Ćipiko, Ivo - Pauci
Vi ste došli iz svita... Pravljajte, slušaću vas! —Ali meni je drago tebe čuti. —Bolje da vam ne pravljam, kad nimam o čem, nego ako hoćete o nevolji, a to i sami znate. —Dakle, svaki dan to gore! — izmače se Ivu. —Jur ne može gore...
—Jer slabo vidim. —Bog sačuva! Zašto to govorite? —Ostavimo to! — smijaše se on. — Reci mi, imaš li mladoga? —Nimam nikoga, — oblovito odvrati djevojka. —Nikoga! . —Ja grem, čekaće me majka s živim na drugoj ogradi...
— Nikada! A ča ste zbilja mislili? — upita iskreno djevojka, pa najednom nastavi: — Došla sam, jer u sebi nimam mira. Žedna sam ljubavi, a zar žedan zna ča radi?! A nisam kriva, htila sam u sebi sve satrti, ma sve zaludu...
Djevojka se mače prama kući. — Neću te pojesti! — poče Ivo. — Znam, — odgovori devojka. Ma nimam vrimena, — i osvrće se i skanjiva. — Od one večeri već te nisam vidio, — nastavi Ivo, osokoljen zvukom njena glasa.
— Živim ka i drugi ča ništa nimaju. — Biće vam teško? — Ni ni drugome bolje! Nimam nego sebe hraniti... — Odavna ovako živite? — Odavna?! — ponovi starac.
—Nego, svitujte me! — Vidićemo drugi put, — najednom, uzbuđen, presječe Ivo, ugledavši Katu povrh puta. — Nimam sada vrimena! Zbogom! . Pa, ne sačekavši drugih Pilatovih riječi, ostavi ga i požuri priko polja da stigne Katu.