čete još nema... S one strane reke vlada mrtva tišina, kao da su zaboravili na nas. Niko od nas ne sme glavu da promoli. Povremeno zaprašti mitraljez. Pokušavali su granatama da nas iščeprkaju.

Dozvao sam kaplara, i rekao mu da na kolenima priđe i saopšti svakom na uvo da niko, za živu glavu, ne sme otvoriti vatru bez moga naređenja.

Pozvao sam podnarednika i kazao mu da saopšti vojnicima kako će sada jedan naš puk prelaziti i da se niko s mesta ne makne. Na reci paljba sve brža. Kuršumi preleću preko naših glava.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Jedan od jezika, kao što je poznato, bio je narodni jezik srpski — prostoserbski. Njega niko valjano nije poznavao, niko se njime valjano nije umeo ni služiti, iako je o tome maštao već Orfelin, iako je Dositej u

Jedan od jezika, kao što je poznato, bio je narodni jezik srpski — prostoserbski. Njega niko valjano nije poznavao, niko se njime valjano nije umeo ni služiti, iako je o tome maštao već Orfelin, iako je Dositej u tome pravcu učinio prvi

Ni taj jezik niko nije znao, a što je stvar još teža, niko ga živi uopšte ni znati nije mogao, nikada. Jezik taj se ipak, pored svih

Ni taj jezik niko nije znao, a što je stvar još teža, niko ga živi uopšte ni znati nije mogao, nikada. Jezik taj se ipak, pored svih apsurdnosti, izgrađivao tokom čitavoga

precizno, mogu redigovati razna stručna — recimo matematika, hemijska, astronomska — saopštenja i raporti, ali njima još niko ništa čovečno potresno i duboko u poeziji rekao nije niti može, niti će reći ili zaželeti da može.

Avram Branković je sa osećanjem pravoga ponosa pisao godine 1827: „Niko tako čisto i otrešno strane jezike naučiti ne može kao Srbljin.“ Samo jedan jezik ti pisci nisu znali: svoj rođeni.

Takvu igru dopuštao je sebi čitav niz drugih pisaca, u raznim stepenima zainteresovanosti, sve do naših dana, ali niko pametan među njima nije hteo ovim stvarima pridavati značaj veći no što ovakva dokolica, ili vežba, ili skrivalica,

se, prvo oko osećanja i misli izrečenih u tim starim tekstovima, pa onda nekako i u rečima samim — kojima muzikalnost niko osporiti neće niti može —, mnogo od onih poetičnih prisećanja koja su, sama za se, izgleda zbilja dorasla da i mrtvu reč

Nije li jezik, — dobar jezik, književni jezik, — nesumnjiv i neodvojiv sastavni elemenat dobre poezije? Niko o tome ne dvoumi.

Sto poklada prođe, evo dvades't leta Kako sam poznala ovog belog sveta: Niko ne zaprosi. Mati plače bedna: „Tužna, jadna ćerko, ti s' ostala jedna K'o tikva za seme. Ah!

Tako i meni srce usnama ulije život, Niko ne može drugi doći do reči lako. Sve mi šala slana, i lak nestašluk veseli, Al’ na zlo ti moje posluša usna srce.

Ti ćeš, epiko, tam’ zaići, A ti ovde, možd’, ostati, Pa ni jedan k meti stići, Majci pomoć niko dati. Majka vaša sad vas moli Više sebe koje voli: Pamet vašu naoštrite, Srca vaša oružajte, Glavom srcu pomoć

Jakšić, Đura - JELISAVETA

BOŠKO: E, što je pravo, pravo, Đuraško; Al’ ’nake pesme ne čuh, duše mi! BOGDAN: I nije ’naku niko spevao, — Nit’ ikad brižna majka podiže Na belim grud’ma ’nake dražesti, Kô što ih sinoć, vincem ugrejan, Uz setne

KATUNOVIĆ: Ma što zborite kao u inat, Hajd’ ne čudim se našem Vuksanu, On uprav’ ne zna šta je ozbilja, Pa mu je niko i ne kazuje. — Al’ tebi, Radošu!

Neću štamparu! Neću duždeve! Venecijanske neću darove!...“ Neka, nek viče, pa da promukne, Ovde mu niko ne mož’ čuti glas... Samo Staniša — Još on ostade?... Ali i njegov zakucaće čas!...

Osvetiću se! KAP. ĐURAŠKO (ozgo na steni): Oh, skupa poljupca! Skuplje ga niko nije platio: Decu sam prezrô — braću izdao, I sad rubinom krvi njegove Da joj dijadem sjajni okitim?

ni razdanilo — još je i mjesec pomogâ suncu sjat — kad se boj zače; i krvavo je trajâ, hej do oko doručkovišta, a niko ti ne umjede reć na čijoj je bandi veća pogibija...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

KROZ MEĆAVU Već se poče i smračivati, a oni ne mogoše krave prodati. Niko ih čestito i ne pogleda, a kamoli da ih upita za cijenu. Niko ni da se našali!

Niko ih čestito i ne pogleda, a kamoli da ih upita za cijenu. Niko ni da se našali! Starcu se to nešto grdno ražali i ljuto ga zaboli, i, da je imao suza, grko bi i bolno proplakao.

Ruštri se okorjeli snijeg, i žalobitno cvileći ugiba se pod nogama. — Baš niko ništa, Vujo! — trže se starac i obrnu se djetetu. Mali je šutio i umorno, iznemoglo koračao za kravom.

— Baš niko ni da se našali s cijenom, a evo nas i noć u čaršiji stiže! — trže se opet starac iz misli, a u riječima mu, očima i

Ovo su djeca moja, sestre moje i braća moja. 'Oću da i' ožalim. Niko i' neće onako od srca ožaliti nô ja... Silom je odagnaju s groblja, ali se ona opet privuče i obnoć, kad se sve smiri

mlađih žena, koje se ubrzo razudaše; i sve propade, iščeznu, svega nestade osim hude i vrletne zemlje, koju nemađoše niko više obrađivati i ziratiti, i osim praznih i zagušljivih staja, iz kojih zaudaraše zadah smrti i pustoši.

Kad se sve staro izmaklo, kad je sasvim osiromašio i opotrebio, krenuo bi u donje krajeve, dole gdje ga niko ne poznaje, pa bi radio na nadnicu.

— Ama, viđe li ti, Vujo, kako je leden i nemilostan današnji svijet: niko ni da se našali s cijenom, a šjutra su Zadušnice!

E, moja djeco, istrovô je Švabo svijet, ispoganio i prevjerio. Ušla u narod nekakva nevjera i prokletstvo. Niko nikom ne vjeruje, pa se bojim da vi meni nećete vjerovati... — Jest bogme, Simeune!

