Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Samo jedno im beše začudo: kako je mogla tako samohrana odvojiti od kuće Ognjana i opremiti ga u školu! To su joj kao i zamerali. I sam Jelenko prekoreo je jedanput Mionu zbog toga.
— Pokojni Sibin, bog da ga prosti, često je govorio kako će, ako dočeka, školovati Ognjana. Ja sam mu ispunila želju... Kad sam se mučila toliko godina, neće mi zar biti ništa ako se pomučim još neko vreme...
kad eto ti mu majke. — Nuto moga matorca kako mi radi!... — kliknu Miona radosno, pritrčavši, pa uze grliti i ljubiti Ognjana. Ognjan se malo iznenadi. — Pa srećan ti rad, domaćine moj! — nastavi Miona. — Gle, gle!
ali nešto ne smede. Ni sama ne zna zašto! Pribra torbicu, pa pođe polako kući. Osvrtala se nebrojeno puta i gledala Ognjana. Videla je — kad je uzorao i treću brazdu!... Obuze je neka čudna radost. I plače joj se — i smeje joj se.