Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
bila je u nekog Živana dušmana, kmeta u Ovčini, začudo lepa kći. Neki je već počeli i prositi; ali Živan ne da ni pomenuti. Pričaju da se i pobio s nekim proscima...
Rano na Petrovdan, još pre sunca, seo je Strahinja kod Zmajevca, najhladnijeg izvora u svoj Ovčini, što je baš pored puta seoskog niže kuće Živanove. Seo je tu da se malo odmori i da zapali jednu, pa će već dalje.
Sve lepo uređeno. Strahinja je još u detinjstvu ostao siroče, bez oca i majke. Imao je, doduše, neke daljnje svojte i u Ovčini i u Zarožju, ali ga niko nije hteo k sebi uzeti niti se postarati o njemu.
Ele, Strahinja se još od malena počeo potucati po tuđim kućama. Služio je po Ovčini kod boljih gazda, dok je malo odrastao i ojačao. Posle je otišao po majstoriji.
Ti su ga ljudi veoma zapazili otkako se vratio iz majstorije. Doduše, Strahinju su sad voleli svi i po Ovčini, osem Živana i još nekih, a i po obližnjim selima. Samo su mu neki pomalo zamerali što je »propalio« duvan, a još momak.
— Nijedan vodeničar ne može da se održi. Omrkne zdrav i čitav, a osvane — mrtav. — Ama kazuju to i ovamo po Ovčini... — reče Strahinja, pa se nešto zamisli. — Selo veliko — prihvati Srdan — vodenica jedna. — Pa i u njoj neka anatema!
Podne beše uveliko prevalilo. Pred kućom Mirjanića u Ovčini sedi, u hladu na nekoj po njavici, stara, prestara baka. Već sastavilo bradu i kolena, izgleda, kao neka avetinja.
— I moj je počišćen — odgovori Purko. — U Zarožju, čini mi se, nema niko pastuva. — Već ako ovde u Ovčini da upitamo... — reče čiča Mirko. — Pravo veliš, bogami! — prihvati Purko. — Ima u mog kuma Živana.
Projuriše već pored 3majevca, i taman da se prime gore uza stranu pošav Golome brdu, dok ti učestaše puške po Ovčini i diže se vika od kuće do kuće: »Haj, ne daj! Oteše kmetu devojku!...« Zarožani samo grabe naviše.
Onaj leptirak dugo je, kažu, još morio malu decu po Zarožju i po Ovčini, pa je i njega nestalo. I dan danji pričaju starci i babe o Živanu Dušmanu, o Strahinji, o Savi Savanoviću i o zaroškoj