Sudac: Pa ti, Davide, nisi, kako vidim, budala? David: Ko kaže da sam budala? Sudac: Ne kaže niko, nego... Kako ti možeš, božji čovječe, tužiti jazavca? David: A kako ti mene jope' moreš tako pitati?

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

XI JEROTIJE, ANĐA JEROTIJE (dolazi iz kancelarije): Anđo, idi odavde i zatvori vrata, pa pazi dobro da mi niko ne prisluškuje. ANĐA: Ama, šta je to danas? JEROTIJE: Ne pitaj šta je, važno je!

ŽIKA: A što u fascikuli? MILISAV: Ovde mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali! ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

glavnog junaka, često i iz njegove svesti, što pomoću introspekcije vodi do najranijih, duboko potisnutih doživljaja. Niko kao on u romanu Nečista krv (1910) nije tako smelo ponirao u duševni i čulni život, niti je s toliko dramatičnosti

Umetnost pripovedanja niko nije toliko razvio i usavršio kao Ivo Andrić (1892-1975). On nije samo tematski vezan za Bosnu.

Posle Njegoša, niko nije tako zahvatio i etnopsihološko nasleđe na prostorima Crne Gore. Sve složenija motivacija individualnog ponašanja

Od svih poratnih pisaca niko nije pripovedač u užem značenju koliko Antonije Isaković (1923). Tek je on u pripoveci s ratnom tematikom dao nešto

s druge se vraća zavičajnoj zapadnoj Srbiji, njenim predelima, prošlosti, kao i svakodnevnom životu, koji dosad niko nije pesnički oblikovao kao on (izabrane pesme Hleb i so, 1985).

Jakšić, Đura - PESME

Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari,

Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Da može rahat, raskomoćeno, bez brige da leži i da se odmara. A drugo, što, istina, niko drugi nije znao i što je Mladen tek docnije kada je sasvim porastao doznao, shvatio, bilo je to: što otac, mada je u

I da to sakrije, oca ne uvredi, svaki bi čas u krilu skupljala i čistila mrve od hleba. I niko se nije pokazivao da zna za to njegovo piće.

Pa ni u kući nije bila drukčija. Niko nju ne vide da ona, otkako umre otac Mladenov, pa ni prilikom same smrti, pratnje, posrnu, izgubi se.

I zato brat mu, on ako mali i bucmast, trčeći, usplahireno donosi i radostan što mu niko to nije uzeo, daje Mladenu: — Na, bate! Poslala ti mama, da jedeš. I onda još veselije odlazi.

zvati, što je već poslednja nedelja vašanka, što će se sada, kada se već zahladnelo, one sve tamo u bašti, gde ih niko ne vidi, na ljuljašci ljuljati, pevati.

Koliko puta tada, sedeći tako, dogodi se da niko ne dođe. Jutro odskoči. Dan lep. Osvojilo jutro sveže, letnje. Oseća miris u vazduhu okolnih bašti, jorgovana, breze.

Video polje, noć na njemu, rubove planina što se spojili sa nebom i iza kojih je uvek svetlo, jasno... Ali zna da sada niko u kući ne spava.

Mladen je sve video, osećao, znao. Kao niko do tada, više nego otac, tako je on proševinu, svadbu svome bratu učinio. Darovi bili su prvi.

I diže se. Pošto bogato obdarila gledaricu, vratila se natrag. Nikom o tome nije kazivala. Niko nije smeo da o tome zna da je ona bila kod gledarice i ona joj vračala...

Dok on još nije legao, svukao se, zna se da mora sve kao što je. Da su tu, u staroj kući, po kujni. Zna se da niko ne sme pre njega da ode, legne, razuzuri se, oslobodi.

Toga nikad ne bi pogledao, ni progovorio s njime. Pa i kad sve uredi, potčini sebi, kao preseče: da niko u kući, u dućanu, ne sme da radi drugo nego ono što je on rekao, da se ne sme ništa da čini, misli, želi, kreće se

Ništa. XI Tako je i umro. Niko nije ni znao ni smeo znati kad je legao, razboleo se. Niko nije smeo da mu, kao ostalima, donese ponude, pita, moli.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

bežeći od Turaka, stvorili novo naselje, izabrali su i nov zapis, a ovaj brest prodali su nekolikim ljudima, ali ga niko nije mogao preseći »Jedan je krešući grane presekao sekirom nogu i jedva ostao živ; drugi je pao glavačke i ugruvao

, »koju niko ne sme oboriti« (GNČ, 24, 261). Blizu Kruševca bila je ranije nekakva bara, koja je lečila naročito od groznice, a

pripadala gromovniku Perunu: tako se može razumeti zabrana da se pre] Petrovdana ne sme niko igrati s j., »jer će inače biti grada« (іb., 146). Jedna vrsta jabuke zove se petrovača.

pre Male Maše (ZNŽOJS, 19, 199). U Slavoniji ne jede niko j. pre Ivanjdana (naročito ne trudne žene, »da im dete ne bi bilo zeleno«), a toga dana okuse ih, i to našte srce (іb.

da ga sagori, preostali ugljen da prebije na troje, pomokri se na nj i zakopa ga na neko sakriveno mesto, odakle ga neće niko iskopati (GZM, 19, 1907, 493). Inače je j.

Naročito ima mnogo zabrana i profilaktičkih mera kad se k. snuje i navija. »Ne valja se niko da preskoči snovutak... kod neke tuđe kuće«. »Kad se pređa navija... sretna ti reč« (SEZ, 32, 135; 136 id).

54). — U staro vreme niko nije okušao rod od k., pa je sveti Sava blagoslovio da se može jesti, i od tada se k. jede. (SEZ, 32, 116).

vj., 1. s., 775). U Malom Vrpolju na Gradini ima jedna sveta l., pod kojom se niko ne sme odmarati ni spavati, niti se sme blizu nje nastaniti.

‹ѕ. v. Vrba›) [sveti] Krstivoje blagoslovi maslinu (»da bez njenog roda niko ne može živeti«) jer je pokazala kud je pobegao đavo (SEZ, 41, 1827, № 167). Od m.

članak ‹Zapis›), i to su mahom gorostasni hrastovi sa usečenim krstovima u njihovim deblima. Niko ne sme da odseče takav hrast, niti i opalo suvo granje s njega da gori, jer bi se takvome kuća ugasila ili bar bi mu

mu ukućani potvrde, on sa grančicom u ruci blagosilja za plodnost, pa onda zabode grančicu više ognjišta u zid, i tu je niko ne dira dok sama ne padne (SEZ, 16, 143; 145, upor. i SEZ, 7, 277 id, i Schneeweiѕ, 10 id).

