Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Do devojke sedela je druga baba, sa očima kao u sove, čiji je izgled podsećao na onu ogreѕѕe, ono čudovište iz gatke što jede decu, — prava satana.
Preneću junaka kod nas. Mi imamo našu grobnicu, i tu ćemo, kad Bog rekne, ležati skupa. Ona druga baba, ogreѕѕe, i sama ide u Vrhovnu Komandu. Tamo je njen sin u štabu, oko menaže, a žena mu razvila barjak u Beoradu.
A zato vreme ogreѕѕe nestrpljivo melje ustima: — E, znate šta, gospa, veli ona: da je taj bandist moj muž, ne bi ga majci nikad više
šesti razred gimnazije. Oh, Bože, prokleta i ta gimnazija, i kad ode na te nauke. — Crne joj nauke, upada ogreѕѕe i naginje se da bolje čuje. — ... Pa ovaj rat, jurnjava jedna, da Bog sačuva.
Pa tek šešir na glavu — op, ode negde. — Isto — prekida je ogreѕѕe — i ona rđa mene nikad ne pita. — ...Tako jedan dan, tako drugi, tako treći. Pođem ja, Boga mi, jedanput za njom.
— Dede posle, dede posle? — vrpolji se nestrpljivo ogreѕѕe. — Gde sam ono stala? A ja, jeste. Dok jednog dana nje nema kući: deset, jedanajest, dvanaest, — Ju, ju, ju — svanu
— Koliko ima godina? pita važno ogreѕѕe. — Pa šesti razred, šesnaest i sedamnaesta. — E znaš šta, crna drugo, gledaj ti sebe i ostani poštena kao što si
put ušli y kupe: blaga baba s glavom nakrenutom na jednu stranu, devojka je preko Jurišića posmatrala kroz prozor, ogreѕѕe ca očima sove u dubokim crnim jamama neprestano gledala u dete, kome je bradica drhtala, i čija je majka, prljavom i
mu se mračne vizije nikako ne uklanjaju s očiju, pa poglêda čas na onu detinju bradicu što nekako sitno drhti, čas na ogreѕѕe, ili redom na ostale.
Vi to dobro znate? — Mislim da znam, i znam otkud to, A za vreme ovog kratkog razgovora ogreѕѕe je svaki čas povirivala na vrata i onim svojim sovinskim pogledom prosto gutala ženu.
Napolju, na mesečini, usred one gužve, ogreѕѕe je, piskavim glasom, grdila nosače. — Mili moj — govorila je verenica Jurišiću kad su ostali sami i grleći ga