Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I bi mu milo, pa se rašćereta. Osećao je kao da je među svojim drugovima. A to su i bili mahom susedi njegovi: Nogić iz Sovljaka, Čonjaga iz Ali-aginog Salaša, Latković Jovan i Ninković Jovica iz Klenja, Ilija Zavrzan i Stanojlo Surep iz
Kad se Srećko harambaša vratio s družinom na Drenovu Gredu, dočeka ga Nogić vrlo veselo. — Dobro došao, harambašo! — Bolje našao! — Bogu hvala, svi ste živi i zdravi! — Hvala je bogu!
— Da te obradujem, harambašo! — Čime? — Prinovkom. I kako se sve beše diglo na noge da dočeka svoga starešinu, Nogić mu pokaza jednog čoveka što stojaše odvojeno, uz jedan panj.
Dok reče harambaša: — Nogiću! Smeni stražu, pa da se leže!... u mlađega pogovora nema. Nogić skoči hitro, mahnu prstom na nekoliko njih, pa tiho i nečujno ode s njima u šumu.
Obujmi ga živa želja da sazna kako je to bilo, te stoga se reši da smesta ide Devi da ga pita. Nogić kao da je nazirao šta misli Stanko. — Odavde ćemo mojoj kući — reče on. — Tamo ćemo se skloniti...
Evo Surepa pa neka kaže je li tako?... — Tako je! — reče Surep. — A posle — nastavi Nogić — vodenica je vodenica. Tu bahne i nezvan. Nego, hajdemo mojoj kući, pa ćemo poručiti Devi da tamo dođe. Pa ustade.
Pozdraviše se sa Surepom, dok tek Zeko reče: — A vatru? — Šta? — upita Nogić. — Zar ćemo je ostaviti? — Zar nisi čuo da je harambaša rekao da se ona klada navalja.
Noć je bila tiha. Bahat njihovih nogu odjekivao je. — Bože, ja lijepe noći! — reče Zeka. — Lepa! — reče Nogić. — Šta li sam ovakijeh noći proveo sjedeći!... — Sad ćeš i više. Nego, vala, imaće se kad i spavati, duga je zima...
Stigoše pred kuću Nogićevu. Beličast dim vio se na badžu i išao pravo k nebu, kao čista duša pravednikova. Nogić zakuca na vratima. Ukućani se izbudiše čim razabraše njegov glas. Dočekaše ih da veselije biti ne može...
Žene spremiše večeru i hajduci večeraše kao carevi, iako večeraše na Drenovoj Gredi. — Marice, — reče Nogić ženi — uzmi ponjavu pa nam prostri u kačari. Žena ode da prostre.
Izljubiše se bratski, pa posedaše. — Nadao sam se da ćeš me zvati. — A zar si znao? — upita Nogić. — Javio mi je Srećko. Nego, alal vam vera! Ono što ste na Žuravi uradili — vredi carevine. — To je ovaj!
— Javio mi je Srećko. Nego, alal vam vera! Ono što ste na Žuravi uradili — vredi carevine. — To je ovaj! — reče Nogić i pokaza na Stanka. — Dakle, to je Stanko!... Ti si sin Aleksin!!... Alal ti, sokole, srpsko mleko koje te odranilo!..