SEZ, 14, 99). C. može biti i fetiš. U okolini Velesa ima jedan stari c., koji narod smatra za svetinju, i niko se ne bi usudio da ga poseče ili oskrnavi.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Mislio je da će izazvati razgovor o ženama i curama. Biće sočne i debele šale, ali niko se ne odazva. Rade se čini nevješt, a ljudi su u brizi za pićom, pa večeras nisu za šalu.

Muči se na svaki način, gleda uokolo da mu ko pomože, ali niko sada na nj ne pazi, pa ne mogavši sam da natovari, ostavi sijeno, a paripa prazna prazna pred sobom.

Imaj ti dobra gospodara, pa se ne boj nikoga, već boga! U Ilijinoj kući logom leži sinovac mu Niko. Otkada mu roditelji pomriješe, živio je inokosan u svojoj kući.

Ali i brat Ilija imao je iste namjere i jače ih je od brata Petra u sebi osjećao. Njemu je koristilo što je Niko još iz mladosti volio Radi nego ostalima bratučedima, i znao je tu Nikinu ljubav da upotrebi u zadnjem času.

Sada, kada je Niko u kući, bilo bi ludo pustiti ovako lijepu zgodu. Nagovara sina Radu da mu spomene kako bi od časa na čas mogao

Rade neće ni da čuje za to; misli: „Niko neće lako umrijeti, još se nije mladosti nauživao, nije ni žene obgrlio, pa da umre! I on glavom da ha smrću plaši! ...

Ždrale i Krilo nadimak im je u selu. Niko leži uz vatru, pod kabanicom. Nad njim stoji junac. Nešto je bolešljiv, žao ga Iliji, jer ga već hvata u plug, pa ga je

Uozbiljiše se, u jedan glas upitaju bolesnika: — Niko, ostavljaš li sve tvoje Radi? Bolesnik, mjesto odgovora, zajeca i s nategom htjede da se okrene na drugu stranu, ali,

Bolesnik, mjesto odgovora, zajeca i s nategom htjede da se okrene na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga izdaje —Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas, ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu?

ga izdaje —Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas, ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu? Niko pogleda praznim pogledom, usne se makoše, i nešto nerazumljivo s teškom mukom istisnuše. — Ha! Jesam li vam rekao?

Bijesan, pa razigrao vranca... nije već božji vjetar... Ih! Prije nego se pokojni Niko u groblju ohladio, po selu se šaporilo kako je pokojnik na samrti oporučio svoje imanje svome bratučedu Radi, sinu

mu potanko ispriča zašto je došao, i naglašuje: — Meni je, onako mi djeca bila zdrava i živa, sto puta rekao pokojni Niko, dok je bolovao, kad bi mu natuknuo da su njemu moji sinovi što mu je i Rade, i mili mu taman kao i on; pa je li moguće

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

govorili nešto, privijali mu na ranu neke krpe u želji da mu olakšaju bolove, ali mislim da su mu samo gore činili. Niko od nas ništa ne zna o ranama. Ova je osobito opasna, a činilo se, još samo pre tri dana, da se zamiruje.

Nagovara igumana da se otarasi i njega i njegovih travuljina, i da ga pošalje onamo odakle je i došao. Niko više, iz straha od zaraze i iz gađenja, ne dolazi ovamo da se moli bogu i da pali sveće.

Posle su njih dvoje iščezli u šumi, držeći se za ruke. Ja mislim da je Lauš tada uspeo da je ima. Niko to nije video jer se dogodilo, ako se dogodilo, u dubokoj tami šume, izvan domašaja svetlosti vatre, ali ono što sam

A to što se natezao s tom smešnom makom od koje niko od njih nije patio, približavalo im je gospodara na dohvat ruke, jer, eto, ni on nije savršen, znači čovek kao i svaki

Oni su sumnjičavo odmahivali glavama. Rekoše da to niko ne bi bio u stanju da izdrži, jer je glogovo trnje kruto i oštro, ulazi u meso do kostiju, da je otrovno i da pozleđuje

Dok je Janja bila s nama i dok je čas s jednim čas s drugim zamicala na skrovita mesta, niko od nas nije osećao ljubomoru.

Istoga dana kad je Jelena, vlastelinka, Lauševa žena, proterala Janju sa Kule, nestao je i Ćirjak. Niko nije video da li su zajedno nekud otišli, ili je Jakos pošao da je traži tek kad je čuo da su je oterali.

Znam samo to da se ni s kim nije oprostio, što znači da je bio u žurbi ili je hteo da se iskrade da to niko ne primeti. Nije čak poneo ni svoj slikarski pribor. Verujem da ga je meni ostavio, prećutno, umesto oproštaja.

Neka mi niko ne kaže da sam oskrnavio božiji hram. Bogdan O meni ovde vlada uverenje da sam glup. Ne znam koji je od mojih neprijat

Tako se Kirča našao na Kuli. U početku ga niko nije primećivao u mnoštvu mladih vojnika, ali je ratni pohod na jug prema Vizantiji pokazao svu njegovu vrednost.

U prvo vreme se ništa nije primećivalo, ili barem, niko na to nije obraćao pažnju. Ali, što je vreme više prolazilo, postajalo je sve očiglednije da se s njim nešto čudno

Vučem za sobom svoju bangavu nogu, nikad mi nije bila teža. Dimitrije Niko od nas nije očekivao takav ishod. Kad je Lauš saopštio da je za zapovednika izabrao Dadaru, izrazi lica okupljenih ljudi

Ilić, Vojislav J. - PESME

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi; Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi. Al' oseća granje, pa se tiho svija, Oseća ga lahor, pa slatko ćarlija.

Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mogô. I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo. Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa

On se u tome izvežbô toliko, Da ga pod suncem ne nadmaša niko. 2. Po tebi reke belaskaju hladne, (Jedna se od njih Čemernica zove) Po njima leti, kada sumrak padne, Brđani dođu i

To se danas ište, to se danas čita, A za grešne Turke niko i ne pita! Il' ako se pesma i zahori stara, To je protiv Švaba i protiv Madžara.

„Ta takvi dovode oluj,“ pijući kravar je vikô, „Ja lepo govorim kmetu, al' kad me ne sluša niko.“ Zatim se naliza tako da pijan tiho se skljoka, Kad za sto, gde i on beše, četvrta pristiže oka.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Odmorimo se i prikrimo se ovde da nas niko ne vidi. Na kraju ove aleje leži cilj našega putovanja, a njemu se smemo približiti tek kada nam izdišući plamen na

Ista sudbina zadesila je i ostale velike gradove Mesopotamije. Niko više nije vodio računa o spisima zatrpanim pod ruševinama gradskim. A i čemu?

