Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Hajde, Đuko, da se ide, Đuko! — viknu kapetan i neki potrčaše vajatu da ga zovnu. — Eto me, gospodine, eto sad! — odazva se Đuko, pa navali na opštinare. — E neka je za dukat... Ljudi smo naši, a tri cvancika nije bogzna šta...
— Ćir-Trpko! — zovnu ga Tiosav — odide malo vamo. — Što ćete, more? — odazva se on i priđe im nestrpljivo. — Bi li ti uzeo još vrljika da ti doteramo? — 'Oću, 'oću!
— 'A'de, 'a'de, brate, oću da spavam. — Daj ti nama pare pa spavaj! — odgovori Tiosav. Opet neko viknu u selu i odazva se drugi glas nerazgovetno. — Hm! — učini Tiosav poluglasno — ima neki đavo. — Ne viče se 'nako uzalud!
Kmet Purko još s vratnica viknu: — Domaćine!... Ima li koga doma? — Ima, ima! — odazva se Srećko, kućni starešina, praunuk Mirjanin, i istrča iz kuće. — Jesi rad gostima, Srećko? — upita čiča Mirko.
— Mirjana! — dreknu Ćebo što igda može, te se i psi poplašiše i zalajaše negde iza kuće. — Oj, sinko! — odazva se baba Mirjana polako i diže malo glavu. — Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — dreknu opet Ćebo. — Šta veliš, sinko?
Svakad je bolje milom nego silom. — Dete! — viknu Živan i ne slušajući šta Purko govori. — Čujem, čiko! — odazva se neki momčić iz kuće. — Idide dole s kumom na livadu. Uhvati vranca, pa mu podaj nek vodi.
— A eno i nekih ljudi s njim! — dodade Strahinja. — O, Purko! — zovnu Živan još jače ozgo. — Oj, more, oj! — odazva se Purko. — Iziđide, malo 'vamo, iziđi! Purko iziđe onamo do vratnica. Svi se ućutaše da čuju šta će biti.
Podne već uveliko prevalilo. Kad opet neko zovnu ozgo s Golog brda: — O, Purko!... O, Purko! — Ko viče, more, ej! — odazva se Purko i priđe malo napred. — Ja, more, ja! — Nuto-de! Ono je čiča Sredoje! — Šta li će?
— Ama, pošo, šta čini taj tamo vazdan? — Sad će on, popo — odazva se poša iz kuće. Malo postoja pa iziđe Vuja. Niko ga ne bi poznao.
Zeljov riknu i stade tako trzati lancem da se čak dole do vratnica čula zveka. Ispade pred kuću Boško i odazva se: — Ko viče, more, ko? — Siđide amo dole, siđi! — doviknu mu pop otežući.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Jarane! — reče. Lazaru pade mraz na obraz, ali mu ne bi na ino. On se odazva. — Akobogda? — U šumu! — Da ti kažem nešto! Lazar stade.
— Dobro — reče. Pa se okrete, namesti ruke na usta i zalaja kao pas. Lavež se odazva. Nije mnogo prošlo, a dvojica oružanih ludi pojaviše se iza grma... — Vodite ovoga harambaši! — reče stražar.
— Zavrzane, Zavrzane! — viče Jovan. — Šta je, Klempo? — odazva se Zavrzan Latkoviću. U Latkovića su bile velike i klopave uši. — Dela, bolan, pričaj što! — Šta ću? — Šta znaš!
Hajduci prenuše. Gusle umuknuše i svaki prihvati svoju pušku. Zavrzan se odazva lavežom. Lavež se opet začu... Harambaša spusti oružje i nasmeši se. — Sigurno kakav glas — reče.
Sunce je probijalo kroz gusto lišće i već se osećala toplina zraka njegovih. Najedanput stadoše. Zavrzan zalaja i odazva mu se lavež. Onda nekoliko oružanih hajduka izide im u susret. — A... uloviste ih? — upita Nogić. — Ulovismo!
— Šta je? — odazva se Mujaga. — Jesi se pozdravio sa svojima? — Što? — Više te kada neće videti. Ko ti ide, ode ti glava kao dulek!
Surep se uzjazbi... Nogić, Jovan, Jovica, Ivanko i... svi prenuše. — Zavrzane! — jeknu Surep. Ali se niko ne odazva... Najedared pobesne sve. To više ne behu ljudi nego ljuti risovi... A nije ni šala!... Zavrzan je bio duša golaća...
