Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ali, evo, neću pitati! U ime mojih trideset drugova velim ti: dobro mi došao!... Jovica!... Daj hlebac i so! Jovica Ninković poskoči lako, dohvati jednu torbu, izvadi iz nje čitav hlebac i drven zastrug sa solju pa pruži harambaši.
A to su i bili mahom susedi njegovi: Nogić iz Sovljaka, Čonjaga iz Ali-aginog Salaša, Latković Jovan i Ninković Jovica iz Klenja, Ilija Zavrzan i Stanojlo Surep iz Glogovca itd., itd. Za razgovorom dođe šala, za šalom igra...
— Nije. — Ja, ko grakće? — Prijatelj... Javlja da se sprema potera i da nam znaju danik — reče Jovica Ninković. Harambaša je sedeo i premišljao. Najedanput se diže. — Onu kladu odande navaljajte na vatru! — zapovedi on.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Rista Todorović kožarski trgovac Živka, njegova žena Dara, kći Raka, sinčić Pera Kalenić Čeda Urošević, zet dr Ninković, sekretar Pera, pisar iz administrativnog Min.
Pa onda izvolite u koje doba želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. – Molim za vaše ime? Dr Ninković, sekretar ministarstva spoljnih poslova. – Lepo, ja ću reći, a vi izvolite! (Zatvara telefon.
ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije. ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio? ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković. ŽIVKA: Je l' rekô da će doći? ČEDA: Jeste. ŽIVKA: Baš dobro! DARA: Ko ti je to opet?
E, 'ajde, pozdravi Daru i zeta. Doviđenja! (Ode.) XI ŽIVKA, NINKOVIĆ ANKA (pošto je Vasa otišao, unosi kartu). ŽIVKA (čita): A, gospodin Ninković? Neka izvoli.
Doviđenja! (Ode.) XI ŽIVKA, NINKOVIĆ ANKA (pošto je Vasa otišao, unosi kartu). ŽIVKA (čita): A, gospodin Ninković? Neka izvoli. ANKA (propušta Ninkovića, a ona se povlači). NINKOVIĆ (ispeglan, izbrijan, napudrovan.
ŽIVKA (čita): A, gospodin Ninković? Neka izvoli. ANKA (propušta Ninkovića, a ona se povlači). NINKOVIĆ (ispeglan, izbrijan, napudrovan.
(Ljubi joj ruku.) Bio sam slobodan, na vaš poziv... ŽIVKA: Baš vam hvala! Izvolite sedite! Ja sam vas uznemirila... NINKOVIĆ: Velika čast za mene! ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu.
Ja sam vas uznemirila... NINKOVIĆ: Velika čast za mene! ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu. NINKOVIĆ: Na mene možete, gospođo sa pouzdanjem računati. Že svi tu ta fe a votr dispozision!
Že svi tu ta fe a votr dispozision!1 ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila... kako da kažem... NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond2.
Mislim, znate, da stupim u veze i sa ovdašnjim stranim poslanicima, pa bih želela da uvedem u moju kuću otmenost. NINKOVIĆ: To je lepo od vas i, verujte, dobro ste učinili što ste se meni obratili. ŽIVKA: Pa, kazali su mi.
NINKOVIĆ: To je lepo od vas i, verujte, dobro ste učinili što ste se meni obratili. ŽIVKA: Pa, kazali su mi. NINKOVIĆ: Gospođa Draga, dok je bila ministarka, nije htela ni najobičniji korak da učini dok se sa mnom ne posavetuje.
En gu parfe.2 ŽIVKA: Gle'te, molim vas, a ja baš sad mislim da pravim jednu večernju haljinu. NINKOVIĆ (posmatra je znalački): Grіѕ nale, belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep-de-šin, sa nešto malo