Tek posle dugog lutanja stižemo do doma filozofovog. Vrata su zabravljena. Kucamo tiho, pa sve jače - niko nam ne odgovara. Razočarani, koračamo pored ograde velike bašte filozofove koja se polako spušta ka rečici Ilisos.

Dobilo je ime Cezarion, da niko ne bi morao lupati glavu ko mu je otac. Kleopatrino putovanje u Rim izvedeno je sa najvećim sjajem.

I kalendar je bio sasvim u neredu; valjalo ga je reformisati i dati mu stalan oblik. U samome Rimu ne bi se niko našao ko bi bio dovoljno upućen u astronomiju, jer su Rimljani bili velike neznalice u egzaktnim naukama.

A ako ovu robu uzmognem prodati i para zaraditi, neću se brinuti da li je otrovana, ta niko je neće jesti.“ - Mi stigosmo u njegovu telalnicu.

Ali u tim intimnim prostorijama ne stanuje niko više. Naši stari su pomrli, a mene i mog brata odveo poziv na drugu stranu.

Novi svetovi otkriše se Galilejevu oku. Niko više, tako je on rasuđivao, ne može tvrditi da je naša Zemlja središte sveta, jer eno oko Jupitera obilaze nebeska tela.

Njih niko više ne prebroja. Te su zvezde ispunile beskonačni prostor dokle god ga možemo sagledati. Neke su nam bliže a neke dalj

Mikelanđela uzdigla se u slavu Tvorca već nad večnim Rimom, ali je pod njenim okriljem stojalo i jedno mračno zdanje. Niko mu se nije rado približavao, jer to beše zgrada inkvizitorskog suda.

u tu zgradu uveden je 21 juna rečene godine Galileo Galileji, pod jakom stražom. Teška kapija se za njim zatvorila da niko, pa ni sama istorija, ne dozna šta se onde dešavalo noću između 21 i 22 juna.

Maršal dvora okrete se i svima prisutnim saopšti da danas niko više ne može biti primljen u audijenciju. Niko nije tim iznenađen, dvorana se poče polagano prazniti.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

ti glavu srubim pseću, Da ti kulu njom okitim, Ispod kule meso itim, Nek ti vrane glavu kljuju, Psi se psine nablaguju. Niko tebe ne ćede pomoći Rode mili u preteškoj noći, Al' s' u goru diže sinak pusti, Pa dohvati rukom mrak taj gusti, Ajduk

Pogle tamo koliko ih – Svaki mrvu vuče, Jedan drugom s puta svrće, Niko se ne tuče. Ta radnja je mravu mila Pa ma kako teška bila, Lenjo dete nek se stidi Kada vredna mrava vidi!

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA (ravnodušno): Neka ih. Je li dolazio ko? STANA Niko, snaške. TAŠANA Ni otac? STANA A, on? Bio je, ali sa hadži-Ristom.

dođe, sve tamo, na dvorištu, po ambarima, štalama, sa momcima, čivčijama, a ja sama ovde po kući, po pustim sobama, niko da diše pored mene a ovako od straha da... KATA (u čudu): Luda li si? TAŠANA (gorko, s nasladom): Jest luda, da!

Da li treba još kakva molitva, još kakvi parastosi, podušja, za sve to treba dedu, kaluđera, da pitaš. Niko od nas ne sme u to da se meša. Jedino on to sme. Što njega ne pitaš, što njega ne zamoliš i pozoveš?

(Sasvim besno, rešeno): Ili bar, ako ništa nećete da činite sa mnom, onda niko više da mi ne dolazi, niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi

(Sasvim besno, rešeno): Ili bar, ako ništa nećete da činite sa mnom, onda niko više da mi ne dolazi, niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi bar onda ovde sama, pusta,

Da ne treba kakvih molitva, kakav parastos, ili pa što drugo? (Odlazi.) TAŠANA (za sebe): Ne treba, niko mi više ne treba. (Seda, raskomoćuje se, razrće oko čela kosu, oko vrata odelo, da se osveži. Odjednom uzdrhta, skoči.

Ko je taj i šta je taj, koji sme tebe još... TAŠANA (odbijajući): Ne to, deda. Nije niko, već on, on, dedo, on, pokojnik! MIRON Kako: »on«, »pokojnik«! Pokojni tvoj muž? Ne razumem!...

MIRON (razmišljajući, setno): A... a... sećam se... sad tek mogu... Sada tek mogu da znam. (Tašani): Pa zar niko ni od tvojih, ni od hadžija, zar niko od njih nema da ti dođe, da te razonodi, uteši, umiri?

a... sećam se... sad tek mogu... Sada tek mogu da znam. (Tašani): Pa zar niko ni od tvojih, ni od hadžija, zar niko od njih nema da ti dođe, da te razonodi, uteši, umiri?

MIRON (odobravajući): Jesi, jesi. Znala si da kažeš. Kazala si mi sve. Znam sada sve, razumem... I zar do sada niko da ne vidi kako se ti mučiš I patiš zbog toga? I niko to da ne opazi, i niko da ne pokuša da popravi?

Kazala si mi sve. Znam sada sve, razumem... I zar do sada niko da ne vidi kako se ti mučiš I patiš zbog toga? I niko to da ne opazi, i niko da ne pokuša da popravi? TAŠANA Oh, ko će, dedo? Otac? Ti već znaš njega.

Znam sada sve, razumem... I zar do sada niko da ne vidi kako se ti mučiš I patiš zbog toga? I niko to da ne opazi, i niko da ne pokuša da popravi? TAŠANA Oh, ko će, dedo? Otac? Ti već znaš njega.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Sede majstor Kosta, poruči neki slatkiš, kako to već biva, tačno oseti da mu se niko nije obradovao. Zbuni se, zaboli ga, i upade u drugu neumesnost.

s jednim momkom; pred veče prosto pretrgnem, legnem na onaj moj krevetac i izjaučem se u sebi, ovako slab i grozničav. Niko ne zna kakav je moj život, ali pakost tera svoje...

I pričaju da se majstor pročudačio. Sve više šije za gospodu, pa je toliko akuratan da niko ne može s poslom da mu ugodi, i da se to već više i ne isplaćuje. Osećao je i sam majstor Kosta matorog momka u sebi.

” Ima u Srećku nešto čudno. Zanimanje njegovo, to je sramota, ali niko to ne kaže, i svi ga vole. Ljudi sa mnom teraju zbog toga sprdnju, a njega niko ne dira.