Bežalo se to glavom bez obzira. — Zavrzane!... Zavrzane!... Ali se niko ne odazva. — Da nije zarobljen?... — upita Ivanko. — Onda ću ih goniti do njihove ćabe! — cikao je Zeka. — Evo ga!
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Pop se probudi, pa uplašen potrča prvo u Marinu sobu: — Ustaj, sine, nekaka buna! Ali iz Marina kreveta niko se ne odazva. Pop priđe krevetu i pipaše po njemu da probudi Maru, ali krevet bješe prazan. On istrča napolje.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Tada, najedanput, njegova drhtava ruka jako pritište slušalicu i on se odazva pa se ukočeno zagleda u zemlju i pobledi. I tako zaprepašćen i smrtno bled drhtao je i slušao neko vreme.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Tu je šegrt, baci preki pogled i na njega. — Dobro veče! Otac se ne odazva. — Dokle ću ja bećar biti pokraj vas? Otac ćuti, prekrstio na leđima ruke, pa se šeta.
Matavulj, Simo - USKOK
Stari Mrgud stade preda njih i viknu: — Hajde, sinovko, da poigramo. — Elamo, vaistinu! — odazva se stara Krstinja i stade prema njemu.
— Lazo! — zovnu vladika. S klupe skoči omalen, crn čovjek, odjeven od pojasa naviše latinskim haljinama. I odazva se: — Zapovijedajte, gospodaru! — Koliko ćeš imati peciva?
Njeko zakuca na Jankovijem vratima, i na pitanje: „Ko je?“ odazva se djetinji glas: — Ja sam, tvoj đak Milun! Janko se nasmija i otvori.
— A oprostićeš zato, to su radili Ćeklići! — reče Cuca. Vojnik Ćeklić odazva se: — Nemoj ti na nas prenašati vaše rabote i vašu slavu! — Ama, jeste, čoče!
Sve Bajice podigoše ruke. — Hoćete li me poslušati, Donjokrajci! — viknu onijema. — Hoćemo — odazva se gluho knez Ivanović. — Oprostite se sa svojim bratom i idite u miru božijem.
Milićević, Vuk - Bespuće
I ujutru, kad prelomiše vedrinu sunčanog dana zvona s manastira, tome zvuku odazva se negdje duboko u njegovoj duši jedan odjek iz mladosti, koji ga sjeti majke, braće i djetinjstva, toga bezazlenog i
Sremac, Stevan - PROZA
u svetlosti današnje nauke, onako kritički, — kad se ujedared pomoli kroz vrata čupava glava Puje famulusa, koji ga odazva malo napolje. Posle nekog vremena vrati se u školu, ali ne sam.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ti si mi cveće prolećno! Završi. Svi ćute. Čuje se plač. Šamijom že ne brišu oči. — Tu li nađe? — odazva se muklo č’a Mase.
zaista izgledalo kako je došao tek „onako“, poslom, a ne iz straha, da njega vidi kako mu je, pošto se sa mnom rukova, odazva mater mu u kujnu i poče joj nešto naređivati. Ja i Mita ostasmo sami.
Kostić, Laza - PESME
dok mišljah ja, života kako zbiljskom pozivu odazvati se smrtna može reč, odazva se Ruvarac pozivu: umuknuo je; to je odgovor! Moj Ruvarče!
” „Šta? Delila? — Tako li se zove vila što je srce sinu mome — zar sa mnome podelila?” „Da, Delila!” Odazva se vitez mladi, te se rukom po junačku čelu gladi, sklopljenih se maša veđa kao da se nečeg seća, muči mukom.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Raportiraju ordonansi i opet se vraćaju. Odjaha i komandant diviziona. Kada se vrati, on odazva komandire baterija. Tek pošto se ovi vratiše, puk krete.
Pred veče komandant bataljona odazva komandire četa. Po povratku komandiri pozvaše svoje vodnike, pa i mene, kao osmatrača artiljerijskog. — Gospodo!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— predloži Žika. — Dakle, hoćete l’ meni poveriti tu stvar? — Hoćemo! — odazva se gomila. — Primate li predlog građanina Žike Šljivića? — Primamo! — reče gomila kao iz jednog grla.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
tetka amamdžike, pusti Vaski onoga njenoga Ristu. Eno ga dreždi i čeka pred amamom na mostu. — A tebi Jovana! — odazva joj se uvređen i srdit Vaskin glas. — Mitu, Mitu, puštajte!
