Jakšić, Đura - PROZA
Ja tvoju Jelicu samo ljubim! — Sad idi, — reče starac, zadovoljan, — a kad bude vreme, dođi, i ja ću ti je dati... Ničija neće biti do tvoja... Milisav ga poljubi u ruku, pa ode...
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Nisam ja tátina. — Pa ondak ste mámina. — Nisam ja mámina. — Pa da čiji ste? — Nisam ničija! — reče Jula kao ljutito. — Baš ničija! O, maj!... I-ju! Frajla Julijana, pa, ’ajde budite ondak moja. — I-juf!!!
— Pa ondak ste mámina. — Nisam ja mámina. — Pa da čiji ste? — Nisam ničija! — reče Jula kao ljutito. — Baš ničija! O, maj!... I-ju! Frajla Julijana, pa, ’ajde budite ondak moja. — I-juf!!! Ala ste bezobrazni!
pesmu, koju, istina, nije hteo a ni smeo, nikako da prizna za svoju, ali za koju je celo selo znalo da je njegova i ničija više, jer se on sam najčešće pored nje pratio sokakom i Ciganin mu je pred zoru svirao, a on je pevao iz dešperata tu
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po
same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Jer njih je čovek mogao štaviše sa zadovoljstvom slušati i prisustvovati im, i ničija intervencija nije tu potrebna bila. One su se, kao što je već spomenuto, ponavljale ili produžavale svakoga dana.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
U dva udaljena stoleća, dakle, Mi smo dve barice koje se cakle Na dva ničija, crna poseda, Al u njima se jedno sunce ogleda: Sunce ljubavi prema istini I pravdi, na koju su nam preci mislili
Ostaje mu utabana, ničija zemlja apstrakcija, i komunalnih problema. Počeo sam slati dopise nedeljnom listu „Republika”; neki su i objavljeni.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Sada je već ona svoja, nije Sofka devojka, Sofkica, efendi-Mitina, već prava žena, svoja, ničija više. Od besa stiskajući prsa, da bi od bola čisto jaukala, i dižući šalvare, da što brže i sigurnije korača, brzo
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Vreme gradi niz Kotare kule, vreme gradi, vreme razgrađuje. — Vrijeme i rodni dan nikad se ne vraćaju. — Ničija nije večita. — Što se grbo rodi, vreme ne ispravi. — Što je bilo — više biti neće. — Mnogo prošlo, malo ostalo.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
septembra 1808. godine, sav potresen i ispunjen velikim nadanjem. Ali, ničija nadanja, pa ni Ivana Jugovića, nisu ce ispunila.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Bože moj, Bože, svakom li se danas odaje čest: carska šuma! Za turskog suda: svačija, ničija šuma, a danas carska šuma.
Ćipiko, Ivo - Pauci
A pop Vrane sveštenik je, pa traži tuđih žena, a njemu se brani njegova i ničija već njegova, i on je njezin jedini gospodar...
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
“ „Njen tok je unapred određen za vekove vekova.“ „Ona je sat koji otkucava vekovne časove.“ „Ničija ruka ne može taj sat zaustaviti niti njegov hod poremetiti, pa ni ruka sajdžije.“ „Taj sat zove se vasiona.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
U tom društvu stiže i jedna devojka, visoka, krupna, inače tuđa, ničija, pola slušče pola usvojenica, kod imućnog prerađivača koža. Nije lepa, ali nekako sva čista. Ristana se zvala.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Ču Zlatokosa mladićevu izjavu, prkosno zabaci glavu i reče: — Ko je taj što može vetar za zauzda? Ničija nisam! Ničija neću ni biti, ako se ne nađe onaj koji je spreman da ispuni tri moje želje i tako zasluži moju ljubav!
Ču Zlatokosa mladićevu izjavu, prkosno zabaci glavu i reče: — Ko je taj što može vetar za zauzda? Ničija nisam! Ničija neću ni biti, ako se ne nađe onaj koji je spreman da ispuni tri moje želje i tako zasluži moju ljubav!
No Zlatokosa se pribra i reče: — Vrati se tamo odakle si i došao, momče! Ko može sunčanu zraku da prisvoji? Ničija nisam, ničija neću ni biti! Zaboravi me i neka ti je srećan put!
Ko može sunčanu zraku da prisvoji? Ničija nisam, ničija neću ni biti! Zaboravi me i neka ti je srećan put! — Da bi prikrila zbunjenost, pognu Zlatokosa tanani vrat i prezrivo