Zanimanje njegovo, to je sramota, ali niko to ne kaže, i svi ga vole. Ljudi sa mnom teraju zbog toga sprdnju, a njega niko ne dira.” Polagano se navikoše i roditelji Srećkovi na tihu tragediju u koju se pretvorio skandal u njihovoj porodici.

” To je govorio tako kao da nešto zna što oni ne znaju. Ali ga niko dalje ništa ne pita. Kad u jednoj porodici počne da ne valja, ćutanjem se bar odlaže ono što će i tako doći.

Čulo se, naravno, u svoj varošici, ali niko nije ispao na ulicu. U palankama se obično ništa ne dešava, i palančani, kad treba da su hrabri, zbunjeni su.

Hteo je da naloži vatru, pa ostavio. O ručku nije ručao, o večeri nije večerao. Šor nije više zavirivao kroz prozore. Niko od ukućana nije prišao da što pita ili predloži.

Takođe na katoličkom groblju, niko više ne zna gde, sahranjen je i šlajfer s plavim naočarima. Rajnhart, od gospa Nole prozvani Luka.

To trepti, to se plete i ukršta, to kleca; to se otkida i lebdi. Niko ne zna i ne vidi otkuda dolaze senke, ali one dolaze.

draga joj njegova gizdavost, potegne i radi, dvostruko, krišom od muža radi i po tuđim kućama, i Boško se ponavlja kao niko u varošici. Uto se rodila Stanojla. Otac se kiselo radovao: žensko, i ružno dete.

I van kuće se devojački njen život opredelio osobito. Zato što je niko od mladića nije voleo kao ženu, Nola se počela s mladićima družiti.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

i svevozmožnom hrabrošću puniš; koja ćutalicu oratorom, prostaka istorikom praviš, i činiš da tvoju silu poznavši niko ne misli da štogod ne zna; ljubima tečnosti, polovače majdanskog vina — ti me tvojom blagom velikomožnom silom ukrepi,

godinu navršio. Da je on so tim i ovog romana sočinitelju očitao sentenciju, o tom niko neće posumnjati; no sočinitelj želi sebe izvinjena viditi što rečeni rukopis u ono doba jošte nije čitao.

svetli i bez vašeg fenjera, a ja mislim da se i vi ne bi srdili kad bi vam ko novu aljinu poklonio; no budući da se niko ne usuđuje vas u vašoj sistemi uznemirivati, zato bi vam prijateljski sovetovao da se opet u vaše bure povratite, tamo

telesni njeni kačestva tiče, ništa ne mogu naznačiti, jer, kao što sam kazao, ona je tako na dobrodetelj gledala da niko nije pomislio ni izdaleka u nju zavirivati; kamo sreća da i naše devojke njenom primeru podražavaju, takim načinom ne bi

moram (dobro bi bilo kad bi svi istorici ovu dužnost točno ispunjavali i ne namećali čitateljma ono verovati što nije niko ni pomislio).

Neće devojke venac nositi, neće mi niko čitati oraciju? To sam ja zaslužila? — No idi, svirepi, pašćeš ti kakvom đavolu u ruke, koja će te toliko kinjiti i

Dixi!« Počem ovo pismo svrši i zapečati, pođe tražiti drvo da se obesi. Budući da je vrlo akuratna bila, to se niko neće začuditi da nije tako skoro želji svojoj shodno naći mogla.

Međutim, jednako zapevaše i drva apostrofiraše, tako da je zaista niko ne bi od Arijadne razlikovao. Slučajno padnu joj na glavu neke žute kaplje (kakve su to kaplje bile, ostavljam mehanicama

« »G. spisatelj, vi rekoste malo pređe da u mesecu niko ne kuva; dakle šta rade sluškinje?« Tamo nema sluškinja, gospože. »Pak kako se razlika na balu pravi?

Čovek bez ljubovi jest divna knjiga na nepoznatom jeziku. Čovek bez ljubovi jest lepa kuća gdi niko ne prebiva. Čovek bez ljubovi jest muzikalno orudije za neukog čoveka. Čovek bez ljubovi jest zvono bez klatna.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

uhvatimo Ni oblak da nam pruži ruku Ni kamen da podmetne rame Ni vreme u pomoć da pritekne Ko još smrti zube broji Niko crna preostala krvi Ujedi stravu za srce Ujedi i oblak i kamen i vreme I otvori crnu ružu u vazduhu Je li ovo naš

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

smo da budemo ministri — što uostalom nije samo dečja slabost — i onda, razume se, pošto nismo imali podanika, jer to niko nije hteo da bude, nije ni moglo biti skupštine.

Sebi sam zadržao portfelj spoljnih poslova. Tada još niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja.

Ministra vojnog niko nije video gde se u toj gužvi deo, niti smo dugo i dugo mogli saznati šta je s njim. Kada smo se, posle ovoga teškoga

no koliko treba za deset dinara; ako ti nasloni uvo na leđa, uzme ti petnaest dinara; a ako napiše dve-tri reči, koje niko pod bogom ne može pročitati, on ti uzme dvadeset dinara.

— nastavi bakalin osetivši se potpomognut. — Prodaje: prašinu, suvo lišće, paučinu i sve tako nešto. Niko mu ne razume espap, može ti dati šta hoće.

On je tako isto prvi razred gimnazije smatrao kao nasledstvo i kao posed sa kojega ga niko živi nema pravo da krene.

Nije to lako ni objasniti! Al' eto, na primer, moja žena... recimo, moja žena; dok se nije udala za mene, bila je niko i ništa, je li, a kad je stala uz mene, ona je gospođa učiteljica. Je li tako? — Tako je! — odgovara ceo razred.

E, eto molim, pa sami iskreno priznajte: je l' te da, posle ovoga objašnjenja, sad već niko više ne zna šta je to svirala?

ponovo razmišljati: ovo potraživanje deoničkog društva nije ni u kom slučaju administrativni spor, te prema tome... Niko drugi nije mogao napisati ministru ono anonimno pismo o nabavci drva za ogrev ministarstva nego onaj Arsa pisar iz

Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano, i tako mnogo

Milovan ni da čuje, veli, nikad on te stvari nije radio. -Ti, striče, i niko drugi!- veli mu Janko. –Ti, brate, jedini među nama imaš čestitu bradu.

Pa on tako, kad se pocepa, pa niko ne umre, zađe od kuću do kuću, lupa u kapiju i pita: „Ima li, more kogod skoro za umiranje?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Obično u osam časova, pa do podne. Onda od dva časa do pet. Niko nije bio pošteđen njenih granata. Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče

— u vojsci su nas naučili kojekakvim tričarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj — ljuti se Luka. — G-r-r-u...