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Ono dvoje-troje momčadi i odazva mu se nešto, a ostali sretoše mu šalu sa zijehanjem. Najzad on će, pošto se malo uozbilji: „E pa da liježemo!... Ženske!
Planinke vičući razgovarahu se. Pastiri se dozivahu. U toj vrevi, ču se i Jokin glas. „Oo-o Stane!“ Niko joj se ne odazva. „O-o-o Stake!“ Ni drugom. „O-o-o Stake srećo!“ najzad će Joka. „Eto me mati, eto!“ odgovori cura i do malo stiže.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
A mudri Kušmeljić odazva se najljubaznije stricu i pozdravi Roru, Rdala, Krkotu, Contronu, Čandrljoku i sve, sve sreda. Kad prispje vrijeme
— Mali Jerkoviću! — zovnu Srdarina, prekinuvši štioca. — Šta velite? — odazva se Bakonja, ušav k njima. — Ajde mi donesi ubrus iz kamare, jevo ti ključ! — Bakonja se obazrije, mignuvši Mačku.
— Škopiću! — viknu fra-Tetka. — Šta velite? — odazva se Mačak. — Ajde mi donesi onu kutiju praška iz moje kamare! Zaboravija sam ga, a triba da ga pijem s vinom!
— Pa kako ljudi? Kako se živi, a? — pita Lis. — Vire mi, nije loše, a jeto, ako bog podrži, s vama dobro! — odazva se Škeljo namigujući drugu do sebe. — Baš dobro, i lipo, i bratski, i kako baš triba! — poče sladiti Trtak.
— prekide ga Bakonja ljutito. — Šta sve drobiš, a... — E, dijače, sinovče, nisi ni ti svu mudros posukâ žlicom! — odazva se Čagalj. — Ja bi reka... Opet svi zagrajaše.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ „Nebo će se zablistati blistom, Gora će se zaodenut' listom, Sunce sinut' kako nije davno“ Odazva se: - „Oh, sunašce slavno!“ „Oživeće u lugu slavuji, Sva će ropa pesmom da zabruji!“ Ona šapnu: - „Oh, mili slavuji!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Oni zakucaše - niko se ne odazva. Zakucaše još jedanput. - Iza vrata se čulo samo cvrkutanje ptica. „Do sto đavola!“, povika nomofilaks, „tresnite
On ga pozva u Sirakuzu, a Platon se odazva tom pozivu i napusti privremeno svoju školu“. „A kada će se vratiti?“ „To niko ne zna, pa ni sam Platon.
Nema sumnje: tu se nalazi laboratorija velikog hemičara. Kucam na vratima pored tih prozora, no kako se niko ne odazva, ulazim u jednu malu pretprostoriju. Na onoj strani njenoj na kojoj sam video one prozore nalaze se druga vrata.
Kucnuh i na njima, a kako se ni ovde niko ne odazva, ulazim smelo unutra. To je poveća, slabo osvetljena podzemna prostorija, no hemiski aparati i pribori koji su tu
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— O tajo! — viknu Stanka nekoliko puta iz obora, dok joj se otac ne odazva. — Odi, deri kurjaka dok je vruć; bojim se nećeš moći sutra, kad se ohladi. — Kakvog kurjaka, 'natema te ne ubila!
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Svom djetinjom voljom i dušom prionu uza svoga poočima, svoga hranitelja i jedinu svoju utjehu. Ali on se ne odazva njenoj djetinjoj ljubavi.
Majka božja ne ostade dužna i odazva se na njegove molitve. Nekog napuštenog popodneva klečao je pred njenim oltarom. Pusta prostrana crkva beše vlažna, kao
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Tako je stajala stvar u 3 časa po podne, kad dođe vojnik te me odazva đeneralu u štab. Silazeći u varoš, videh gde jedan bataljon stajaće vojske pređe preko mosta na Moravi i odmaršira
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ Nebo će se zablistati blistom, Gora će se zaodenut’ listom, Sunce sinut’ kako nije davno, — Odazva se: „Oh, sunašce slavno!“ Oživiće u lugu slavuji, Sva će gora pesmom da zabruji. Ona šapnu: „Oh, mili slavuji!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Sve surovo i hladno. Samo je mačka unosila neku intimnost u ovu podzemnu jazbinu. Pozvao sam onoga vojnika. On se odazva: — Idi reci komandiru da je došao artiljerijski osmatrač. Vratio sam se opet u zemunicu.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Mislio je da će izazvati razgovor o ženama i curama. Biće sočne i debele šale, ali niko se ne odazva. Rade se čini nevješt, a ljudi su u brizi za pićom, pa večeras nisu za šalu. I ne stiču vatre, pa se stinjala.