Sada još žešće, još strašnije. Lica naša su potamnela, a pogled neodređeno bludi, kao posle neke teške bolesti. Ali niko ne uzmiče, dok se neprijatelj ne pojavi da nas pobije. Valjda smo zato ovde i postavljeni. A teško je, neshvatljivo mučno.

Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkih rovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas.

Pokajah se što sam ostao. Ali najednom mi pade na pamet da me Nemci mogu sresti na putu i kad sam sâm. Ipak... — Niko da nije reč progovorio!... Razbiću mu zube! Jašite, pa za desnokrilnim topom... Jahao sam naporedo sa komandirom.

Kop se saplete. Komandir prizva ordonansa i šapatom mu naredi da skrene pažnju vojnicima da niko ne zaostaje. Način na koji je to rekao još više pojača moju strepnju.

— Čekajte! — upade komandir. — Jesi li ti siguran, stari? — Dece mi... — Dobro. Vodnici neka su kod svojih vodova. Niko od vojnika da se nije makao s mesta. Ja ću sa ordonansom poći da se uverim. Pođite i vi sa mnom! — obrati se meni.

— Dobar... za kola... — Svejedno. Nemamo vremena. Jašite! Bez larme, govora, niko da ne pali cigaretu. Ti, stari, idi napred! Polazi! Kretosmo lagano kao pri pogrebu. Krckali su topovi.

većina naroda ostaje, oduševljenje se gasilo, duh je malaksavao, nada umirala i poneki, neodlučni, skretali su sa puta. Niko ih više nije video. Odmicali smo lagano drumom, dok su eksplozije praštale za nama.

Pred klisurom zastajemo da stvorimo plan. Poručnik Branko predlaže da se rasporedimo duž cele klisure, ali da niko ne preduzima ništa energičnije dok prednji ne stignu na izlaz. — A tada, udri gde stigneš i koga dohvatiš!

— Jesi li video, bato? — veli poručnik Branko, vraćajući se. — Dok sam molio, vikao, pretio, niko da mrdne. Ali kada sam prelomio nekoliko štapova i potegao revolver, sve je skočilo na noge junačke. — A-ha...

Svi su išli u jednom pravcu. Pristizale su trupe i sa bugarske granice. Ali niko ni za koga nije raspitivao. Tragedija je opšta. 3emlja je izgubljena.

Petrović, Rastko - PESME

Ali umrli već dom gde se ne vraća Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara, I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja Damara.

očima, Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost; To nije kao kad si plave čakšire svoje Krpio satima: Neće svariti niko tu kost!

U fantastičnim romanima o drugim svetovima, niko nije mogao izmisliti, i opisati je verno, kakvu novu boju npr., koju već ne znamo u sunčanom spektru.

čini nestrpljivim u želji da potčinite tuđu misao i osećanja Nešto što zaustavlja dah pred likom koji je u srdžbi Nešto što niko neće razumeti Nešto što vas duboko rani i gde ne možete čekati da se zaboravi gde žena koja leži na pesku izgleda vam

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Mogla je tako da živi godinu, sto godina, čitavu večnost. Niko joj više nije bio neophodan. Nikoga nije tražila. Skoro i zaboravi na priče o cveću i oblacima, kad senka nečijeg

Bio je to mali, tako mali suncokret da u početku niko i ne obrati pažnju na njega. — Neka ga, priučiće se! — reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu.

Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao. Zamisli se i sneveseli Vedran. Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavljaju ni grabić, ni

Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao. Zamisli se i sneveseli Vedran. Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavljaju ni grabić, ni breza.

Za njim su vode pevale. ČOVEK KOJI JE TRAŽIO SVOJE LICE Sišao Drvoseča u grad, stajao na trgu, prodavao, ali niko ni da upita za njegov naramak drva.

Ko zna koliko je tako išao, koliko planina i reka prešao. Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati.

Ko zna koliko je tako išao, koliko planina i reka prešao. Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati. Niko mu više ime nije znao, čak ga je i on sam zaboravio.

Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati. Niko mu više ime nije znao, čak ga je i on sam zaboravio. Za sve, pa i samog sebe bio je: Smešno Lice!

Postoji jedan pustinjski Cvet i najlepši je na svetu! — Vikala je i naprezala se Kapljica, ali je niko sem trava i jednog puža nije čuo. — Šta ova bunca? — reče puž. — Otkuda cvet može biti lep?

Ako ona ne zna gde je sreća tvog sina — niko neće ni znati! — Istočni vetar pođe za oblacima, a žena krete da nađe Sunčev Breg.

— Istočni vetar pođe za oblacima, a žena krete da nađe Sunčev Breg. Niko nije znao gde je taj Breg, ali žena je nastavljala da ga traži.

— šapnu jednoga jutra u sebi. — Kad bih bar malo ostarila! Možda bi sin i unuk miliji pogled imali! — Pažljivo i da je niko ne vidi, pokuša Lepotica da sastavi komadiće ogledala. Uzalud!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

) Ulazi Stana. VASKA (prilazi Stani i hoće da je povede): Hajde i ti, Stano, sa nama da pevaš i da igraš. Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo. STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću!

Hajde! Konji čekaju. Jedan za mene, drugi za tebe! I gde vidimo, tamo ćemo, (ljubomorno) samo ja i ti! Niko više! KOŠTANA Stojane! STOJAN (ljubomorno): Tebe, tebe samo!

Ko te samo pogleda, krv mu ispih! KOŠTANA (rasejano, neugodno): da... niko... STOJAN Niko! Ni Gospod! Ni otac, ni Mitka, ni predsednik, a kamo li policaja i panduri...

Ko te samo pogleda, krv mu ispih! KOŠTANA (rasejano, neugodno): da... niko... STOJAN Niko! Ni Gospod! Ni otac, ni Mitka, ni predsednik, a kamo li policaja i panduri...

Toj ide. Tam ću i ja! I Koštan, k’d čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto, ja sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja. KOŠTANA (plače).

Šantić, Aleksa - PESME

Kunem vam se, ludi, svijem na svijetu, Što je bistre rose na gorskom cvijetu, Niko ne bi mogo naći kapcu jednu Tako milu, sjajnu, i čistu i čednu!

Kunem vam se, otkad jarko sunce grije, Zapamtio niko 'nake oči nije; Lijepe i mudre, svijetle i crne, Pune žive vatre gdje mi duša srne!

Na dušeku trava i mojih smaragda, Kao nimfa moja, da počivaš svagda, I da niko ne zna tvoje mesto gde je. Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve dubine i sve kute Da lepota tvoja osiplje i

Kiseljak, 11. jula 1903. NAŠ STARI DOME Naš stari dome, kako si oronô! Kapije tvoje niko ne otvara, Po njima mirno crv dube i šara — Grize, kô čežnja jedno srce bono. Evo mi sobe!

Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše! Jer ovdje niko ne čeka te više — Svi moji mili zaspali su davno. 1904. VODENICA Staro mjesto moje!

Moja jadna zemljo, mi smo i sad sluge. Gdje su naše muke?... Gdje su naše žrtve? Zar ne čuje niko: sve jače i jače Krv naših otaca kako ljuto plače I kako se tresu one kosti mrtve? Teško nama!...

Snaga je naša planinska rijeka, Nju neće nigde ustaviti niko! Narod je ovi umirati svikô — u svojoj smrti da nađe lijeka.

u tebi mi neće, moje rodno selo, Pogladiti niko rukom mračno čelo, Niti li će čuti vapaj bijedan... Ja znam, ništa više za me nemaš tamo, Ali jednu želju ispuni mi

A tebi samo, kô psu u sindžiru, Baciće mrve... O, sram i grdoba!... I niko neđe čuti jad ni vapaj — Niti će ganut bol pjanu gospodu...

Ne pitaj ih kuda jezde, To ne smije niko znati, Do li ponoć i zvijezde I pun mjesec što ih prati! Ne stoj na put!... Mrko sluti Onaj što kô vihor goni...

Moju kletvu niko Dočuti neće, bace li se na me; Na ljudsku pakost ja sam davno svikô, I znam da sunce ne boji se tame...

Ovdje vas svako poznaje i voli, A tamo niko poznati vas neće; Bolji su svoji i krševi goli No cvjetna polja kud se tuđin kreće.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U tome mnogi izgiboše. I dokle se god na nogama držao Momčilo, niko od njegovih niti junaštvom popusti, niti se hoćaše predati.

traže hajdučki jataci i da se hvataju hajduci (a osim teftiša u hajdukovu rodbinu i u ženu i djecu, ako ih ima, nije niko dirao, nego su kod svojijeh kuća življeli na miru).

“ Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore. Njegovoj sablji ne izmiče niko: Što propušća deli-Radivoje, dočekuje mladi Tatomire: što uteče mladu Tatomiru, dočekuje dijete Grujica; što propusti

“ U drugoj Ivo kaže povodom sukoba sa prvom poterom: Od njih niko ne ostade, majko, od nas niko ne pogibe, majko; povodom sukoba sa drugom poterom: Od nas niko ne pogibe, majko, Od njih

“ U drugoj Ivo kaže povodom sukoba sa prvom poterom: Od njih niko ne ostade, majko, od nas niko ne pogibe, majko; povodom sukoba sa drugom poterom: Od nas niko ne pogibe, majko, Od njih niko ne ostade, majko; a

prvom poterom: Od njih niko ne ostade, majko, od nas niko ne pogibe, majko; povodom sukoba sa drugom poterom: Od nas niko ne pogibe, majko, Od njih niko ne ostade, majko; a povodom sukoba sa trećom poterom; Od njih, majko, niko ne pogibe, od

ne ostade, majko, od nas niko ne pogibe, majko; povodom sukoba sa drugom poterom: Od nas niko ne pogibe, majko, Od njih niko ne ostade, majko; a povodom sukoba sa trećom poterom; Od njih, majko, niko ne pogibe, od nas, majko, niko ne ostade; a

nas niko ne pogibe, majko, Od njih niko ne ostade, majko; a povodom sukoba sa trećom poterom; Od njih, majko, niko ne pogibe, od nas, majko, niko ne ostade; a na taj način — a i promenjenim redom reči (ta promena je, očigledno, vrlo

majko, Od njih niko ne ostade, majko; a povodom sukoba sa trećom poterom; Od njih, majko, niko ne pogibe, od nas, majko, niko ne ostade; a na taj način — a i promenjenim redom reči (ta promena je, očigledno, vrlo vešto izvedena) — odlično je

je često nenadmašan, valjda zato što je živeo u zemlji koja je imala jednu od najtragičnijih sudbina u istoriji sveta. Niko — ni stari grčki, niti ikoji drugi epski pesnik — nije opevao toliko tužnih događaja koliko on.

su me jadi zabušili: u dvorove, postojbinu moju, u dvorove kuga udarila, pomorila i muško i žensko, na odžaku niko ne ostao, no ti moji dvori propanuli, propanuli, pa su opanuli, iz duvara zovke proniknule; što su bili lavi i

isprosi lepotu devojku, ostaše mi na drumu svatovi, došao sam, donô svadbarinu, da dam blago, da vodim devojku, da mi niko na puta ne stane; kaži meni što je svadbarine?

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su da je zao Imao je divne želje Divno srce u grudima Želeo je prijatelje Među psima i ljudima

znao Mislili su da je zao Imao je divne želje Divno srce u grudima Želeo je prijatelje Među psima i ljudima Za to niko nije znao Mislili su da je zao Voleo je čak i ovce Pa i one jarce muške Nije znao ni za lovce Ni za zamke ni za

su da je zao Voleo je čak i ovce Pa i one jarce muške Nije znao ni za lovce Ni za zamke ni za puške Za to niko nije znao Mislili su da je zao Pošao je da im kaže Da ne može tako više Videše ga neke straže Opališe i ubiše

pada kiša Gnjavi me ujak Gnjavi me ujna Ujak je širok Ujna je bujna Gnjavi me mama Gnjavi me tata Svi samo mene A niko brata Gnjavi me medved Jer hoće meda Gnjavi me pčela Jer mu ga ne da Gnjavi me deda Pa me baš gnjavi Deda je

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Da znaš, Jovanče, ona će nas prva pronaći, budi u to siguran. — Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos.

Sve to posakrivaše iza jedne živice u dnu bašte, tamo gdje niko nije zalazio. Uveče se oprezni Mačak jedva nekako izvuče neopazice iz kuće i pođe na drum da sačeka Stričev povratak

— Ehej, narode čitavoga globusa, pogledajte moj šešir! Od približno dvije i po milijarde ljudi na ovome svijetu baš niko nije primijetio znamenitog šešira.

— Izdajnik! To niko neće postati! U ovoj zemlji gdje je sve do juče sijevala sablja tuđinskih porobljivača, drugarstvo i vjernost cijenjeni

— Hajde, Đokane, hajde, molim te, smisli nešto da i ja čujem! — uze da moli Nikolica s prikolicom. — Ne boj se, niko te ne smije dirnuti, jer ja odmah puštam Žuju. — Dobro, hajde da se počne — pristade Đoko.

— Taman posla, Nikolice, da ovo žvaćem i nešto smišljam, niko mi ni riječ ne bi razumio. Pomiješao bih buve i slonove.

Ovo je bilo jelo koje se sprema u slobodnoj divljini, u šumi, jede se kad hoćeš i koliko hoćeš, niko te na to ne goni.

Upala je u Gaj sa zapadne strane kud skoro niko ne zalazi. Okretno je preskakala kamenite krečnjačke škrape, rupe i pukotine.

Tu već ni Jovanče nije znao pravog izlaza, pa odgovori onako otprilike: — Kada kuja spava, onda svi spavaju, niko se ne skita po šumi. Ujutru Žuju nađoše živu i zdravu i prevedoše je u logor, a jamu opet pažljivo pokriše.

Gurne zatim jedan odsječen trnov žbun u otvor pećine i tako ga prikrije da ga ni iz blizine niko ne bi mogao primijetiti. Jovanče stigne ubrzo poslije Mačka. Naravno, odmah počinje povjerljiv razgovor o pećini.

se ona skitnica Lunja šunja i provlači za nama — upozorava Stric Nikolicu, ali se mali uzalud obzire, ne vidi se baš niko. Tek zadrhti vršak ljeskova žbuna, negdje pukne grana ili nejasna sjenka šmugne iza stabla — možda je to Lunja.

A Lunja se pojavi baš u onome trenutku kad već niko na nju ne misli. Zatreperi lišće i od zašaptana vjetra i uznemirenih sjena — hop! — odjednom se stvori Lunja.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

pune s blagom, otvorene stoje: nebesno carstvo pre veka i sveta prigotovljeno je — takvo golemo dobro, što ga nikad niko nit ga je čuo ni video! BOGORODICA NARIKAČA O, majko izbaviteljeva, što to tebe sad snađe i taj čemer gorak sustiže!

Te u jedno dobi pred bojnim harcem s neprijatelji, o glavu zapovedi da ima sva vojska mu čisto postiti vazdan; do noći niko ništa da ne okusi.

A od Izrailja niko ni kolenom ne štuknu: odoše s golemim dojinlukom veseli s dikom natrag u svoje gradove. So toga posla na golemu i

Kad to videše Rimljani jer mnogo dana nigde niko nit se čuje a ni vidi unutra, popeše se uz beden videti što je to. Al’, sve mrtvo leži. Ni duše žive čuti se nigde.

te se je odrekao vojevanja i obreče se do svoje smrti služiti gospodu Bogu, razmišljavaše se kud bi na stranu otišao da niko ne zna kud se je podeo za njega.

I to sva vojska vrlo prihvati i posluša. Niko ni za jednu iglu što bi koštovalo ne dodarnu se uzeti sebi. A jedan ciglo rđavac izmeđ vojske takav nađe se i od

So tim vrlo se zataja da niko živ za to ne prozna. Tako i ostade. Niko ne proču ni znade. Ama Bog za taj njegov posao na sve se vojištane vrlo rasrdi

So tim vrlo se zataja da niko živ za to ne prozna. Tako i ostade. Niko ne proču ni znade. Ama Bog za taj njegov posao na sve se vojištane vrlo rasrdi i do zgode ostavi kad će im to s

toga svečana goda, učini na moru veliku fortunu, studeno vreme i plahu, golemu umnoži pljuštalu vrlo kišu, tako da niko živ od ljudi niotkud s jabane i ni od koje strane, nije mogao tko doći u manastir na prazdnik ovih svetih mučenika,

Rekoše: — Našto je to, kad nejmamo nikoga od ljudi, kad nije niko iz grada došao. A mi to svi znamo što je i kako je. Nije nam to prvina, da nismo čuli. I tako i ostaviše.

I niko ne bijaše da bi pred njih stao zaustaviti ih, te zabraniti ni činiti im toga sijaseta i berbat od zemlje i od ljudi.

Nego ka svoje domaći gospodari, delahu sela, kuće; milkove sebi za sedište pripraljahu. Toliko izokola čuvahu grad da niko ne dolazi što doneti u grad, ni pak ko kud može izaći napolje. Više ništa ga ni biše ni diraše.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

i niko više u mestu, onda tek dobijete pravu sliku bogatstva, velikog bogatstva čorbadži-Zamfirovog. Tu u avliji su čeljadske s

U dućan niko više nije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije držao ni šegrta, nego je sam samcit u njemu radio; pazario je i

Pred kućom puno šimšira, a među šimširovim drvećem jedan veliki stari šimšir, koji čak i hlada daje. Niko ne pamti da je ikad manji i tanji bio; i sam ded Mančin pričao je da se još detetom igrao pod njim, i to pod tolikim

!... Jok, brate. „Mi će si u lojze iskočimo!“ Pa ponesu i šta će da pojedu i šta će da popiju — niko pare njihove ne vide! A ja sam svetski čovek: ja hoću dobro da pojedem, pa, brate, i da popijem hoću...

tetka Dika, i tetka Kara, i strina Paraškeva, i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruška, koju su svi smatrali za rod, a niko nije znao da kaže kakav im je rod. Manina majka im kaže zašto ih je zvala.

jer doka je bila vrlo nezgodna: uvek bi ponešto lupila iako je niko pitao nije, i često bi time društvo u nepriliku dovodila.

! A si domaćin dođe, a izmećarka si turi čiviju na portu — i svršena rabota! Nema veće niko da ulegne na portu!... Nema docna kući dolazenje! A sag?...

ni bastun, veće prolazi — da prošćavaš — kako niki mačor kad si ostavi mutvak, ta se digne i zaredi po ma’alu na niko rđavstvo. Boga mi ti kazujem!... — Lošo vreme zastupi! Sedi si, bata-Tače!... — veli Jevda, i nudi ga.

si Petrakija — pa vikam: Može, istin’, da sam čovek pros’ pa se ne razbiram u sagašnje vreme; pa si oćuta’ n otrpe’ niko vreme. Ama posle mi dođe nešto u pamet za čekmedže.

E neće, zborim si ja u seb’, do čekmedže da dođeš! I po tag iskačaše pazar za niko vreme sprama esap!... Ama, — pa mi dođe ništo čudno! Ima si jedno sopče njegovo i nikoga ne pušta u sopče.

I niko posle za živu glavu ne bi smeo produžiti s njim razgovor o toj temi... — Što, što? Što, bre? — zapitao bi tada čorbadži-

željni su da pate; onu samoću oko koje vri život i čuje se žagor, a oni, skriveni u toj samoći, uživaju jer znaju da ih niko ne zna gde su. Tu se tako povuče i gleda, a ne zna kud gleda; i misli, a ne zna šta misli, samo oseća.