Dojadi mu se i to hodanje, i povrati se u hotel da objeduje. Sjede i javi se. Nosač se odazva na njemačkom jeziku. Nije ga razumio, pa ga nanovo priupita.
— javi se s posmjehom navdar. — Da bi onako za te! —Je, trudi gore od mene, i otac gladan mu ka pašče, — odazva se Cirilo. — A ča mu korist da jema? Ete, i danas je doša na radnju da siromahu iz grla odnese nadnicu. A šteta!...
” zavapi jedan starac i začu se njegov drhtavi glas: „Sveta Marijo! Moli za nas!” Sve što se strpalo pod taj krović odazva se uplašeno. Marija navrije k izlazu, pa, pokupivši nešto sugradice, metnu je u njedra i povrati se na svoje mjesto.
— Počeja si opet jadat', — skoro osorno javi se žena mu. — Ko je uzročan? Tvoja luda pamet! —Ča vam je! — odazva se za oca Marija. Ivo pogleda na djevojku.
— Evo ti kako živemo! — potuživši se veli doktor Ivu. — Lijepo! — odazva se carinarski činovnik, i zapjeva jednu bećarsku pjesmu. — Ma'ni! — primjeti Ivo. — Kasno je! — Pjevam iz dosade.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Odatle ode u Grac gde poče njegov naučnički uspon. Kad onde otpočeše proganjanja protestanata, odazva se on pozivu Tihovom da bude njegov pomoćnik. Tiho proučavaše pažljivo horoskop, razastrt na njegovim kolenima.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
– I ja bih htio riječ! – reći će na to Simo Matavulj dižući dva prsta desne ruke uvis. – Čujmo gospara Simu! – odazva se nekolicina.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Kako samo jednu od mladih lepotica izdvojiti i dati joj krunu lepote? Pozvan da presudi, Mesec se pozivu ne odazva. U avgustovskom nebu sve su mu bile isto lepe, u svaku je bio zaljubljen, za svaku spreman da se u sedmo nebo popne ili
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Ku-ku! Iz tajanstvena sumraka bukove šume, iz daljine, odazva joj se sličan glas: — Ku-ku! Ku-ku! Ovaj na izgled običan „razgovor“kukavica ne bi prevario nekog pažljivijeg
Sve je to drveće. Pa da bi se još bolje ohrabrio, on glasno zovnu: — Lazare! Odmah zatim odazva se sam sebi izmijenjenim glasom: — Šta je? — Bojiš li se? — pitao je debeli glas. — Ne bojim. — Lažeš!
— Lazare, ideš li? — zovnu on šapatom. — Tu sam — isto tako šapatom odazva se Mačak. — Pogledaj ovo! Jovanče se lagano ispravi i bojažljivo poče da kruži raspršenim snopom svjetlosti po
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
onde Hrista kroz ono čudo jer po vodi ide, i noćna rad nesvidela u prozorje nego većma prepadoše se, indi Hristos odazva se na njihovu viku s mora, da ga skoro po glasu proznadu i proberu se od straha.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— zovnu Zona izmećarku svoju, a nozdrve joj se silno šire na naprćenom nosiću njenom. — Što iskaš, Zone? — odazva se i pritrča joj Vaska. — Otidi si do onuja... de... kako se vika...
— Pa kude je? Vikni gu! Okni gu pri nas. — Zone, mori! Ela ’vam-ke pri tetu ti! — razdera se tetka Taska. Zona se odazva na poziv i izađe iz sobe.
Iskrala se od svojih, samo da se sastane s njom. Priđe joj i poljubi je u ruku, pa je odazva na stranu, u baštu crkvenu, tamo pod osmanluke. I tu joj se izjada. Iznese sve šta je i kako je bilo.